KADA SUTRA DANAS POSTANE

Nagomilavano sećanje u prašnjavim razmacima istorijskih okolnosti koje su okruživale ili zaokruživale i moj život, postalo je nadrealno. Ničim izazvan haos trpeo je pokušaj života na ivici svetova i rastajao se sa poslednjim mislima o postojanju čoveka kao bića stvorenog da voli.

U danima koji su ličili mahom jedan na drugi, možda više današnji na sutrašnji, jer je neizvesnost danas bila toliko izražena da je postojanje sutrašnjeg dana bili upitno, ništa nije ukazivalo na događaj koji će promeniti sve.

Nesmotreno razgledanje tuđih života učinilo je da počnem da razmišljam o sebi na način na koji nikada pre nisam osetio prisustvo na planeti čijem ću se prahu vratiti jednom.

Informacija, znanje, saznanje. Naizgled obični pojmovi. Ustvari, toliko različitog sobom nose. Kose se sa svakodnevnim i ostaju zapisani zauvek u sećanju svakog živog stvora, čoveka naročito. Imati prvo, ne znači imati i drugo. Imati drugo, ne znači imati i treće. Imati treće znači imati i drugo, i prvo.

Saznanje. Koliko malo ljudi misli o njemu? Jeste li se ikada to uistinu zapitali?

Svakodnevno dobijate na tacni na stotine različitih informacija. Primate ih u svoj mozak i ne pravite među njima skoro nikakvu razliku, osim što ih po pravilu podvodite pod dobre ili loše. Znanje vam izmiče pod nogama u vremenu koje juri i ubrzanim hodom se udaljava od vas sve više. Saznanje, ono je skoro nedodirljivo. Gotovo da je postalo uzvišeno. Njegovo Visočanstvo Saznanje će vas i te kako valjano namučiti da ga dohvatite I doprete do njega putem koji je zatrpan informacijama, važnim i nevažnim, dobrim i lošim.

Blago dejstvo gutljaja prohlađene vode koja sa nekog izvora dopire do parka kojim svakodnevno prolazim, budi u meni sva čula i kao da mi um razmrdava svakim gutljajem koji napravim pomerajući usne. Umijem se. Zažmurim i snažno udahnem vazduh koji je doneo neki severni vetar. Misli mi postaju bitre i kao da ponovo vidim svet očima onog deteta koje je nekada davno živelo u duhu koji postoji u meni. Ponekad se zapitam, da li sam to isto bio ja, i obično odgovor ostane da lebdi tamo među onim pitanjima o kojima čovečanstvo ne zna ništa ili jako malo.

Na klupi vidim par koji se grli i nežno razmenjuje poljupce meke. Sedam na drugi kraj iste te klupe i osećam toplinu njihove ljubavi kako se naokolo širi. Okrenut leđima i zagledan u vodu koja ravnomernim slapom teče sa česme, pokušavam da upijem u sebe trunčicu njihove emocije. Sebičan sam, primećujem, i nadasve nepristojan poput energetskog vampira koji krade energiju drugima kako bi imao snage da podnese život. Ustajem i odlazim da sednem na sledeću slobodnu klupu. Vadim iz džepa, moderno skrojenog mantila, kutiju cigareta, palim jednu, uvlačim dim snažno u sebe i otpahujem ga u pravcu neba, podignute glave, zagledan u dubinu svoda koji je nekada davno stvorio Bog.

Ljubav koju sam oteo onom mladom paru koji se još uvek nežno dodirivao je zajedno sa dimom napustila moje biće i samovoljno pristajem da sedim na vetrometini života, zagledan u ono sutra koje je danas. Vidim ga isuviše jasno i spoznajno konstatujem da ću i sutradan doći u ovaj isti park da se napijem vode, “ukradem” malo tuđe ljubavi i gledam u svod.

Zgrčenog tela se okrećem ka onom paru ne bi li im blagim osmehom zahvalio ipak na toplini koju sam pozajmio, sada već pozajmio, jer sam im vratio kroz dim cigarete delić ljubavi koji sam prethodno ukrao. Videh suze u njihovim očima. Rastajali su se. Bio je to zapravo njihov poslednji susret. Čuo sam kako mu govori da odlazi i da ne može čekati sledeći dan, jer će biti suviše sličan današnjem. Nisam jedini koji o danima tako razmišlja, pomislio sam.

Mladić je ustao i otišao ubrzanim hodom, a ona je ostala da sedi na klupi spuštene glave i da gleda kako joj suze natapaju krilo. Prišao sam joj. Ponudio je cigaretom. Nevoljno je prihvatila, uvukla duboko dim u sebe i otpahnula ga u pravcu neba. Osetila je olakšanje. Uspela je da iz sebe izbaci ljubav. Zamislite to!? Olakšanje dok iz sebe izbacujete ljubav. Čudan neki svet u nama i oko nas.

Otišao sam iz parka i više se u njega nisam vraćao toga dana. Nastavio sam dalje. Vratio se obavezama i čekao da sutra opet postane danas. Kada je postalo sutra danas, imao sam u glavi identične misli. Samo na tren sam pomislio na onu srušenu ljubav u parku i nastavio put firme u kojoj sam radio na mestu prodavca jedne vrste robe koju žene naprosto obožavaju. Ima ta roba i svoje gorni, i unutrašnji, i gazišni deo.

Uzeo sam jedan par cipela u ruke i počeo da posmatram. Video sam kako bi ona devojka iz parka divno izgledala kada bi ih obula na svoja mala stopala. Video sam kako je odlučila da ne ide nikud. Video sam kako ustaje sa klupe i u njima trči za svojim voljenim. Sustiže ga. Sve sam to video, sve sam to doživeo, sve to osetio u mašti koja ima saznanje da je mnogo novih informacija doprlo do nje i stvorilo u glavi neku novu realnost. Istinitu ili ne, pokazaće sutra kada opet postane danas. – #MilošJoker

Photo by Tim Foster on Unsplash

Podeli:

ZAČARANI KRUG

“Mesto dešavanja. Svet. Vreme dešavanja. Sada. Razlog dešavanja. Život.
Samospoznaja utiče na dešavanja koja nas okružuju. Razlog, vreme i mesto nisu niti najmanje važni. Jedino što je važno smo mi sami i ljudi koji postoje oko nas. Sabrati sebe u jednu tačku koja će početi da biva velika poput radosnog dečijeg balona predstavlja svrhu verovanja u sreću. Srećni su oni dani koje načinimo srećnim i oni ljudi koji znaju da sreću prepoznaju. Nije život kriv što smo loše volje, niti kišni dan, niti onaj vreo pod suncem što prži zemlju. Čovek. On, sam odgovoran je za sopstvena uverenja koja će ga dovesti na put sreće ili ga spretno baciti u zagrljaj nesreće, koja, kako kažu, nikada ne ide sama. Prepušen nesreći, čovek postaje apatičan. Postaje bezgranično tužan. Unosi sebe celim bićem u začarani krug i gleda kako se neka sudbina oko njega vrti, a oko kruga na sve strane ne vidi sreću. Ne može je ni videti, jer obruč one nesreće koja ga je uverila da je nesrećan i sam, biva sve deblji. Neproziran, ne dozvoljava čoveku da bar kraičkom oka pogleda u dvorište sreće i uhvati se oberučke za neku granu spasa. Baš ta grana, čitavo drvo koje je i nju postavilo da pruži čoveku spas, to razlikuje život od života. Život tvoj, od života nekog drugog. I onda kada vidiš da je neko srećan i ne znaš kako da i ti srećan budeš, seti se da je i taj čovek verovatno nekada oko sebe imao obruč, ali i sposobnost da ugleda ono drvo, uhvati se za granu i izvuče se iz začaranog kruga. 
Mesto dešavanja. Svet. Vreme dešavanja. Sada. Razlog dešavanja. Život. Svrha dešavanja. Sreća.” – #MilošJoker

Photo by Faye Cornish on Unsplash

Podeli:

PISMO JEDNOJ ŽENI

Sada samo ćutim i sećam se.
Nisko letim posmatrajući plavetnilo tuđeg neba. Slika sreće ubrzano bledi i još pamtim osmeh kroz koji si mi rekla da odlaziš. Otišao sam i ja.
Onoga dana kada smo se poslednji put držali za ruke, život je oteo sreću i ostavio je drugom da je pronađe. Tiho koračam hodnicima prošlosti u nadi da ću ugledati dragi lik. Mračne sile ubrzano dišu i dah svoj ispuštaju ka meni. Odvratnog li smrada. Čini se kao da ne postojim u vremenu kroz koje koračam ubrzanim koracima. Silovito gazim, a korak svaki teži je od početka stvaranja novih svetova.
Misli neke u dubine me vuku. Sećanja teško dolaze. Neverica. Prokletstvo. Mistika. Silno posustajem. Duhovi prošlosti vuku me dalje i samo još jedan treptaj deli me od pogleda u ogledalo. Vidim da ne stojiš kraj mene. Definitivno je sumrak promenio boju i ovog dana. Noć. Kišne kapi udaraju jako. Čuje se tupi zvuk večnosti. Zagledan u sebe samog pred ogledalom spoznajem da postojim u vremenu koje mi nikada pripadalo nije. 
Gde si, pitam se često. Nestao je onaj dragi lik koji si nekada volela. U neko doba noći budan maštam o sreći. Ne dolazi. Otišla je onda sa tobom u taj nepoznati svet koji stvoriše nove okolnosti. Bilo je sjajno. Verujem da si srećna tamo, onoliko koliko ja ovde nisam. Dođe mi na pamet da se radujem zbog sreće tvoje. Ćutim. Ne govorim više često kao nekada. Često pišem. Obično pisma poput ovog. Bacam ih u smeće. Tamo odlažem svoju prošlost koja me guši. Pokušavam da je bacim. Bacam i pišem dalje. Pišem ti novo, sledeće pismo. Možda će ovo stići do tebe ukoliko i njega ne bacim u kutiju za sećanja. Naviru dalje. Sve više i snažnije pritiskaju nebo nadamnom. I ono je postalo teško. Tmurno. Prepuno sivih i onih crnih oblaka koje nisi nikada volela. Nisam ih voleo ni ja.
Sećam se da si bila mlada kada si otišla, baš kao i ja. Pusti mi ruku i idi, rekoh ti onda. Ćutala si. Govorila si da moraš otići jer život tako od tebe zahteva.
Sudbina teška nad nama stoji i kao maglovito jutro zaustavlja svaki pogled u sutra.
Gledaš u isto nebo u koje i ja. Sigurno si srećna, voleo bih da je tako. Nema više onih kojima smo obećavali da ćemo zauvek i zaista srećni biti, ti i ja.
Na kraju, ako se ikada vratiš i poželiš da me ponovno za ruku uhvatiš, znaj da ćeš me još samo po dodiru poznati. Sve ostalo više nije isto. Niti vreme, niti mesto, niti park u kome smo se rastali onoga dana.
Ako se ikada vratim i ja, i slučajno te možda sretnem, osmehni se kao onda kada si odlazila. Jedino ću možda po osmehu znati da ponovo kraj mene stojiš ti, sudbino nesuđena. – #MilošJoker

Photo by Cristian Newman on Unsplash

Podeli:

Čoveče!

„Između svetova postoji mesto u kom ništa ne postoji. To mesto mnogi nikada videti, ni osetiti neće na putu do večne istine.
Čovek, zarobljen u sopstveni ego, juri kroz ovaj, ovakav život i u svoj toj žurbi ne uspeva da pronađe ono zbog čega se i rodio. Ne uspeva da pronađe sebe.
Nije ni srećan, ni nesrećan. Niti je tužan, niti radostan. Niti traga za svojim poreklom, niti gleda u daleko potomstvo. Žuri. Nespretno pravi prve korake kojima i završava svoj put.
Ne mari za tuđe osmehe, u modernom svetu brzih odluka samo misli o pukoj egzistenciji, popularnosti, dopadanju bez minuta vremena za samospoznaju. Čudno. Baš od toga smo bežali kada smo deca bili. Trčali bez straha kroz neograničeno polje života.
Važnost. Odvažnost. Samoljublje. Lamentiranje nad životom. Iskričavi pogled nestaje u dubini života i pognute glave čovek stoji na sredini puta. Zašto? Nije se kolevka tvoja zaljuljala da zavidiš, mrziš i bacaš otrovne misli, već da voliš, stvaraš i veruješ da si od ljubavi samo i jedino satkan ČOVEČE!“ – #MilošJoker

Photo by Gregory Hayes on Unsplash

Podeli:

Želja samonikla

„Samonikla želja u smiraj dana, posegla je put sopstvenog ostvarenja. Ona, želja, usamljena na strmom putu počinje da odoleva izazovima i kolebanju. Samo jedan put će je odvesti do cilja, baš ovaj, koji je postavila pred sebe. Bojažljivo, poput deteta koje se prvi put spušta niz tobogan života, želja se uspinje do vrha sa namerom da se pod svojom silinom spusti i ostavi trag. U svojoj želji, želja je usamljena i potreban joj je neko. Bilo ko. Potrebna joj je osoba koju će naseliti svojim postojanjem i poput kakvog prenosnika je odvesti dalje, do zacrtanog cilja. Osoba u koju se želja uselila upravo sva još uvek sanjiva trlja oči i gleda u novi prolećni dan koji se već uveliko sprema da je odvede u sada. Želja se uselila i osoba počinje da se ponaša vidno drugačije nego pre buđenja. Telo je nekako tromo, krupno i teško od briga, a želja, malena, snažna poče da se uz telo penje, kao uz kakav tobogan. Možda, onaj tobogan života. Prava grehota ako se ne uspne uz taj čarobni tobogan života.
Pogled u oblačno nebo i osoba ustuknu pred željom. Čini se da nije dovoljno jaka da u toj osobi probudi sebe samu. Još nekoliko pogleda, tromost i sva težina ostaše zakucani u oblake i želja se pope do cilja. Mozak poče da se priseća nekog sećanja iz prošlosti i taman kada je sećanje naviralo polako, poput voza koji ulazi u stanicu i pristaje, želja se ispreči, polegnu na šine i sećanje stade pred njom. Žrtvovala se, svesna da može biti pregažena, ipak ostade jaka, onako malena i moguću žrtvu u trijumf pretvori.
Osoba zbunjeno stajaše još uvek čekajući da pristigne sećanje, kad oseti neku želju koja se u njoj stvori i krenu da joj presabire misli.
Želja samonikla dođe i pope se do osobe koja će je povesti put sopstvenog ostvarenja. Osećala je potrebu da to učini, jer je nekada davno ta osoba koja je bila dobar i veliki čovek, umesto nje, želje, izabra put drugih želja koje su čekale na ostvarenje u mislima drugih ljudi koje je voleo i jedino što je celoga života činio bilo je stvaranje novih puteva za ostvarenje tuđih želja. Ova mala, samonikla, sopstvena bila je dugo zaboravljena, bezrazložno skrajnuta i ostavljena da samuje.
Jednom, nekada u životu dođe taj trenutak kada želja više ne može da čeka da bude ostvarena i tada, ona biva spremna na sve, ti zaboravni čoveče koji ne misliš na sebe, upamti da i ti želje svoje imaš.“ – #MilošJoker

Photo by Almos Bechtold on Unsplash

Podeli:

Možda

„Sećanja naviru poput roja izgubljenih pčela. U kasnu noć, do rane zore čvrsto stojiš poput tvrđave i gledaš na reku. Odmaraš pogled, i zapet kao struna osećaš kako telo počinje da te izdaje pod umorom. Iscrpljen i umoran od svega, posustaješ. Prepuštaš stražu drugima i odlaziš da potražiš sreću. Sreća. Radost. Lepota življenja. Godine mladosti, godine stare, godine sunca, godine smeha, godine mladog meseca i rasterećenih misli. Mladost. Brzina. Prolaznost. Nesećanje. Zastaješ. Sećaš se nesećanja i nebriga. Ej, sećaš se. Zamisli. Sećaš se. Bolom prikrivaš neisplakane suze i sećaš se sreće. Kako je lepa sreća, pomišljaš. Baš lepa. Nevina, bezbrižna, nasmejana poput mlade devojke koja kreće u susret svom surovom putu u život. Raduje mu se, a ne zna zbog čega. To je sreća!
I još nešto je sreća. Sreća je kada si dobrog zdravlja, tako kažu. Kažu i da zdrav čovek ima hiljadu želja, bolestan samo onu jednu, da ozdravi. Kažu i da vreme leči sve. I da je bolje biti pijan nego star. I da nije život što i poljem preći. Možda nije. Ne znam. Možda jeste ako si srećan. Možda, ako si srećan. Možda, ako si… Ako nisi, vrati se onoj kasnoj noći i do rane zore, stamen poput one tvrđave gledaj u reku. U poneki talas novog jutra i ne pitaj hoćeš li srećan biti sutra, jer ovog trenutka tvoje sutra je sada. Ono je uvek tu. Dolazi i odlazi iznenada, baš onako kako i sreća.“ – #MilošJoker

Photo by Debby Hudson on Unsplash

Podeli:

Sunce se opet rađa

„Leptiri su drugi po veličini insekti kojima pripadaju i noćni leptiri. Širom raširenih krila oni lete kroz dubinu noći i njima prave zvuk poznat ljudskom uhu. Sve ovo nije skoro nimalo važno za jedan ljudski život.
Život je važan za razumevanje noćnog leptira koji kidiše prema svetlu i ne sluteći da ga tamo očekuje večita tama.
Ironija je stanje čovekovog uma koje služi da se odbrani od gluposti. Glupost je jednostavno glupost i ne vredi je puno objašnjavati, jer onaj koji ne poznaje glupost ne može ni shvatiti težinu njenog postojanja. Suština je u suštini suštinska potreba za ogoljenom istinom. Istina. Ona je priča sama za sebe. Jedna i jedinstvena, a uvek nekako izvrunuta ljudskim rečima. Bilo da je izgovorite u Njujorku ili u kom god mestu na kugli zemaljskoj. Kugla zemaljska je ona istina u kojoj je sadržana sva istina suštine. Sviće novi dan i zove nas da ga osvojimo, no bolje je predati mu se, rekli bi mnogi. Koliko daleko moraš otići da bi uspeo da pobegneš od sopstvene istine ili onom gorem, od sopstvene gluposti?
Noćni leptir juri ka svetlosti koja se probija kroz tamnu noć. Hoće li uspeti da ogoli njenu istinu koja preti da ga odnese u večiti mrak?
Sviće novi dan i noćni leptir više nije tu. Glupost, i ne vredi je objašnjavati ili ipak ne?
Previše pitanja za čoveka koji se bori da zaroni u jezgro suštine i dotakne sopstvenu istinu. Tamo, u tom jezgru, postoje odgovori na sva pitanja koja nikada postavljena nisu. Postoje i takva pitanja. Budućnost će doneti odgovore.
Na kraju, koje su dodirne tačke kraja i početka ove priče? Noćni leptir, život, istina, glupost, suština, jezgro? Ne znam, ali sam siguran da će pouka biti onda kada se priča pretvori u list koji će odneti jak vetar i pretvoriti ga u zaborav.
Sunce se opet rađa i tamo na zalasku mirnu noć jednom noćnom leptiru želi.
Laku noć.“ – #MilošJoker

Photo by JoelValve on Unsplash

Podeli:

Bivalo je i onih dana

„Bivalo je i onih dana u kojima sam maštao o ljubavi. Sećao sam je se kao lepih prolećnih noći i ranih jesenjih dana. Ponekad bih se setio i radosti, i smeha, i čega ono beše, ne mogu se setiti, ali sećam se da sam se sećao.
Onda se desio onaj neduhovit trenutak u kom shvatiš da se ništa od toga nije ni dogodilo. Nikada nisam bio star, a znam kako je to biti. Bio sam dete i ne sećam se kako je to biti.
Čovek, mladić, dečak. Sve sam to prošao i evo me još uvek tražim tebe. Onu jedinu koja će umeti da mi jasno pokaže ko sam ja. Pa, da. Jedino ti to umeš od svih na ovom svetu, jer si se jedino ti zbog mene na njemu stvorila u isto neko vreme kad i ja. Tvorac te je poslao da me pronađeš, i da ja pronađem tebe. Još uvek te tražim, naročito bih pod svetlosti punog meseca mogao jasno da te vidim. Samo tada naše duše poznaju puteve koji će svakog svoj odvesti na ono jedno jedino mesto koje postoji oduvek samo i jedino za i zbog nas. Mesto ljubavi, radosti, smeha. Ironija sudbine. Sudar svetova i potrebe da se tela dva u jednu dušu zauvek spoje. Teško. Mučno te čekam. Ja sam plakao dok si prolazila tim putem. Ti si čekala. Ja sam čekao, ti si plakala dok sam pogrešne korake pravio. Jedan dan, jedan mesec, jedna godina, dve, sedam. Decenija. Potrošeni ljudi u potrošenom vremenu. Ti i ja. Sećam se, maštanja o ljubavi ne jenjavaju. Znam, da ću te već sutra napokon ugledati i ostati kraj tebe zauvek. Do tada, mirno i lepo spavaj. Ljubim te i nestrpljivo očekujem, taman koliko i svih ostalih godina do sada provedenih bez tebe.
Naposletku, bivalo je i onih dana u kojima sam se zajedno sa njom sećao kako smo zajedno maštali o našoj ljubavi. Mašta je moćna privilegija pojedinaca koji u njoj stvaraju svet iz koga se rađa realna sreća. Pod punim mesecom opipljiva je i veoma snažna.“ – #MilošJoker

Photo by Abigail Faith on Unsplash

Podeli:

Jedino to ti nedostaje

„Nečija potreba, tvoja nemoć, tuđa pravila, tvoj život. Samoća u pokušaju. Pokušaj u samoći. Kiša na asfaltu i asfalt na kiši. Suza na dlanu. Kap. Jedna. Još jedna. Nekoliko njih. Podižeš glavu. Nebo. Noćno nebo. Oblačno je i ne vidiš zvezdu što pada. Neko je umro. Kažu da zvezda padalica na to ukazuje. Ne veruješ u to. Veruješ u postojanje čoveka koji se ne zanosi kojekakvim pričama o misteriji života. Veruješ da postojiš samo sada i ovde. Veruješ da je kraj, definitivno kraj. Nakon toga je mrak. Ništa. Možda. Ne znamo ni ti, ni ja. Opet suza na dlanu. Poslednja u tom danu. Hoće li ih i sutra biti? Samoća u pokušaju. Ili bi pokušaj u samoći? Kako ono rekosmo na početku? Na početku čega? Sita si raznolikih pitanja. Odgovori su pametni. Ti, takođe. Pitanja su tako pase. Bolje je da ćutimo. Kiša još uvek pada i duboko smo zagazili u noć. Oboje. Tamo si, i čekaš. Ovde ja čekam. Ne dešava se ništa. Besmrtnost je prisutna. Ti se ponašaš kao ranjeni vojnik koji korača čvrsto u nameri da izvesti o pobedi i slobodi. Gledaš u nebo. Vedro je. Još jedna zvezda pada. Neko je umro, pomišljaš. Hm, možda si i u pravu. Ali, ne znaš u kom se vremenu nalaziš. Ovde i sada. Nosiš slike svojih predaka. U Besmrtnom puku korčaš. One zvezde, možda precima pripadaju. Možda. Ko će to znati, osim ako ne neka od onih suza što ti je u dlan pala. Mala. Nevina. Čista kao bebin pogled. Lepa kao novorođena sloboda. Stojiš mirno na kiši. Više ne gledaš u nebo. Zatvorenih očiju osećaš ponos svojih predaka kako ti kroz telo prolazi. Hrabrosti ti ne manjka. Život te voli. Sećaš se imena i prezimena, i jedino to ti nedostaje i boli. Jedino to ti nedostaje.“ – #MilošJoker

Photo by Luis Galvez on Unsplash

Podeli:

Dalje će kroz život lako

„Dubina. Asocijacija mnogo proističe. Nevoljno pomišljamo na ružne, voljno na one lepe dubine. Lepih dubina gotovo da i nema, reći će neko. Dubina ljudske duše je lepa. U njoj je sakrivena najtanatanija nit čoveka. Ipak, da li je uistinu tako? U dubinama ljudskih duša kriju se i najstrašniji nemiri, tajne, dileme, sumnje. Krije se sve ono što joj oduzima lepotu i nagoni čoveka da živi van okvira sopstvene duše.
Umorno lice, pogleda uperenog u sećanja koja ne blede, zamišljeno postoji pred istinom. Istina je sveta tajna koja se skriva duboko u svakom od nas i upravo ona dušu čini lepom ili manje lepom, ružnom. Ružna duša namučeno telo svoje ostavlja u stanju neizvesnom i mučnom. Noć ne prođe da istina ne progovori sa dušom. Jeziv osećaj krivice prožima telo, i ono počinje da se menja. Počinje da liči na istinu koja se u duši skriva. A, duša ko duša. Topla, meka, plačljiva, ljubavi puna. Čeka i dopušta da je vreme izleči, dok postoji u telu koje negira istinu. Onda, kada telo istinu prihvati i okrene se ljubavi i miru, duša sa telom jedno postaje. Prepreke, nesanice, dileme, problemi. Kraj. Odatle duša o njima brigu preuzima. Telo relaksirano postoji i počinje otkucajima srca da prati svoju dušu. Jer, samo onda kada postanu jedno, i kada život osete na isti način, i duša i telo biće spremni da zauvek sednu na mesto podebnika. Dalje će kroz život lako. Umesto u dubine, putem će istim u nove životne visine, radošću, ljubavlju i mirom osvojene.“ – #MilošJoker

Photo by Ahmad Odeh on Unsplash

Podeli: