Blog - Miloš Dimitrijević
 

ŽIVOT JE LEP

Autori priče: Miloš Dimitrijević Joker i grupa autora sa Facebook-a (Violeta Jovanovic, Aleksandra Kozomara, Tamara Bogdanovic Ex Stojanovic, Jelena Alatic, Aleksandra Husić, Milena Mihajlovic, Ljiljana Stamenkovic, Srdjan Brankovic, Ljupkica Su, Snežana Stojkovic, Svetlana Djordjevic)

 

Život. Kratka, a tako velika reč.
Život. Kratak, a tako dugačak. Pun uspona i padova, novih svakodnevnih iskušenja, bola, radosti, nade. Koliko i kako god ga živeli, ne ostavlja previše prostora za razmišljanje o prethodnim koracima, već neprestano traži nove, sve do onog poslednjeg, kada ćemo se pozdraviti od njega sumornog lica ili pak uz osmeh. Kakav će poslednji pozdrav biti, zavisiće isključivo od sećanja i uspomena koje će ostati da žive pored nekih drugih ljudi u njihovim životima.
Život je lep!

Svakoga dana ustanem i zahvalim na tome što dišem, zahvalim na tome što imam bezbroj blagoslova oko sebe, na tome što vidim lepotu života, jer neko sve to isto nema.
Život je lep, jer svakog me jutra dočeka predivno sunce, miris kafe i tri para očiju punih ljubavi. Hvala ti živote na ovoj lepoti.

Treba ga živeti punim plućima, sad, odmah. Koristiti svaki sekund, jer vreme neumoljivo ide, ide, ide. Ne žaliti za propuštenim. Sve je to život, sve su to lekcije koje moramo savladati. Život je lep, samo moramo naučiti da ga volimo.

Moj odabir je da volim male ljude i da se igram sa njima. Ljubav koju pružam tim malim, a tako iskrenim ljudima, bezuslovno i višestruko uzvraćaju. I kada se malo dublje zagledam u njihova lica, primetim da ona sve govore. Naročito deo lica na kojem su usta, jer deca ne umeju da lažu. Prelep je osećaj pripisati sebi zasluge tih iskrenih osmeha. I iznova mi ulepšaju život. Život je zaista prelep.

Dan za danom, mesec za mesecom, godine prolaze. Nove prepreke se nižu iznova i iznova, stalno neki usponi i padovi, a ja, kroz vreme idem kao da je sve idealno, sve savrseno, jer koliko god teško ponekad bilo, ja sam borac, ja idem dalje. Živim život, a ne on mene. I pored svega što me sputava, na zemlju baca, ustanem, omsehnem se i kažem: “Idemo dalje, život je lep!”

Dobro jutro, lepi živote i osmeh ti pristaje i sreća te obasipa jer ja to tako hoću.Uživam tvoje dane. Najbolje vreme i najbolje godine koje si mi pružio. Živote lepi, ljubim te puno, puno.

Život je dušo, lavirint. I svako doba ima svoj limit. Ni srećom ni tugom ne hrani se dugo. Tebi je Bog namenio nešto drugo. Da te iskušenje čeka tajno, to Bog zna odavno. Kada si u dilemi, ti Boga spomeni:“Pomozi Gospode grešnoj meni.“
Život je dušo, lavirint, a ti imaš svoj put.

Život je lep kažem svakog jutra sebi kad se probudim i kad me na telefonu sačeka nečija poruka za dobro jutro.
A onda me sunce pomiluje svojim zracima, ptice otpevaju najlepšu pesmu.
Sreća je biti u takvom okruženju.
Život je lep kad vidim da su moji najmiliji srećni. Lepo je radovati se svakom novom danu, svakom novom snu. Treba znati živeti, maštati, sanjati.

Ma život… Ide on svojim tokom i ne pita: hoćeš ili nećeš? Najvažnije je ono što mi je objasnila moja predobra baba Cunka. Kad je pitah: “Zašto baš ja? Što baš meni da se desi to ili ono? Kratko i jasno mi je rekla: „Vidi Zuze, tako te zaljuljali.“ (makedonsko slovo: „Z“).
To naučih i od onda se ljuljam.
Da mi život i limun ponekad, ja napravim limunadu! Jer, nema još jedan krug i ne postoji: „Ajde još samo malo.“
To je to što imamo.
I lepo je živeti, a još lepše, osećati se živim.

Da, treba znati živeti. Kad te oluje sruše, ti se podigneš kao feniks iz pepela, jači nego ikad, jer dobiješ snagu i volju da živiš. Kažeš sebi: “Posle kiše dolazi sunce”. Ono veliko, divno, žuto što miluje svojim čarobnim zracima. I onda si srećan, lebdiš, pevušiš, raduješ se svakom jutru, svakom danu, jer život je kratak i treba svaki tren uživati u njemu i stalno govoriti: “Život je lep, život je lep.”

Rodila sam se srećna, sanjala srećna, volela sam srećna, budila, uz dugine obrise praskozorja srećna. Božijim dahom nošena na krilima vetra, srećna.

Grešila i propuštala, čekala i odlagala, a on, život, ravnomernim taktom, neprimetno slagao dane, harmoničnim, tačnim sledom. Kosmos okretao planete. Mesec pomerao vodu. Talasi stvarali oblutke. Milioni se rađali.

Još idem uz planinu, blizu sam vrha. Vidik odličan. Udahnem. Odmorim. Ne zatvaram oči.

Živote moj, eto te na dlanu. Da nisam grešila i propuštala, ne bih sada umela da živim. Zahvalna na svim blagodetima, bogatija za mnoga iskustva, snažno se držim, uspravna i sigurna, bez žala. Jer, naizmenično si darivao i uzimao i dopuštao duši da uči.

KRAJ

Priča je nastala kroz ideju da Miloš Dimitrijević Joker na svojoj zvaničnoj Facebook stranici (https://www.facebook.com/MilosJoker/) objavi naslov i započne priču u nekoliko rečenica, a potom su svi navedeni autori napisali po jedan deo priče, nadovezujući se na prethodne komentare. Tako je grupa ljudi koji se međusobno i ne poznaju na Miloševu inicijativu, napisala ovu priču.

Ovo je dokaz da kreativnost i mašta kao i misli i reči, nemaju granice. Vrednost ove priče je utoliko veća, jer pokazuje da svaki čovek u sebi nosi svoju priču, priču svog života. Retki se usude da pišu o njoj. Svi autori koji su učestvovali u stvaranju ovog dela, dali su deo sebe, deo svojih misli i zajedno stvorili jednu divnu priču, koja pleni divnom emocijom pre svega.

Podeli:

POGLED U NEBO

Autori priče: Miloš Dimitrijević Joker i grupa autora sa Facebook-a (Spomenka Maric, Mirjana Svetozarevic, Aleksandra Husić, Suzana Randjelovic, Violeta Jovanovic, Nadica Veljkovic, Milena Mihajlovic, Aleksandra Kozomara, Ljupkica Su, Ljiljana Milosevic, Maja Adamovic, Katarina Rakic, Tamara Bogdanovic Ex Stojanovic, Jelena Alatic)

 

Nebo moje, obradujem se svakoga jutra kada se nanovo probudim i pogledam u tvoje daljine.
Gledam. Mislim. Pitam se, kakvu li to tajnu skrivaš? Pitam se, jesu li moji mili koji više nisu ovde sa nama, zaista na nebu?
Čuvaj ih nebo moje, čuvajte ih anđeli dobri, kao što čuvate nas

Kad me uhvati čežnja, nedostajanje, tebe gledam u nebu. Ako je dan, tražim te na svakom oblačku, noću među zvezdama. Uzdasima te tražim i dozivam u velikim prostranstvima beskraja. Boli nedostajanje. Jedno je nebo i živimo pod njim tako bliski, a opet tako daleki, dođi mi na oblačku nekom, budi mi zvezdica sjajna tako daleka, a tako sjajna. Dođi mi i budi moje sve. Budi moje nebo i danju i noću, samo dođi, delićemo oblake.

A dok ne dođem, nebo moje, tebi pripadaju sve moje misli i dela moja. Pod tvojim su vodstvom. Sve moje želje i potrebe u tvojim su oblacima sazdani. I kad bih ovaj život mogao biti tako blag kao što je tvoje plavetnilo što trpi sva moja očekivanja i nade. Nedostaješ i posle toliko godina. Nedostaješ, boli i dalje.

I s vremenom shvatam da da si ti, nebo moje, najsigurnije mesto na kome mogu biti svi moji najdraži kojih više nema. Da se u tvom plavetnilu kupaju svi anđeli, anđeli koji me čuvaju i onda znam da mogu biti spokojna, mirna.

Zanesena tako plavetnilom tvojim, jedino onoga što je gore ja se bojim. Pa ipak ti se divim u veličini tvojoj, pokušavam napisati rime u usamljenosti svojoj.

Dođu mi tako trenuci sete, pogledam gore u ptice što lete. Tek onda shvatim da niko sam nije i setna otputujem u tvoje daljine.

Sa svakim danom pogledom ka tebi. Znam da moram odbaciti sva ovozemaljska sećanja koja se pretvaraju u čvrste stepenice kojim se moja duša lagano, korak po korak, približava novom gnezdu beskrajne ljubavi koja jedino svedoči put.

A kad padne noć, onda si mi najlepše. Obasjano sa milion zvezda. I onda zagledana u njih, tražim onu najsjajniju, da mi namigne i da mi znak da je kod tebe na sigurnom. Nebo moje, jednom, nekad, biću i ja deo tebe, neka zvezda, sjajna ili padalica, nije ni važno. Bitno je da ću jednom biti tamo.

Do tada, gledaću u tebe, pitati se zašto si tako tajnovito, mistično, nedokučivo. Verovaću da anđeli čuvaju sve one koji su stigli kod tebe. Anđeli, dobri anđeli.

Dok posmatram tvoje prostranstvo, učini mi se nekad da mi šalješ neke poruke, meni nejasne, neshvatljive, nestvarne. I tako se mi gledamo, a ustvari se ne vidimo.

Nekada davno bilo mi je tako daleko, visoko, beskrajno i plavo. Zagledam se u oblake, oni plove i moje misli sa njima. Često i sada pogledam i shvatim da samo još korak il‛ dva, ostaje do neba.

Dok posmatram nebo, nedostaju mi ljudi koje nikad više neću videti. Zašto je tako plavo, prelepo, pitam se. Jel‛ ono nešto meni poručuje?

Nedostaješ uvek i ti koji si na nebu i ti koji si na zemlji. Neće te oteti više ni jutro, ni veče, jer si uvek u mom srcu, mojim mislima.

Pod tvojim svodom smo svi jednaki i na tebi svi isti. Začuđujuća je, nekada i fascinantna, činjenica koliko lepote u tebi ima, a opet, sa druge strane, koliku tugu i tajnu sakrivaš u sebi.

Dok te posmatram, u mislima su mi voljeni koje si primilo u svoje naručje. Valjda je tako moralo biti. U meni buja nada da su dobro i na lepom mesu. Ipak, razmišljam o njihovoj velikoj patnji dok su odlazili tebi, a ostavljali nas, voljene, nerado. U mislima mi je njihova bol u trenutku odlaska, jer su otišli na krilima smrti i ljubavi, svesni činjenice da je došao trenutak kada moraju nerado da se oproste. I kad padne noć, svaku zvezdu padalicu tumačim kao jednu od njihovih poruka meni.

I tako gledam i razmišljam, koliki je beskraj? Koliko daleko sežu tajne, čeznje, nedostajanja? Koliko vedro ili tmurno tvoje lice je? Razmišljam, moje nebo, kako li je tebi? Sva ta osećanja pomešana. Nebo govori, a ja mu zapevah stihove pesme Trkuljine:

„Nebo moje,
hajde siđi dole,
tu na grudi moje,
što se tebi mole.

Svetlo tvoje, neka sine,
da mir siđe sa visine.
Carstvo tvoje daleko je,
njemu širim ruke moje.

Nebo moje,
hajde sidji dole.
Tu na grudi moje,
što se tebi mole.“

KRAJ

Priča je nastala kroz ideju da Miloš Dimitrijević Joker na svojoj zvaničnoj Facebook stranici (https://www.facebook.com/MilosJoker/) objavi naslov i započne priču u nekoliko rečenica, a potom su svi navedeni autori napisali po jedan deo priče, nadovezujući se na prethodne komentare. Tako je grupa ljudi koji se međusobno i ne poznaju na Miloševu inicijativu, napisala ovu priču.

Ovo je dokaz da kreativnost i mašta kao i misli i reči, nemaju granice. Vrednost ove priče je utoliko veća, jer pokazuje da svaki čovek u sebi nosi svoju priču, priču svog života. Retki se usude da pišu o njoj. Svi autori koji su učestvovali u stvaranju ovog dela, dali su deo sebe, deo svojih misli i zajedno stvorili jednu divnu priču, koja pleni divnom emocijom pre svega.

Podeli:

SENKE

Autori priče: Miloš Dimitrijević Joker i grupa autora sa Facebook-a (Ljiljana Stamenkovic, Violeta Jovanovic, Aleksandra Kozomara, Ljiljana Milosevic, Ljupkica Su, Rada Jovic, Srdjan Brankovic, Spomenka Maric)

 

Bila je neka vrela letnja noć. Tumarao sam ulicama onoga grada u kojem žive ljudi kojih se više i ne sećam, osim u snovima samo.
Živeo sam lepo nekada među tim ljudima, sve do časa dok nismo stigli do uspeha koji se ne prašta.
Tako je to, sve se oprosti, osim uspeha.
Od tada, živim među senkama. Gledam kroz vreme i jedino što vidim su senke.

Senke, neke davne uspomene me vežu za njih. Kad se zagledam u prošlost one su blede, jedva da ih se sećam, a ipak me prate. Da li je san ili java, ne znam, ali su uvek deo mene.
Hoću li ih zaboraviti? Šta će se desiti? Ne znam, a i odgovore ne pronalzim. Možda ih nekada i pronađem kada svi ti ljudi senke shvate da je potrebno radovati se tuđem uspehu da bi taj isti uspeh došao i njima.
Možda onda, kada izađu iz svojih čaura i uvide svu lepotu ovog života i sebe u njemu. I da ne budu samo senke ispred mojih očiju. Možda, nekada.

Seo sam na klupu u neķad meni dragom parku. Gledam ljude oko sebe, nisu to oni, moji ljudi, to su samo senke nekih davno meni dragih prijatelja. Zapitah se, da li sam imao prava na uspeh, da li je toliko teško radovati se tuđem uspehu, da li je greh biti uspešan? Da li i oni možda u nekom trenutku razmišljaju slično kao ja? Bezbroj pitanja, a premalo odgovora. Možda i oni žale za nekim davnim vremenima, za onim sitnim radostima kad smo se zajedno radovali svakom novom svitanju.

U čega smo se to izrodili? Šta smo postali? Licemeri, zavidnici, loši ljudi. Gde je nestala ona naša dobrota, dobročinstvo, dobrodušnost? Možda su za to kriva ova suluda vremena, kao da su nam vrane isprale mozak. Crne senke se nadvile nad nama, nadam se da smo jaki, da ćemo ih pobediti i postati onakvi kakvi smo bili.

U trenutku poželeh da se tišina koja boli pretvori u žagor, ali onda shvatim da su senke neme. Čudan osećaj, pomalo sablasan. Tu sam, u gradu koji volim. Život u njemu je sećanje iz senke sećanja. Klupa i tama. Gde li sam?

Ako je to cena koju je trebalo da platim da bi uspeo, bojim se da ću pristati na to. Na to da sam i ja drugima samo senka, ali senka pored koje prolaze spuštenog pogleda i pognute glave, kao da se stide sebe. Svog sitnog, “maločaršijskog” promašenog posla, braka, života.

Zastani malo, što me stalno pratiš? Krenem napred, ti si tu. Hocu li levo ili desno, opet si tu, ti večita senko moga postojanja i neka te, neka si tu, jer znam da dišem, da postojim, da si ti dokaz moga postojanja. Ti večita senko moja, neka te. Jer, dok god te vidim, znam da sam živ i da postojim.

A onda, negde iza oblaka i senki, izroni predivna duga, kao rezultat ljubavi kiše i sunca, kao spoj nečega nespojivog, a tako predivnog.
Iza svih tih senki, iz moje duše se prostrla neka toplina razumevanja i ljubavi. Ljubavi za sve te ljude, jer i oni su samo ljudska bića, sa svim svojim usponima i padovima, manama i vrlinama.
A samo sam pratio svoje snove i želje, samo sam voleo život.
Razumem i prihvatam! Razmislili su i shvatili. Ne treba biti ljubomoran na uspehe drugih. Shvatili su me, prihvatili i senke su nestale. I dalje šetam ulicama, ali sada opušten i srećan, jer ipak pobedila je dobrota u ljudima, a ne zavist. Dobrota koja nam je svima bila toliko potrebna, na koju smo zbog briga zaboravili, jer život od briga satkan samo, ne daje previše prostora za oprost.
Moliću iz ovih stopa za oprost grehova senke moje i senki njihovih, jer je svrha naša jedino ako postojimo jedni zbog drugih, zbog naših zajedničkih nada, naše ljubavi, naše vere, zbog senki nekih drugih, boljih, budućih senki koje će se jednom valjda spojiti u večnu dobrotu, odagnati sujetu iz duša senki naših, odagnati je zauvek iz prirode ljudske i učiniti da život nikada više ne bude senka samo, već večiti sjaj.

KRAJ

Priča je nastala na ideji da Miloš Dimitrijević Joker na svojoj zvaničnoj Facebook stranici (https://www.facebook.com/MilosJoker/) objavi naslov I započne priču u nekoliko rečenica, a potom su svi navedeni autori napisali po jedan deo priče, nadovezujući se na prethodne komentare. Tako je grupa ljudi koji se međusobno i ne poznaju na Miloševu inicijativu, napisala ovu priču.

Ovo je dokaz da kreativnost i mašta kao i misli i reči, nemaju granice. Vrednost ove priče je utoliko veća, jer pokazuje da svaki čovek u sebi nosi svoju priču, priču svog života. Retki se usude da pišu o njoj. Svi autori koji su učestvovali u stvaranju ovog dela, dali su deo sebe, deo svojih misli i zajedno stvorili jednu divnu priču, koja pleni divnom emocijom pre svega.

Podeli:

JEDAN SASVIM OBIČAN SVET

Autori priče: Miloš Dimitrijević Joker i grupa autora sa Facebook-a (Nena Stojkovic, Svetlana Lefkoska, Violeta Jovanovic, Aleksandra Kozomara, Spomenka Maric, Slavica Marinkovic Jelusic, Katarina Kermeci Erdes, Jelena Alatic, Jasmina Valka, Ljiljana Milosevic)

 

Večeras sam gledala daleko u mesec i slušala tišinu. Misli su navirale i osetila sam se opet nekako srećno, nekako nevino, mlado, bezbrižno. Bila sam sva satkana od sreće samo i osmeha koji davno ostavih nekim drugim mestima i ljudima da se sećaju na vremena kada se nije moralo samo maštati o sreći, na vremena u kojima je oko mene postojao jedan sasvim običan svet, od bezbrižnosti stvoren.

Večeras sam gledala u mesec i čula istinu. Hiljade zvona katedrala lomilo je jecaj čovečanstva. Vetrovi noći jecali su za pokoj duša. Vesela nisam, ali sam hrabra i probuđena. Ranjeni orao grkće, šalje mi smelost i daje pravac ka znanju. Buđenje je veoma bolno u svitanje u svakom novom danu.

Gledam ja mesec, gleda i on mene sa visine. Stari je to lisac, mangupčina. Ume taj da prevari, da šeretski, „namigne”. Da uzburka osećanja, vrati neka nadanja. A lep je ove julske noći pun mesec, ko dukat žut.

Mislim, stani bre stari prevarantu. Koliko si do sad varao! Zar opet iznova ćeš istu foru da mi prodaješ!?

A volela bih da me tvoj sjaj u noći, vrati u one lepe bezbrižne dane detinjstva, kada smo do kasno u noć igrali žmurke i radovali se svakoj novoj priči. Verovali da postoji samo taj trenutak, satkan od ljubavi i nade. Jedan sasvim običan, moj svet, bio je za mene ceo svemir.

Pamtim još te detinjarije. Pamtim i onaj prvi treptaj na mesečini, prvi dodir kad sve stane. Kad nešto osećaš, a ne umeš da objasniš šta je. A mesec je znao to i mudro ćutao. Zasijao ,,baksuz” ko za inat meni.

Ma kakvi fenjeri?! Činilo mi se ko da je upalio ,, reflektore”!

I onda otvorim škrinju detinjstva i polako počnem vaditi jednu po jednu sasvim običnu, a meni toliko važnu uspomenu. Gledaj meseče i divi se mojoj škrinji prepunoj sasvim običnih, a u stvari posebnih stvari. Neću ti ih sve pokazati.

Odlutam mislima tako daleko , na peščanu plažu, pod palmu srece uz plavetnilo mora. Tirkizno plave boje stapaju se pod suncem obasjanim danom, zaploviću u toj lepoti plavetnila, čekajući još koji mali talas ili val. Plutaću tako u mislima. Nosim i radost danasnjeg dana i pustite me da sanjam, da uživam u raskoši lepote boja i nestvarne lepote dana.

Žao mi je što se u ovom novom, modifikovanom svetu ne živi, što ljudi kriju svoje emocije i strahove, što svako novo jutro liči na ono prethodno i što svaka naredna noć neće biti vredna pamćenja. Znaš, ja i ne pripadam ovde, ja sam ovde kao po osudi, bez onih noći i onih jutara. Oduzet mi je moj sasvim običan svet i nametnut ovaj novi, hladniji i sebican u svom lažnom sjaju. Ovde sam tako usamljena bez boja, topline ljudskih pogleda i bez reči koje su imale moć da se kao čičak za srce vežu. Što me gledas tako? Zar tebi ne nedostaje zvuk onih malih koraka? U moru gledam mesec što se ogleda. Njegova silueta kao štura slika u ogledalu razliva se po mirnom horizontu. Gde li si sada? Da li si i ti kao i ja zarobljen izmedju klonuća i nade među svim ovim hladnim pogledima? Da slobodu koju sam kao dete trčkarajući bezbrižno po livadama osećala. U meni se budi seta za tim divnim danima, pa uronim u svoja sećanja sa čežnjom. Ali, gle neki mali nemir se budi u meni i taj detinji osecaj je opet tu. Prelepo se osećam posmatrajući mesec koji se šeretski smeši i kao da i on uživa u mojim detinjim osećanjima. Počinjem da plešem uživajući u svakom pokretu, a osmeh mi obasjava lice išarano ponekom borom.

Ali opet, zastanem i pomislim. Ta divna sećanja, te divne uspomene, šta ih je tako probudilo? Jedan mesečev sjaj ili pak neke druge vrednosti koje su se sakupile i vratile me nazad. Nazad u dane, bezbrizne godine. Vraćam se u stvarnost i razmisljam. C‛est la vie.

Razmišljam kako je svaki dan dragocen, dok koračajući otvaram vrata sadašnjosti u kojoj su podjednako podeljene uloge za svakog. Pažljivo osluškujući otkucaje srca, pronalazim skrivene želje koje se možda nikad neće ni ostvariti. Možda će ostati samo pusti snovi. Kako god, bilo je lepo, lepi su to snovi bili. I sanjamo i živimo. Život sasvim običan i lep. Napravimo tako sebi i običan svet jer tu je sva sreća.

KRAJ

Priča je nastala kroz ideju da Miloš Dimitrijević Joker na svojoj zvaničnoj Facebook stranici (https://www.facebook.com/MilosJoker/) objavi naslov i započne priču u nekoliko rečenica, a potom su svi navedeni autori napisali po jedan deo priče, nadovezujući se na prethodne komentare. Tako je grupa ljudi koji se međusobno i ne poznaju na Miloševu inicijativu, napisala ovu priču.

Ovo je dokaz da kreativnost i mašta kao i misli i reči, nemaju granice. Vrednost ove priče je utoliko veća, jer pokazuje da svaki čovek u sebi nosi svoju priču, priču svog života. Retki se usude da pišu o njoj. Svi autori koji su učestvovali u stvaranju ovog dela, dali su deo sebe, deo svojih misli i zajedno stvorili jednu divnu priču, koja pleni divnom emocijom pre svega.

Podeli:

VREME SNOVA

Autori priče: Miloš Dimitrijević Joker i grupa autora sa Facebook-a (Aleksandra Kozomara, Svetlana Lefkoska, Mika Joksimovic, Slavica Marinkovic Jelusic, Katarina Kermeci Erdes, Spomenka Maric, Zorica Marcic, Ljiljana Stamenkovic, Ljubica Jevtic, Violeta Jovanovic)

 

 

Snovi su bili sve što je ostalo u mom životu.
Moj san o sreći, radosti, smehu nije mogao biti pretočen u javu.
Danima sam razmišljao o tome da se java ne može pobediti svesnim i počeo sam da živim u nesvesnom. Počeo sam da živim svoje vreme snova.

Lepo letnje veče. Sedim na obali reke, slušam zrikavce i razmišljam na glas: Vreme je da napišem roman. Da, roman. Moji snovi će biti java kad roman ugleda svetlost dana.

A reka ko reka,duboka, pomalo mutna. Kao da doziva iz dubine neki nepoznat glas. Šta li krije? Dolazi iz daleka. Ponegde je široka i mirna, a ipak po neki mali talas poskoči tek onako da mi stavi do znanja da je budna, živa, da ipak u njenim dubinama krije svoj nemir i velike tajne .

A voleo sam je, baš pored te reke koja je proticala mutna i duboka. Brojali smo zvezde i slušali žablji hor dok me je nežno grlila. Još i sad osećam njene nemirne prste i tople poljupce, lake poput leptirovih krila i slatke poput snova koje smo zajedno sanjali.

Čudno je da je baš tu, uz tu tužnu tišinu, izmešan sa malo rečnog mulja moj nespokoj prvi put bio na svetlosti mesečine razotkriven. Prvi put sam stežući srce rukama sećanja pažljivo gledao u svoje strahove. Razmišljao sam koliko su moćni i snažni kada su svih ovih godina držali moj nemir zatvoren duboko u srcu. Pažljivo sam osluškivao svoja sećanja i između ožiljaka po srcu pronalazio tragove snova koji su davno umrli zbog njih.

Umornim pogledom gledao sam nebeski svod, mesec i zvezde koje su treperile. Pitao sam se: Šta sad ona radi, gde je, da l‛ i ona vidi lepotu zvezda kao i ja, da l‛ se seća koliko je vremena proteklo da l‛ me još uvek voli ili sam joj samo ostao jedna lepa uspomena? Dah mi se otima iz grudi dok slušam melodiju cvrčaka, podseća me na jedno leto i na njene divne oči koje su isto tako svetlucale kao zvezde na nebu. Eh, divno je sanjariti o jednoj prelepoj prošlosti. Ustajem polako i krecem umornim korakom ostavljajući mesto gde sam sa njom mastao i sanjao.

I zaronim tako u svoja tanana osećanja i pitam se kuda bih dalje? Da li da krenem i ostavim sve iza sebe ili da krenem nekim meni novim putem, putem izazova i da velika tuga ili bol ostane iza mene? Krenuću ipak putem duginih boja i stopiću se u njenoj lepoti očaran i srećan.

I ja imam svoje snove. Ne znam da li će se uopšte ostvariti, ali i dalje ću sanjati i želeti da se ispune. Možda nekada, a možda i ne tako sanjajući lepo srecu, ljubav i sve što me čini srećnim. Uspavam se i odem sa mojim snovima negde, bez povratka.

Voleo bih da moje vreme snova liči na bajku, a nije i ne može biti. Neke želje teško je ostvariti. Postoje prepreke i barijere. Čak i u snovima se ne mogu
dohvatiti zvezde. Možda mogu.
Treba imati strpljenja. Sve što se želi
to se i ostvari. Verujem u zemlju snova.

Voleo bih da svoje snove pretvorim u javu. Da to bude iskreno, s‛ ljubavlju. Čisto kao najbistrija reka. A da li će se ostvariti? Videćemo u nastavku snova i priče.

Priče koja nema kraja. I ako postoji kraj, opet to nije, jer život je kao ova reka, mirna i uzburkana, bistra i mutna, presahnula i nabujala.
I kakva god da je, ona ipak teče i teče.
Tako i život, on ide svojim tokom i mi sa njim i sa bujicom naših snova, želja.
Bitno je samo da se mi dogodimo životu, ne on nama. To je suština svega oko nas.
I zato krećem srcem, dušom u neki novi svet, svet mnogo bolji za mene, mnogo bolji za sve nas.

KRAJ

Priča je nastala na ideji da Miloš Dimitrijević Joker na svojoj zvaničnoj Facebook stranici (https://www.facebook.com/MilosJoker/) objavi naslov I započne priču u nekoliko rečenica, a potom su svi navedeni autori napisali po jedan deo priče, nadovezujući se na prethodne komentare. Tako je grupa ljudi koji se međusobno i ne poznaju na Miloševu inicijativu, napisala ovu priču.

Ovo je dokaz da kreativnost i mašta kao i misli i reči, nemaju granice. Vrednost ove priče je utoliko veća, jer pokazuje da svaki čovek u sebi nosi svoju priču, priču svog života. Retki se usude da pišu o njoj. Svi autori koji su učestvovali u stvaranju ovog dela, dali su deo sebe, deo svojih misli i zajedno stvorili jednu divnu priču, koja pleni divnom emocijom pre svega.

Podeli:

Oni dani

 

Uvek postoje “oni dani”, dani kada život neverovatnom brzinom vozi nizbrdo i čini vam se da ne postoji ta kočnica koja bi zaustavila taj i takav jurišavi sunovrat.
čak, mnogo je takvih dana. Ima ih toliko, da je teško da mogu stati u jedan normalan, nadasve razuman ljudski život.
Ti dani su uglavnom od oblaka satkani i bez ikakve šanse da sunce u njih dopre.
Oni su tako tmurni, dosadno umorni i tako dobro podmazani i podgrejani za neraspoloženje.
Toliko su dobro oslikani bojama prirode, da ih je nemoguće ne začiniti ljudskom gluposti.
Ljudska glupost koja predstavlja najveće nesavršenstvo univerzuma, tada u tim danima, ima priliku da pokaže sav svoj raskošni, milenijumima pažljivo negovani i nagomilavani dar.

Ljudska glupost i trenutak su najveći i najbolji saveznici zla.
Oni savršeno dobro funkcionišu ujedinjeni, nekada u sadejstvu sa lukavstvom, da uistinu i ne znate kako se ponekad odbraniti od njih. Ustvari je vrlo je jednostavno.

Potrebno je samo da odete. Napustite trenutak u kojem postoje i druge ili druga osoba i te ili takve osobe, one će ostati zauvek vezane za svoju glupost i taj trenutak.

Provokacija niskomudrujućih individua prizemnog izraza je dijametralno suprotna razumevanju običnih ljudi koji u sebi ne nose zlu i pokvarenu misao.
Situacija u kojoj primitivizam pokušava da pobedi kulturu je jednaka situaciji u kojoj pokušavate da objasnite sebi, kako je moguće da je računar pametniji od vas, iako ste prethodno vi instalirali sve programe u njegov sistem.
Poređenje, kao poređenje i nije baš najsrećnije, ali kada dođu “oni dani”, onda ovo poređenje dođe kao najveća mudrost u odnosu na gluposti kojih ćete se naslušati dok pokušavate da shvatite koja je to mera dobrog ukusa preskočena ili nenamerno izostavljena u vaspitavanju osobe koja stoji nasuprot vama i pokušava da vas svom silinom svoga glasa uveri u to da ste glupi.
Oh, kakvo mudrovanje?, konstatujete tiho, onako više za sebe i logično nastavljate da se pitate: Kada će ova dreka napokon prestati?

E, tada se desi trenutak.

Trenutak u kojem se okrenete i odete zauvek od dotične ljudske gluposti i tog istog trenutka, jer ste shvatili da ste dovoljno dugo trpeli “one dane”.
I taman kada ste rešili da popakujete svoje dreškice i odete zauvek putem nekog novog života, javi se glas razuma u vidu nekog drugog čoveka koji vas toplinom svojih reči uveri da razmislite još jednom, pre nego li odete zauvek.

Obično ostanete, nakon što ste razmislili i čekate da se ponovo dese “oni dani” i kada se opet dese, sledi sličan proces sve dok “oni dani” ne postanu jedan jedini dan, u kojem će opet, ko bi drugi do ljudska glupost i trenutak, doneti u vaš život “onaj dan”, jedan jedini dan u kome će se sve najednom okrenuti naglavačke i naterati vas da se pred istinom svetom zagledate u ogledalo života i shvatite da ste propustili ceo jedan život zarad pomirljivosti i previše razumevanja za “one dane”.

Autor: Miloš Dimitrijević Joker

Photo by:Alessandro Cavestro

Podeli:

Od kada te nema

 

Od kada te nema, sve te više ima.
Shvatih na kraju kako dela zaista jesu život, mnogo više nego li reči.
Od kada te nema, sve te više ima.
Nikada mi niko od tebe u životu nije bio preči.
Od kada te nema, sve te više ima.
Prošla je, ostala za nama još jedna pusta i hladna zima.
Od kada te nema, sve te više ima.
Proleće se opet sprema, da u duši bol moju probudi.
Od kada te nema, sve te više ima.
Život se uvek učiti mora, ostala je snaga i volja da te volim.
Grlim te i ljubim u snovima samo.
Život je čudo, to svi dobro znamo.
Od kada te nema, sve te više ima.
Daj mi neki znak, reci kako je tebi tamo?
Da li mene od kada ima, kod tebe sve više nema?
Da li ti nedostajem kao ova sećanja koja ostaše da u meni žive i da ti se iz dana u dan nanovo dive?
Od kada te nema, sve te više ima.
Opet će proleće, leto, jesen, pa zima.
Opet će godine i praznici novi.
Opet će se sanjati ti pusti, nedosanjani snovi.
Od kada te nema, sve te više ima.

– Miloš Dimitrijević Joker, autor
Posvećeno mom ocu…

Podeli:

Akcioni plan za život

 

Zasigurno ste nebrojeno puta čuli za akcioni plan i možda se nikada niste zapitali šta to predstavlja. Po definiciji, akcioni plan je zapravo neka vrsta tabele koja se koristi za kratko predstavljanje predstojeće aktivnosti u vezi sa nekom temom i prikazivanje akcije i vremenskog plana članova tima koji će ih izvršiti. Sada kada znamo i suštinsko značenje koje čine ove dve reči možemo sa lakoćom da se vratimo naslovu i definišemo svoj plan za život. Većinu nas planovi i ne zanimaju previše, naročito kada ste u tinejdž dobu, taj akcioni plan za život je nekako prilično podložan promenama, zapravo danas ga ima, sutradan ga nema i tako redom. Oni koji bi trebalo da imaju taj plan ga nemaju, oni kojima više ne treba ga imaju. Nekako je sve smušeno i zapetljano oko tog akcionog plana za život. Da li plan za život može da postoji? Neki bi rekli da može, neki da ne može, treći bi pak već uveliko pričali o svom planu i ponudili vam listu stvari koje morate da uradite u narednom period, tj. ponudili bi vam u formi tabele kratko predstavljanje predstojećih aktivnosti, kako je i po definiciji i ta tabela bi recimo izgledala ovako. Pod brojem jedan, bi se našla instrukcija koja bi glasila: Svakoga dana nauči nešto novo! To podrazumeva da biste trebali da odvojite jedan deo u toku dana i naučite nešto novo iz razloga što na putu do cilja, a cilj je nazvan uspehom, morate da se edukujete svakodnevno i kontinuirano učite. Ukratko, celog života bi trebalo naučiti nešto novo svakoga dana i to jeste dobar savet stručnjaka. Pod brojem dva bi bilo: Rad na međuljudskim odnosima! To je svakako jako važno za život. Relaksirajte svoje odnose sa  drugim ljudima. Imajte što manje potencijalnih svađa, neslaganja. Rad na razumevanju onog drugog naspram vas je suština. Zatim je u tom akcionom planu za život i pravilima ponašanja napisano sledeće:

  •  Ostavite napojnicu!
  •  Isključite se na trenutak iz životnih dešavanja!
  •  Praštajte!
  •  Popuštajte!
  •  Imajte veru u sebe!
  •  Obratite se profesionalcu!
  •  Putujte!
  •  Podučavajte druge onome šta ste naučili!

Eto nama deset saveta za život, eto nama našeg akcionog plana. Pitate se koja je suština svakodnevnog obraćanja vama putem raznih medija o tome kako da napravite sopstveni akcioni plan? Recimo da je odgovor jednostavan. Pokušaj da se objasni i postavi obrazac za život u 21. veku, i to je dobro. Neke osobe zaista trebaju obrazac za život. Trebaju taj takozvani akcioni plan i on se odnosi na praktični deo života uglavnom. Na onu materijalnu stranu. Nasuprot tome imamo DESET BOŽIJIH ZAPOVESTI koje redom glase:

  1. JA SAM GOSPOD BOG TVOJ I NEMOJ IMATI DRUGIH BOGOVA UZA ME.
  2. NE OBOŽAVAJ NIKAKAV LIK REZAN NITI IKAKVU SLIKU OD ONOGA ŠTO JE GORE NA NEBU ILI DOLE NA ZEMLjI, ILI U VODI I ISPOD ZEMLjE.
  3. NE UZIMAJ UZALUD IMENA GOSPODA BOGA SVOJEGA.
  4. SEĆAJ SE DANA ODMORA DA GA SVETKUJEŠ; ŠEST DANA RADI I SVRŠI SVE SVOJE POSLOVE, A SEDMI DAN JE ODMOR GOSPODU BOGU TVOJEMU.
  5. POŠTUJ OCA TVOJEGA I MATER TVOJU, DA TI DOBRO BUDE I DA DUGO POŽIVIŠ NA ZEMLjI.
  6. NE UBIJ!
  7. NE ČINI PRELjUBE.
  8. NE UKRADI.
  9. NE SVEDOČI LAŽNO NA BLIŽNJEGA SVOGA.
  10. NE POŽELI NIŠTA ŠTO JE TUĐE.

Možete zaključiti da je “akcioni plan za život” napisan mnogo pre nego što smo se i rodili, mnogo pre nego što smo i dospeli kao civilizacija u ovaj vek. Taj plan se zove: DESET BOŽIJIH ZAPOVESTI. Suština tog plana je u vama samima. Nekada je dobro imati plan za život, nekada je plan napisan unapred, nekada predodređen voljom Božijom i koliko se god mi trudili da napravimo sopstveni plan i ostvarimo ga, biće na kraju skoro uvek onako kako smo zaslužili čineći razna dobra dela ili nedela dok smo pravili akcioni plan. Možda je najbolje ne obraćati pažnju i ne sačinjavati taj famozni akcioni plan za život, jer ga možda Bog ve? ima i upravo ga ostvarujete. Svakako, postavite sebi neki cilj, jer je to ono što nas čini radosnim i srećnim. Ono što nam daje volju da nastavimo dalje. Ostvarujući ciljeve, ostvarujete i svoj plan, tako da vam onaj akcioni s početka ovog teksta i neće biti naročito potreban. Dovoljno će biti da partite svoje snove i želje. Onda kada ih dohvatite i ostvarite, cela vaseljena će se podići da vas nagradi i donese vam radost u život.

Podeli: