LJUBOMORNI OGOVARAČI

Ko te je, kada i kako natrao da kažeš loše o drugome?

Da li ste se uistinu nekada zapitali: Ko su ljudi koji govore neistine o vama?

Ko to vas poznaje tako dobro da ima dovoljno hrabrosti i da sebi za pravo da o vama uopšte i nešto priča, a ko je to još hrabriji da o vama priča nešto loše.

Razmišljali ste mnogo puta na tu temu verovatno? I ja sam.

Zašto sam razmišljao?

Zato što ni o samom sebi ne znam dovoljno, niti se sećam svakog detalja svog života, da bih uistinu bio hrabar da tvrdim da je nešto što se desilo pre nekoliko godina stoprocentna istina.

Postoje nažalost „neki“ ljudi koji sebi daju za pravo da mogu u vaše ime čak i da se zakunu da je nešto što ste rekli ili uradili stoprocentna istina. I recimo da je to posebno „nadarena“ vrsta ljudi, koju možemo recimo nazvati: ljubomorni ogovarači tuđih života i misli.

Sada možete da se složite sa ovim što ste pročitali ili ne, ali svakako ne možete da opovrgnete činjenicu da vam se desilo da čujete nešto o sebi, nešto bezazleno, potpuno nevažno za vaš život, a kamo li za živote ostalih koji vas skoro pa ne poznaju i da vas ti koji vas skoro pa i ne poznaju uveravaju da ste nekada, jednoga dana, na tom i tom mestu izjavili to i to, tj. nešto potpuno nevažno za ostatak planete. Na primer: Kafa je zaista izvrsna, šteta što ne služe i čokoladicu uz kafu, zaista bi mi jako prijala!

To je bio primer i recimo da ste tako nešto i kazali, značilo bi upravo ono što i piše u navedenoj rečenici.

E sada, ovako dalje stoje stvari.

Osoba A je osobi B, prepričala situaciju u kojoj ste sedeli, ispijali kafu i neobavezno ćaskali sa osobom A, gde ste između ostalog izgovorili „famoznu“ rečenicu.

Osoba B će osobi C u istom danu prepričati datu situaciju u kojoj ste se našli sa osobom A i rečenicu koju ste tom prilikom izrekli. I tako će vaša rečenica kada stigne do poslednje osobe, koja će vam prepričavati rečenicu koju ste izgovorili glasiti: „Hm, nije nešto ova kafa, a nemaju ni čokoladicu pored. Prave su stipse. Nikada više neću ovde doći da popijem kafu!“

Za primer je uzeta potpuno bezazlena rečenica. Zamislite samo kako li bi, nakon što „protrči“ između različitih osoba, zvučala rečenica, pitanje, : „Misliš da ona devojka ima veštačke nokte ili ne?“

Ne znam kako vi zamišljate rečenicu u ovom trenutku, ali je ja već čujem kao totalnu katastrofu po osobu koja je izgovorila, tj. zapitala se da li su veštački ili ne.

I zamislite posle ta osoba koja se to zapitala, krene u konverzaciju sa osobom za koju se zapitala da li ima veštačke nokte ili ne. Pitanje osobe koja možda i ima takve nokte ili ne bi glasilo: „Izvini, zašto tebi smeta to što ja imam veštačke nokte?“

I ponovo je to jedna ne tako strašna situacija, ali …

Ali, na veliku žalost svih nas, neki ljudi zaista imaju potrebu da probaju da vam upropaste život.

Zašto?

Ne znam.

To je već pitanje za one koji su ih tako vaspitavali i koji su im rekli da je jedini način da nešto učine od svog života, da unište tuđi.

 

Zato uvek budite spremni na iznenađenja, na loše reči koje ćete čuti o sebi, jer ne zaboravite da ne razmišljaju svi dobronamerno kao vi, da nisu svi čistih misli poput vas i za kraj, a možda i ne najmanje važno, naprotiv:

Dobro razmislite ko će biti osoba A u vašem životu.

Dobro razmislite kome ćete na tacni poveriti, čak i one, takozvane bezazlene misli.

Živeli!!!

 

Photo by: Charisse Kenion

Novi odlomak iz romana IGRA JE ZAVRŠENA – PRITISNI START DA IGRAŠ PONOVO

 

 

“Kada pristaneš da ti jedan ljudski pogled poveruje i pođe za tobom, onda nemaš prava da ustukneš iz te spojene svetlosti koja čini tvoj život. Život je u stvari, samo igra svetlosti koju čovek sam bira ili stvara.” – Milan Dimitrijević (1954-2014)

 

 

Roman posvećujem svom pokojnom ocu Milanu Dimitrijeviću, čoveku koji me je naučio kako se voli život i sve u njemu.

 

 

Moć da postaneš uspešan leži u tebi samom.

Ovom rečenicom bi skoro svaki iskusni motivacioni govornik započeo svoju priču i pokušao da te olako ubedi da nastaviš sa čitanjem iste.

Poenta je u nečemu potpunom drugom.

Ja ne želim da te olako ubedim da počneš da je čitaš, već želim da te ubedim da je pročitaš pažljivo i polako, kako bi TI kao osoba koja živi na početku dvadeset i prvog veka, veka brzine, tranzicije, kratkih sećanja i dugih poruka ispisanih u tablet ili mobilni telefon, poželela da je zaklopiš, pogledaš u korice još jednom, pre nego je opet otvoriš, shvatiš da je dizajn ono što ti je privuklo pažnju ili te odbilo i ipak otpočneš sa čitanjem.

Namerno ironično spominjem dizajn, jer se danas u svetu u kojem živimo sve svodi na neki dobar dizajn.

Bitna je sadržina koja se krije ispod dizajna, kvalitet.

To ne smeš prevideti i zaboraviti nikada, jer dizajn bude kratkoga veka nekada, a kvatitet ostaje zauvek.

Međutim, ovde to nije slučaj.

I dizajn i sadržina čine celinu koja će te voditi dalje, kroz roman, a možda i kroz život.

Zašto je tako važno da pročitaš ovu knjigu do kraja?

Zato što je to priča o tebi.

Priča o tvom životu.

Priča o onome što ti se možda već desilo, dešava ti se ili će ti se tek desiti.

Ovo je priča o tvojoj, mojoj, njenoj, njegovoj, našoj zajedničkoj budućnosti.

Zasigurno si sebi postavljala ili postavljao bezbroj puta, bar onako podsvesno, pitanje o tranziciji.

Svi govore o nekoj tranziciji, zar ne? A niko da objasni, šta tranzicija u svom smisli znači?

Znači to, da ti sada čitaš ovu priču i da ja pokušavam da te ubedim već na samom početku kako ćeš ako je pročitaš do kraja, postati druga, bolja osoba.

Možda i nećeš.

Možda ostaneš baš ista ona osoba kakva jesi, ni gora, ni bolja, jedino ćeš dobiti ono što svima, pa i tebi, nedostaje, a to je motiv.

I još ćeš dobiti neko u redovima koji slede i onim dugim i kratkim rečenicama koje ova priča sobom nosi, iskustvo koje ti možda nedostaje.

Možda ćeš uspeti da dokučiš kako da budeš uspešna ili uspešan. Potrudiću se svim silama, da uistinu nekako dobiješ život u malom.

Tako da, ukoliko pročitaš ovu knjigu do kraja, ali na onaj pravi način i pre svega sa velikom pažnjom, možda te podstakne na neko drugačije razmišljanje od oniga koje ti se svakodnevno servira i učini da postaneš bar malo drugačija osoba.

Kako red i nalaže, krenimo redom.

 

VREME U VREMENU SADAŠNJEM

Motiv je pored ideje i informacije još jedna od najskupljih reči današnjice.

Jedna od najskupljih reči na početku 21. veka.

Ti ćeš ostati uskraćena ili uskraćen za celi jedan život ako ne dotakneš sopstveni motiv.

Da li uopšte imaš vremena da pročitaš ovu priču?

Možda si previše zauzeta ili zauzet pisanjem statusa i gledanjem slika na društvenim mrežama!?

Kada jednoga dana tvoja pokolenja budu gledala selfije i ostale slike i statuse koje kačiš na društvenim mrežama, verovatno će se kidati od smeha uz konstataciju da su bakica ili dekica bili neverovatno kul likovi u svojoj mladosti.

To je ukratko sve što ću ti reći o tranziciji.

Ili možda još samo nekoliko rečenica.

U lancu ljudske civilizacije, u ovom trenutku, danas, na početku 21. veka, ti i ja smo obična ljudska bića koja treba da pređu iz jednog društvenog uređenja u drugo, iz jednog sistema u drugi.

To i ne bi to bilo tako strašno, kao kada prelaziš iz jednog automobila u drugi i znaš da svi rade na istom principu, ali problem je što kraj dvadestog i početak dvadesetprvog veka ne rade na istom principu.

Potkrala se neka greška u matriksu i sada smo ti i ja te osobe preko kojih je ispravljaju ili bar pokušavaju.

Ti si vrlo posebna osoba, isto kao i ja.

Ne postoji niti jedna druga osoba na ovome svetu koja je kao ti.

Ti si onaj jedan jedini zlatni unikat, baš kao i ja, baš kao i svaki čovek na ovom svetu.

Jedan učen čovek kaza nekom prilikom kako se Bog obraća svakodnevno ljudima u vidu drugih ljudi, i to upravo onih koji se nama obraćaju na razne načine. Kroz razne poruke koje nam šalju, verbalne ili one druge.

I sam sam dugo pokušavao da shvatim kako se to Bog obraća ljudima?

Da li nam se to zaista obraća Svevišnji – Tvorac ili nam se uistinu možda obraća i sama sudbina, vodi kroz ovaj strašni, lepi, surovi, plemeniti život.

U nekolikim prilikama sam bio u situaciji da posmatram kako život, Bog ili sudbina režiraju kao najveštiji reditelji, svaku scenu naših bivstvovanja do u detalj, kako ne bi došlo do eventualnih grešaka u kadru.

Nekada sam bio ushićen, nekada užasnut raznim izrežiranim prilikama, ali nikada ravnodušan.

Radovao sam se i tugovao taman onoliko koliko je bilo potrebno da bi izrežirani film dobio aplauz ushićene publike među kojom sam bio i ja.

Pokušavao sam isto kao i ostatak publike, da valjano pratim događaje i upravljam se prema reakcijama drugih koji su aplaudirali, smejali se ili plakali i najzad shvatio da preterujem. I u aplaudiranju i u plakanju i u veselju i u smehu.

Nisam umeo da uvedem sopstveno biće, ovaj duh koji pokušava da postoji u meni, u stanje ravnodušnosti.

Emocija je uvek bila ta koja me je nadjačavala.

Bio sam najveseliji i najviše se smejao, a opet sa druge strane bio sam uvek najtužniji i najviše plakao.

Pitao sam se tada, kako ljudima uspeva da svoje emocije podrede sebi, a ne sebe emocijama?

Pokušavao sam godinama to da shvatim i mislim da sam najzad došao do odgovora, ali dozvoliću vam da i sami dobro razmislite nakon čitanja ovog pisanija i zauzmete se da shvatite koja je to sredina, da li ona zlatna ili ne, koja je potrebna kako bismo svoju emociju mogli da kontrolišemo, da manipulišemo njome.

Pitali ste se nebrojano puta: „Ko su ti manipulatori?“

Valjda su to svi oni koji iz različitih razloga pokušavaju da zarad tuđe loše emocije pribave sebi dobru, koju će pretvoriti u nešto materijalno.

Tako sam ja shvatio ili shvatao, kako kad.

Sve je u emociji.

U tome koliko možete da je kontrolišete i u tome koliko vašom emocijom mogu manipulisati drugi ljudi.

Istorija ljudske emocije je više fascinantna utoliko, što nismo svesni emocije one osobe koja stoji naspram nas.

Nismo svesni ni emocija onih ljudi koji ne obitavaju pokraj nas svakodnevno ili uopšte.

Zapravo se ta emocija pokaže samo onda kada uspemo da upoznamo neku novonastalu sliku ljudske sudbine, kroz koju nam se opet obraća Svevišnji i tera nas na naknadno razmišljanje o tome: Da li je moguće imati malo razumevanja za one u kojima emocija više i ne postoji, jer su je britki umovi ovoga sveta učinili minornom?

Pretvorili su ljudsku emociju u sredstvo kojim će manipulisati i njome izazivati ratove, stradanja, kolateralne štete, uništavanje identiteta.

Negde, kao što je slučaj sa  prostorom Balkana, su to uspeli da urade mnogo puta.

Manipulatori, baš oni, koji sa svih strana sveta naviru svakim danom sve više i teraju nas na razmišljanje, da smo poludeli i instalirali u sebe teoriju zavere koja će nas progoniti večito, kao kakvo prokletstvo.

Po Vujakliji:

Manipulisati znači: rukovati, upravljati (čime); rukom obrađivati (ili: raditi, spravljati); udešavati, praviti smicalice; dodirivati ili prevlačiti rukom, pipati.

Manipulacija znači: vešto, stručno rukovanje ili upravljanje nečim; pravljenje poslovnih smicalica; dodirivanje ili prevlačenje rukom preko živčano obolelog tela, kao što čini Magnetizer da bi izazvao u telu povoljne promene.

Magnetizer znači: onaj koji pomoću životinjskog magnetizma hoće da leči, onaj koji hipnotiše.

Magnetizam znači: svojstvo izvesnih tela, gvozdene rude, da privlače i drže druga tela u kojima ima gvožđa; prirodna sila čije se dejstvo ispoljava u takvim pojavama privlačenja (i odbijanja); nauka o magnetnim pojavama. Životinjski magnetizam – magnetna sila za koju se pretpostavlja da postoji u životinjskom, naročito u čovečjem organizmu, pomoću koje neki čovek može da vrši znatan uticaj na volju i na telesno stanje nekoga drugog čoveka.

 

Autor: Miloš Dimitrijević Joker

 

Roman „IGRA JE ZAVRŠENA“ možete kupiti u svim DELFI knjižarama ili online klikom na sledeći link

Odlomak iz romana IGRA JE ZAVRŠENA – PRITISNI START DA IGRAŠ PONOVO

 

VREME U VREMENU PROŠLOM

 

Kažu da je divlja ruža, najverniji prijatelj čovečanstva i neba.

Ovakvu tezu ljudski rod je pokušavao da potkrepi vekovima, a onda se ukazala idealna prilika za dokazivanje odanosti divlje ruže.

Naime, jedna vrsta divlje ruže ili tačnije rečeno, šipak, je po legendi pomogao nebesima, a samim tim i čovečanstvu.

 

Da li je zaista pomogao i čovečanstvu?

 

Šipak je značajno manji i ima mnogo tamnije lati crvene boje od ostalih sorti divljih ruža.

Ima bodlje koje rastu na dole, prema zemlji.

Pitate se možda, zašto je to tako?

 

Legenda kaže da, kada je đavo jednoga dana, šetao zemljom i pokušavao da iznađe način kako bi se uspeo u nebesa, učinio da celokupnu svoju pažnju usredsredi na “nešto”, uz pomoć čega bi se mogao uspeti.

Kada je ugledao divlju ružu, odnosno jednu njenu vrstu, šipak, na um mu je pala neverovatna stvar.

Smislio je kako će se pomoću bodlji na divljoj ruži uspeti do neba i tako nadmudriti sve one koji su ga zauvek ostavili međ’ zemaljski svet.

Pokušao je da ostvari svoj naum i iskoristi bodlje na stablu šipka, koje bi mu poslužile kao merdevine.

Međutim, u trenutku kada je navalio, da čim pre ostvari svoj naum, bodlje koje su stajale uzdignuto, oštro prema nebu, počeše polako da se okreću i tako svoj pravac zauvek promene u onaj, koji pokazuje dole, prema zemlji.

Uz sve to, šipak je još počinjao i da se savija i dovodi se u vodoravan položaj.

Kada je uvideo da mu je propala i poslednja šansa da se domogne nebesa, đavo ga, vidno razočaran i besan, pretvori u žbun.

Šipak je prema legendi zaista pomogao nebesima.

Da li je i nama?

 

Ostavio nam je đavola da provodi vekove pokraj nas i čini nam sudbinu sve neizvesnijom.

Zato se valjda rukom i pokazuje znak koji asocira na šipak, kako bi prkosili nekome, kao što je stvarni šipak, nekada davno prkosio đavolu.

Od vajkada su se među ljudima proturale svakojake priče o Anđelima i đavolima.

Stalno se govorilo kako je đavo nekuda uplitao svoje prste i činio da stvari postaju gore nego što zaista jesu.

– Ukoliko činimo dobro u ovom životu, put će nas po njegovom završetku odvesti u Raj, ukoliko pak činimo suprotno, zauvek ćemo svoje prebivalište pronaći u Paklu,  pričahu ljudi od davnina.

 

Nekako, kada god pogledam u nebesa, pokušam da zamislim sa koje je strane raj, a sa koje pakao?

Neprestano pokušavam da shvatim, da razumem sve te priče.

U raju, prema legendama, ljudi sede pokraj velike reke, nasmejani i pričljivi, neprestano srećni.

U paklu, opet, prema legendama, ljudi neprestano rade neke nesnosno teške poslove i pritom bivaju izloženi raznolikim mučenjima.

Kad god sam pokušao da raj i pakao pronađem na zemlji, među ljudima, mogao sam ga lako prepoznati, ali nikada nisam mogao otkriti, da li je zaista sličnost namerna ili ipak toliko slučajna?

Jer, pre ili kasnije i ovi u takozvanom raju i oni u takoznvanom paklu će doživeti kraj na kojem će se ispostaviti da svaki čovek u sebi ima nešto anđeosko i ponešto đavolskog.

 

Po nalogu Boga, u praskozorje nekog jutra s prelaska leta u jesen, davne 1371. godine pre Hrista, na zemlju se spustiše dva nebeska Anđela.

Morfeus i Torfeus.

Morfeus beše iz takozvanog “Reda Prvih Anđela”, koji su bili vekovima odani Bogu i služili mu za pronalaženje i uklanjanje svega đavolskog.

Imao je oko 80 nebeskih godina, što bi, kada bi se prevelo u ove naše, zemaljske, bilo ravno 4720 godina.

Drugi Anđeo, Torfeus, beše kud i kamo mlađi i imao je jedva 25 nebeskih godina, tako da zbog svoje mladosti i neiskustva nije još uvek pripadao niti jednom redu Anđela, a samim tim nije imao ni krila koja mu po anđeoskim pravilima pripadnu tek nakon što obavi određenu službu iz po težini službe koju obavljaju anđeli iz “Reda Prvih Anđela”.

Ova mu beše prva, po nalogu Božijem i pravilima “Reda Prvih Anđela”.

 

Dok sletaše na zemlju, Torfeus u zagrljaju Morfeusa, čija su krila bila stara, ali velika i moćna, brže-bolje moraše pronaći kakav zaklon i kakvu odeću u koju bi se preobukli, kako ih radoznali i još uvek ne naročito pobožni zemljani toga doba, ne bi prepoznali i možda kojim slučajem zarobili, a potom im i oduzeli njihove anđeoske živote. Jer i tada, kao i sada, ljudi su se ponajviše bojali nepoznatih i čudnih pojava i bića, naročito krilatih i nadrealnih.

Pošto su sačekali da se noć približi pogledima običnih ljudi, dva Anđela, Morfeus i Torfeus, krenuše u potragu za kakvim konačištem u kojem bi pronašli odmor i neku zgodnu odeću.

Isprva, nisu uspevali da među prostranim poljima i nepreglednim brdima, ugledaju neki zgodan konak, ali su nastavili dalje, istom snagom, voljom i energijom, sve dok mladi Torfeus nije počeo da gubi strpljenje.

– Zašto ne upotrebiš svoje, davno stečene, anđeoske moći i ne pokušaš da ugledaš kakav konak? – upita Torfeus.

Morfeus ga blago pogleda i ne odgovori mu ništa.

 

Kako je vreme odmicalo i umor počeo da pristiže sve snažnije, Torfeus je počinjao sve više i učestalije da prigovara Morfeusu.

– Mogao sam ceo jedan ovozemaljski vek da prespavam, pre nego smo krenuli, kako bih imao dovoljno snage za iskušenje u koje si me poveo. – zanovetao je dalje mladi Anđeo.

– Kakav si ti to uopšte Anđeo, koji ne poznaje put kojim je pošao? – nastavljao je.

– Put kojim sam pošao ja, pošao si i ti.

Zar misliš da je pametnije da sve vreme pričaš u vetar dok hodaš ili da ćutiš štediš snagu i reči za kasnija i važnija iskušenja od ovog? – progovori najzad i Morfeus ali, potom odmah i zaćuta, ne bi li prištedeo i sopstvenu snagu.

– Naprosto se nakon ovakvih tvojih reči bojim iskušenja koja su pred nama.

Šta će se tada dešavati, kad već sada ne uspevamo da pronađemo niti jedan jedini najobičan konak?

I ko je uopšte mene izabrao da krenem na ovaj put sa tobom?

To što sam mlad ne znači da je moja snaga neiscrpna i da mogu ovako hodati u nedogled.

Tebi je lako.

Stariji si i naviknut na ova putešestvija.

Zar ti ne misliš da bi trebao da imaš malo više obzira prema meni, koji prvi put radi ovako naporan posao? – pričao je Torfeus, dok je Morfeus i dalje hodao oslanjajući se na svoj drveni štap i skoro neprimetno, dobro i vešto osmatrao svaki kutak prirode.

Najednom je zastao.

– O, napokon ćemo se malo odmoriti. – pomislio je Torfeus.

Ali, pošto je shvatio, da ni ovoga puta neće biti odmora, primeti starog Anđela, kako se savijen do zemlje, zagledao u neki cvet.

– Šta to gledaš? – upita ponovo i tek nakon par trenutaka dobi odgovor.

– Posmatram divlju ružu.

– O Bože, od silne šume ti posmatraš divlju ružu, umesto da, kao i ja gledaš u daljinu, ne bi li video kakvu svetlost koja dopire iz nekog konaka.

– Ne možeš Torfeuse, svetlost ili šta drugo videti i osetiti samo uz pomoć očinjeg vida. – reče Morfeus dok je uspravljao svoja stara leđa.

– Moraš naučiti da gledaš svim svojim čulima.

Da oslušneš, da omirišeš, da napipaš opasnost ili kakvu zgodu.

– Dobro, dobro.

Jesi li ti namirisao ili oslušnuo ili napipao nešto dok si se nadvijao nad tim cvetom ili se u tebi rodila nostalgična želja da ponovo budeš živ pokraj njega i pokraj ljudi?

– Namirisao sam i ugledao jedan konak, nedaleko odavde.

Utom Torfeus prasnu u smeh.

– U ovoj tami i nedođiji si ugledao konak?

Gde je?

Pokaži mi.

Hoću i ja da ga vidim. – govoraše, smejući se na sav glas.

– Tamo je. Iza šume. – pokaza štapom Morfeus u pravcu konaka.

– Tamo iza šume ne vidim ništa sem debelog mraka.

– Ne vidim ni ja, ali mi ovaj cvet reče da je tamo.

– A kako ti je to rekao, kad ja ne čuh niti reč.

– Priđi! – reče Morfeus.

– Priđi i pogledaj ga.

Da li vidiš nešto na njemu?

– Ne vidim ništa, sem što primećujem da su mu lati vlažne.

Verovatno od neke kiše koja je pre nas ovuda prošla.

– Nije prošla ovuda kiša Torfeuse!

Prošao je đavo, sam đavo.

Baš onaj kojeg tražimo.

Lati su vlažne zato što plaču, jer ovuda svakoga dana prolazi đavo i posećuje nekolike konake u koje se uvukla nesreća.

Ovaj konak je blizu, na kraju šume kao što rekoh.

Konačićemo noćas tamo.

 

Torfeus i ovo prihvati sa nevericom, ali ipak dva Anđela nastaviše svoj put i zaista, na kraju šume, poče da se nazire svetlost koja je izbijala iz jednog konaka.

– Ima li koga?

Domaćine! – uzvikivao je na sav glas mladi Torfeus.

– Nemoj vikati, čuće nas đavo i pobeći. – reče tiho Morfeus.

– Može nas čuti, ali nas ne može prepoznati.

– Može i te kako.

Ne zaboravi da je on mnogo brži i lukaviji od nas.

Moramo biti mirni i pametni kako bi mu doskočili.

 

Utom se na vratima kuće pojavi domaćin.

– Ko je? Ko to viče? – upita.

– Dva izgubljena putnika. – odgovori Morfeus.

– Kojim dobrom?

– Dolazimo da zamolimo za pomoć.

Da zamolimo za konačište, ako dozvolite?

– Za konak, je li?

Svi ovih dana dolaze da mole za konak, a niko ni dukata da mi dadne.

Dokle ću pomagati kojekakvima, kada znam da mi se ni do sada, niti će se ikada vratiti dobrim?

– Vidim da imaš bogato imanje, puno stoke i livada, možda je to ono što si od Boga dobio dok si pomagao drugim ljudima. – uzvrati Morfeus.

– Da, da to svi kažu, a niko ne vidi kako je meni dok se mučim sa ovom silnom stokom i imanjem.

Niko da ponudi da pomogne, svi traže konak.

– Uđite jadni ljudi, ja ću vas primiti na konak. – začu se piskav, ženski glas koji je dopirao sa praga kuće. Bio je to glas supruge dotičnog domaćina.

– Nikada nisi nikoga primio na konak, zar ti nije žao da odbiješ i ova dva jadnika, kao i sve one grdne ljude do sada?

Izvolite jadni ljudi, ja ću vas primiti. – reče žena, a domaćin samo pogleda besno u nju, pa u pod i uvuče se u kuću ne bi li izbegao neki pogrdan odgovor.

– Hvala, domaćice! – uzvratiše u glas Morfeus i Torfeus.

– Nikoga nismo nikada primali na konak, a i u poslednje vreme nam se uvukla neka gadna nesreća u kuću.

Stoka je počela da nam gine, a i polja nam se nekako suše, uprkos kiši koja je padala, ali čak ni nje nema danima, kao da nas je i ona zaboravila.

Ipak, primiću vas, ali dragi moji samo u podrum, ne mogu vas primiti u kuću, nekako ste prljavi i mokri.

– Nije važno, domaćice, može i u podrum, jedino bih vas zamolio da nam podate po kakav komad odeće, kako bismo mogli sutradan da dalje nastavimo put?

– Komad odeće košta jedan dukat za svaki, dragi moji.

– Podaj Torfeuse dukate domaćici. – reče Morfeus, a mladi Anđeo tako i učini.

– Hvala, dragi moji izvolite u podrum, a odeća će biti spremna izjutra. – reče domaćica.

Podrum je bio nesnosno hladan, pun prašine i vlage. Na podu stajaše dva istrošena drvena ležaja i jedna pokidana pokrivka.

Torfeus, napravi ružnu grimasu, skupi se na jedan ležaj i zaspa.

Dočekali su jutro u hladnom, memljivom podrumu i jedva smogli snage da se presvuku u odeću koju im je donela domaćica.

– Jeste li prijatno spavali?

Nadam se da vam je bilo udobno i meko.

Najzad, niste izmrzli napolju. – reče domaćica ironičnim glasom, smešeći se.

– Da, da naravno.

Hvala na svemu i doviđenja.

– Doviđenja, mili moji!

Dođite nam opet, možda ponovo nešto zatreba, nešto da vam prodam! – uzvikivala je domaćica veselo, dok su dva Anđela nastavljala svoj put.

– Čudan neki narod, ovi Vendi. – zausti Torfeus.

– Nisu ovo Vendi, mladi moj.

Ovo su Gićani.

Trgovci i dukataši.

Zanima ih samo korist.

Ne zanima ih ljudskost i svekoliko dobročinstvo.

Vendi žive tamo, iza onih velikih brda.

Nadam se da ćemo nakon ove noći uspeti da stignemo do njih.

– Nakon ove noći?! – povika začuđeni Torfeus i nastavi.

– Zar ćemo morati da pešačimo još čitav dan?

Morfeus mu ni ovaj put ne odgovori ništa, iako mu je već pomalo bilo žao mladog Anđela.

Nastavljali su svoj hod dalje, dok im se sledeća noć nije približavala.

– Eno nam novog konaka Morfeuse. – reče oduševljeno mladi Anđeo.

– Gde je? Ne vidim ga.

– Eno, na vrh onoga brda,  za koje si kazao da vodi Vendima.

– Ah da, sada vidim.

Malo mi je pažnja ostarila, ali zato mi ti valjaš.

Hajde, pojuri pred mene, dok nas mrak ne pretekne.

 

Mladi Anđeo pojuri hitro, kako mu reče Morfeus.

Ali, kada je stigao ispred konaka, koji je bio kud i kamo bedniji od prethodnog, jedino što je uspeo da spazi, bile su koze.

Zausti da vikne, da potraži domaćina, ali ga misao o oterivanju đavola vikom, spreči da tako i učini, setio se Morfeusovih pređašnjih reči.

– Sačekaću ipak Morfeusa. – pomisli.

Nakon par trenutaka, pred njega izađe domaćin i silno se začudi.

– Kakvom zgodom, mladiću? – upita domaćin.

– Došao sam da zamolim za konačište, domaćine.

Već dva dana idemo ovim putevima, kako bi stigli do Venda.

– Koji to vi, idete ovim putevima?

Ja vidim samo jednoga od sviju vas, a to si ti mladiću.

– Mi domaćine, ovaj mladić i ja. – pojavi se utom i Morfeus, nailazeći iza kuće.

– Aha, dobro vam veče starče.

Ajde, izvolite u kuću da pojedete nešto i okrepite se malo.

Moja žena će pristaviti malo sira i pogače.

– Hvala domaćine.

Ne treba ni sira, niti pogače, samo nam je konak potreban. – reče Morfeus.

 

Domaćin, uvede dva Anđela u kuću i upoznade ih sa svojom ženom.

 

– Drago mi je, ja sam Jula. – uzvrati mlada domaćica.

Morfeus i Torfeus se lepo pozdraviše i sedoše za drveni sto na sred sobe.

– Kako su vam čudna ta imena, sigurno nisu vendska?-

– Ne, nisu. – uzvrati Morfeus.

– Mi smo od naroda preko mora.

Dolazimo da pomognemo unesrećenom narodu Vendskom, ako je ikako moguće.

– Eh, dragi moji ljudi.

Puno je nama pomoći potrebno da bismo pobedili ovu bedu i nesreću.

Navalili neprijatelji sa sviju strana, pa samo tuku po nama. Udružili se sa samim đavolom.

Hoće da nas unište, da nas istrebe i oteraju sa ovih polja.

Hoće preko Gićana da nam otmu zemlju, pa da posle i njih pobiju.

Al’ ovi neuki jadni Gićani, misle da sebi dobro čine. – reče domaćin.

– Da naspem malo vina? – upita mlada domaćica Jula.

– Ne bismo, hvala.

Malo nam je jedino potrebno sna i odmora, kako bi u zoru nastavili put. – reče Morfeus.

 

Tako i bi.

Odsedoše Anđeli na konak, prespavaše i dočekaše zoru.

 

– Domaćine, domaćice Julo! – povika mladi Torfeus već ranom zorom, pa nastavi.

– Idemo dalje, moramo da žurimo.

Dug put nas čeka.

Nemojte se sekirati.

Biće boljih dana, samo malo strpljenja i doći će nenadano.

U zdravlje i do skorog viđenja! – reče i Morfeus.

 

Domaćin i njegova žena Jula, fino ih ispratiše pogledima i rečima, a onda sasvim tiho i polako sedoše na prag kuće.

 

Dvojica Anđela krenuše dalje put mesta, koje se jedva naziralo sa vrha brda na kojem su prenoćili, ali Torfeus je i dalje bio besan i stalno je zapitkivao Morfeusa.

– Za Boga miloga, moraš mi reći zašto nismo odmah sleteli u mesto u koje smo se i uputili, nego idemo nogu pred nogu, od Gićana do Venda?

– A kako bi onda spoznao koji su koji?

Kako bi primetio razliku između jednih i drugih?

Između onih prvih, što od koristoljiblja žive i ovih drugih koji se ljubavlju hrane. – uzvrati Morfeus.

 

Torfeus je za trenutak zastao, i kao da se izvinio pogledom, sagnute glave nastavi put ka Vendima.

Idući dalje, niz ogromno brdo, u susret im dojaha mladić na blistavo belom konju.

 

– Kuda ste se zaputili ljudi? – upita.

– Dole, niz brdo, prema Vendima. – odgovori Morfeus primetivši kako mladi Anđeo, netremice gleda u do zuba, naoružanog konjanika.

– Vendima, je li?

A kojim dobrom ili možda zlom? – upita opet konjanik.

– Dobrom mladiću, dobrom!

Dolazimo im u pomoć.

– Pomoć, je li?

Nije nama potrebna pomoć, potrebna nam je samo kakva valjana vest o neprijatelju.

– Takvu vam pomoć i donosimo, mladiću.

– Je li valjana?

– Valjana je i te kako.

Jedino ne znam ima li nade?

Ne znam, hoćemo li biti dovoljno hitri da je dostignemo i sprečimo da nas ta zla nesreća ne pretekne?

 

Silni i do zuba naoružani konjanik, izvuče mač iz pojasa, zamahnu njime nekoliko puta, napravi sjajni trag na nebu i povika na vas glas.

 

– Šta je ovo Morfeuse? – upita mladi Anđeo, a starac ne odgovori ništa, samo odmahnu blago rukom i pokaza mu da ućuti.

 

Nakon par trenutaka svekolikog vikanja i vitlanja mačem, u susret im dojuriše dva osedlana konja.

 

– Uzjašite more, brže ćemo stići! – uzviknu konjanik, zategnu uzde i krenu da jaše ka selu.

 

Dok su jahali, mesto Čermen u koje su se dva Anđela uputila i u kojem živeše Vendi je bivalo sve veće.

Moglo se primetiti na stotine identičnih drvenih kućeraka.

 

Autor: Miloš Dimitrijević Joker

Roman „IGRA JE ZAVRŠENA“ možete kupiti u svim DELFI knjižarama ili online klikom na sledeći link