Dobar roman se jednostavno desi. Nekako se napiše sam od sebe. Mnogi misle da postoji neka posebna tajna za pisanje romana. Mnogi odustaju u startu, pre nego li i počnu da ga pišu. Tajna za pisanje dobrih romana zaista postoji i ona se skriva duboko u tvojoj duši. Moraš dotaći dušu da bi ta famozna tajna izašla iz nje i ređala se na papir, slovo po slovo, ne bi li se desio dobar roman. Diskutabilna je stvar da li je roman dobar, baš onako kako kaže poslovica, da sto ljudi ima sto ćudi.

I svakako to je nešto na šta prvo pomislite kada napišete roman: Šta će kazati kritika, čitaoci? Tu onda dolazi do izražaja duša, jer jedino duša zna da li je roman dobar. Ne samo moja duša, već duša svakog čoveka, jer duša, jedino ona ume i zna da valjano prepozna iskrenu emociju, te iz toga proizilazi zaključak da samo ona i može prepoznati dobro napisano delo, bilo da je roman, priča, pesma… Svi smo mi, koliko god to želeli da priznamo ili ne, od duše najviše satkani. Sva je duša u telo stala i jedino nas ona vodi kroz život. Ona nas opomene kada grešimo, ali nas i nagradi kada učinimo dobru stvar.

Duša je ta koja određuje put koji ćemo izabrati i kretati se njime kroz život.

Da li će to biti put mira, lepote življenja, postizanja novih ciljeva bez griže savesti ili će to biti put prepun mržnje prema drugima, radi ostvarivanja sopstvenog cilja?

Oba ova puta su legitimna i za ljude. Pitanje je samo ko šta izabere, ali u datom trenutku, kada se ta životna igra bliži kraju, iznenada ili polako, tada će duša morati da bude kristalno čista kako bi se jasno odredila prema tome, kako smo živeli svoj život?

No, to je opet tema za neka dublja razmišljanja i ozbiljnije pisanije.

Pokušajte da pronađete odgovore u mojim romanima, naročito u najnovijem “IGRA JE ZAVRŠENA – PRITISNI START DA IGRAŠ PONOVO” i verujem da nećete ostati ravnodušni nakon što ga pročitate i ne zaboravite da svakoga dana uživate u svom životu uz ljude koje volite i koji vole vas, jer je to jedini način da spoznate da život ne služi materijalnom, već duhovnom i da je sva lepota sveta sadržana u samo jednoj reči: ljubav!

 

BIOGRAFIJA

 

Rođen sam 1978. godine, u Nišu, danas Republika Srbija.

Jedno lepo, zanimljivo i duhom jako bogato detinjstvo, na kojem svakako najviše mogu da zahvalim svojim roditeljima, prekinuli su neki ružni, nezanimljivi i strašni ratovi.

Ratovi i sva ta stradanja, svakodnevne slike nasilja su se kao najgora bolest uvukla u detinjstvo mojih vršnjaka i mene i kao da nam je odjednom bilo nametnuto da počnemo da živimo nekim drugim, skoro pa tuđim životima, a opet nekako našim.

Nikada se nisam, niti ću se ikada pomiriti sa tim da bilo ko mimo naše volje može da nas uvuče u takva stradanja, sve te ratove na prostoru bivše Jugoslavije i uskrati nam onu životnu radost i sreću koju smo imali kada smo bili deca.

Deca ne umeju da žive život po nametnutim pravilima, njima je potrebna pažnja nas odraslih.

Potreban im je osmeh, potrebna im je šala, potrebno im je da budu bezbrižni i da, ovo nisu samo obične fraze, ovo je nešto što im je zaista potrebno, jer kasnije u životu, nažalost, uglavnom sve to neće imati.

Osnovnu školu i Gimnaziju “Stevan Sremac” sam završio u Nišu i kasnije diplomirao na Pravnom fakultetu u Nišu.

Između svega toga sam se bavio raznim nazovi stvarima.

Pokušao sam najpre da postanem glumac i kao dete glumio u Narodnom pozorištu u Nišu (predstave: “Moj otac socijalistički kulak” i “Tetovirane duše”), čak sam se na treptaj pojavio i u filmu “Lager Niš” gde su me na početku istog, streljali zli Nemci onoga vremena (II Svetski rat).

Taman, kada sam mislio da sam pronašao sebe u glumi i da će to definitivno biti moj životni poziv, ratovi, sankcije i sve što ide uz to kasnije, nisu dozvolili da upišem Glumačku akademiju u Beogradu i ostvarim svoj dečački san. Silom prilika prestajem da se bavim glumom i postajem frontmen muzičkog benda “Lucky Stars”, gde inspirisan filmovima i muzikom, zajedno sa svojim drugarima ostvarujem sebe svirajući gitaru i pevajući najlepše rok i pop, domaće i strane pesme, zamišljajući kako sviramo pred prepunim stadionima, ali opet i taj nedosanjani san, prekinuše ratovi, sankcije…

Bavio sam se i sportom. Od tenisa, karatea, preko fudbala, do košarke i bio sam solidan u sva četiri sporta, ali sam onda nekako shvatio da svi ti sportovi, gluma, pevanje ne drže moju pažnju kao što to čini pisanje.

Počeo sam da se bavim pisanjem, onako, baš slučajno. Valjda svaki pisac tako počinje. Zanimalo me je da spoznam, mogu li da nadmašim sebe i da svoje misli, pretočim u romane koji će ljudima izmamiti osmehe, poneku suzu, emociju pre svega. Verujem da sam donekle uspeo u tome. Uostalom, vi ćete proceniti sami nakon čitanja mojih romana.

Prvi roman pod nazivom “Kapija blaženstva” je objavljen u izdanju Narodna knjiga, Beograd, 2003. godine, drugi, pod nazivom “Pun mesec nad vrtom sećanja” je objavljen 2008. godine, u izdanju Čigoja štampa, Beograd i najnoviji, treći po redu “Igra je završena – pritisni start da igraš ponovo” je objavljen 2018. godine, u izdanju Književna omladina Srbije, Beograd.

Pisanje je zaista jedna posebna veština. Pokušaću da nastavim da vladam njome, kako bi jednoga dana, kada nakon svih tih napisanih misli, budu ostala samo dela, neko mogao s pravom da kaže da je Miloš Dimitrijević Joker, zaista bio i pisac.

Dobar ili manje dobar, pokazaće vreme, a ja ću se svojski potruditi da misli koje ću ostaviti za sobom budu prave, mudre misli, da se pamte, citiraju i prepričavaju.

 

Živeli !!!