Priznaću vam, umem ponekad da budem zabrinut, čak preterano. Ipak, navežbao sam sebe da to ne radim tako često.
Navežbao sam, da. S razlogom sam tako napisao, jer je sve u životu stvar vežbe.
Ako nam je potrebna vežba za dobru fizičku kondiciju, nema nikakve sumnje da nam je potrebna vežba i za dobru mentalnu kondiciju.
U vreme kada smo sa svih strana okruženi stalnim brigama i problemima (čini se da ih nikad nije bilo više, a valjda iz razloga što možemo putem portala da stalno o njima čitamo), potrebno nam je da navežbamo bezbrižnost.
Kako se to radi?
Iskreno, ne znam. Ne znam baš u potpunosti, ali se trudim da saznam.
Valjda ni oni kojima je posao da nas nauče o bezbrižnosti imaju problem da budu bezbrižni.
Malo sam istraživao i došao do nekoliko načina kako ljudima uspeva da budu bezbrižni.
Najpre, prema onome što sam uspeo da istražim, postoje ljudi koje je po pravilu baš briga za sve.
Ne znam kako im uspeva, osim što verujem da su se jednostavno tako rodili.
Oni se bave sobom i drugima onoliko, koliko ih to neće pomeriti iz njihove zone komfora i ja to poštujem. Nekada sam možda, ranije, dok sam bio malo mlađi, mogao na tome da im zamerim, ali danas više ne. Donekle ih i razumem.
Sledeći na mojoj listi bezbrižnih su oni koji su pregoreli.
To su oni koji su toliko brinuli da više nemaju mesta u svom organizmu da smeste bilo kakvu novu brigu.
To su isti oni koji su odvajkada brinuli o svemu. O onome što treba i o onome što ne treba, i verovatno da su razboleli sebe od prevelike brige. Ima dosta primera.
Na listi bezbrižnih su i oni koji su naučili kako da sebi ulepšaju život.
Kako da ono malo slobodnog vremena iskoriste na pravi način, a pravi način je onaj način u kome rade nešto što im pričinjava zadovoljstvo.
Da li ste vi otkrili koje je vaše malo zadovoljstvo koje će vas odvojiti od briga?
Bezbrižni umeju da od miša ne naprave slona. Znaju da sačuvaju sebe i svoje najmilije i poštede ih nepotrebnog stresa.
Stres ubija. Što veća doza stresa to veća mogućnost da povredi čoveka.
Male stvari vas više stresiraju od onih velikih. Male brige su opasnije od velikih. Neki tvrde da je tako.
Pokušaću da zaključim pitanjem iz naslova: Da li nam briga pomaže ili odmaže?
Mala briga pomalo pomaže, velika ume da odmogne.
Kako?
Prema mom shvatanju, mala briga ume da pokrene čoveka, da ga natera da se zapita, da preispita svoje postupke, da se uhvati u koštac sa životom, da natera sebe da pokuša da uspe, da pobedi, da pobeđuje krećući se kroz život.
Velika briga to ne ume. Velika briga parališe čoveka i natera ga da zastane, da se povuče u sebe, da se skloni od života i realnosti koja ga okružuje, da zavrti glavom i pogne je pred problemima i pred izazovima.
Sve u svemu, briga nam i nije neki naročit saveznik u životu.
Iako se čini da nam ponekad može biti od koristi, ona nas urušava do te mere da nam zagorčava život i sve one dane koje nam je Bog poklonio da im se radujemo i u njima budemo srećni.
Zato se trudim, a potrudite se i vi, da se pozdravim sa svojim brigama što pre.
Brinite taman onoliko koliko je neophodno i ne dajte da brige vama upravljaju, pokažite im gde im je mesto i dovedite ih red.
Vi ste gospodar svog života i naredite im da odu. Ako ne možete sve da ih pobedite, a vi pobedite bar neke. Možda se potom i ove ostale povuku kada primete da ste neke uspeli da oterate iz svog života.
Zapratite moju instagram stranicu ovde i čitajte još zanimljivog sadržaja na blogu
Sadržaj ovog teksta predstavlja lični izraz autora i kao takav nema nameru, niti za cilj, da bilo koga uvredi, omalovaži ili diskriminiše po bilo kom osnovu, niti da bilo koga natera da po njemu postupa. Ukoliko smatrate da je autor na bilo koji način povredio vaša autorska prava, molimo vas da nas o tome obavestite putem kontakt forme koja se nalazi u okviru ovog sajta i mi ćemo ukloniti sadržaj za koji smatrate da krši vaša autorska prava.
Cover Photo by Cheron James on Unsplash