MAŠTA KAO NEOPHODAN SASTOJAK ZA ŽIVOT

Mnogo je začina, pregršt načina, previše splačina. Ups.

Mašta i šta sa njom?

Mašta kao začin ili mašta kao način.

Za mene kao autora, mašta je neophodan sastojak za život.

Mašta me vodi kroz svaki trenutak života. Maštam o novoj knjizi, maštam o likovima koji će se pojaviti u njoj, maštam o mestima na koja ću ih povesti, maštam o predmetima koje će dodirnuti…

Mašta je moćna privilegija.

Kada maštate pomažete sebi da prevaziđete svakodnevne probleme. Sadržaj izmaštanog je naročito važan za okolnosti u kojima postojimo.

Koliko puta ste uhvatili sebe da ste se izgubili u spostvenoj mašti?

Puno puta bi bio zadovoljavajući odgovor.

Maštom razvijamo i stvaramo nove okolnosti. Kroz nove okolnosti stvaramo nove prilike. Kroz nove prilike realizujemo ideje i tada mašta postaje stvarnost.

Zaista je tako ako verujete u nju.

Mašta je moćna privilegija pojedinca.

Nebrojeno puta sam pisao o izmaštanim svetovima. Svaka knjiga koju sam napisao je jedan novi izmaštani svet u kome postoje izmaštani ljudi. Oni tamo postoje. Kreću se kroz izmaštano vreme i prostor isto onako kako se mi krećemo kroz naše, dato nam, vreme i prostor u kome verujemo da postojimo.

Neko bi pomislio da smo možda i mi samo obični likovi u izmaštanom svetu nekog mnogo moćnijeg autora, da ne kažem Boga, jesmo li?

Mašta je moćna privilegija.

Maštati maštom je moć.

Maštati radi mašte je donekle korisno.

Pretvoriti maštu u stvarnost je ljudski.

Photo by Elijah Hiett on Unsplash

Čovek je moćan onoliko koliko je moćan njegov um koji će ga povesti put mašte koja će mu pokazati način da rešava životne situacije.

Život može da se odživi na nekoliko načina, samo je jedan na koji se živi. Odživeti i živeti su dva različita stanja čovekovog bivstvovanja.

Neko će reći da se ne slaže sa ovom tvrdnjom, neko će se složiti.

Verovatno da ne postoji čovek na ovom našem divnom svetu koji o nečemu ne mašta. Svako od nas mašta različito i to je upravo ono što nas vodi kroz život, to je naš pokretač. Mašta.

Da bismo stigli na cilj, da bismo došli do onog o čemu smo prethodno maštali, potrebno je da najpre preduzmemo određene radnje.

Ja sam, na primer, nekada maštao o tome da postanem pisac. Nisam znao kako se to radi. Nisam nikada pitao nikoga.

Sećam se da sam jednom prilikom odgledao televizijsku emisiju u kojoj je gost bio, svima dobro znani, gospodin Duško Kovačević. Govorio je i o pisanju. Zapamtio sam rečenicu u kojoj je rekao da knjiga najpre treba da ima svoj kraj, parafraziram.

Počeo sam da pišem. Napisao jednu knjigu do pola, pa još jednu. Potom sam stao. Nisam imao ideju kako da nastavim dalje. Potom sam shvatio da sam mlad i da mi je potrebno iskustvo. Kada sam se „dočepao“ malo iskustva napisao sam prvi roman. Ima tome bezmalo dvadeset godina. Ohoho, ala vreme leti! Primećujem, više za sebe.

Tada sam uspeo da dotaknem sopstvenu maštu.

Elem, da se vratim na temu i pokušam da objasnim zbog čega sam mišljenja da je mašta neophodan sastojak za život.

Ti se ne baviš pisanjem, ali to uopšte nije ni važno. Verovatno, zapravo sigurno, maštaš o mnogim mogućnostima.

Maštaš o mestima i predelima koje bi da posetiš. Maštaš o novom automobilu, o kući na moru, o putovanju sa voljenom osobom, o venčanju koje ti predstoji, o polasku deteta u školu, o unucima…

Sigurno sam pogodio prethodno bar jedno o čemu maštaš.

Maštaj, jer je mašta moćna privilegija.

Ponavljam ovu rečenicu već treći put, primećuješ, jer je veoma istinita.

Na kraju, ali nikako najmanje važno je ono što od mašte možemo da očekujemo.

Prema mom shvatanju, mašta nam daje mogućnost da razvijamo dobre oratorske sposobnosti ukoliko pričaš o svojim maštanjima sa onima koje voliš i koji tebe vole.

Mašta ti pomaže da budeš kreator, da stvaraš nove događaje, da nepredvidivo pretvaraš u predvidivo, neizvesno u izvesno.

Mašta ti pomaže da pomogneš samom sebi da postaneš bolji.

Mašta ti pomaže da uspešno rešavaš svoje probleme, da malo drugačije gledaš na njih i pokušaš da shtaviš zašto problem uvek zatvara samo jednu mogućnost i otvara ti put ka nepreglednom nizu drugih prilika.

Mašta ti pomaže da unapred odrediš kako će stvari funkcionisati.

Pokušaj i videćeš da nije teško.

Na kraju, mašta će ti pomoći da ti um uvek bude bistar i da ne budeš uspavan, već da probuđen sačekaš budućnost koja je pred tobom.

Živi je. Živi maštu. Živi budućnost. Živi život.

Ne zaboravite da sam i ja putem mašte došao do prilike da vam se predstavim i da vam predstavim i svoj najnoviji roman „Pričaj mi o ljubavi“. Više o romanu ili da ga poručite putem sajta DELFI knjižara pogledajte ovde

Piše: Miloš Dimitrijević – Joker

Photo by Elijah Hiett on Unsplash

Podeli:

Obično neobičan dan za LJUBAV

Dan može da počne na nekoliko različitih načina. Može da bude lep, prelep, manje lep, ružan, tužan…

Jedan obično neobičan dan za moj život desio se upravo danas. Da, baš danas. Niti sam to mogao da očekujem, niti sam se nadao da će iko ikada o meni, o mom pisanju pisati na jedan divan način, na način koji bi svaki stvaralac poželeo da se govori o njegovom delu.

Danas, da, baš danas, jedna divna gospođa, koju nikada u životu nisam sreo, čuo, upoznao, video, učinila je da ovaj dan postane neobično običan. Učinila je da današnji dan ostane upamćen po tome što će se sav trud, uloženo vreme, redovi i redovi rukopisa koje sam ispisivao pretvoriti u najlepše osećanje koje jedan autor može da doživi. Danas sam, po rečima divne gospođe Marijane Mihailović, postao pisac. Tek danas, da. Nakon, bezmalo, dvadeset godina pisanja i šest objavljenih knjiga, dočekao sam da, jedna divna, topla, ljudska duša koja je prepoznala i doživela moj najnoviji roman „Pričaj mi o ljubavi“ na poseban način, napiše savršen prikaz moje knjige i nazove me piscem.

Neizmerno sam zahvalan.

Pre nego što počnete da čitate utiske gospođe Marijane o mom romanu, želim da iskoristim priliku i pozovem vas da u buduće pratite sajt www.manjininaslovi.rs kao i njen Ig profil klik ovde i uživate u sjajnim prikazima domaće i strane književnosti.

U nastavku prenosim kompletan tekst sa sajta www.manjininaslovi.rs

Autor teksta: Marijana Mihailović

Foto i dizajn: Jelena Grbić

Uživajte!

Pričaj mi o ljubavi

Miloš Dimitrijević Joker

„Modus operandi jeste izraz na latinskom jeziku, i uopšteno znači „način ponašanja’’. Termin je povezan sa nečijim navikama ili načinom rada, njihovom metodom ponašanja ili funkcionisanja. Ovaj izraz često koristi policija, dok diskutuje o zločinu i proučava metode izvršilaca.’’

Vikipedija

MODUS OPERANDI LJUBAVI

Ljubav, najuzvišenije osećanje, autor Miloš Dimitrijević Joker u svom predivnom romanu „Pričaj mi o ljubavi’’ je personifikovao, te sam i ja kao čitalac ljubav doživela kao živo biće.

Ako bismo posmatrali ljubav kao živo biće, onda bi i ona kao i svaka druga jedinka na planeti Zemlji, imala svoj „modus operandi’’. Kakve je sve uticaje imao „modus operandi’’ ljubavi o kojoj piše Miloš Dimitrijević Joker u svom romanu „Pričaj mi o ljubavi’’?

Posmatrajući ljubav iz Miloševog romana kao čitalac, došla sam do zaključka da je Miloš Dimitrijević Joker fascinantno dao ulogu glavnog lika baš njoj – ljubavi. On je svoju glavnu junakinju (ljubav) najpre mistifikovao, dao joj obličje živog bića, da bi je na kraju skroz ogolio i demistifikovao.

Još jednom se potvrdila činjenica da bi svaku knjigu trebalo pročitati do kraja. Da me pogrešno ne razumete. Ovaj, konkretni roman „Pričaj mi o ljubavi’’ je zanimljiv, lep, odlikuje se sjajnim zapletom sa preciznim uvodom, razradom, peripetijom i zaključkom. Knjiga Miloša Dimitrijevića Jokera „Pričaj mi o ljubavi’’ mi je neprekino, od prve do poslednje dve stotine sedamnaeste stranice držala pažnju i koncentraciju, ali ostaje činjenica da je u poslednjem poglavlju Miloš finalizovao svoj roman dubokim filozofskim pogledom na ljubav i time poentirao svoju priču o ljubavi.

Sa strane gledano, moglo bi se zaključiti da Milošu Dimitrijeviću Jokeru kao pravniku nije bilo strano da u vidu ovog konkretnog romana „Pričaj mi o ljubavi’’ da završnu reč advokata odbrane gde na optuženičkoj klupi sedi njegov „klijent – ljubav’’. Ljubav, kao vinovnik svega lepog i ružnog, ljubav kao neko kome se „sudi’’. Miloš Dimitrijević Joker svojim romanom „Pričaj mio ljubavi’’ staje u odbranu svog „klijenta – ljubav’’ čvrsto verujući u njenu nevinost. Figurativno rečeno, Miloš će pred porotom izneti dokaz po dokaz, finiširajući završnom rečju, odnosno fantastičnim poslednjim poglavljima svog romana „Pričaj mi o ljubavi’’.

DOKAZI ODBRANE

Tokom čitanja romana „Pričaj mi o ljubavi’’, dok sam pratila priče, uspehe i neuspehe, lomove, padove i uzdizanja njegovih protagonista, stalno mi se nametala jedna misao koja bi ih možda obodrila: digni glavu, ustani, bori se, voli! Čitajući roman, činjenica da se ljudi plaše ljubavi kao zločinca, podstakla me je da ideju za prikaz potražim baš u sudnici, da odbranim ljubav koje se svi u današnje vreme plaše, da shvatim ovu predivnu knjigu kao niz dokaza koji idu u prilog odbrani ljubavi. Da zajedno sa autorom branim ljubav objašnjavajući i sebi i drugima njen „modus operandi’’ kao i istinu koja „jeste i biće’’ – LJUBAV STVARA KOMLETNO I NEOŠTEĆENO ŽIVO BIĆE.

Pa da vidimo šta to dokazuje Miloš Dimitrijević Joker svojim romanom „Pričaj mi o ljubavi’’.

Kroz priču o jednom piscu, Marku Maričiću, i njegovoj porodici i jednom slikaru, Jovi Plavšiću, i njegovom usamljeničkom životu, o jednoj knjizi i jednom portretu, Miloš Dimitrijević Joker pričaće nam o ljubavi. Ljubav kao kraljicu svog pripovedanja, kao i svoje protagoniste, Miloš smešta u dva grada – Niš i posleratni Beograd. Provlači ih kroz dva turbulentna vremenska perioda: savremene, koronom krunisane 2020. godine i odavno prošle, ali veoma osetne i dan danas, 1948. godine, godine surovog totalitarizma Informbiroa.

Kako je ljubav funkcionisala, šta je uradila i kakav je uticaj imala na junake ove priče? Miloš Dimitrijević Joker će dati sve odgovore i dokaze kroz svoj roman „Pričaj mi o ljubavi’’ koji nije ni ljubavni roman niti je priča o ljubavi. Ovaj roman je doslovno omaž ljubavi, odbrana ljubavi koja je u oba vremena u kojima je radnja smeštena – obezvređena.

Da to nije tako i da ljubav nikako ne može biti bezvredna, niti može biti zločinac Miloš Dimitrijević Joker će pokazati kroz svoj prvi dokaz kojim pokazuje da jedino ljubav ima tu pokretačku snagu koja može da podigne čoveka iz ništavila koje se desi kada ga život udari snažno, toliko da mora poviti glavu. Ljubav je ta koja uspravlja i navodi na borbu, ona je ta koja daje snagu da se prevaziđe bol duše te da iz tog bola proizađe još veća snaga.

Ljubav o kojoj govori Miloš Dimitrijević Joker, ljubav iz romana „Pričaj mi o ljubavi’’, koju brani ovim romanom, oseća se u duši i celom biću. Ona nije tek par leptirića u stomaku. Leptirići o kojima slušamo i čitamo u „ljubićima’’ samo trenutno daju „misao da voliš’’. Kada oni odlete, a odleteće, ostaje: ili osećaj u duši, odnosno ljubav, ili praznina.

Zaključak koji se nameće: tek ako nekoga ili nešto osećamo dušom možemo reći da volimo.

Ljubav iz romana „Pričaj mi o ljubavi’’ pokazaće svojim protagonistima njihove želje i htenja, a time i samu njihovu veličinu kao ljudskog bića.

Citat:

„Sva veličina čoveka ogleda se u onome što neće, ne u onome što hoće. Upravo ono što čovek neće ili ne želi daje mu snagu da dosegne ono što hoće i želi.’’

,,Pričaj mi o ljubavi’’

Miloš Dimitrijević Joker

Ljubav, iz romana Miloša Dimitrijevića Jokera, održaće normalnim one osobe koje je obuzela i u najtežim životnim okolnostima, u depresivnim periodima, u teškim vremenima pandemija (ovde je konkretizovan sadašnji period kovid pandemije), velikih, krvavih ratova, političkih previranja, siromaštva, moralane, fizičke i mentalne tragedije društva.

U odbranu ljubavi Joker u knjizi „Pričaj mi o ljubavi’’ iznosi i dokaz koliko su ljudi koji istinski vole sposobni, zahvaljujući pokretačkoj sili ljubavi, da osete samoodržanje i održanje svojih najmilijih. Ovim se upravo dokazuje koliko ljubav u čoveku budi zaštitnički nagon. Čovek koji voli je, po cenu svog života, spreman da zaštiti svoju ženu, svog muškarca, roditelja, svoje dete.

„Pričaj mi o ljubavi’’ je uopšteno rečenica koja budi i u najbrutalnijoj osobi topla osećanja. Nije slučajno što je baš ona naslovna rečenica istoimenog Jokerovog romana. Kao što se s proleća priroda budi na isti način će se „pričajući o ljubavi’’ probuditi i odavno zakopana prijateljstva. Neprijatelj će postati, ako ne prijatelj, onda će bar delićem svoje preostale ljudskosti biti spreman da pomogne čak i zakletom neprijatelju.

Ljubav od kukavica i plačljivaca stvara hrabre ratnike i vitezove.

Citat:

„Najviše je među uplašenima onih koji nemaju dovoljno ljubavi u sebi. Život je mnogo više od straha. … Jednom kada se sve ovo završi, dovoljno će biti samo da se setiš koliko si ljubavi bližnjima dao i potom ćeš shvatiti zbog čega ste pobedili i mirno nastaviti dalje.“

,,Pričaj mi o ljubavi’’

Miloš Dimitrijević Joker

„Modus operandi’’ ljubavi, reći će nam Miloš Dimitrijević Joker svojom pričom „Pričaj mi o ljubavi’’, nije usmeren samo prema jednoj osobi tj. partneru. On se zasniva na sveprožimajućem osećaju voljenja, poštovanja, razumevanja, zabrinutosti, žrtvovanja, prepoznavanja, jednom rečju predanosti osobama sa kojima živiš, koje voliš. Ima li boljeg dokaza da ljubav postoji i da je njena svrha na planeti najplemenitija i najtoplija svrha?

Ljubav će svaki svoj udah, ukazuje nam Miloš Dimitrijević Joker svojom knjigom „Pričaj mi o ljubavi’’, posvetiti da bi ljude ispunila dahom sreće i njenog pravog značenja. A ona se sastoji i od sreće kreativnog i umetničkog stvaranja, zbog uspešno sagrađene kule od peska na plaži koje je napravilo tvoje dete, zbog sticanja novih iskustava, prijatelja, sreće zbog sitnica. Ljubav čini srećnim onu osobu koja ujutru otvori oči, pogleda u novi dan i pomisli: „Srećan sam jer nemam ništa, ali imam sve jer osećam svojom dušom svu ljubav ovoga sveta.’’

Ljubav i njen „modus operandi’’, što će Miloš Dimitrijević Joker pokazati svojim romanom „Pričaj mi o ljubavi’’, nije prava ako menja nekog. Naprotiv, ona je ta koja će prihvatiti drugo ljudsko biće baš takvo kakvo jeste, dozvoliti mu da bude to što jeste i, što je najvažnije, podsticati istrajnost njegovih osobenosti.

Jedno od najlepših „načina ponašanja’’ ljubavi je – davanje. Ako neko voli bezrezervno, ne tražeći ništa zauzvrat, neprestano poklanjajući svu toplinu i plemenitost svog bića – blagosloven je ljubavlju. Ako pruža ljubav, ako daje i zbog toga je srećan, samo zbog toga – tek tada čovek za sebe može reći da ZAISTA VOLI. Ovu osobinu Miloš Dimitrijević Joker poklonio je jednoj od glavnih ženskih protagonistkinja romana „Pričaj mi o ljubavi’’, prelepoj Klari Finci.

Od svih „dokaza’’ koje je Miloš Dimitrijević Joker izneo u korist „modus operandi’’ ljubavi, za mene je najbitniji ovaj koji sam ostavila za kraj. On se provlači kroz ceo roman „Pričaj mi o ljubavi’’. Miloš kroz celu priču i svoje protagoniste provlači jednu linijsku vezu. To je sticanje ljubavi prema samom sebi. Svi Miloševi junaci, neki pre neki kasnije, uz pomoć uzvišenog osećanja ljubavi naučiće da je uslov za ljubav prema nekom drugom – poštovanje i voljenje sebe samog.

Bezbroj je načina kako ljubav utiče na ljudsko biće. Ona će dati nadu da sva očekivanja koja smo zamislili mogu biti ostvarena. Ljubav podstiče umetnika da stvara, pisca da piše, slikara da slika … Ljubav će dati nadu da na kraju čovek može biti ako voli, i kreativan, i dobar i uspešan u svemu što je zamislio.

ZAVRŠNA REČ

Miloš Dimitrijević Joker je pisac koji svoje misli upliće u pletenicu predivnih rečenica, lepih, pitkih, razumljivih. Miloš piše o ljubavi bez patetike, bez nepotrebnih romantičnih dodataka, van svakog klišea „ljubavnog romana’’. Kao što je odavno napisao Miroslav Antić: „Ovo je najljubavnija pesma, a ni reči o ljubavi.’’

Miloš Dimitrijević Joker ima poseban stil pisanja koji se nalazi na stalnoj izazovnoj ivici modernog naratorstva i arhaičnog, čak duhovno – biblijskog, izraza. Zanimljivim izmenama reda reči u rečenici njegov roman „Pričaj mi o ljubavi’’ dobija starinsku patinu, a sami protagonisti neku vrstu tradicionalnih, arhetipskih, autentičnih osobina.

Miloš Dimitrijević Joker je napisao savršen roman o ljubavi, istrajnosti, upornosti vešto se igrajući i balansirajući između dva vremena, dve epohe, dve priče u kojima ljubav uvek igra glavnu ulogu. Prva paralelna priča prati porodicu jednog pisca, Marka Maričića, u današnje vreme, tačnije u konkretno doba početka kovid pandemije i vanrednog stanja u Srbiji. Druga paralelna priča govori o jednom slikaru, Jovi Plavšiću, i njegovoj porodici, prijateljima, životu u vremenu totalitarizma Informbiroa posleratnog Beograda. Osim ljubavi, ove dve priče povezuje i jedan ženski portret. Portret prelepe i tajanstvene Klare Finci, zaliven krvlju našao se u rukama likova iz današnjice i odigraće važnu ulogu u njihovim životima. Zašto je portret zagonetne lepotice, Klare Finci, toliko važan svim likovima romana „Pričaj mi o ljubavi’’? Da li je dovoljno intrigantna ova činjenica da se roman uzme i pročita? Za mene svakako jeste bila i ne samo ona, već cela koncepcija romana „Pričaj mi o ljubavi’’, gde sam kao čitalac mogla da maštam, zamišljam, u toku čitanja zaključujem. Po završenom čitanju bila sam podstaknuta na razmišljnje jer me je roman „Pričaj mi o ljubavi’’ duboko dotakao i poneo.

KO JE OVAJ SKROMNI ČOVEK

Miloš Dimitrijević Joker je srpski pisac i diplomirani pravnik. U knjizi „Pričaj mi o ljubavi’’, a verujem i na njegovoj internet stranici www.milosdimitrijevic.rs, pronaći ćete podatak da mu je nadimak Joker obeležio život u najpozitivnijem smislu. Miloš nije kockar, a nije ni Betmenov protivnik. Nadimak je dobio zahvaljujući svojim roditeljima, posebno ocu koji je 1984. godine otvorio jedan od  prvih kafića Caffe bar Joker u bivšoj SFRJ. Naša generacija šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka zna koliko je to bilo popularno mesto za zdravo i kreativno druženje mladih ljudi. Odatle i porodični nadimak Joker.

Mišljenja sam da Miloš Dimitrijević Joker vlada veštinom pisanja. U tome mu značajno pomažu studije prava jer je glavna Miloševa spisateljska karakteristika sposobnost sagledavanja detalja i igranje sa njima što može samo dobar pravnik i advokat. To što Miloš za sebe kaže da želi da svojom veštinom pisanja vlada sve bolje i bolje samo je dokaz da je osim pravnika i pravi umetnik. Svi veliki umetnici moraju posedovati dve važne osobine: skromnost i upornost. Miloš Dimitrijević Joker poseduje obe. Možda on to još ne zna ali ja mogu da tvrdim da je roman „Pričaj mi o ljubavi’’koji sam sa zadovoljstvom čitala, pročitala i iščitala mudar i da će se pamtiti. Ne bih baš savetovala prepričavanje, Miloše!

Vaš roman „Pričaj mi o ljubavi’’ je roman koji se mora doživeti. DOŽIVETI I SRCEM, I DUŠOM I RAZUMOM.

Svakako, „Pričaj mi o ljubavi’’ je jedan od najboljih savremenih domaćih romana koji sam pročitala u poslednje vreme.

Citat:

Informacija, znanje, saznanje. Naizgled obični pojmovi. Ustvari toliko različitog sa sobom nose. Kose se sa svakodnevnim i ostaju zapisani zauvek u sećanju ma kog živog stvora, čoveka naročito. Imati prvo, ne znači imati i drugo. Imati drugo, ne znači imati i treće. Imati treće ZNAČI imati i drugo i prvo.’’

,,Pričaj mi o ljubavi’’

Miloš Dimitrijević Joker

Podeli:

DNEVNIK JEDNOG ŽIVOTA – Epizoda 005

DA PROČITATE PRETHODNU PISANU EPIZODU, PRITISNITE DUGME PREVIOUS NA DNU OVE STRANICE

Tek je prošla ponoć. Iscrpljen sam od celodnevnog rada, hodanja po kiši, izbegavanja barica, traganja za mobilnim telefonom i Martine histerije.

               Pred sam kraj dana javio se i moj dosadni rođak iz Ljubovije. Rekao je kako će doći kroz koji dan da nas poseti. Marta će biti oduševljena, ironično zaključujem.

               Sat otkucava i zvuk one neonske reklame me ponovo ometa da mislim. Kapi kiše počinju da udaraju o sims i već osećam da gubim koncentraciju koja mi je u ovim okolnostima neophodna.

               Uzimam praznu svesku koju sam pazario na trafici preko puta za pisanje nekakvih kuhinjiskih recepata i počinjem da pišem. Pišem tako brzo da ruka ne uspeva da isprati misli. Kao da se jure po papiru i jedva dodiruju. Ruka bi da sve ispiše, a misli se gomilaju i gomilaju i čini se da ih više ništa ne može dotaći, osim istine. Istina? Ona je tu da se ruga lažima i napravi od ljudi figure koje će verovati u laži. Lakše je verovati u laž. Ne zahteva mentalni napor i prijemčivija je za uho.

               „Danas sam izgubio sebe“, počeo sam. „Izgubio sam sve ono u šta sam verovao da postoji i spoznao sam svet iluzije koji je isto tako stvaran koliko i ovaj u kome počinjem da pišem dnevnik.

               U svetu iluzije postoji relanost koja je bitno drugačija i koja bi se mogla jedino opisati rečima koje čovek još uvek nije ni osmislio. Čitava jedna ulica ne postoji u tom svetu iluzije i čitavi kvartovi. Niti godina nije ova koja jeste i Mesec je drugačiji, Sunce je bliže, buka nije sveprusutna i oluja je prestala. Ovde, koliko mogu da primetim, tek počinje.

               U svetu iluzije, Marta ne boluje. U svetu iluzije, Marta postoji u nekoj drugoj realnosti. U svetu iluzije, žuti taksi vozi uvek istom ulicom. U svetu iluzije je sreda, baš kao i ovde. U svetu iluzije, postoje ljudi koji ne postoje u stvarnosti. U svetu iluzije, …“

               Umorio sam se. Toliko misli je još trebalo zapisati, ali ruka ih nije ispratila, a i već sam i sâm zaboravio jesam li uopšte napisao sve što sam želeo.

               Pokušavam da nastavim, ne ide. Prozorsko staklo je naprslo pri vrhu i to tek sada primećujem.

               Marta je u susednoj sobi i verovatno spava. Ne želim da je budim. Čitaću vesti na portalima, možda tamo nešto o oluji piše.

               Prethodno sam pronašao telefon. Da. Bio je u žutom taksiju. Stajao je parkiran na uglu, između četrvte i treće ulice. Kada sam otvorio zadnja vrata, ugledao sam telefon na sedištu. Htedoh da upitam nešto vozača, ali ga nije bilo za volanom.

               Nestao je u iluziji. Nestao je među ljudima koji su izgledali čudno, ali odmorno, zadovoljno i lepo. Uistinu, kada bolje razmislim, biće da sam ja njima izgledao čudno.

               Već sam toliko konfuzan i nepovezano mislim. Mislim da ću zaspati. Ne, ipak neću. Ostajem budan do jutra. Želim da vidim izlazak Sunca i Martu. Želim da budan dočekam realnost ili iluziju. Želim da osetim svaki dodir iluzije. Želim da se uverim da je iluzija postala realnost. Želim da Marta ponovo hoda bez pomagala, kao nekada.

               Snažna lupnjava dolazi sa sprata iznad nas. U tom stanu već dugo niko ne živi. Ko li se to doseljava sat vremena posle ponoći?

               Razmišljam da odem i proverim. Ipak, ne. Sačekaću do jutra. To je to. Sada definitivno postojim u sopstvenoj iluziji. Da. Ne može biti drugačije. Onaj taksi. Da, onaj taksi me je oslobodio stvarnosti i sada postojim u paralelnoj realnosti iz koje je nemoguće izaći.

               Ne. Ne. O čemu ovo razmišljam? Realnost ne može biti paralelna. Postoji samo jedna jedina realnost i prestaću da mislim o tome.

Marta je bolesna i moram da živim sa tom činjenicom. Nikakav žuti taksi me nije nikuda odvezao. To je samo običan umor koji se ispoljava na način koji me tera da razmišljam o drugačijoj realnosti kakvu bih želeo da imam kraj sebe.  

               Zaspaću. Do jutra će sve doći na svoje.

               Budan sam. Već je jutro?

               – Oh, Bože! Zar već? – progovaram pošto sam tek otvorio oči.

               – Reci ljubavi. Jesi li lepo spavao?

               – Marta?!

               – Molim, mili – umilno odvraća.

               – Zar ja nisam zaspao u fotelji?

               – Jesi.

               – Otkud ja u našem krevetu? Zajedno, ti i ja? Zajedno u našem krevetu?

               – Mili, šta ti je? Sigurno si nešto ružno sanjao.

               Verovatno sam samo nešto ružno sanjao, da. Martina ruka je na mom obrazu i nežno me miluje. Na trenutke osećam da joj ljubav bridi kroz prste i prolazi kroz moje lice. Neka fina milina me je obuzela i više nisam ni sanjiv. Zrak sunca me je pozdravio ciljajući me u zenicu levog oka i to je siguran znak da je novi dan uveliko otpočeo da postoji u vremenu, mimo mog saznanja o tome.

               – Želiš da napravim uštipke za doručak? – tiho progovara.

               Obožavam uštipke. Marta ih je nekada savršeno spremala. Ponekad ih se setno prisetim. Imati osećanje prema uštipcima nije pohvalno. Ustvari, to i nije osećanje prema uštipcima, to je, to je smisao života. Negde sam pročitao da se život gradi na lepim uspomenama. Sve podseća na bezbrižne dane i na Martu koja je bila zdrava. Mlada je, izboriće se, govore mi misli.

               – Naravno da želim. Ko bi im još odoleo kada su onako topli? – odvraćam veselim glasom, a bol se neki u pozadini skrio.

               – Odmah ću nam napraviti. Idem najpre do prodavnice po jogurt i još neke sitnice – poletno progovara.

               – Možemo zajedno. Pomoći ću ti.

               – Ne treba. To su samo sintice. Mogu da donesem sama. Odmaraj još malo. Zaslužio si.

Zaslužio sam? Da odmaram? Možda i jesam, ali kako će sama? Potreban sam joj. Juče je histerisala preko telefona i plašila se oluje, sada već može sama. Kako se menja, kako melje ta podmukla bolest. Okej, neka ide sama. Vredeće joj za samopouzdanje. Otići ću po nju ako se ne vrati kroz petnaestak minuta.

               Okrenuo sam se na drugu stranu i nastavio da dremuckam. Čujem njene malene korake. Čini se na momente kao da poskakuje dok hoda. Čas je čujem kako odlazi do kupatila, pa natrag do sobe. Presvlači se. Skida spavaćicu. Sve radi tako brzo i tiho istovremeno. Valjda ne želi da prekida moj dremež. Izašla je. Već je u hodniku. Obuva svoje patike za šetnju i sada već čujem kako proverava da li je zaključala vrata. Lift se popeo do našeg sprata. Otišla je.

               Radujem se. Ne smem ni oči da otvorim. Štipam samog sebe za obraz i osećam lagani bol. Valjano sam se uštionuo. Izgleda da je ovo stvarnost.

               Ustaću. Moram do kupatila. Postaviću sto da iznenadim i ja nju. Ne. Ipak ću nam namestiti pribor u dnevnoj sobi. Doručkovaćemo uz jutarnji program.

               – Dobro jutro, poštovani gledaoci – tek što sam ga uključio, voditeljka je progovorila. Nasmejana je. Nešto se drastično promenilo, pomišljam. Radost u njenom glasu, čemu to? Obično je nervozna, namrgođena i smrknutog pogleda. Ovo jutro je ono koje će promeniti sve, baš kako su pevali Indexi:

Ti si tu,

svud je mir oko nas,

grobna tišina nas dijeli,

ali ne, čekaj strpljivo dan,

jutro će promijeniti sve.”

Ukoliko želite da pratite šta će se dalje dešavati u životima Koste i Marte, zapratite me na društvenim mrežama radi više informacija o sledećim epizodama.

Da me zapratite na društvenoj mreži, klik OVDE (za Ig) ili OVDE (za Fb) 

Podeli:

DNEVNIK JEDNOG ŽIVOTA – Epizoda 004

DA PROČITATE PRETHODNU PISANU EPIZODU, PRITISNITE DUGME PREVIOUS NA DNU OVE STRANICE

Mesec je maj. Početak maja. Sreda je. To je onaj dan na sredini nedelje u kome niste sigurni da li je bliži početak ili kraj sedmice.

Negde na vrhu lestvice nalazi se priča o izgubljenom vremenu, u prostoru koji zovemo planetom i životom kojim se ne bavimo na pravi način jer nemamo kad da ga se sećamo. Svaki novi trenutak je sada.

Koračam prema stanu. Marta očekuje da stignem svakog časa.

Neka dosadna kiša pada već četvrti dan za redom. Vetar je. Neobičan za ovo doba godine. Snažan, oštar i poprilično uporan.

Sagnute glave, brojim korake i izbegavam barice na pločniku. Jedan ulevo, pa još jedan, veliki udesno, pa manji, korak po sredini. Osećaj je zanimljiv ako mu se prepustim i ne pomišljam na kišu koja mi je pokvasila košulju.

Zastajem ispred ulaza u jednu zgradu. Kapi mi cure niz lice. Mokar sam od kiše. U petoj ulici se nalazi naš iznajmljeni stan. Marta me poziva na mobilni telefon. Pokušavam da se javim, ali ne uspevam. Telefon mi ispada iz ruku i vidim kako svetli u kišnicii pod mojim nogama. Prestaje da vibrira. Izgledao je kao da se koprca uhvaćen u zamku. Polako ga podižem sa pločnika. Brišem ga suvim delom košulje.

Kiša sve jače pada. Moje patike su već skroz mokre. Platnene su i to je bilo očekivano. Već osećam kao da mi noge plivaju u vodi. Pljusak je toliko snažan. Čini se da prodire kroz zidove.

Fasade su vlažne. Vlaga kao da na njima oslikava figure nekakvih čudnovatih bića koja ne mogu biti sa ove planete. Možda su među nama, pomišljam.

Pokušavam da uključim telefon. Za trenutak je zasvetleo, baš kao i zeleno svetlo na semaforu sa druge strane ulice. Kreni, kao da mi neko dovikuje. Razgledam oko sebe i ne vidim nikoga, osim jedne bake koja se skupila pod svoj kišobran. Pogledava povremeno u mom pravcu. Kraičkom oka prati svaki moj pokret. Možda samo umišljam. Sirota starica se samo sakrila od kiše, baš kao i ja.

Vetar sve snažnije duva i čini se da će nas kakva oluja zahvatiti. Najzad sam uspeo da dobijem Martu, ali me ne čuje od vetra. Pokušavam da joj kažem da sam blizu. Deluje da je poprilično uplašena i uznemirena. Ne mogu da joj pomognem, daleko sam. Pet ulica daleko. Ipak, počinjem da trčim. Više ne izbegavam barice. Trčim kroz vodu i kroz oluju. Vetar me snežno odvraća sa mog pravca. Zastajem i ulećem u prvi slobodan taksi. Nema nikoga za volanom. Auto radi u mestu i sa radija dolazi neka lepa muzika. Ona kojom se svet ponosio u bliskoj prošlosti. Ona s kraja dvadesetog veka.

Najzad, uspevam da dobijem Martu ponovo.

– Kosta, gde se nalaziš? Nestalo je struje.

– Na putu sam do stana. Ne paniči. Ništa strašno ne može da ti se dogodi.

– Ostao je otvoren prozor od dnevne sobe i ne mogu da dođem do njega da ga zatvorim!

– U redu. Ostani u spavaćoj sobi. Zatvoriću ga kad dođem, samo da ovo malo stane.

– Neće stati, Kosta!

– Zašto vičeš? Čega se bojiš? Ovo je samo malo nevreme koje će ubrzo da prođe – uspeo sam da završim rečenicu i primetio da se veza prekinula.

Svaki sledeći pokušaj da ponovo uspostavim liniju bio je neuspešan.

Vozač je ušao u taksi.

– Dobar dan – progovorio sam za zadnjeg sedišta. Deluje da me nije mi čuo. Ponavljam: – Dobar dan! Opet kao da me ne čuje.

Pružam ruku preko sedišta i dodirujem ga po ramenu. Okrenuo se polako.

– Dokle idete mladiću? – upitao je kao da se oluja ne dešava.

– Odvezite me pet ulica niže, molim Vas. Platiću duplo ako treba.

– U redu.

Krenuli smo. Muzika je sve glasnija i više se ne čuje huk snažnog vetra. Tek poneka kap kiše udari o stakla automobila. Najednom je sve tako mirno. Prošli smo tek pored prve poprečne ulice.

– Trebalo je ranije da uđem u taksi i da krenemo. Možda bi pre prošla ova oluja – progovorih, tek da nešto kažem.

– Nije to ništa, mladiću. Život je sastavljen od oluja. Ko zna kakve nas sve oluje čekaju u nekoj bližoj ili daljoj budućnosti – odvratio je mirnim glasom.

– Molim Vas da malo požurite, devojka mi je sama u stanu. Ponekad je gotovo nepokretna. Prilično je uplašena. Moram da što pre stignem do nje.

– Nema problema. Ne brinite. Još dve ulice i stižete na vreme, ako se ikada igde može na vreme stići.

– Ako požurite, može.

– Ako požurim? Ako usporim? Ako izazovem sudbinu? Ako donesem slobodnom voljom odluku koja će promeniti tok događaja? Hoćete li onda stići na vreme?

– Ne razumem. O čemu govorite?

– O ovome – zastao je na početku pete ulice:  – Stigli smo mladiću. Kuda ćemo dalje?

– Vi ste sigurno promašili put ili ste skrenuli negde, a da nisam ni primetio.

– Želite da se vratimo nazad?

– Da, molim Vas.

Vratili smo se malo niže i pred mojim očima se nalazio samo brisan prostor. Zgrade, kuće i lokali pored kojih sam prošao ovoga jutra, više nisu bili tu.

Stajali smo već nekoliko minuta na kraju četvrte ulice i više nije bilo puta koji bi nas odveo u petu ulicu.

– Želite da vozim dalje ili ćete da izađete ovde?

– Želim da izađem – odvratio sam zbunjeno i gurnuo ruku u džep kako bih dohvatio novčanik.

Sa radia su dopirali početni taktovi pesme: In the air tonight. Glas Fila Kolinsa je počeo da odzvanja kroz unutrašnjost automobila.

Nekada sam voleo ovu pesmu, sada mi nije prijala. Delovala je čudnovato u spoznaji da je oko mene pustoš.

Izašao sam iz taksija i vratio novčanik u prednji džep farmerica. Pošao sam rukom da opipavam druge džepove u pokušaju da pronađem telefon. Ne. Ostao je na zadnjem sedištu žutog taksija koji se odvezao nazad prema gradu.

Potrčao sam za njim. Čini se da ću moći da ga sustignem na jednom od semafora. Snažno sam se zatrčao i nakon stotinak metara ostao potpuno bez daha. Noga mi je klecnula snažno i osetio sam da ni korak dalje ne mogu da pružim.

Odmakao sam od kraja četvrte ulice prema sredini. Zrak sunca me je strefio u zenicu levog oka i ostavio me u uverenju da će ostatak dana biti lep i sunčan.

Najzad, pravo proleće. Nisam naišao ni na koga otkako sam izašao iz taksija. Izgleda kao da su se svi ljudi sakrili u svojim domovima od oluje koja je ovuda projurila. U susret mi dolazi neka osoba. Ne vidim joj lice. Zraci sunca su me zaslepeli. Žmirkam na jedno oko.

– Izvinite – obraćam se dok prolazi pokraj mene – Ne mogu da pronađem put za petu ulicu. Nekako mi se čini da sam zalutao. Ne dobijam odgovor. Prolazi kraj mene i kao da me ne primećuje.

Sve je čudnovato lepo. Izgleda tako sveže i lepše negoli ovoga jutra dok sam prolazio tuda. Ipak, još uvek sam zbunjen i ne uspavam da pronađem put do pete ulice u kojoj se nalazi Marta u našem malom iznajmljenom stanu.

Ulazim u pekaru. Prodavačica je okrenuta leđima. Miris svežeg hleba je neodoljiv. Tako divno ispunjava mali prostor.

– Gospođo, oprostite, ne mogu da nađem put do pete ullice, …

– Zar i vi? Jedna devojka je maločas isto ovde zalutala.

– Eto, dobro je. Nisam jedini – odvratih uz olakšanje.

– Želite li nešto? Sveže su nam kiflice sa makom.

– Ne, ne. Hvala. Želeo bih da mi kažete kako da stignem do pete ulice?

– Vi niste iz ovog kraja, gospodine?

– Oh, naprotiv. Jesam, dakako. Zapravo, stanujem u petoj ulici – izgovorih, a utom začuh gromoglasan smeh prodavačice koji se prolomio kroz svaki deo malene pekare.

– Zar ne mislite da biste onda lako mogli da budete okarakterisani kao kakav lopov, ako tvrdite da stanujete baš u petoj ulici?

– Taman posla, gospođo. Tamo ima mnoštvo finog sveta. Moguće da ima i lopova, ja to ne znam, ali svakako nisam jedan od njih.

– Gospodine, ako biste nešto da pojedete, na usluzi sam, ako biste da vodimo dalje razgovor, molim Vas da izađete, imam posla i nemam vremena za šalu.

Ukoliko želite da pratite šta će se dalje dešavati u životima Koste i Marte, zapratite me na društvenim mrežama radi više informacija o sledećim epizodama.

Da me zapratite na društvenoj mreži, klik OVDE (za Ig) ili OVDE (za Fb) 

Podeli:

DNEVNIK JEDNOG ŽIVOTA – Epizoda 003

DA PROČITATE PRETHODNU PISANU EPIZODU, PRITISNITE DUGME PREVIOUS NA DNU OVE STRANICE

Jutro je sunčano. Kroz prozor ulazi ona fina milina koja ume da probudi najlepše u čoveku.

Noć je bila teška. Marta je imala bolove i skoro da nije ni spavala. U deset sati će doći Marija da bude uz nju, ja moram na posao. Već je skoro devet.

Ulazim polako u spavaću sobu, noćio sam na trosedu u dnevnoj, tako radimo kada je Marti jako loše. Smeta joj nečije prisustvo.

Gledam je kako mirno spava. Najzad, pomišljam, da malo odmori od bolova. Zatvaram vrata polagano i krećem ka kuhinji da spermim doručak za oboje, i za Mariju za slučaj da je gladna.

Klecnula mi je noga. Ponovo. Već mi se to desilo nekoliko puta otkako sam se posekao na onaj deo od porcelana. Lupio sam šakom o stolicu u pokušaju da se pridržim.

– Kosta! – progovarala je tiho Marta. Probudio sam je. – Jesi li ti?

– Ja, sam – odgovaram, pošto sam polako otvorio vrata.

– Dobro jutro. Jesam li dugo već budna? – pita, još uvek zatvorenih očiju.

– Ne znam, mila. Mislim da si se tek probudila.

– Dobro je. Mislim da sam sanjala majku. Kao da je došla kod nas, nekako srećna. Stalno je bila nasmejana. Donela nam je i neke darove i jednu lutku sa kojoj sam se igrala kao mala. Zvala sam je Lola.

– Sigurno je to nešto dobro – progovaram tiho. – Bila je nasmejana. Sigurno je dobro.

– Nadam se. Uh, kako mi nedostaje. Koliko bi ona sada brinula, možda i bolje što nije među nama, da me ne gleda ovakvu.

– Ne volim kada tako govoriš. Borci tako ne govore.

– Govore, govore ponekad. Valjda tako skupljaju snagu za nove pobede – uzvrati mi uz maleni osmeh.

– Pošao sam do kuhinje da nam spremim doručak. I za Mariju ću nešto da spremim. Želiš li jaja na oko?

– Da. Želim. Samo jedno.

– Ne može jedno. Pržim samo u paru – pokušavam da se našalim u nadi da ću je ubediti da pojede malo više.

– Dobro, neka ti bude. Kuvaru moj – izgovori uz onaj osmejak opet. – Pre toga mi samo pomozi da skinem ovu upišanu pelenu. Izvini što me gledaš ovakvu.

Nisam ništa odgovorio. Poljubio sam je u vrh usana i skinuli smo pelenu zajedno. Presvukla je i spavaćicu, bila joj je vlažna od znoja. Bolovi su bili jaki čitave noći, a u jakim bolovima se čovek više znoji.

– Odoh sada da ispržim jaja. Brzo ću to ja, a i žurim na posao. Marija ti uskoro dolazi.

– Da, znam. Dodaj mi ovaj štap da odem do kupatila, da se umijem malo i istuširam.

– Moći ćeš sama?

– Aham. Moram – reče i podiže se sa kreveta, čvrsto se oslanjajući o štap.

Doručak je postavljen. Marta sedi u stolici preko puta. Već je pojela jedno jaje i kao da se gleda sa onim drugim. Čas gleda u jaje, a čas u mene. Pravim se da to ne primećujem.

– Zar baš moram i ovo da pojedem? – pita me nevoljno.

– Aham. Moraš – odgovaram u njenom stilu.

– Juče je dolazio gazda, zaboravila sam da ti kažem – nastavlja dok preseca nožem drugo jaje.

– Šta je hteo? – pitam punim ustima. Nepristojan sam.

– Kaže da moramo da se iselimo u narednih mesec dana. Vraća mu se kćer iz Kanade sa decom.

– Je li? Znači, počelo je.

– Šta je počelo?

– Pa, vraćanje. Svi će oni da se vrate. Neka, i treba. Šta će tamo, da žive među tuđima? Ovde bre, ovde među svoje.

– Ma, daj. Ti i tvoj patriotizam. Vraća se žena, zatvaraju firmu u kojoj radi tamo.

– Pa, patriotizam, nego. Neka radi ovde. Ima posla.

– Dobro, dobro. Tema je nešto drugo. Moramo da pronađemo novi stan.

– Šta misliš da kupimo naš? Na kredit – zaćutala je nekoliko trenutaka i oči su joj se napunile suzama.

– Naš? Tvoj i moj? Naš?

– Pa, da. Naš mali stan, za našu malu porodicu sa velikom dečijom sobom – tek što sam izgovorio, još suza navrlo joj je na oči. Širi ruke i poziva me da je zagrlim.

Grlim je. Umalo i sam nisam zaplakao.

– Moram da idem. Vraćam se oko tri, pola četiri.

– Okej – jedva da izgovara, dok je gledam uz smešak – Znam, znam. Ako mi bilo šta zatreba, odmah te zovem.

– Tako, lepotice moja. Vidiš kako si to lepo naučila – ljubim je još jednom i krećem ka izlaznim vratima.

– Kosta! – zaustavila me je. Okrećem se, pitam je pogledom – Ništa. Nešto sam… Ništa. Ostavi otključana vrata, zbog Marije.

Hodam polako prema kafiću. Zastao sam da kupim duvan.

– Dobro jutro, komšija.

– Dobro jutro, Anđelija.

– Uh, kad me tako osloviš po imenu, dođe mi da…

– … da vrisneš moje ime?

– Ma, daj. Kao Oliver Mandić, je li? Nisam na to mislila, šta ti je?

– Ha, ha. Ništa, šalim se malo. Da mi lepo počne dan.

– Kako je Marta?

– Odlično je. Evo, baš nam je napravila divan doručak i sada se sprema da izađe sa drugaricom.

– Znači, oporavlja se.

– Naravno da se oporavlja, zašto ne bi?

– Pa, onako. Čula sam da…

– Šta si čula, Anđelija? Daj mi duvan, žurim. Ne slušaj sve i svašta, brini svoju brigu.

Nastavio sam dalje prema kafiću. Skoro da sam stigao.

Noga mi je ponovo klecnula. Ovo je već drugi put od jutros. Počinjem da brinem, ali ne pridajem tome naročito pažnju. Dešavalo mi se i ranije, mada ne ovim intenzitetom.

Ubiće me stajanje u šanku.

Već je jednaest sati. Bašta kafića je prepuna raznolikog sveta. Napravio sam između osamdeset i sto kafa od kako sam ovoga jutra otvorio šank.

Vole ljudi da piju kafu. Volim i ja. Volim domaću, ali volim i espreso. Volim još i kafe late, i fredo, i frape. Najviše ipak volim domaću, ona mi prija.

Koliko sudbina u jednoj bašti? Godinama radim ovaj posao i svakoga dana se nanovo divim onim ljudima koji nose u sebi radosnu klicu života i čudim se onima koji život kao da mrze.

Razmišljam i o jednima i o drugima, možda malo više o mrziteljima. Nije mi jasna njihova životna filozofija. Nije mi jasan taj mrziteljski stav. Nije mi jasna ta potreba da mrze. Kako se to uopšte radi, a da ne povređuješ sebe?

– Dva nesa, koka-kola, mala do pola i tri mineralne – kao da diktira, novu porudžbinu, moj kolega po profesiji, Lepomir, zvani Lepi. Nesvršeni student ekonomije. Još tri ispita do kraja studija, već četvrta godina za redom. Svake godine se kune da će baš te godine da diplomira i to traje i traje, a i potrajaće izgleda.

– Izašlo, Lepi – uzvikujem mu, pošto sam servirao porudžbinu.

Koristim nekoliko slobodnih trenutaka i pozivam Martu na telefon da proverim je li sve u redu?

Marija je pristigla oko deset, sede na terasi. Pokušaće da izađu i u šetnju. Posebno mi je drago zbog toga, voleo bih da je ona Anđelija sa trafike vidi dok šeta.

– Barezi, sipaj nam nešto brate, da se razmrdamo malo – obratio mi se Lepomir.

– Sipaću tebi, Lepi. Ja ne mogu, rano je.

– Uzmi jednu pivčugu, brate.

– Ne mogu. Ne danas. Preskačem. Smućkaću ti koktel, može?

– Može, brate. Napravi mi jedan mohito, brate.

Lepomir. Punačak, stameni mladić. Poznatiji po tome što mu je ožačar pre nekoliko godina umalo izbio oko četkom. Od tada ima maleni ožiljak ispod levog oka i koristi poštapalicu: brate!

Ako Bog da, ove jeseni će se oženiti. Imaću tu čast i zadovoljstvo da budem venčani kum njegovoj lepšoj polovini i njemu.

– Izvoli, brate, Lepomire. Tvoj mohito je upravo serviran.

– Nemoj, brate, da me zoveš Lepomir. Koliko puta, brate? Koliko puta još da ti kažem?

– Lepše je Lepomir, nego Lepi. Lepi je nekako, malo, znaš.

– Znam, brate. Znam. Važno je da si ti ukačio dobar nadimak. Barezi, brate. Da si stvarno bio neki fudbaler, prozvali bi te Bađo, brate, a ne Barezi.

– Odbrana, sine. Odbrana je najjači napad. Kakav Bađo.

– Kako je Marta, brate? – pita me dok uzima gutljaj koktela.

– Ne znam. Nije najbolje. Brinem sve više. Čini mi se kao da je jedva preživela prošlu noć. Ne znam više šta da radim. Ne želi lekaru, a ja nikako ne mogu da joj pomognem. Nekad pije lekove, nekad neće.

Bori se na neki svoj način, a ja sam i dalje uveren da sve ide iz glave.

– Ne znam, brate. Možda da pitamo Jovanu da ode do njenog ćaleta?

Jovana je Lepomirova verenica. Buduća mlada. Kći čuvenog doktora Arsića.

– Ne znam. Pokušaću da razgovaram sa njom.

Mašu ti sa trećeg stola u bašti – bio sam zadovoljan što su ga pozvali gosti da ih ponovo usluži. Ne prija mi kada pričam o Martinoj bolesti. To je nekako naša stvar. Verovatno grešim. Sigurno grešim. Ali, tako bežim. Bežim od problema, od realnosti. Nekada nisam bežao. Sada bežim. Verovatno zato što je toliko mnogo volim.

Ne mogu da prihvatim njenu bolest i zato bežim.

Bežim od tog prihvatanja, bežim od slučajnih prolaznika, od namernih, od prijatelja. Bežim od svih. Ne želim da me iko podseća da Marta ima zdravstveni problem. Želim da je sve lepo. Želim da pokušam da joj pomognem da ozdravi. Ne znam da li je to moguće? Ne znam.

Niti Marta želi da pričamo o tome. Pravi se da je to samo nešto, tek onako, usput, kao prehlada. Običan nazeb koji, eto, traje već neko vreme. Ne razgovaramo o bolesti. Razgovaramo o posledicama. I pravimo planove za budućnost. Mnogo planova za budućnost.

Napravili smo ih toliko da bih danima mogao da vam o njima govorim. Možda i hoću, možda ću vam i to ispričati.

Jednom je jedan čovek uverio sebe da može da leti. Kažu da je sledećeg dana odleteo i da se više nikada nije vratio na mesto koje bi ga podsećalo na to da je tako teško poleteti. Od tada, on leti svakoga dana. Iz grada u grad. Iz države u državu. I posmatra ljude koji misle da je pošašavio samo i jedino iz razloga što oni nisu u stanju da uvere sebe da mogu da lete.

Ukoliko želite da pratite šta će se dalje dešavati u životima Koste i Marte, zapratite me na društvenim mrežama radi više informacija o sledećim epizodama.

Da me zapratite na društvenoj mreži, klik OVDE (za Ig) ili OVDE (za Fb)  

Podeli:

DNEVNIK JEDNOG ŽIVOTA – Epizoda 002

DA PROČITATE PRETHODNU PISANU EPIZODU, PRITISNITE DUGME PREVIOUS NA DNU OVE STRANICE

Na izletu smo. Nije kao na Zlatiboru, ali je proplanak lep i živopisan. Sigurno će doprineti Martinom pozitivnom raspoloženju.

Posekotina me pomalo ometa da nam upotpunim ugođaj. Saplićem se dok hodam. Na desnoj nozi mi je papuča, na levoj patika. Da sam bar levu posekao, čini se da bi mi bilo lakše. Ovako, pomalo se teško oslanjam u želji da postavim frotirno ćebe na zelenu travu.

Uspeo sam. Sve je na svom mestu. Frotirno ćebe je pritisnuto sa četiri kamena na krajevima i povetarac ne može lako da ga odigne od tla.

Dan je sunčan. Marta sedi na stolici na rasklapanje i zabačene glave unazad pozmatra bistro nebo.

Termos sa kafom i naše dve šolje su spremne. Plazma keks, nekoliko jabuka, flaša sa vodom za piće. Sok u tetrapaku i kiflice sa makom su u centru ćebeta. Dve knjige su jedna preko druge. Marta čita „Uliks” Džejmsa Džojsa, ja sam već odavno u „1Q84” Harukija Murakamija.

Ne progovaramo već više od pola sata.

Pruža ruku, pokazujući mi na kiflice sa makom. Dodao sam joj činijicu. Baš je nekako lepa ta malena činija. Sećam se da smo je kupili u Rimu, jednom dok smo još bezbrižno putovali. Ima tome tri godine. Rim, prelep grad… Neću sada o Rimu. Na proplanku smo.

Voleo bih da je povedem na Zlatibor. Nikada do sada, za svojih dvadeset devet godina, ga nije posetila.

Kiflice sa makom su ukusne. Već smo pojeli po dve.

Marta je još uvek na stolici na rasklapanje u položaju koji nije promenila otkako smo stigli.

Pred mojim očima puca pogled. Grad je daleko u dolini. Izgleda kao da je u nekoj magli. Sa severne strane pristižu putnički avioni koji ga nadleću. Sve ih je više. Čini se da će zakloniti sunce.

Protegao sam se celom svojom dužinom i nesmotreno oborio rukom termos sa kafom.

– Jesi li prosipao?

– Nisam – odgovaram u uverenju da zaista nisam. Ipak, jedna fleka se pojavila na ružičastom frotiru. Kafa je prodrla kroz njega i već je dotakla zemlju koja ju je očas upila u sebe.

– Sipaj nam malo kafe, dok nisi upropastio i ostalo – progovarala je gledajući kraičkom oka u fleku na frotirnom ćebetu.

Nalio sam joj punu šolju. I sebi sam. Pružio sam ruku da dohvatim paklicu cigareta.

– Nećeš valjda, na ovako čistom vazduhu.

– Mislio sam jednu, uz kafu.

– Kako želiš, otruj se ako možeš – srknula je prvi gutljaj.

– Je li dobra kafica? – upitah da skrenem temu sa eventualne priče o štetnosti duvanskog dima i iskoristim priliku da zapalim dok mi odgovara.

– Odlična je. Moram da priznam da kuvaš najbolju kafu na svetu. Vidi se da si barmen.

Pripalio sam cigaretu. Uspeo sam u nameri da joj skrenem pažnju.

– Sedećeš još u toj stolici? Možda ti je zgodnije ako bi prešla na ćebe.

– Ostaću još malo ovde, prija mi ovako.

Prisećam se nekih lepih događaja, baš me opušta sve ovo. Hvala ti.

Oćutao sam.

Već je skoro jedanaest sati i još neki ljudi počinju da pristižu na izletište. Uglavnom, mladi parovi sa decom. Marta ih je primetila takođe.

– Vidi kako su slatki. Jao, vidi i beba. Je li dečak ili devojčica?

– Ne znam, ne vidim odavde. Rekao bih da je dečak. Ima plavu kapicu.

Molim Boga da se ne rasplače. Ponekad joj se desi da pusti suzu jer nam do sada nije uspelo sa decom. Nije mogla da zatrudni iz nekog razloga. Tvrdim da je zbog stresa, ona to negira i krivi svoju bolest.

Nedavno mi je rekla da želi da me ostavi i prepusti me nekoj drugoj koja bi me usrećila i podarila decu kako bih se ostvario i kao otac. Odbio sam njen predlog.

Pokušaćemo sa vantelesnom oplodnjom. Marta zaslužuje da bude majka. Topla je i nežna osoba. Siguran sam da bi joj to promenilo život do te mere da više ne bi ni razmišljala o svojoj bolesti.

Ja sam jedan od onih koji veruje da sve potiče iz glave, od nas samih. Od naših misli i strahova. Ja sam jedan od onih koji je siguran u to da ljudi čine neverovatnu glupost kada blokiraju svoju pozitivnu energiju bezrazložnim brigama.

– Sećaš se kada je Marija pričala, pre neki dan, o onoj klinici u Belgiji – počinje sa pričom o vantelesnoj oplodnji i klinici za koju ju je njena voljena drugarica Marija uveravala da daje stoprocentni učinak.

– Sećam se i ne bih da sada pričamo o tome.

– O čemu bi ti da pričamo? – pridigla se i već je u stavu koji jasno ukazuje na to da rasprava može da počne svakog sekunda.

– U redu. Pričaćemo o tome. Ne bih da kvarimo prepirkama ovaj divan dan. Uživaj. Opusti se. Doći će sve na svoje mesto kada se najmanje nadaš.

– Uh, kako me nervira tvoj nonšalantni optimizam. Kako možeš? Kako?

Zar nikada ne pomisliš da to može da iritira druge ljude.

Kod tebe je sve u fazonu: kako Bog kaže.

– Naravno. Uvek je kako Bog kaže. Neću da mu prkosim. Desiće se kad bude trebalo da se desi.

– Hajde, dodaj mi tu knjigu. Molim te.

– Izvoli – uzvratih i pružih joj Uliksa u ruku.

Iz minuta u minut je pristizalo sve više ljudi i izletište kao da postaje pomalo tesno. Ipak, samo se tako činilo. Perspektiva iz koje sam posmatrao događaje na proplanku mi je davala mogućnost da sagledavam međuljudske odnose. Obožavam to da radim. Uživam dok analiziram ponašanje drugih. Valjda je to neka profesionalna deformacija koju mi je ugostiteljstvo donelo.

Kada si sa druge strane šanka, uvek moraš da imaš čitavu situaciju na oku, kako bi se to žargonski reklo. Moraš da si prisutan u svakom deliću sekunde, svim svojim bićem. Potrebno je da osećaš tuđe potrebe i želje. Da ih preduhitriš katkad, nasmeješ se na dobru šalu, čak i na onu manje dobru i zadobiješ poverenje gostuju.

Sve je prodaja. Kada si sa druge strane šanka, ti ne prodaješ samo pića, ti prodaješ priču. Neki bi rekli da prodaješ sebe. Meni to zvuči pomalo bezveze, ali ako bolje analiziramo usitinu je tako. Sve radi novca. Radi toga da uzmeš bakšiš. Može se i od njega solidno ponekad živeti.

– Hajde da malo prošetamo. Pokušaćemo. Oslonićemo se jedno na drugo, kao kakvi starci – nije mi ništa odgovorila.

– Marta, da li se čujemo!? Marta!

– Ne čujemo se, čitam – pevljivo je uzvratila.

– Okej, čitaj. Koeljo je rekao da je taj Uliks teška budalaština.

– Molim!? – trgnula se, taman toliko da se umalo nije pretirila preko stolice. Zaboravila je na bolest. To je dobro. Ne želim da joj pominjem išta o bolesti, ali se svakako radujem kada je vidim onakvu kakva je bila pre.

– Pa, da. Čitao sam negde da je rekao za Uliks da je to čista budalaština, čist stil, da tu nema ničega i da je sve ogoljeno.

– Ogoljeno? Koeljo je to izjavio. Moderni pisac za svačiji ukus. Molim te, ne zanima me.

Hajde da prošetamo.

Uspeo sam. Naterao sam je da pružimo nekoliko koraka.

– Hajde da hodamo bosi.

– Bosi? Pa da se ubodem na nešto. Ne, hvala.

– Marta, šta ti je? Na šta bi se ubola? Vidi kako je mekana trava. Livada, najobičnija livada.

Evo, ja ću bos – počeo sam da se izuvam, posekotina me je zabolela užasno, ali sam stegao zube i pravio se da nisam osetio bol.

– Kada hodaš bosonog onda si u najintimnijem odnosu sa prirodom. Hajde, izuj se Marta.

Nisam želeo da joj kažem kako sam negde pročitao da je to zdravo i da na taj način čovek izbacuje elektricitet iz svoga tela. Niti sam se nudio da joj pomognem da se izuje. Činilo se da je zaboravila na svoju bolest i da će uspeti da načini nekoliko koraka bez moje pomoći.

– Hajde, malena. Hajde – uzvikivao sam, dok sam onako bosonog osećao ubod svake travčice u ranu. Nije da sam naročito hrabar, ali imam tu sposobnost da uspem da zaboravim na bol. Ignorišem ga, a onda valjda počne da i on ignoriše mene.

Izula se. Potpuno sama. Stajala je sada i ona bosonoga. Primetio sam i kako nesvesno mrda prste. Valjda je ona trava na to naterala.

Krenula je prema meni. Bio sam na dva, tri koraka od nje.

– Koeljo, čoveče. Ne verujem da je to rakao za Džojsa.

– Nije za Džojsa, nego za Uliks.

– Eh, nije nego. Pusti te tvoje fazone sada. Hajde, na koju ćemo stranu? – prišla je do mene poptuno nesvesna da je napravila tri koraka, a da se nije pomagala ikakvim osloncem. Ćutao sam i prihvatio je rukom oko struka. Ona je prebacila svoju na moje desno rame.

– Možemo prema onom izvoru, blizu je, da vidimo je li stvarno hladna voda kao što kažu?

– Hajde, samo polako. Baš bocka ova trava.

Marta je gazila oprezno. Držala se čvrsto za mene kao da je očekivala da će joj kolena klecnuti svakog trenutka. Važno je da ima želju da se bori. Pobedićemo, uveren sam u to.

Ništa nismo pričali. Samo se osmehivala, dok je posmatrala decu kako trčkaraju za loptom.

Nisam želeo da ometam njene pozitivne misli.

Napili smo se hladne vode. Svakako je najmanje sto puta lepša, negoli ona u plastičnoj ambalaži koju smo poneli od kuće.

– Hvala ti, Kosta – tiho je izgovorila. Osmehnuo sam se i onda smo se snažno zagrlili, kao neka deca.

Frotirno ćebe odjednom nije izgledalo Marti tako daleko, kao kada smo se od njega udaljavali. Još nekoliko metara dalje, bio je parkiran naš crveni Pežo. Gledala je kraičkom oka u njega.

– Želiš da se vratimo kući?

– Mogli bismo, ako ti odgovara. Umorio me je ovaj vazduh pomalo. Bilo bi lepo da ponovimo ovo još koji put.

– Svakako, ljubavi. Tek što je počelo proleće. Predstoje nam lepi dani.

– Uh, da znaš da sam jedva iščekala da se zima završi.

– Možda bismo mogli najzad i na taj Zlatibor.

– To bi bilo divno, Kosta.    

Ukoliko želite da pratite šta će se dalje dešavati u životima Koste i Marte, zapratite me na društvenim mrežama radi više informacija o sledećim epizodama.

Da me zapratite na društvenoj mreži, klik OVDE (za Ig) ili OVDE (za Fb)  

Podeli:

DNEVNIK JEDNOG ŽIVOTA – Epizoda 001

Sedim u mračnoj sobi. Već je odavno prošla ponoć. Komšijski pas laje satima i čini se da nema nameru da prestane. Pomišljam da pozovem policiju i požalim se kako zbog laveža ne mogu da spavam. Samo pomišljam, zar mislite da bi ikoga bilo briga za to?

Zovem se Kostadin, nadimak mi je Barezi. Imam trideset osam godina. Nisam oženjen. Nemam ni dece.

Nadimak Barezi sam dobio po čuvenom italijanskom fudbaleru Franku Bareziju, legendi Milana i italijanskog fudbala. Igrao sam dobro, kao dečak, u odbrani u lokalnom klubu i neko iz rukovodstva me je prozvao Barezi. Više se ni ne sećam ko je to bio. Možda pokojni, Joca ekonom.

Franko Barezi je predvodio odbranu Milana bezmalo četvrt veka. Barezi, Maldini, Kostakurta i Tasoti, četvorica veličanstvenih. Čitavu svoju fudbalsku karijeru, Barezi je proveo u Milanu. Odigrao je 719 utakmica i postigao 33 gola u perodu od 1972-1997 godine.

Dres sa brojem 6, pošto se povukao iz aktivnog igranja, više niko nikada neće moći da nosi.

Živim u dvosobnom stanu sa verenicom. Ponekad je gotovo nepokretna i pomažem joj svakodnevno. Vodimo koliko-toliko normalan život. Već dve godine je prošlo otkako smo vereni.

Pomišljao sam svojevremeno da je ostavim i odem zauvek. Nisam mogao, volim je.

Danas je polupala skoro sve tanjire u kuhinji. Bila je nervozna. Razumem. Ponovo je imala bolove. Opisuje ih kao utrnulost, probadanje, peckanje. Jutros je imala migrenu i bolove u zglobovima, a ja tek što sam se vratio s posla. Preumoran sam i nemam dovoljno snage da počistim taj nered.

Marta je u drugoj sobi. Čujem je kako plače. Povremeno zastane, pozove me po imenu, a onda pošto čuje da joj odvratim mirnim glasom, nastavi da drema. Tako nekoliko puta tokom noći.

Pre tri dana sam joj kupio knjigu: Pčele su me izlečile od multipleskleroze od Mariz Pioš (bivša francuska državna reprezentativka u gimnastici). Juče mi je čitala naglas: „Ako zvanična medicina moju bolest ne može da sanira lekovima, pokušaću sve što mi nudi alternativna medicina, i pre svega, apiterapija.”

Apiterapija je deo holističke medicine i podrazumeva upotrebu meda i drugih pčelinjih proizvoda u lečenju ove bolesti. Koliko sam uspeo da razumem, pčelinji otrov je naročito važan u procesu lečenja.

Večeras sam dobio dobar bakšiš. Kupio sam nam namirnice za narednih nekoliko dana i pet limenki piva. Ostavio sam ih u frižider da se dobro ohlade.

Dok sam pospremao po kuhinji, onako bos, nagazio sam na oštro parče porcelana. Posekao sam se skoro do kosti. Nasipao sam, bezmalo, pola boce alkohola, umotao ranu zavojem i odgegao se do fotelje u dnevoj sobi.

Pokušavao sam da zaspim u dvosedu već tri puta otkako sam se vratio. Nisam uspeo. Prvi put me je probudio lavež pasa, drugi put me je Marta dozivala, a treći put sam udario posekotinom o ivicu kreveta i san je pobegao daleko od mog bića.

Uključio sam televizor. Gledam više kroz njega, negoli u njega. Čitao bih neku knjigu, ali sam preumoran. Pustio bih i neku muziku, ali me mrzi da ustanem. Zapalio sam cigaretu i to je jedino što mi u ovom trenutku prija. Košulja mi je raskopčana do pola grudi i neonsko svetlo sa reklame preko puta mi bije pravo u oči. Žmirkamo naizmenično, reklama, pa ja. Zujanje postaje iritantno, ponavlja se u intervalima od po nekoliko sekundi. Nisam brojao. Možda sedam.

Popio bih jedno pivo. Ne znam da li se prohladilo. Mrzim pivo iz limenke. Nema dobar ukus. Nekada sam voleo da pijem iz krigle, ali sam shvatio da me od njega kasnije boli glava. Najbolje je ovo iz staklene flašice.

Kod krigli je manja bolja, lepše stane u ruku, a i količina tekućine je adekvatnija mom gabaritu. Nisam preterano viskok, niti nizak. Imam stomak. Kosa mi je crna, srednje dužine. Teram je u stranu. Volim da nosim starke i livajs farmerke. Proleće je ove godine kišovoto pa preko košulje nosim obično i tanku jaknu. Zgodno mi je i zbog posla.

Ja sam barmen. Profesionalni sipač pića. Ja sam kralj šanka i u mom kraljevstvu se najbolje osećam. Bavim se ovim poslom već skoro dvadeset godina. Počeo sam odmah nakon završene srednje škole. Pored šanka sam učio, kada bih radio dnevnu smenu, te sam tako završio mašinski fakultet i nisam imao vezu da se igde zaposlim. Zapravo me je otac vodio jednom direktoru na razgovor, ali sam bio mamuran od prethodne noći, jer sam radio do kasno i iz nekog razloga me nisu primili.

Kada si barmen, onda moraš da piješ. Moraš da nazdravljaš gostima. Moraš da ih čašćavaš pićem, ali i da dozvoliš da tebe časte.

– Donesi mi čašu vode, molim te! – Marta traži da joj odnesem vodu. Odmah se vraćam, zapamtite gde sam stao.

– Izvoli ljubavi. Možeš sama?

– Mogu li? Moram. Čekaj tu dok popijem. Nemam gde sa ovom čašom.

– Tu sam ljubavi. Ne idem nigde. Posekao sam se po nozi.

– Gde?

– U kuhinji.

– Mislim, gde po nozi?

– Ispod palca. Hramljem.

– Baš si zadimio. Do ovde se dim oseti.

Jesi li kupio hleb?

– Jesam.

– Dobro. Napraviću nam prženice ako budem mogla da stojim. Gde su mi uopšte kolica? Koliko sam spavala? Opet me je užasno bolela glava.

Uzmi ovu čašu, molim te. Spusti je negde ili je vrati u kuhinju. Neću te više zvati. Pomozi mi da stavim ovu jebenu pelenu.

– Sačekaj samo da, …

– Nemoj ništa samo da… Dodaj da je stavim najpre, umokriću se.

Koliko je sati?

– Pola tri izjutra, ljubavi.

– Pa, zašto ne spavaš čoveče?

Uh, kako me sve boli. Noge ne osećam.

Čuješ, zašto ne spavaš?

– Rekoh, posekao sam se. Peče me strašno.

– Popij neki lek.

– Neka. Uzeću pivo, ionako mi se ne spava. Počeće film sada.

– Koji film?

– ’Vuk sa Volstrita’ sa Di Kaprijom.

– Gledala sam ga pre neko veče. Opet repriziraju.

Dobar je. Onako. Zanimljiv. Ustvari, relan je. Najbolje je bilo kada je slupao, …

– Stop. Nemoj da mi prepričavaš. Želim i ja da ga pogledam.

– Da. Izvini. Pridružiću ti se kasnije, ako se ne uspavam ponovo. Dokotrljaću se nekako.

Izlazim iz sobe. Zatvorio sam vrata. Pivo je u frižideru. Hladno je taman kako treba.

Zgrabio sam kesu kikirikija sa stola u trpezariji i sada ću napokon malo da posvetim sebi vremena. Uh, kako me nervira kada vidim ovaj glupi milje preko stola. To joj je od majke ostalo, pa ne smem reč na tu temu da progovorim.

Jednom sam pokušao, dok je još bila zdrava i umalo nisam dobio preko nosa. To je jedino što su doneli kada su izbegli iz Prizrena. I posteljinu. Kaže da nisu imali vremena ni veš da pokupe.

Majka joj je preminula pre četiri godine. Sećam se da nam je javio njen brat dok smo bili u Grčkoj na moru. Odmah smo došli nazad, posle smo se vratili u Grčku i još dva meseca je samo ćutala.

Radio sam kao barmen na Skijatosu. Preko dana sam točio pića na plaži, vikendom u diskoteci. Marta je bila spremačica u hotelu u kome smo i živeli.

Završila anglistiku i perfektno govori još tri jezika: italijanski, španski i naravno grčki.

Bilo nam je lepo tamo. Bilo je bezbrižno. Bila je sloboda. Bilo je bez njene bolesti.

Bili smo srećni i svakoga dana se zapitam hoćemo li ponovo ikada biti srećni?

Pitanja razna me saleću iz dana u dan. Najčešće pitam samoga sebe da li mogu da izdržim dalje?

Moram, uvek odgovorim. Podignem glavu i nastavim dalje.

Pokušaću, u ovom dnevniku jednog života, da vam ponešto od svega ispričam. Pokušaću da preletim preko života, poput kakvog aviona sa slomljenim krilom.

Uspem li, olakšaću sebi. Neuspeh ionako nije za mene.

Previše sam koktela smućkao da ne bih uspeo da se izborim sa bezveznim okolnostima koje mi je doneo život.

Marta, volim je. Ona je moj život. Ona je sve ono što volim kod sebe. Bez nje, ja sam ništa. Jedan obični barmen koji sipa pića ljudskim sudbinama.

Svaka sudbina ima svoje piće.

Neke se opijaju alkoholom da na sebe zaborave, druge se rashlađuju sokom, a neke treće, pete ili stote, one se nalivaju svim i svačim u nadi da će im se sreća osmehnuti i da će im dodeliti čarobni štapić koji dan pretvara u noć, tamu u svetlost i vatru u vodu.

Najzad sam malo zaspao, čini se.

Jutro je i više se ne čuje lavež pasa. Tek poneki huk aviona i Marta koja stoji u kuhinji, oslonjena o stolicu, i pravi prženice za doručak.

Divno mirišu.

– Jesi li se probudio ljubavi?

Završavam za koji minut. Znaš kako su mi dobro ispale. Mislim da ću ih sve sama pojesti – pokušava da se šali. Pokušava da ne misli na svoju bolest i hrabro se nosi sa njom.

– Pojedi ih. Ionako si na dobrom putu da počneš da se kotrljaš po stanu – pokušah i ja da se našalim sa njom.

– Joj, ala si duhovit od jutros.

Unesi malo kreativnosti u jutarnju rutinu.

Znaš da taj prostački humor ne ide uz tebe.

– Izvini, samo sam pokušao da…,

– Ma, u redu je Kosta. Opusti se. Neka me snaga drži od jutros, pa sam malo bolje volje.

Kako ti je posekotina?

Podsetila me je i istog trena je počela da me boli.

Kako je to neverovatno da u ljudskoj prirodi postoji zaborav koji odagnava bol dok ga se ne prisetimo.

– Boli me. Ne znam ni sam kako ću starke da navučem i odgegam se do posla.

– Nikako, moj Kostadine. Nikako. Danas ti je slobodan dan, ako si zaboravio. Obećao si mi da ćemo ići u prirodu, da ćeš me povesti na neki izlet. Sećaš se?! – dovikivala je iz kuhinje.

– Sećam se – tiho sam uzvratio.

– Za izlet su ti dobre i papuče – nastavljala je.

Dobre su, da. Baš su dobre. Papuče. Ne volim papuče. Osećam se bezvezno u njima. Bolje mi je da krenem bos.

Prženice su zaista bile ukusne. Pojeli smo ih u tišini. Marta je gledala sve vreme u svoj telefon, ja u svoj.

Bolje da i nisam ništa pročitao od jutros. Ionako ništa pametno ne piše.

– Vidiš Kosta, ova vila na Zlatiboru je baš lepa – progovorila je i okrenula telefon prema meni da na ekranu pogledam sliku vile.

– Opet visiš na instagramu.

– Da ne veruješ. Pre dva dana sam sa Marijom razgovarala telefonom o Zlatiboru i cenama smeštaja i od tada mi stalno izlaze reklame.

– Da, počeo je da ti čita misli.

Marija je Martina najbolja prijateljica. Zajedno su studirale i ona je kao pridruženi član naše male porodice.- Prestani da srčeš. Strašno me nervira kad srčeš. Kafa se pije polako – prekorila me je, verovatno iz razloga što sam preskočio temu: Zlatibor.

Ukoliko želite da pratite šta će se dalje dešavati u životima Koste i Marte, zapratite me na društvenim mrežama radi više informacija o sledećim epizodama.

Da me zapratite na društvenoj mreži, klik OVDE (za Ig) ili OVDE (za Fb)   

Podeli:

TEŠKA VREMENA I VAŠ NOVI POČETAK

„Teška vremena nikad ne traju, traju izdržljivi ljudi.” – Robert Šuler

Ovo je citat koji bi mogao doslovce biti tačan.

Odabrao sam da ga upotrebim baš na početku ovog teksta jer sam ga nedavno pročitao po ko zna koji put i uhvatio sebe da, što ga više puta pročitam, postajem sve sigurniji da se dokazuje iznova neprestano, iz dana u dan.

Je li uvek pravo vreme za novi početak?

Ako staro ne radi, pokušaj novo – rekli bi neki.

Je li sada to vreme?

Uvek je vreme za promeniti stvari na bolje.

Ako stvari funkcionišu – ne diraj ništa, ako ne funkcionišu – menjaj.

Tako su mene jednom učili neki mudriji, stariji i pametniji.

Kako to biva, postoje neka pravila kojih se valja prisetiti kada se javi prilika da se krene u novi početak.

U centru pažnje svakog novog početka morate biti vi, jer vi započinjete nešto iznova zbog vas i onih oko vas.

DOBRO ZDRAVLJE – obavezno je za novi početak.

Fizičko i mentalno zdravlje je neophodno za lagodan život, a naročito za novi početak.

Potrebna je fizička i mentalna snaga za nove izazove koje novi početak sa sobom donosi.

Vežbajte, zdravo se hranite, mislite pozitivno – kažu da su ovo osnovne stvari za dobro zdravlje.

O zdravlju je toliko tekstova i toliko toga već napisano i rečeno, siguran sam da ste u ovim vremenima dobro istraživali i sami o tome.

EMOCIJE – šta ćemo sa njima?

Kako da ih upotrebimo i spremimo za novi početak?

Kako da se nateramo da podredimo emocije sebi, a ne sebe emocijama?

To su ključna pitanja i odgovori ne mogu biti nikako laki.

Najbolje svako od nas poznaje sebe i svoje emocije.

Nekom se čoveku, kažu, jednom desilo da je sebe podredio emocijama i da je shvatio da se u njima izgubio.

Kažu da je on dokaz tome da je to moguće, izgubiti sebe u emocijama.

Ukoliko ne uspevamo da ih bar malo kontrolišemo, one će preuzeti kontrolu nad nama.

Ako vam se plače, isplačite se. Ako vam se smeje, smejte se. Ako ste ljuti, izbacite to iz sebe, ako ste radosni, pokažite to i drugima.

Ne valja, kažu, ni sreću ni tugu držati dugo pored srca.

BUDITE OTVORENI – za nove prilike, za nove izazove.

Recite „da” novoj ideji, recite „ne” starim (lošim) navikama.

Neki ljudi imaju tu lošu osobinu da se zatvore u sebe u svakom vremenu, bilo da je teško ili ne. U teškim vremenima, ljudi se još i više zatvaraju u sebe i ne žele da daju šansu novim prilikama da im se dese. Čak ni toliko da upoznaju nove ljude.

Ipak, opreznost nije na odmet, naročito ako ste tužni. U tim momentima možete (poplavljeni emocijama) lako da pogrešite. Tada sačuvajte ono „da” za kasnije.

PROMENA JE PROCES – i to definitivno treba posmatrati tako.

Ne, nisam stručan i u ovom tekstu vas ne pozivam da poslušate bilo šta od navedenog, niti se trudim da pametujem. Jednostavno, samo iznosim sopstveno mišljenje na osnovu nekog životnog iskustva koje se do sada nakupilo. Nije ga ni puno, niti pak malo. Reklo bi se da ga je taman za lični stav o novom početku koji sam jednom i sam osetio.

Primenio sam sve od navedenog i još mnogo toga. Uspelo je tada.

Svestan činjenice da posle kiše dolazi sunce i da je promena proces, a da je novi početak pre svega odluka, lična odluka, a potom proces na koji moram sebe naviknuti i krenuti kroz njega ili uporedo sa njim, naučio sam da novi početak postoji u nama samima.

Postoji tu da potisne staro, ono istrošeno u nama, i da krene da popločava novu stazu kojom ćemo graditi život.

Ukoliko život posmatramo kao igru u kojoj prelazimo iz lakših u teže nivoe, novi početak uvek ima smisla samo onda kada osetimo da nam je potreban za prelazak sledećeg nivoa.

Skloni smo tome da idemo utabanim stazama, da gazimo sigurnim putevima. Skloni smo da uživamo u već izvojevanim pobedama.

Manje smo skloni tome da se prošetamo stazom na kojoj se nalaze nove mogućnosti.

Potrebno je da se stalno istražuje, nekada i svakodnevno.

Ukoliko primetimo da staza kojom smo krenuli i mogućnost koju smo na njoj pronašli daju rezultat i imaju efekta, odabrali smo dobar put.

Pažljivo gazite. Nekada je staza popločana istrošenim pločama koje nam se mogu lako polomiti pod nogama.

To je život. Realan život.

Život nije samo jedna obična priča. Život je priča u kojoj si ti glavni junak svoje priče.

Svako od nas je glavni junak sopstvene priče.

Da se vratimo na teška vremena na moment i da zaključimo da ona nisu krajnja ploča na onoj stazi života, već ona prva koju pronađemo da je zdrava.

Ne plašite se promena. Promene su tu da u njima pronađemo nekog novog sebe.

Posmatrajte sebe kao lik u video igri. Jasno vam je šta želim da kažem.

Pokušajte da živite ponekad iz trećeg lica, pogledajte na sebe sa strane, pogledajte gde grešite. Iz trećeg lica se jasnije i bolje vidi ponekad, negoli iz prvog.

IDETIFIKACIJA DOBROG – to je nešto najvažnije što možemo uraditi za sebe.

To je način na koji teško iskustvo možete preoblikovati u novi početak.

Potrebno je samo da prepoznate dobro i bezuslovno krenete za njim.

Probudite ono dete u sebi. Ono dete koje se radosno igralo i koje se nije plašilo života.

Igrajte se. Život je igra u kojoj uvek pobeđuje onaj ko ume bolje da savladava prepreke.

Birajte novi početak ako vam se trenutni nivo igre ne dopada.

Ukoliko ipak ne želite da menjate sebe i svoj život, onda zanemarite sve ovo što ste pročitali.

Izazovi i ne moraju biti jedini način na koji može da se srećno odživi život.

Ali, vi ste kreatori. Vi stvarate nove realnosti. Od vas sve zavisi.

Možete stvoriti bilo šta u životu, samo ako ste toga svesni. Ako ste svesni snage koju nosite u sebi.

Odvojite bitno od nebinog. To je najvažnije za novi početak.

Odredite prioritete i počnite da preskačete jedan po jedan.

Živeli!

Piše: Miloš Dimitrijević – Joker

Ukoliko vam se svideo ovaj tekst, možete me zapratiti na društvenoj mreži, klikom OVDE    

Photo by Kelli McClintock on Unsplash

Podeli:

SAMOPOUZDANJE – ONO ŠTO NAS POKREĆE

Samopuzdanje, samopouzdanje, samopouzdanje…

Koliko puta u toku dana čujete ovu reč?

Neki je neprestano ponavljaju i čine da se pomalo i izliže, a zapravo je jako važna. Ne sama reč, već sam pojam.

Svakom od nas se mnogo puta desilo da mu ponestane samopouzdanja

Šta nam je činiti u tim momentima?

Nije lako, ali… Nije ni tako teško. Potrebno je da naučimo da sebi vratimo samopouzdanje, da kontrolišemo sebe i da tu „prevrtljivu stvar“ nekako ukrotimo.

Čini se da ga drugi imaju uvek više od nas, dok se njima čini da ga nemaju dovoljno i da možda mi imamo više samopouzdanja od njih. Autoprojekcija.

Ipak, istina je negde između. Tako to obično biva, te je tako i naše samopozdanje večinom negde između, sve do onog momenta dok ne naučimo da upravljamo njime.

Neki ljudi, čini nam se ponekad, imaju veoma malo samopuzdanja i deluju slabo. Zapravo, njihova snaga je tolika da kada bi znali šta sve mogu da postignu kada bi pokrenuli sopstvenu snagu u koju ne veruju, verovatno bi se i sami začudili.

Verovatno nisam pozvan da se ovom temom bavim na stručan način, ali baviću se njom na način na koji sam je ja doživeo.

Neke stvari u praksi bolje razumemo.

Dešavalo mi se bezbroj puta da ostanem bez samopouzdanja, naročito u mlađim danima.

Interesanto je da sam bio toga svestan skoro uvek, brzo sam ga podizao na potreban nivo i uspevao da savladavam životne prepreke.

Ipak, ponekad se dešavalo da nisam uspeo da vratim sebi samopouzdanje i tada sam uglavnom gubio.

Samopozdanje je glavni neprijatelj pobede. Niti jedan poraz nije toliko izvestan ukoliko mu ne dozvolimo da nam se približi i primeti da smo ostali bez samopouzdanja.

To je definitivno tačno.

Postoje ljudi kojima drugi ljudi mogu da poljuljaju samopouzdanje

Zašto je to tako?

Ne bih da tvrdim, ali oni ljudi koji nisu sigurni u sebe obično postaju manje vredni najpre u sopstvenim očima, potom i u očima drugih.

To se nekako primeti. Da se videti. Kao kada ne naučimo dobro neku lekciju, a profesor nas prozove da odgovaramo baš nju.

Svesni smo da nismo dobro naučili, samopouzdanje počinje da pada i loša ocena je već više nego izvesna.

Nekada je samopuzdanje bilo manje vidljivo drugima (tako se bar čini iz ove perspektive), jer su se nekada ljudi više bavili korisnim stvarima i radili ono što im je zaista potrebno u životu.

Danas, život je danas prepun izazova koji su tu (kao stvoreni) da nam poljuljaju samopouzdanje.

Recimo, društvene mreže… One su tu da vam unište samopouzdanje. Možete sebe potpuno degradirati upoređujući se sa drugima. Neko ima više lajkova od vas, više prijatelja, lepše fotografije…

Da li je poželjno upoređivati sebe i druge? Nikako.

Zbog čega?

Zbog toga što vaša polazna tačka i polazna tačka druge osobe nisu iste.

Čini vam se da su neki drugi uspešniji od vas, a zapravo to nije ni blizu istine.

Ako samo malo bolje razmislite, koliko ste blizu nekome za koga smatrate da je vanserijska ličnost, uvidećete da niste počeli trku sa tom osobom sa iste startne linije.

No, to je neka druga tema, ali je suština da prestanete da upoređujete sebe sa drugima i na taj način rušite svoje samopozdanje koje vam je nešto najdragocenije što u životu imate.

Negativno razmišljanje…

Druga stavka koja nam ruši Sneška.

Čemu negativno razmišljanje?

Kad god počnete da razmišljate negativno, zastanite. Ustanite sa mesta, uradite nešto i prestanite da opterećujete sebe negativnim mislima. To je bar lako.

Nemojte da kritikujete sebe. Nemojte sebi da govorite da ste debeli, da imate bore, da vam je kosa posedela, da ste ostali bez nje. Pa šta? Sve je to tako normalno i za ljude.

Nemojte govoriti sebi da niste dobri na poslu. Ali, budite samokritični i učinite sve što je do vas da budete što bolji u svemu.

Sve to negativno što mislite o sebi ruši vaše samopozdanje.

Evo, ja na primer znam da nisam najbolji pisac i da nisam ni najpozvaniji da o ovim stvarima govorim, ali sam se osmelio da prenesem na papir ono što me je život naučio i ono što sam od drugih učio. Ono što sam pročitao, video, doživeo…

Zamenite svoje negativno razmišljanje pozitivnim i realnim mislima. Budite realni, to je jako važno.

Nemojte lagati sebe ako je nešto loše, to nikako, ali realno sagledati stvari – to je gotovo neophodno.

Pokušajte da ne dajete svoju moć drugima.

Pokušajte da sami kontrolišete svoj život i da što manje zavisite od drugih.

Pokušajte da vaša porodica što manje zavisi od drugih.

Pokušajte da vaš mikrosvet učinite što izvesnijim i lepšim i uvidećete da će vaše i samopouzdanje vaših najmilijih dosegnuti neviđene visine.

Bodrite jedni druge, razmenjujte lepe reči (ružnih je ionako previše u svakodnevnom životu).

Pokušajte da izgrađujete najlepši i najzdraviji odnos sa svojim najdražima i vi ćete zajedno sa njima biti pobednici. Bićete svi zajedno srećni, baš onako kako ste oduvek i želeli.

Samopouzdanje.

Onda će ono biti nedodirljivo, jer će je ljubav najmilijih neprestano hraniti i dolivati mu dovoljno energije, čak i za najteže životne odluke.

Može vam se učiniti nakon ovog teksta da je nemoguće podići samopouzdanje.

Siguran sam da je moguće.  

Siguran sam da vi to možete da učinite, ne zato što sam vam ja to ovde tako fino objasnio, već zato što znam da je čoveku katkad dovoljna samo jedna lepa reč da bi pomerio brdo problema koje se pred njim nalazi.

Verujte u sebe i videćete da će onda i drugi početi da veruju u vas.

Izgrađujte sebe svakoga dana. To je između ostalog i svrha života.

Živite život, nemojte da dozvolite da on odživi vas.

Živeli!

Piše: Miloš Dimitrijević – Joker

Photo by Jordan Donaldson | @jordi.d on Unsplash

Podeli:

TVOJ SLEDĆI NIVO U ŽIVOTU

Usponi. Padovi. Uspesi. Neuspesi. Sreća. Tuga. Radost.

Teškoće sa kojima se suočavamo. Život kakav nismo poznavali. Radovanje malim stvarima. Volja za pređašnjim stanjem. Želja da se pretraje.

Bližimo se kraju još jedne godine.

Bližimo se sledećem nivou naših života.

Ako pretpostavimo da je svaka godina koju smo do sada odživeli ili preživeli, jedan novi, nepoznati, nivo koji moramo da pređemo, dolazimo do zaključka da je sadašnji trenutak uvek prisutan u onoj meri u kojoj možemo da ga podnesemo.

Zamislite trenutak koji ne biste mogli da podnesete.

Ima takvih u životu. Je li onda kraj? Moguće da je tako.

Teškoće nam mogu poboljšati život

Da. To zaista može biti tako. Možda ne u smislu da ćemo biti srećniji, ali svakako u smislu da ćemo iz svega izaći jači.

Što je veća muka, veća je snaga potrebna da je savladamo.

Svaki nivo nosi neku muku sa sobom i izgrađuje našu snagu kojom ćemo se odenuti. Naš oklop vremenom postaje sve jači, neretko i slabiji. To zavisi isključivo od nas samih.

Ukoliko objasnimo sebi da smo spremni da se nosimo sa nevoljama, mi ćemo ih prevazići

Pobeđuje se onda kada ostanemo i bez poslednjeg atoma snage.

Zašto je to tako? Ne znam. Sigurno da postoji neko razumno objašnjenje koje ne mogu dati, ali sam siguran da Bog tako želi da bude.

Kukavice ne prelaze na nove nivoe

To je gotovo izvesno. Kukavicama je teško da donesu odluku o svom životu. Teško im je da prihvate činjenicu da je u životu i lako i teško. Da razumeju da najpre mora da bude teško da bi postalo lako.

Iskustvo, ono je to koje je tu da nas nečemu nauči.

Čemu?

Najčešće da prelazimo bez previše muke na nove nivoe života.

Može sve ovo zvučati čudno, ali ako malo bolje razmislite uvidećete i sami da je zaista tako.

Životi su sazdani od svega onoga što čovek treba da nauči

Nikada nije lako, uvek je teško.

Da li je ova rečenica ispravna?

Nikada nije teško, uvek je lako.

Da li je ova?

Nije niti jedna od ove dve. Najtačnije je da je uvek i lako i teško istovremeno.

Uvek je potrebno da bude teško da bi nekada postalo lako

Ukoliko ne uspemo da razumemo život na pravi način, živećemo u zabludi i mislićemo da je to život.

Zapravo, život je jedna magija o kojoj retko razmišljamo, a trebalo bi da mu posvetimo toliko mnogo pažnje.

Da li mi živimo život ili život živi nas?

To je pravo pitanje.

Lako je izgubiti veru, nadu, optmizam, hrabrost, dostojanstvo. To je lako.

Lako je opravdati sebe. To je ono što svako od nas najbolje zna da učini.

Dok prolazimo kroz bol, možemo sebe utešiti tako što ćemo opravdati svoju slabost u tim momentima. Možete se čak i zadovoljiti stanjem bola i ostati u njemu zauvek zarobljeni.

Zbog čega biste to činili?

Lakše je. Jeste. Da li je i bolje? Nije.

Svakom od nas se desi da ponekad padne. I to je dobro.

Dobro je jer tada možemo da sagledamo sebe iz jednog ugla koji nam omogućava da spoznamo greške koje su nas dovele do pada.

Ukoliko se dobrano zagledamo u sopstvene greške i samokritično se osvrnemo na njih, uvidećemo da je pad bio izvestan.

Ukoliko ih pak ne analiziramo, nastavićemo da tonemo još i dublje. Pad će biti višestruk.

Tako je to. I to nije teško razumeti, potrebno je samo da čovek ima svest o tome da mora sebe katkad dobro da sagleda.

Međutim, postoji ta jedna dobra strana života na koju retko mislimo. Postoji taj sledeći nivo i mi u njemu.

Uvek možete postati bolja verzija sebe.

Možete uvek više voleti, možete uvek biti bolji čovek, možete postići sve ono što ste nekada mislili da je nemoguće. Potrebno je samo da to zaista i želite.

Sva snaga vaša u vama je sakrivena

Ukoliko možete da prepoznate greške koje ste učinili u ovoj i prošlim godinama, nema sumnje da će vam sledeća godina, taj sledeći nivo života, doneti preko potrebnu energiju da pretrajete u teškim vremenima.

Sve je do vas. Budite hrabri i doputite sebi da pomognete sebi.

Živeli!

Piše: Miloš Dimitrijević – Joker

Photo by Ryan Tauss on Unsplash

Podeli: