Miloš Dimitrijević Joker

DA PROČITATE PRETHODNU PISANU EPIZODU, PRITISNITE DUGME PREVIOUS NA DNU OVE STRANICE

Mesec je maj. Početak maja. Sreda je. To je onaj dan na sredini nedelje u kome niste sigurni da li je bliži početak ili kraj sedmice.

Negde na vrhu lestvice nalazi se priča o izgubljenom vremenu, u prostoru koji zovemo planetom i životom kojim se ne bavimo na pravi način jer nemamo kad da ga se sećamo. Svaki novi trenutak je sada.

Koračam prema stanu. Marta očekuje da stignem svakog časa.

Neka dosadna kiša pada već četvrti dan za redom. Vetar je. Neobičan za ovo doba godine. Snažan, oštar i poprilično uporan.

Sagnute glave, brojim korake i izbegavam barice na pločniku. Jedan ulevo, pa još jedan, veliki udesno, pa manji, korak po sredini. Osećaj je zanimljiv ako mu se prepustim i ne pomišljam na kišu koja mi je pokvasila košulju.

Zastajem ispred ulaza u jednu zgradu. Kapi mi cure niz lice. Mokar sam od kiše. U petoj ulici se nalazi naš iznajmljeni stan. Marta me poziva na mobilni telefon. Pokušavam da se javim, ali ne uspevam. Telefon mi ispada iz ruku i vidim kako svetli u kišnicii pod mojim nogama. Prestaje da vibrira. Izgledao je kao da se koprca uhvaćen u zamku. Polako ga podižem sa pločnika. Brišem ga suvim delom košulje.

Kiša sve jače pada. Moje patike su već skroz mokre. Platnene su i to je bilo očekivano. Već osećam kao da mi noge plivaju u vodi. Pljusak je toliko snažan. Čini se da prodire kroz zidove.

Fasade su vlažne. Vlaga kao da na njima oslikava figure nekakvih čudnovatih bića koja ne mogu biti sa ove planete. Možda su među nama, pomišljam.

Pokušavam da uključim telefon. Za trenutak je zasvetleo, baš kao i zeleno svetlo na semaforu sa druge strane ulice. Kreni, kao da mi neko dovikuje. Razgledam oko sebe i ne vidim nikoga, osim jedne bake koja se skupila pod svoj kišobran. Pogledava povremeno u mom pravcu. Kraičkom oka prati svaki moj pokret. Možda samo umišljam. Sirota starica se samo sakrila od kiše, baš kao i ja.

Vetar sve snažnije duva i čini se da će nas kakva oluja zahvatiti. Najzad sam uspeo da dobijem Martu, ali me ne čuje od vetra. Pokušavam da joj kažem da sam blizu. Deluje da je poprilično uplašena i uznemirena. Ne mogu da joj pomognem, daleko sam. Pet ulica daleko. Ipak, počinjem da trčim. Više ne izbegavam barice. Trčim kroz vodu i kroz oluju. Vetar me snežno odvraća sa mog pravca. Zastajem i ulećem u prvi slobodan taksi. Nema nikoga za volanom. Auto radi u mestu i sa radija dolazi neka lepa muzika. Ona kojom se svet ponosio u bliskoj prošlosti. Ona s kraja dvadesetog veka.

Najzad, uspevam da dobijem Martu ponovo.

– Kosta, gde se nalaziš? Nestalo je struje.

– Na putu sam do stana. Ne paniči. Ništa strašno ne može da ti se dogodi.

– Ostao je otvoren prozor od dnevne sobe i ne mogu da dođem do njega da ga zatvorim!

– U redu. Ostani u spavaćoj sobi. Zatvoriću ga kad dođem, samo da ovo malo stane.

– Neće stati, Kosta!

– Zašto vičeš? Čega se bojiš? Ovo je samo malo nevreme koje će ubrzo da prođe – uspeo sam da završim rečenicu i primetio da se veza prekinula.

Svaki sledeći pokušaj da ponovo uspostavim liniju bio je neuspešan.

Vozač je ušao u taksi.

– Dobar dan – progovorio sam za zadnjeg sedišta. Deluje da me nije mi čuo. Ponavljam: – Dobar dan! Opet kao da me ne čuje.

Pružam ruku preko sedišta i dodirujem ga po ramenu. Okrenuo se polako.

– Dokle idete mladiću? – upitao je kao da se oluja ne dešava.

– Odvezite me pet ulica niže, molim Vas. Platiću duplo ako treba.

– U redu.

Krenuli smo. Muzika je sve glasnija i više se ne čuje huk snažnog vetra. Tek poneka kap kiše udari o stakla automobila. Najednom je sve tako mirno. Prošli smo tek pored prve poprečne ulice.

– Trebalo je ranije da uđem u taksi i da krenemo. Možda bi pre prošla ova oluja – progovorih, tek da nešto kažem.

– Nije to ništa, mladiću. Život je sastavljen od oluja. Ko zna kakve nas sve oluje čekaju u nekoj bližoj ili daljoj budućnosti – odvratio je mirnim glasom.

– Molim Vas da malo požurite, devojka mi je sama u stanu. Ponekad je gotovo nepokretna. Prilično je uplašena. Moram da što pre stignem do nje.

– Nema problema. Ne brinite. Još dve ulice i stižete na vreme, ako se ikada igde može na vreme stići.

– Ako požurite, može.

– Ako požurim? Ako usporim? Ako izazovem sudbinu? Ako donesem slobodnom voljom odluku koja će promeniti tok događaja? Hoćete li onda stići na vreme?

– Ne razumem. O čemu govorite?

– O ovome – zastao je na početku pete ulice:  – Stigli smo mladiću. Kuda ćemo dalje?

– Vi ste sigurno promašili put ili ste skrenuli negde, a da nisam ni primetio.

– Želite da se vratimo nazad?

– Da, molim Vas.

Vratili smo se malo niže i pred mojim očima se nalazio samo brisan prostor. Zgrade, kuće i lokali pored kojih sam prošao ovoga jutra, više nisu bili tu.

Stajali smo već nekoliko minuta na kraju četvrte ulice i više nije bilo puta koji bi nas odveo u petu ulicu.

– Želite da vozim dalje ili ćete da izađete ovde?

– Želim da izađem – odvratio sam zbunjeno i gurnuo ruku u džep kako bih dohvatio novčanik.

Sa radia su dopirali početni taktovi pesme: In the air tonight. Glas Fila Kolinsa je počeo da odzvanja kroz unutrašnjost automobila.

Nekada sam voleo ovu pesmu, sada mi nije prijala. Delovala je čudnovato u spoznaji da je oko mene pustoš.

Izašao sam iz taksija i vratio novčanik u prednji džep farmerica. Pošao sam rukom da opipavam druge džepove u pokušaju da pronađem telefon. Ne. Ostao je na zadnjem sedištu žutog taksija koji se odvezao nazad prema gradu.

Potrčao sam za njim. Čini se da ću moći da ga sustignem na jednom od semafora. Snažno sam se zatrčao i nakon stotinak metara ostao potpuno bez daha. Noga mi je klecnula snažno i osetio sam da ni korak dalje ne mogu da pružim.

Odmakao sam od kraja četvrte ulice prema sredini. Zrak sunca me je strefio u zenicu levog oka i ostavio me u uverenju da će ostatak dana biti lep i sunčan.

Najzad, pravo proleće. Nisam naišao ni na koga otkako sam izašao iz taksija. Izgleda kao da su se svi ljudi sakrili u svojim domovima od oluje koja je ovuda projurila. U susret mi dolazi neka osoba. Ne vidim joj lice. Zraci sunca su me zaslepeli. Žmirkam na jedno oko.

– Izvinite – obraćam se dok prolazi pokraj mene – Ne mogu da pronađem put za petu ulicu. Nekako mi se čini da sam zalutao. Ne dobijam odgovor. Prolazi kraj mene i kao da me ne primećuje.

Sve je čudnovato lepo. Izgleda tako sveže i lepše negoli ovoga jutra dok sam prolazio tuda. Ipak, još uvek sam zbunjen i ne uspavam da pronađem put do pete ulice u kojoj se nalazi Marta u našem malom iznajmljenom stanu.

Ulazim u pekaru. Prodavačica je okrenuta leđima. Miris svežeg hleba je neodoljiv. Tako divno ispunjava mali prostor.

– Gospođo, oprostite, ne mogu da nađem put do pete ullice, …

– Zar i vi? Jedna devojka je maločas isto ovde zalutala.

– Eto, dobro je. Nisam jedini – odvratih uz olakšanje.

– Želite li nešto? Sveže su nam kiflice sa makom.

– Ne, ne. Hvala. Želeo bih da mi kažete kako da stignem do pete ulice?

– Vi niste iz ovog kraja, gospodine?

– Oh, naprotiv. Jesam, dakako. Zapravo, stanujem u petoj ulici – izgovorih, a utom začuh gromoglasan smeh prodavačice koji se prolomio kroz svaki deo malene pekare.

– Zar ne mislite da biste onda lako mogli da budete okarakterisani kao kakav lopov, ako tvrdite da stanujete baš u petoj ulici?

– Taman posla, gospođo. Tamo ima mnoštvo finog sveta. Moguće da ima i lopova, ja to ne znam, ali svakako nisam jedan od njih.

– Gospodine, ako biste nešto da pojedete, na usluzi sam, ako biste da vodimo dalje razgovor, molim Vas da izađete, imam posla i nemam vremena za šalu.

Ukoliko želite da pratite šta će se dalje dešavati u životima Koste i Marte, zapratite me na društvenim mrežama radi više informacija o sledećim epizodama.

Da me zapratite na društvenoj mreži, klik OVDE (za Ig) ili OVDE (za Fb) 

DA PROČITATE PRETHODNU PISANU EPIZODU, PRITISNITE DUGME PREVIOUS NA DNU OVE STRANICE

Jutro je sunčano. Kroz prozor ulazi ona fina milina koja ume da probudi najlepše u čoveku.

Noć je bila teška. Marta je imala bolove i skoro da nije ni spavala. U deset sati će doći Marija da bude uz nju, ja moram na posao. Već je skoro devet.

Ulazim polako u spavaću sobu, noćio sam na trosedu u dnevnoj, tako radimo kada je Marti jako loše. Smeta joj nečije prisustvo.

Gledam je kako mirno spava. Najzad, pomišljam, da malo odmori od bolova. Zatvaram vrata polagano i krećem ka kuhinji da spermim doručak za oboje, i za Mariju za slučaj da je gladna.

Klecnula mi je noga. Ponovo. Već mi se to desilo nekoliko puta otkako sam se posekao na onaj deo od porcelana. Lupio sam šakom o stolicu u pokušaju da se pridržim.

– Kosta! – progovarala je tiho Marta. Probudio sam je. – Jesi li ti?

– Ja, sam – odgovaram, pošto sam polako otvorio vrata.

– Dobro jutro. Jesam li dugo već budna? – pita, još uvek zatvorenih očiju.

– Ne znam, mila. Mislim da si se tek probudila.

– Dobro je. Mislim da sam sanjala majku. Kao da je došla kod nas, nekako srećna. Stalno je bila nasmejana. Donela nam je i neke darove i jednu lutku sa kojoj sam se igrala kao mala. Zvala sam je Lola.

– Sigurno je to nešto dobro – progovaram tiho. – Bila je nasmejana. Sigurno je dobro.

– Nadam se. Uh, kako mi nedostaje. Koliko bi ona sada brinula, možda i bolje što nije među nama, da me ne gleda ovakvu.

– Ne volim kada tako govoriš. Borci tako ne govore.

– Govore, govore ponekad. Valjda tako skupljaju snagu za nove pobede – uzvrati mi uz maleni osmeh.

– Pošao sam do kuhinje da nam spremim doručak. I za Mariju ću nešto da spremim. Želiš li jaja na oko?

– Da. Želim. Samo jedno.

– Ne može jedno. Pržim samo u paru – pokušavam da se našalim u nadi da ću je ubediti da pojede malo više.

– Dobro, neka ti bude. Kuvaru moj – izgovori uz onaj osmejak opet. – Pre toga mi samo pomozi da skinem ovu upišanu pelenu. Izvini što me gledaš ovakvu.

Nisam ništa odgovorio. Poljubio sam je u vrh usana i skinuli smo pelenu zajedno. Presvukla je i spavaćicu, bila joj je vlažna od znoja. Bolovi su bili jaki čitave noći, a u jakim bolovima se čovek više znoji.

– Odoh sada da ispržim jaja. Brzo ću to ja, a i žurim na posao. Marija ti uskoro dolazi.

– Da, znam. Dodaj mi ovaj štap da odem do kupatila, da se umijem malo i istuširam.

– Moći ćeš sama?

– Aham. Moram – reče i podiže se sa kreveta, čvrsto se oslanjajući o štap.

Doručak je postavljen. Marta sedi u stolici preko puta. Već je pojela jedno jaje i kao da se gleda sa onim drugim. Čas gleda u jaje, a čas u mene. Pravim se da to ne primećujem.

– Zar baš moram i ovo da pojedem? – pita me nevoljno.

– Aham. Moraš – odgovaram u njenom stilu.

– Juče je dolazio gazda, zaboravila sam da ti kažem – nastavlja dok preseca nožem drugo jaje.

– Šta je hteo? – pitam punim ustima. Nepristojan sam.

– Kaže da moramo da se iselimo u narednih mesec dana. Vraća mu se kćer iz Kanade sa decom.

– Je li? Znači, počelo je.

– Šta je počelo?

– Pa, vraćanje. Svi će oni da se vrate. Neka, i treba. Šta će tamo, da žive među tuđima? Ovde bre, ovde među svoje.

– Ma, daj. Ti i tvoj patriotizam. Vraća se žena, zatvaraju firmu u kojoj radi tamo.

– Pa, patriotizam, nego. Neka radi ovde. Ima posla.

– Dobro, dobro. Tema je nešto drugo. Moramo da pronađemo novi stan.

– Šta misliš da kupimo naš? Na kredit – zaćutala je nekoliko trenutaka i oči su joj se napunile suzama.

– Naš? Tvoj i moj? Naš?

– Pa, da. Naš mali stan, za našu malu porodicu sa velikom dečijom sobom – tek što sam izgovorio, još suza navrlo joj je na oči. Širi ruke i poziva me da je zagrlim.

Grlim je. Umalo i sam nisam zaplakao.

– Moram da idem. Vraćam se oko tri, pola četiri.

– Okej – jedva da izgovara, dok je gledam uz smešak – Znam, znam. Ako mi bilo šta zatreba, odmah te zovem.

– Tako, lepotice moja. Vidiš kako si to lepo naučila – ljubim je još jednom i krećem ka izlaznim vratima.

– Kosta! – zaustavila me je. Okrećem se, pitam je pogledom – Ništa. Nešto sam… Ništa. Ostavi otključana vrata, zbog Marije.

Hodam polako prema kafiću. Zastao sam da kupim duvan.

– Dobro jutro, komšija.

– Dobro jutro, Anđelija.

– Uh, kad me tako osloviš po imenu, dođe mi da…

– … da vrisneš moje ime?

– Ma, daj. Kao Oliver Mandić, je li? Nisam na to mislila, šta ti je?

– Ha, ha. Ništa, šalim se malo. Da mi lepo počne dan.

– Kako je Marta?

– Odlično je. Evo, baš nam je napravila divan doručak i sada se sprema da izađe sa drugaricom.

– Znači, oporavlja se.

– Naravno da se oporavlja, zašto ne bi?

– Pa, onako. Čula sam da…

– Šta si čula, Anđelija? Daj mi duvan, žurim. Ne slušaj sve i svašta, brini svoju brigu.

Nastavio sam dalje prema kafiću. Skoro da sam stigao.

Noga mi je ponovo klecnula. Ovo je već drugi put od jutros. Počinjem da brinem, ali ne pridajem tome naročito pažnju. Dešavalo mi se i ranije, mada ne ovim intenzitetom.

Ubiće me stajanje u šanku.

Već je jednaest sati. Bašta kafića je prepuna raznolikog sveta. Napravio sam između osamdeset i sto kafa od kako sam ovoga jutra otvorio šank.

Vole ljudi da piju kafu. Volim i ja. Volim domaću, ali volim i espreso. Volim još i kafe late, i fredo, i frape. Najviše ipak volim domaću, ona mi prija.

Koliko sudbina u jednoj bašti? Godinama radim ovaj posao i svakoga dana se nanovo divim onim ljudima koji nose u sebi radosnu klicu života i čudim se onima koji život kao da mrze.

Razmišljam i o jednima i o drugima, možda malo više o mrziteljima. Nije mi jasna njihova životna filozofija. Nije mi jasan taj mrziteljski stav. Nije mi jasna ta potreba da mrze. Kako se to uopšte radi, a da ne povređuješ sebe?

– Dva nesa, koka-kola, mala do pola i tri mineralne – kao da diktira, novu porudžbinu, moj kolega po profesiji, Lepomir, zvani Lepi. Nesvršeni student ekonomije. Još tri ispita do kraja studija, već četvrta godina za redom. Svake godine se kune da će baš te godine da diplomira i to traje i traje, a i potrajaće izgleda.

– Izašlo, Lepi – uzvikujem mu, pošto sam servirao porudžbinu.

Koristim nekoliko slobodnih trenutaka i pozivam Martu na telefon da proverim je li sve u redu?

Marija je pristigla oko deset, sede na terasi. Pokušaće da izađu i u šetnju. Posebno mi je drago zbog toga, voleo bih da je ona Anđelija sa trafike vidi dok šeta.

– Barezi, sipaj nam nešto brate, da se razmrdamo malo – obratio mi se Lepomir.

– Sipaću tebi, Lepi. Ja ne mogu, rano je.

– Uzmi jednu pivčugu, brate.

– Ne mogu. Ne danas. Preskačem. Smućkaću ti koktel, može?

– Može, brate. Napravi mi jedan mohito, brate.

Lepomir. Punačak, stameni mladić. Poznatiji po tome što mu je ožačar pre nekoliko godina umalo izbio oko četkom. Od tada ima maleni ožiljak ispod levog oka i koristi poštapalicu: brate!

Ako Bog da, ove jeseni će se oženiti. Imaću tu čast i zadovoljstvo da budem venčani kum njegovoj lepšoj polovini i njemu.

– Izvoli, brate, Lepomire. Tvoj mohito je upravo serviran.

– Nemoj, brate, da me zoveš Lepomir. Koliko puta, brate? Koliko puta još da ti kažem?

– Lepše je Lepomir, nego Lepi. Lepi je nekako, malo, znaš.

– Znam, brate. Znam. Važno je da si ti ukačio dobar nadimak. Barezi, brate. Da si stvarno bio neki fudbaler, prozvali bi te Bađo, brate, a ne Barezi.

– Odbrana, sine. Odbrana je najjači napad. Kakav Bađo.

– Kako je Marta, brate? – pita me dok uzima gutljaj koktela.

– Ne znam. Nije najbolje. Brinem sve više. Čini mi se kao da je jedva preživela prošlu noć. Ne znam više šta da radim. Ne želi lekaru, a ja nikako ne mogu da joj pomognem. Nekad pije lekove, nekad neće.

Bori se na neki svoj način, a ja sam i dalje uveren da sve ide iz glave.

– Ne znam, brate. Možda da pitamo Jovanu da ode do njenog ćaleta?

Jovana je Lepomirova verenica. Buduća mlada. Kći čuvenog doktora Arsića.

– Ne znam. Pokušaću da razgovaram sa njom.

Mašu ti sa trećeg stola u bašti – bio sam zadovoljan što su ga pozvali gosti da ih ponovo usluži. Ne prija mi kada pričam o Martinoj bolesti. To je nekako naša stvar. Verovatno grešim. Sigurno grešim. Ali, tako bežim. Bežim od problema, od realnosti. Nekada nisam bežao. Sada bežim. Verovatno zato što je toliko mnogo volim.

Ne mogu da prihvatim njenu bolest i zato bežim.

Bežim od tog prihvatanja, bežim od slučajnih prolaznika, od namernih, od prijatelja. Bežim od svih. Ne želim da me iko podseća da Marta ima zdravstveni problem. Želim da je sve lepo. Želim da pokušam da joj pomognem da ozdravi. Ne znam da li je to moguće? Ne znam.

Niti Marta želi da pričamo o tome. Pravi se da je to samo nešto, tek onako, usput, kao prehlada. Običan nazeb koji, eto, traje već neko vreme. Ne razgovaramo o bolesti. Razgovaramo o posledicama. I pravimo planove za budućnost. Mnogo planova za budućnost.

Napravili smo ih toliko da bih danima mogao da vam o njima govorim. Možda i hoću, možda ću vam i to ispričati.

Jednom je jedan čovek uverio sebe da može da leti. Kažu da je sledećeg dana odleteo i da se više nikada nije vratio na mesto koje bi ga podsećalo na to da je tako teško poleteti. Od tada, on leti svakoga dana. Iz grada u grad. Iz države u državu. I posmatra ljude koji misle da je pošašavio samo i jedino iz razloga što oni nisu u stanju da uvere sebe da mogu da lete.

Ukoliko želite da pratite šta će se dalje dešavati u životima Koste i Marte, zapratite me na društvenim mrežama radi više informacija o sledećim epizodama.

Da me zapratite na društvenoj mreži, klik OVDE (za Ig) ili OVDE (za Fb)  

DA PROČITATE PRETHODNU PISANU EPIZODU, PRITISNITE DUGME PREVIOUS NA DNU OVE STRANICE

Na izletu smo. Nije kao na Zlatiboru, ali je proplanak lep i živopisan. Sigurno će doprineti Martinom pozitivnom raspoloženju.

Posekotina me pomalo ometa da nam upotpunim ugođaj. Saplićem se dok hodam. Na desnoj nozi mi je papuča, na levoj patika. Da sam bar levu posekao, čini se da bi mi bilo lakše. Ovako, pomalo se teško oslanjam u želji da postavim frotirno ćebe na zelenu travu.

Uspeo sam. Sve je na svom mestu. Frotirno ćebe je pritisnuto sa četiri kamena na krajevima i povetarac ne može lako da ga odigne od tla.

Dan je sunčan. Marta sedi na stolici na rasklapanje i zabačene glave unazad pozmatra bistro nebo.

Termos sa kafom i naše dve šolje su spremne. Plazma keks, nekoliko jabuka, flaša sa vodom za piće. Sok u tetrapaku i kiflice sa makom su u centru ćebeta. Dve knjige su jedna preko druge. Marta čita „Uliks” Džejmsa Džojsa, ja sam već odavno u „1Q84” Harukija Murakamija.

Ne progovaramo već više od pola sata.

Pruža ruku, pokazujući mi na kiflice sa makom. Dodao sam joj činijicu. Baš je nekako lepa ta malena činija. Sećam se da smo je kupili u Rimu, jednom dok smo još bezbrižno putovali. Ima tome tri godine. Rim, prelep grad… Neću sada o Rimu. Na proplanku smo.

Voleo bih da je povedem na Zlatibor. Nikada do sada, za svojih dvadeset devet godina, ga nije posetila.

Kiflice sa makom su ukusne. Već smo pojeli po dve.

Marta je još uvek na stolici na rasklapanje u položaju koji nije promenila otkako smo stigli.

Pred mojim očima puca pogled. Grad je daleko u dolini. Izgleda kao da je u nekoj magli. Sa severne strane pristižu putnički avioni koji ga nadleću. Sve ih je više. Čini se da će zakloniti sunce.

Protegao sam se celom svojom dužinom i nesmotreno oborio rukom termos sa kafom.

– Jesi li prosipao?

– Nisam – odgovaram u uverenju da zaista nisam. Ipak, jedna fleka se pojavila na ružičastom frotiru. Kafa je prodrla kroz njega i već je dotakla zemlju koja ju je očas upila u sebe.

– Sipaj nam malo kafe, dok nisi upropastio i ostalo – progovarala je gledajući kraičkom oka u fleku na frotirnom ćebetu.

Nalio sam joj punu šolju. I sebi sam. Pružio sam ruku da dohvatim paklicu cigareta.

– Nećeš valjda, na ovako čistom vazduhu.

– Mislio sam jednu, uz kafu.

– Kako želiš, otruj se ako možeš – srknula je prvi gutljaj.

– Je li dobra kafica? – upitah da skrenem temu sa eventualne priče o štetnosti duvanskog dima i iskoristim priliku da zapalim dok mi odgovara.

– Odlična je. Moram da priznam da kuvaš najbolju kafu na svetu. Vidi se da si barmen.

Pripalio sam cigaretu. Uspeo sam u nameri da joj skrenem pažnju.

– Sedećeš još u toj stolici? Možda ti je zgodnije ako bi prešla na ćebe.

– Ostaću još malo ovde, prija mi ovako.

Prisećam se nekih lepih događaja, baš me opušta sve ovo. Hvala ti.

Oćutao sam.

Već je skoro jedanaest sati i još neki ljudi počinju da pristižu na izletište. Uglavnom, mladi parovi sa decom. Marta ih je primetila takođe.

– Vidi kako su slatki. Jao, vidi i beba. Je li dečak ili devojčica?

– Ne znam, ne vidim odavde. Rekao bih da je dečak. Ima plavu kapicu.

Molim Boga da se ne rasplače. Ponekad joj se desi da pusti suzu jer nam do sada nije uspelo sa decom. Nije mogla da zatrudni iz nekog razloga. Tvrdim da je zbog stresa, ona to negira i krivi svoju bolest.

Nedavno mi je rekla da želi da me ostavi i prepusti me nekoj drugoj koja bi me usrećila i podarila decu kako bih se ostvario i kao otac. Odbio sam njen predlog.

Pokušaćemo sa vantelesnom oplodnjom. Marta zaslužuje da bude majka. Topla je i nežna osoba. Siguran sam da bi joj to promenilo život do te mere da više ne bi ni razmišljala o svojoj bolesti.

Ja sam jedan od onih koji veruje da sve potiče iz glave, od nas samih. Od naših misli i strahova. Ja sam jedan od onih koji je siguran u to da ljudi čine neverovatnu glupost kada blokiraju svoju pozitivnu energiju bezrazložnim brigama.

– Sećaš se kada je Marija pričala, pre neki dan, o onoj klinici u Belgiji – počinje sa pričom o vantelesnoj oplodnji i klinici za koju ju je njena voljena drugarica Marija uveravala da daje stoprocentni učinak.

– Sećam se i ne bih da sada pričamo o tome.

– O čemu bi ti da pričamo? – pridigla se i već je u stavu koji jasno ukazuje na to da rasprava može da počne svakog sekunda.

– U redu. Pričaćemo o tome. Ne bih da kvarimo prepirkama ovaj divan dan. Uživaj. Opusti se. Doći će sve na svoje mesto kada se najmanje nadaš.

– Uh, kako me nervira tvoj nonšalantni optimizam. Kako možeš? Kako?

Zar nikada ne pomisliš da to može da iritira druge ljude.

Kod tebe je sve u fazonu: kako Bog kaže.

– Naravno. Uvek je kako Bog kaže. Neću da mu prkosim. Desiće se kad bude trebalo da se desi.

– Hajde, dodaj mi tu knjigu. Molim te.

– Izvoli – uzvratih i pružih joj Uliksa u ruku.

Iz minuta u minut je pristizalo sve više ljudi i izletište kao da postaje pomalo tesno. Ipak, samo se tako činilo. Perspektiva iz koje sam posmatrao događaje na proplanku mi je davala mogućnost da sagledavam međuljudske odnose. Obožavam to da radim. Uživam dok analiziram ponašanje drugih. Valjda je to neka profesionalna deformacija koju mi je ugostiteljstvo donelo.

Kada si sa druge strane šanka, uvek moraš da imaš čitavu situaciju na oku, kako bi se to žargonski reklo. Moraš da si prisutan u svakom deliću sekunde, svim svojim bićem. Potrebno je da osećaš tuđe potrebe i želje. Da ih preduhitriš katkad, nasmeješ se na dobru šalu, čak i na onu manje dobru i zadobiješ poverenje gostuju.

Sve je prodaja. Kada si sa druge strane šanka, ti ne prodaješ samo pića, ti prodaješ priču. Neki bi rekli da prodaješ sebe. Meni to zvuči pomalo bezveze, ali ako bolje analiziramo usitinu je tako. Sve radi novca. Radi toga da uzmeš bakšiš. Može se i od njega solidno ponekad živeti.

– Hajde da malo prošetamo. Pokušaćemo. Oslonićemo se jedno na drugo, kao kakvi starci – nije mi ništa odgovorila.

– Marta, da li se čujemo!? Marta!

– Ne čujemo se, čitam – pevljivo je uzvratila.

– Okej, čitaj. Koeljo je rekao da je taj Uliks teška budalaština.

– Molim!? – trgnula se, taman toliko da se umalo nije pretirila preko stolice. Zaboravila je na bolest. To je dobro. Ne želim da joj pominjem išta o bolesti, ali se svakako radujem kada je vidim onakvu kakva je bila pre.

– Pa, da. Čitao sam negde da je rekao za Uliks da je to čista budalaština, čist stil, da tu nema ničega i da je sve ogoljeno.

– Ogoljeno? Koeljo je to izjavio. Moderni pisac za svačiji ukus. Molim te, ne zanima me.

Hajde da prošetamo.

Uspeo sam. Naterao sam je da pružimo nekoliko koraka.

– Hajde da hodamo bosi.

– Bosi? Pa da se ubodem na nešto. Ne, hvala.

– Marta, šta ti je? Na šta bi se ubola? Vidi kako je mekana trava. Livada, najobičnija livada.

Evo, ja ću bos – počeo sam da se izuvam, posekotina me je zabolela užasno, ali sam stegao zube i pravio se da nisam osetio bol.

– Kada hodaš bosonog onda si u najintimnijem odnosu sa prirodom. Hajde, izuj se Marta.

Nisam želeo da joj kažem kako sam negde pročitao da je to zdravo i da na taj način čovek izbacuje elektricitet iz svoga tela. Niti sam se nudio da joj pomognem da se izuje. Činilo se da je zaboravila na svoju bolest i da će uspeti da načini nekoliko koraka bez moje pomoći.

– Hajde, malena. Hajde – uzvikivao sam, dok sam onako bosonog osećao ubod svake travčice u ranu. Nije da sam naročito hrabar, ali imam tu sposobnost da uspem da zaboravim na bol. Ignorišem ga, a onda valjda počne da i on ignoriše mene.

Izula se. Potpuno sama. Stajala je sada i ona bosonoga. Primetio sam i kako nesvesno mrda prste. Valjda je ona trava na to naterala.

Krenula je prema meni. Bio sam na dva, tri koraka od nje.

– Koeljo, čoveče. Ne verujem da je to rakao za Džojsa.

– Nije za Džojsa, nego za Uliks.

– Eh, nije nego. Pusti te tvoje fazone sada. Hajde, na koju ćemo stranu? – prišla je do mene poptuno nesvesna da je napravila tri koraka, a da se nije pomagala ikakvim osloncem. Ćutao sam i prihvatio je rukom oko struka. Ona je prebacila svoju na moje desno rame.

– Možemo prema onom izvoru, blizu je, da vidimo je li stvarno hladna voda kao što kažu?

– Hajde, samo polako. Baš bocka ova trava.

Marta je gazila oprezno. Držala se čvrsto za mene kao da je očekivala da će joj kolena klecnuti svakog trenutka. Važno je da ima želju da se bori. Pobedićemo, uveren sam u to.

Ništa nismo pričali. Samo se osmehivala, dok je posmatrala decu kako trčkaraju za loptom.

Nisam želeo da ometam njene pozitivne misli.

Napili smo se hladne vode. Svakako je najmanje sto puta lepša, negoli ona u plastičnoj ambalaži koju smo poneli od kuće.

– Hvala ti, Kosta – tiho je izgovorila. Osmehnuo sam se i onda smo se snažno zagrlili, kao neka deca.

Frotirno ćebe odjednom nije izgledalo Marti tako daleko, kao kada smo se od njega udaljavali. Još nekoliko metara dalje, bio je parkiran naš crveni Pežo. Gledala je kraičkom oka u njega.

– Želiš da se vratimo kući?

– Mogli bismo, ako ti odgovara. Umorio me je ovaj vazduh pomalo. Bilo bi lepo da ponovimo ovo još koji put.

– Svakako, ljubavi. Tek što je počelo proleće. Predstoje nam lepi dani.

– Uh, da znaš da sam jedva iščekala da se zima završi.

– Možda bismo mogli najzad i na taj Zlatibor.

– To bi bilo divno, Kosta.    

Ukoliko želite da pratite šta će se dalje dešavati u životima Koste i Marte, zapratite me na društvenim mrežama radi više informacija o sledećim epizodama.

Da me zapratite na društvenoj mreži, klik OVDE (za Ig) ili OVDE (za Fb)  

Sedim u mračnoj sobi. Već je odavno prošla ponoć. Komšijski pas laje satima i čini se da nema nameru da prestane. Pomišljam da pozovem policiju i požalim se kako zbog laveža ne mogu da spavam. Samo pomišljam, zar mislite da bi ikoga bilo briga za to?

Zovem se Kostadin, nadimak mi je Barezi. Imam trideset osam godina. Nisam oženjen. Nemam ni dece.

Nadimak Barezi sam dobio po čuvenom italijanskom fudbaleru Franku Bareziju, legendi Milana i italijanskog fudbala. Igrao sam dobro, kao dečak, u odbrani u lokalnom klubu i neko iz rukovodstva me je prozvao Barezi. Više se ni ne sećam ko je to bio. Možda pokojni, Joca ekonom.

Franko Barezi je predvodio odbranu Milana bezmalo četvrt veka. Barezi, Maldini, Kostakurta i Tasoti, četvorica veličanstvenih. Čitavu svoju fudbalsku karijeru, Barezi je proveo u Milanu. Odigrao je 719 utakmica i postigao 33 gola u perodu od 1972-1997 godine.

Dres sa brojem 6, pošto se povukao iz aktivnog igranja, više niko nikada neće moći da nosi.

Živim u dvosobnom stanu sa verenicom. Ponekad je gotovo nepokretna i pomažem joj svakodnevno. Vodimo koliko-toliko normalan život. Već dve godine je prošlo otkako smo vereni.

Pomišljao sam svojevremeno da je ostavim i odem zauvek. Nisam mogao, volim je.

Danas je polupala skoro sve tanjire u kuhinji. Bila je nervozna. Razumem. Ponovo je imala bolove. Opisuje ih kao utrnulost, probadanje, peckanje. Jutros je imala migrenu i bolove u zglobovima, a ja tek što sam se vratio s posla. Preumoran sam i nemam dovoljno snage da počistim taj nered.

Marta je u drugoj sobi. Čujem je kako plače. Povremeno zastane, pozove me po imenu, a onda pošto čuje da joj odvratim mirnim glasom, nastavi da drema. Tako nekoliko puta tokom noći.

Pre tri dana sam joj kupio knjigu: Pčele su me izlečile od multipleskleroze od Mariz Pioš (bivša francuska državna reprezentativka u gimnastici). Juče mi je čitala naglas: „Ako zvanična medicina moju bolest ne može da sanira lekovima, pokušaću sve što mi nudi alternativna medicina, i pre svega, apiterapija.”

Apiterapija je deo holističke medicine i podrazumeva upotrebu meda i drugih pčelinjih proizvoda u lečenju ove bolesti. Koliko sam uspeo da razumem, pčelinji otrov je naročito važan u procesu lečenja.

Večeras sam dobio dobar bakšiš. Kupio sam nam namirnice za narednih nekoliko dana i pet limenki piva. Ostavio sam ih u frižider da se dobro ohlade.

Dok sam pospremao po kuhinji, onako bos, nagazio sam na oštro parče porcelana. Posekao sam se skoro do kosti. Nasipao sam, bezmalo, pola boce alkohola, umotao ranu zavojem i odgegao se do fotelje u dnevoj sobi.

Pokušavao sam da zaspim u dvosedu već tri puta otkako sam se vratio. Nisam uspeo. Prvi put me je probudio lavež pasa, drugi put me je Marta dozivala, a treći put sam udario posekotinom o ivicu kreveta i san je pobegao daleko od mog bića.

Uključio sam televizor. Gledam više kroz njega, negoli u njega. Čitao bih neku knjigu, ali sam preumoran. Pustio bih i neku muziku, ali me mrzi da ustanem. Zapalio sam cigaretu i to je jedino što mi u ovom trenutku prija. Košulja mi je raskopčana do pola grudi i neonsko svetlo sa reklame preko puta mi bije pravo u oči. Žmirkamo naizmenično, reklama, pa ja. Zujanje postaje iritantno, ponavlja se u intervalima od po nekoliko sekundi. Nisam brojao. Možda sedam.

Popio bih jedno pivo. Ne znam da li se prohladilo. Mrzim pivo iz limenke. Nema dobar ukus. Nekada sam voleo da pijem iz krigle, ali sam shvatio da me od njega kasnije boli glava. Najbolje je ovo iz staklene flašice.

Kod krigli je manja bolja, lepše stane u ruku, a i količina tekućine je adekvatnija mom gabaritu. Nisam preterano viskok, niti nizak. Imam stomak. Kosa mi je crna, srednje dužine. Teram je u stranu. Volim da nosim starke i livajs farmerke. Proleće je ove godine kišovoto pa preko košulje nosim obično i tanku jaknu. Zgodno mi je i zbog posla.

Ja sam barmen. Profesionalni sipač pića. Ja sam kralj šanka i u mom kraljevstvu se najbolje osećam. Bavim se ovim poslom već skoro dvadeset godina. Počeo sam odmah nakon završene srednje škole. Pored šanka sam učio, kada bih radio dnevnu smenu, te sam tako završio mašinski fakultet i nisam imao vezu da se igde zaposlim. Zapravo me je otac vodio jednom direktoru na razgovor, ali sam bio mamuran od prethodne noći, jer sam radio do kasno i iz nekog razloga me nisu primili.

Kada si barmen, onda moraš da piješ. Moraš da nazdravljaš gostima. Moraš da ih čašćavaš pićem, ali i da dozvoliš da tebe časte.

– Donesi mi čašu vode, molim te! – Marta traži da joj odnesem vodu. Odmah se vraćam, zapamtite gde sam stao.

– Izvoli ljubavi. Možeš sama?

– Mogu li? Moram. Čekaj tu dok popijem. Nemam gde sa ovom čašom.

– Tu sam ljubavi. Ne idem nigde. Posekao sam se po nozi.

– Gde?

– U kuhinji.

– Mislim, gde po nozi?

– Ispod palca. Hramljem.

– Baš si zadimio. Do ovde se dim oseti.

Jesi li kupio hleb?

– Jesam.

– Dobro. Napraviću nam prženice ako budem mogla da stojim. Gde su mi uopšte kolica? Koliko sam spavala? Opet me je užasno bolela glava.

Uzmi ovu čašu, molim te. Spusti je negde ili je vrati u kuhinju. Neću te više zvati. Pomozi mi da stavim ovu jebenu pelenu.

– Sačekaj samo da, …

– Nemoj ništa samo da… Dodaj da je stavim najpre, umokriću se.

Koliko je sati?

– Pola tri izjutra, ljubavi.

– Pa, zašto ne spavaš čoveče?

Uh, kako me sve boli. Noge ne osećam.

Čuješ, zašto ne spavaš?

– Rekoh, posekao sam se. Peče me strašno.

– Popij neki lek.

– Neka. Uzeću pivo, ionako mi se ne spava. Počeće film sada.

– Koji film?

– ’Vuk sa Volstrita’ sa Di Kaprijom.

– Gledala sam ga pre neko veče. Opet repriziraju.

Dobar je. Onako. Zanimljiv. Ustvari, relan je. Najbolje je bilo kada je slupao, …

– Stop. Nemoj da mi prepričavaš. Želim i ja da ga pogledam.

– Da. Izvini. Pridružiću ti se kasnije, ako se ne uspavam ponovo. Dokotrljaću se nekako.

Izlazim iz sobe. Zatvorio sam vrata. Pivo je u frižideru. Hladno je taman kako treba.

Zgrabio sam kesu kikirikija sa stola u trpezariji i sada ću napokon malo da posvetim sebi vremena. Uh, kako me nervira kada vidim ovaj glupi milje preko stola. To joj je od majke ostalo, pa ne smem reč na tu temu da progovorim.

Jednom sam pokušao, dok je još bila zdrava i umalo nisam dobio preko nosa. To je jedino što su doneli kada su izbegli iz Prizrena. I posteljinu. Kaže da nisu imali vremena ni veš da pokupe.

Majka joj je preminula pre četiri godine. Sećam se da nam je javio njen brat dok smo bili u Grčkoj na moru. Odmah smo došli nazad, posle smo se vratili u Grčku i još dva meseca je samo ćutala.

Radio sam kao barmen na Skijatosu. Preko dana sam točio pića na plaži, vikendom u diskoteci. Marta je bila spremačica u hotelu u kome smo i živeli.

Završila anglistiku i perfektno govori još tri jezika: italijanski, španski i naravno grčki.

Bilo nam je lepo tamo. Bilo je bezbrižno. Bila je sloboda. Bilo je bez njene bolesti.

Bili smo srećni i svakoga dana se zapitam hoćemo li ponovo ikada biti srećni?

Pitanja razna me saleću iz dana u dan. Najčešće pitam samoga sebe da li mogu da izdržim dalje?

Moram, uvek odgovorim. Podignem glavu i nastavim dalje.

Pokušaću, u ovom dnevniku jednog života, da vam ponešto od svega ispričam. Pokušaću da preletim preko života, poput kakvog aviona sa slomljenim krilom.

Uspem li, olakšaću sebi. Neuspeh ionako nije za mene.

Previše sam koktela smućkao da ne bih uspeo da se izborim sa bezveznim okolnostima koje mi je doneo život.

Marta, volim je. Ona je moj život. Ona je sve ono što volim kod sebe. Bez nje, ja sam ništa. Jedan obični barmen koji sipa pića ljudskim sudbinama.

Svaka sudbina ima svoje piće.

Neke se opijaju alkoholom da na sebe zaborave, druge se rashlađuju sokom, a neke treće, pete ili stote, one se nalivaju svim i svačim u nadi da će im se sreća osmehnuti i da će im dodeliti čarobni štapić koji dan pretvara u noć, tamu u svetlost i vatru u vodu.

Najzad sam malo zaspao, čini se.

Jutro je i više se ne čuje lavež pasa. Tek poneki huk aviona i Marta koja stoji u kuhinji, oslonjena o stolicu, i pravi prženice za doručak.

Divno mirišu.

– Jesi li se probudio ljubavi?

Završavam za koji minut. Znaš kako su mi dobro ispale. Mislim da ću ih sve sama pojesti – pokušava da se šali. Pokušava da ne misli na svoju bolest i hrabro se nosi sa njom.

– Pojedi ih. Ionako si na dobrom putu da počneš da se kotrljaš po stanu – pokušah i ja da se našalim sa njom.

– Joj, ala si duhovit od jutros.

Unesi malo kreativnosti u jutarnju rutinu.

Znaš da taj prostački humor ne ide uz tebe.

– Izvini, samo sam pokušao da…,

– Ma, u redu je Kosta. Opusti se. Neka me snaga drži od jutros, pa sam malo bolje volje.

Kako ti je posekotina?

Podsetila me je i istog trena je počela da me boli.

Kako je to neverovatno da u ljudskoj prirodi postoji zaborav koji odagnava bol dok ga se ne prisetimo.

– Boli me. Ne znam ni sam kako ću starke da navučem i odgegam se do posla.

– Nikako, moj Kostadine. Nikako. Danas ti je slobodan dan, ako si zaboravio. Obećao si mi da ćemo ići u prirodu, da ćeš me povesti na neki izlet. Sećaš se?! – dovikivala je iz kuhinje.

– Sećam se – tiho sam uzvratio.

– Za izlet su ti dobre i papuče – nastavljala je.

Dobre su, da. Baš su dobre. Papuče. Ne volim papuče. Osećam se bezvezno u njima. Bolje mi je da krenem bos.

Prženice su zaista bile ukusne. Pojeli smo ih u tišini. Marta je gledala sve vreme u svoj telefon, ja u svoj.

Bolje da i nisam ništa pročitao od jutros. Ionako ništa pametno ne piše.

– Vidiš Kosta, ova vila na Zlatiboru je baš lepa – progovorila je i okrenula telefon prema meni da na ekranu pogledam sliku vile.

– Opet visiš na instagramu.

– Da ne veruješ. Pre dva dana sam sa Marijom razgovarala telefonom o Zlatiboru i cenama smeštaja i od tada mi stalno izlaze reklame.

– Da, počeo je da ti čita misli.

Marija je Martina najbolja prijateljica. Zajedno su studirale i ona je kao pridruženi član naše male porodice.- Prestani da srčeš. Strašno me nervira kad srčeš. Kafa se pije polako – prekorila me je, verovatno iz razloga što sam preskočio temu: Zlatibor.

Ukoliko želite da pratite šta će se dalje dešavati u životima Koste i Marte, zapratite me na društvenim mrežama radi više informacija o sledećim epizodama.

Da me zapratite na društvenoj mreži, klik OVDE (za Ig) ili OVDE (za Fb)   

„Teška vremena nikad ne traju, traju izdržljivi ljudi.” – Robert Šuler

Ovo je citat koji bi mogao doslovce biti tačan.

Odabrao sam da ga upotrebim baš na početku ovog teksta jer sam ga nedavno pročitao po ko zna koji put i uhvatio sebe da, što ga više puta pročitam, postajem sve sigurniji da se dokazuje iznova neprestano, iz dana u dan.

Je li uvek pravo vreme za novi početak?

Ako staro ne radi, pokušaj novo – rekli bi neki.

Je li sada to vreme?

Uvek je vreme za promeniti stvari na bolje.

Ako stvari funkcionišu – ne diraj ništa, ako ne funkcionišu – menjaj.

Tako su mene jednom učili neki mudriji, stariji i pametniji.

Kako to biva, postoje neka pravila kojih se valja prisetiti kada se javi prilika da se krene u novi početak.

U centru pažnje svakog novog početka morate biti vi, jer vi započinjete nešto iznova zbog vas i onih oko vas.

DOBRO ZDRAVLJE – obavezno je za novi početak.

Fizičko i mentalno zdravlje je neophodno za lagodan život, a naročito za novi početak.

Potrebna je fizička i mentalna snaga za nove izazove koje novi početak sa sobom donosi.

Vežbajte, zdravo se hranite, mislite pozitivno – kažu da su ovo osnovne stvari za dobro zdravlje.

O zdravlju je toliko tekstova i toliko toga već napisano i rečeno, siguran sam da ste u ovim vremenima dobro istraživali i sami o tome.

EMOCIJE – šta ćemo sa njima?

Kako da ih upotrebimo i spremimo za novi početak?

Kako da se nateramo da podredimo emocije sebi, a ne sebe emocijama?

To su ključna pitanja i odgovori ne mogu biti nikako laki.

Najbolje svako od nas poznaje sebe i svoje emocije.

Nekom se čoveku, kažu, jednom desilo da je sebe podredio emocijama i da je shvatio da se u njima izgubio.

Kažu da je on dokaz tome da je to moguće, izgubiti sebe u emocijama.

Ukoliko ne uspevamo da ih bar malo kontrolišemo, one će preuzeti kontrolu nad nama.

Ako vam se plače, isplačite se. Ako vam se smeje, smejte se. Ako ste ljuti, izbacite to iz sebe, ako ste radosni, pokažite to i drugima.

Ne valja, kažu, ni sreću ni tugu držati dugo pored srca.

BUDITE OTVORENI – za nove prilike, za nove izazove.

Recite „da” novoj ideji, recite „ne” starim (lošim) navikama.

Neki ljudi imaju tu lošu osobinu da se zatvore u sebe u svakom vremenu, bilo da je teško ili ne. U teškim vremenima, ljudi se još i više zatvaraju u sebe i ne žele da daju šansu novim prilikama da im se dese. Čak ni toliko da upoznaju nove ljude.

Ipak, opreznost nije na odmet, naročito ako ste tužni. U tim momentima možete (poplavljeni emocijama) lako da pogrešite. Tada sačuvajte ono „da” za kasnije.

PROMENA JE PROCES – i to definitivno treba posmatrati tako.

Ne, nisam stručan i u ovom tekstu vas ne pozivam da poslušate bilo šta od navedenog, niti se trudim da pametujem. Jednostavno, samo iznosim sopstveno mišljenje na osnovu nekog životnog iskustva koje se do sada nakupilo. Nije ga ni puno, niti pak malo. Reklo bi se da ga je taman za lični stav o novom početku koji sam jednom i sam osetio.

Primenio sam sve od navedenog i još mnogo toga. Uspelo je tada.

Svestan činjenice da posle kiše dolazi sunce i da je promena proces, a da je novi početak pre svega odluka, lična odluka, a potom proces na koji moram sebe naviknuti i krenuti kroz njega ili uporedo sa njim, naučio sam da novi početak postoji u nama samima.

Postoji tu da potisne staro, ono istrošeno u nama, i da krene da popločava novu stazu kojom ćemo graditi život.

Ukoliko život posmatramo kao igru u kojoj prelazimo iz lakših u teže nivoe, novi početak uvek ima smisla samo onda kada osetimo da nam je potreban za prelazak sledećeg nivoa.

Skloni smo tome da idemo utabanim stazama, da gazimo sigurnim putevima. Skloni smo da uživamo u već izvojevanim pobedama.

Manje smo skloni tome da se prošetamo stazom na kojoj se nalaze nove mogućnosti.

Potrebno je da se stalno istražuje, nekada i svakodnevno.

Ukoliko primetimo da staza kojom smo krenuli i mogućnost koju smo na njoj pronašli daju rezultat i imaju efekta, odabrali smo dobar put.

Pažljivo gazite. Nekada je staza popločana istrošenim pločama koje nam se mogu lako polomiti pod nogama.

To je život. Realan život.

Život nije samo jedna obična priča. Život je priča u kojoj si ti glavni junak svoje priče.

Svako od nas je glavni junak sopstvene priče.

Da se vratimo na teška vremena na moment i da zaključimo da ona nisu krajnja ploča na onoj stazi života, već ona prva koju pronađemo da je zdrava.

Ne plašite se promena. Promene su tu da u njima pronađemo nekog novog sebe.

Posmatrajte sebe kao lik u video igri. Jasno vam je šta želim da kažem.

Pokušajte da živite ponekad iz trećeg lica, pogledajte na sebe sa strane, pogledajte gde grešite. Iz trećeg lica se jasnije i bolje vidi ponekad, negoli iz prvog.

IDETIFIKACIJA DOBROG – to je nešto najvažnije što možemo uraditi za sebe.

To je način na koji teško iskustvo možete preoblikovati u novi početak.

Potrebno je samo da prepoznate dobro i bezuslovno krenete za njim.

Probudite ono dete u sebi. Ono dete koje se radosno igralo i koje se nije plašilo života.

Igrajte se. Život je igra u kojoj uvek pobeđuje onaj ko ume bolje da savladava prepreke.

Birajte novi početak ako vam se trenutni nivo igre ne dopada.

Ukoliko ipak ne želite da menjate sebe i svoj život, onda zanemarite sve ovo što ste pročitali.

Izazovi i ne moraju biti jedini način na koji može da se srećno odživi život.

Ali, vi ste kreatori. Vi stvarate nove realnosti. Od vas sve zavisi.

Možete stvoriti bilo šta u životu, samo ako ste toga svesni. Ako ste svesni snage koju nosite u sebi.

Odvojite bitno od nebinog. To je najvažnije za novi početak.

Odredite prioritete i počnite da preskačete jedan po jedan.

Živeli!

Piše: Miloš Dimitrijević – Joker

Ukoliko vam se svideo ovaj tekst, možete me zapratiti na društvenoj mreži, klikom OVDE    

Photo by Kelli McClintock on Unsplash

Samopuzdanje, samopouzdanje, samopouzdanje…

Koliko puta u toku dana čujete ovu reč?

Neki je neprestano ponavljaju i čine da se pomalo i izliže, a zapravo je jako važna. Ne sama reč, već sam pojam.

Svakom od nas se mnogo puta desilo da mu ponestane samopouzdanja

Šta nam je činiti u tim momentima?

Nije lako, ali… Nije ni tako teško. Potrebno je da naučimo da sebi vratimo samopouzdanje, da kontrolišemo sebe i da tu „prevrtljivu stvar“ nekako ukrotimo.

Čini se da ga drugi imaju uvek više od nas, dok se njima čini da ga nemaju dovoljno i da možda mi imamo više samopouzdanja od njih. Autoprojekcija.

Ipak, istina je negde između. Tako to obično biva, te je tako i naše samopozdanje večinom negde između, sve do onog momenta dok ne naučimo da upravljamo njime.

Neki ljudi, čini nam se ponekad, imaju veoma malo samopuzdanja i deluju slabo. Zapravo, njihova snaga je tolika da kada bi znali šta sve mogu da postignu kada bi pokrenuli sopstvenu snagu u koju ne veruju, verovatno bi se i sami začudili.

Verovatno nisam pozvan da se ovom temom bavim na stručan način, ali baviću se njom na način na koji sam je ja doživeo.

Neke stvari u praksi bolje razumemo.

Dešavalo mi se bezbroj puta da ostanem bez samopouzdanja, naročito u mlađim danima.

Interesanto je da sam bio toga svestan skoro uvek, brzo sam ga podizao na potreban nivo i uspevao da savladavam životne prepreke.

Ipak, ponekad se dešavalo da nisam uspeo da vratim sebi samopouzdanje i tada sam uglavnom gubio.

Samopozdanje je glavni neprijatelj pobede. Niti jedan poraz nije toliko izvestan ukoliko mu ne dozvolimo da nam se približi i primeti da smo ostali bez samopouzdanja.

To je definitivno tačno.

Postoje ljudi kojima drugi ljudi mogu da poljuljaju samopouzdanje

Zašto je to tako?

Ne bih da tvrdim, ali oni ljudi koji nisu sigurni u sebe obično postaju manje vredni najpre u sopstvenim očima, potom i u očima drugih.

To se nekako primeti. Da se videti. Kao kada ne naučimo dobro neku lekciju, a profesor nas prozove da odgovaramo baš nju.

Svesni smo da nismo dobro naučili, samopouzdanje počinje da pada i loša ocena je već više nego izvesna.

Nekada je samopuzdanje bilo manje vidljivo drugima (tako se bar čini iz ove perspektive), jer su se nekada ljudi više bavili korisnim stvarima i radili ono što im je zaista potrebno u životu.

Danas, život je danas prepun izazova koji su tu (kao stvoreni) da nam poljuljaju samopouzdanje.

Recimo, društvene mreže… One su tu da vam unište samopouzdanje. Možete sebe potpuno degradirati upoređujući se sa drugima. Neko ima više lajkova od vas, više prijatelja, lepše fotografije…

Da li je poželjno upoređivati sebe i druge? Nikako.

Zbog čega?

Zbog toga što vaša polazna tačka i polazna tačka druge osobe nisu iste.

Čini vam se da su neki drugi uspešniji od vas, a zapravo to nije ni blizu istine.

Ako samo malo bolje razmislite, koliko ste blizu nekome za koga smatrate da je vanserijska ličnost, uvidećete da niste počeli trku sa tom osobom sa iste startne linije.

No, to je neka druga tema, ali je suština da prestanete da upoređujete sebe sa drugima i na taj način rušite svoje samopozdanje koje vam je nešto najdragocenije što u životu imate.

Negativno razmišljanje…

Druga stavka koja nam ruši Sneška.

Čemu negativno razmišljanje?

Kad god počnete da razmišljate negativno, zastanite. Ustanite sa mesta, uradite nešto i prestanite da opterećujete sebe negativnim mislima. To je bar lako.

Nemojte da kritikujete sebe. Nemojte sebi da govorite da ste debeli, da imate bore, da vam je kosa posedela, da ste ostali bez nje. Pa šta? Sve je to tako normalno i za ljude.

Nemojte govoriti sebi da niste dobri na poslu. Ali, budite samokritični i učinite sve što je do vas da budete što bolji u svemu.

Sve to negativno što mislite o sebi ruši vaše samopozdanje.

Evo, ja na primer znam da nisam najbolji pisac i da nisam ni najpozvaniji da o ovim stvarima govorim, ali sam se osmelio da prenesem na papir ono što me je život naučio i ono što sam od drugih učio. Ono što sam pročitao, video, doživeo…

Zamenite svoje negativno razmišljanje pozitivnim i realnim mislima. Budite realni, to je jako važno.

Nemojte lagati sebe ako je nešto loše, to nikako, ali realno sagledati stvari – to je gotovo neophodno.

Pokušajte da ne dajete svoju moć drugima.

Pokušajte da sami kontrolišete svoj život i da što manje zavisite od drugih.

Pokušajte da vaša porodica što manje zavisi od drugih.

Pokušajte da vaš mikrosvet učinite što izvesnijim i lepšim i uvidećete da će vaše i samopouzdanje vaših najmilijih dosegnuti neviđene visine.

Bodrite jedni druge, razmenjujte lepe reči (ružnih je ionako previše u svakodnevnom životu).

Pokušajte da izgrađujete najlepši i najzdraviji odnos sa svojim najdražima i vi ćete zajedno sa njima biti pobednici. Bićete svi zajedno srećni, baš onako kako ste oduvek i želeli.

Samopouzdanje.

Onda će ono biti nedodirljivo, jer će je ljubav najmilijih neprestano hraniti i dolivati mu dovoljno energije, čak i za najteže životne odluke.

Može vam se učiniti nakon ovog teksta da je nemoguće podići samopouzdanje.

Siguran sam da je moguće.  

Siguran sam da vi to možete da učinite, ne zato što sam vam ja to ovde tako fino objasnio, već zato što znam da je čoveku katkad dovoljna samo jedna lepa reč da bi pomerio brdo problema koje se pred njim nalazi.

Verujte u sebe i videćete da će onda i drugi početi da veruju u vas.

Izgrađujte sebe svakoga dana. To je između ostalog i svrha života.

Živite život, nemojte da dozvolite da on odživi vas.

Živeli!

Piše: Miloš Dimitrijević – Joker

Photo by Jordan Donaldson | @jordi.d on Unsplash

Usponi. Padovi. Uspesi. Neuspesi. Sreća. Tuga. Radost.

Teškoće sa kojima se suočavamo. Život kakav nismo poznavali. Radovanje malim stvarima. Volja za pređašnjim stanjem. Želja da se pretraje.

Bližimo se kraju još jedne godine.

Bližimo se sledećem nivou naših života.

Ako pretpostavimo da je svaka godina koju smo do sada odživeli ili preživeli, jedan novi, nepoznati, nivo koji moramo da pređemo, dolazimo do zaključka da je sadašnji trenutak uvek prisutan u onoj meri u kojoj možemo da ga podnesemo.

Zamislite trenutak koji ne biste mogli da podnesete.

Ima takvih u životu. Je li onda kraj? Moguće da je tako.

Teškoće nam mogu poboljšati život

Da. To zaista može biti tako. Možda ne u smislu da ćemo biti srećniji, ali svakako u smislu da ćemo iz svega izaći jači.

Što je veća muka, veća je snaga potrebna da je savladamo.

Svaki nivo nosi neku muku sa sobom i izgrađuje našu snagu kojom ćemo se odenuti. Naš oklop vremenom postaje sve jači, neretko i slabiji. To zavisi isključivo od nas samih.

Ukoliko objasnimo sebi da smo spremni da se nosimo sa nevoljama, mi ćemo ih prevazići

Pobeđuje se onda kada ostanemo i bez poslednjeg atoma snage.

Zašto je to tako? Ne znam. Sigurno da postoji neko razumno objašnjenje koje ne mogu dati, ali sam siguran da Bog tako želi da bude.

Kukavice ne prelaze na nove nivoe

To je gotovo izvesno. Kukavicama je teško da donesu odluku o svom životu. Teško im je da prihvate činjenicu da je u životu i lako i teško. Da razumeju da najpre mora da bude teško da bi postalo lako.

Iskustvo, ono je to koje je tu da nas nečemu nauči.

Čemu?

Najčešće da prelazimo bez previše muke na nove nivoe života.

Može sve ovo zvučati čudno, ali ako malo bolje razmislite uvidećete i sami da je zaista tako.

Životi su sazdani od svega onoga što čovek treba da nauči

Nikada nije lako, uvek je teško.

Da li je ova rečenica ispravna?

Nikada nije teško, uvek je lako.

Da li je ova?

Nije niti jedna od ove dve. Najtačnije je da je uvek i lako i teško istovremeno.

Uvek je potrebno da bude teško da bi nekada postalo lako

Ukoliko ne uspemo da razumemo život na pravi način, živećemo u zabludi i mislićemo da je to život.

Zapravo, život je jedna magija o kojoj retko razmišljamo, a trebalo bi da mu posvetimo toliko mnogo pažnje.

Da li mi živimo život ili život živi nas?

To je pravo pitanje.

Lako je izgubiti veru, nadu, optmizam, hrabrost, dostojanstvo. To je lako.

Lako je opravdati sebe. To je ono što svako od nas najbolje zna da učini.

Dok prolazimo kroz bol, možemo sebe utešiti tako što ćemo opravdati svoju slabost u tim momentima. Možete se čak i zadovoljiti stanjem bola i ostati u njemu zauvek zarobljeni.

Zbog čega biste to činili?

Lakše je. Jeste. Da li je i bolje? Nije.

Svakom od nas se desi da ponekad padne. I to je dobro.

Dobro je jer tada možemo da sagledamo sebe iz jednog ugla koji nam omogućava da spoznamo greške koje su nas dovele do pada.

Ukoliko se dobrano zagledamo u sopstvene greške i samokritično se osvrnemo na njih, uvidećemo da je pad bio izvestan.

Ukoliko ih pak ne analiziramo, nastavićemo da tonemo još i dublje. Pad će biti višestruk.

Tako je to. I to nije teško razumeti, potrebno je samo da čovek ima svest o tome da mora sebe katkad dobro da sagleda.

Međutim, postoji ta jedna dobra strana života na koju retko mislimo. Postoji taj sledeći nivo i mi u njemu.

Uvek možete postati bolja verzija sebe.

Možete uvek više voleti, možete uvek biti bolji čovek, možete postići sve ono što ste nekada mislili da je nemoguće. Potrebno je samo da to zaista i želite.

Sva snaga vaša u vama je sakrivena

Ukoliko možete da prepoznate greške koje ste učinili u ovoj i prošlim godinama, nema sumnje da će vam sledeća godina, taj sledeći nivo života, doneti preko potrebnu energiju da pretrajete u teškim vremenima.

Sve je do vas. Budite hrabri i doputite sebi da pomognete sebi.

Živeli!

Piše: Miloš Dimitrijević – Joker

Photo by Ryan Tauss on Unsplash

Koliko puta ste se do sada zapitali koja je svrha vašeg postojanja?

Niste niti jednom – to ne valja.

Mnogo puta ste se zapitali – to je dobro.

Zašto je važno razmišljati o tome, zato što nas to pokreće, motiviše.

Zamislite da vam je neko dao uputstvo za život kada ste se rodili, kako bi to dosadan život bio. Ovako je ipak zanimljivije. Svakodnevno učimo život i spoznajemo nove situacije u kojima se snalazimo manje ili više uspešno.

Bez određene svrhe, čovek ne bi imao čemu da teži u životu.

Svaki novi dan je nova prilika da učimo i da pametno potrošimo vreme koje nam je dato.

Ponekad vam je važan osećaj kontrole. Ponekad poželite da otpustite sve kočnice i samo idete dalje u nepoznato. Dobro je kažu i jedno i drugo ako je umereno. Niti je dobro previše kontrole, niti je poželjno previše opuštanja.

Fokus umesto haosa. To je važno.

Gde je vaš fokus? Još jedno od pitanja koje je dobro da sebi postavite s vremena na vreme.

Fokus je tamo gde ste vi, vi ste tamo gde je fokus. To bi moglo da zvuči kao pravilo, ali je li zaista baš uvek tako. Svakako da nije.

Ukoliko uspete sebi da objasnite svoju svrhu, vi ćete se lakše kretati kroz sopstvenu misiju.

Vaša misija je različita od moje. Vi ste šampion u svom životu i ne postoji osoba koja vam može biti važnija (deca su izuzetak – ona su uvek na prvom mestu, to je opšte pravilo).

Jedna od najbitnijih stvari je stav. Vaš lični stav prema životu. Da li je pozitivan ili negativan?

To je nešto što će vas opredeliti dalje.

To je ono što će vam otvarati nove mogućnosti ili ih zatvarati, naravno u zavisnosti od stava.

Da li je lični stav važan? Pitanje je suvišno. Lični stav je najvažniji.

Ukoliko ste pozitivni, sva negativa ovog sveta vas jedva može dotaći, a kamoli da vam naudi – na to zaboravite.

Niko vam ne može oduzeti ono pozitivno što nosite u sebi, osim ako to ne poželite sami da uradite. A zašto biste?

Vaša svrha je vaše putovanje kroz život.

Dobro je ponekad i planirati, ustvari važno je.

Kažu da se Bog smeje dok mi pravimo planove, je li zaista tako?

Bog ima plan za sve nas. Svi smo deo njegovog plana i mi upravo ostvarujemo svoje planove uz njegovo dopuštenje.

Zato je važno imati plan. Jer, čovek bez plana – on samo luta kroz more života u potrazi za srećom koja se krije iza njegovih leđa i koju ne može videti od prevelike želje da je pronađe.

Kada planirate, onda izbegavate prepreke, izbegavate stres, zapravo ga umanjujete. Stavljate ga pod kontrolu, a staviti stres danas pod kontrolu je jedna od najvažnijih stvari koju čovek svakodnevno mora da uradi.

Učinite da stres ne postane deo vašeg bića, napravite otklon, zamku. Strpajte ga u korpu.

Ako imamo cilj koji želimo da dostignemo, onda je jasno koja je svrha našeh postojanja.

Svako od nas bi trebalo da ima određeni cilj. Samo nas cilj oslobađa stresa i samo nam on pokazuje koja je naša svrha.

Na putu do cilja, menjajte čak i smer ako je potrebno. Učinite svoj put i krivudavim, ali ne odustajte od cilja, od sopstvene svrhe.

Napravite svoj plan, ukoliko već niste. Napravite sledeći korak. Objasnite sebi svoju svrhu i krenite ka cilju.

Život je mnogo lepši kada dosegnete sopstveni cilj.

Živeli!

Piše: Miloš Dimitrijević – Joker

Photo by Michael Heuser on Unsplash

Ljudi se oduvek plaše neuspeha. Opravdano ili neopravdano, to je veliko pitanje.

Neuspeh utiče na naš svakodnevni život, ali – da li ga se treba plašiti? Svakako, ne!

Neuspeh je lekovit. Neuspeh je možda bitniji od stalnih uspeha, od neprestanog osećaja moći i bitnosti.

Ono što nas vezuje za uspeh smo gledali većinom u holivudskim filmovima, te uspehom smatramo ono što je na filmu prikazano. Što će reći – polako, život nije film (mada bi to neki voleli).

Suština je da se ljudi zapravo plaše bola koji donosi neuspeh. Tu je ključ. Retko ko će prihvatiti neuspeh kao najboljeg prijatelja kome će se poveriti i reći mu da su zbog njega prestali da ostvaruju svoje ciljeve.

Nekada sam se i ja plašio neuspeha, ni danas mi nije baš svejedno, ali vremenom čovek nauči da se nosi sa tim i da iz svakog neuspeha izvuče ponešto korisno kako bi se kretao polagano prema novim uspesima.

Strah parališe ljude, bukvalno svakog od nas. Niko nije imun. Strah od bilo čega ne valja. Strah od smrti, strah od života, strah od visine, strah od vode… Čemu strah od smrti, ako znamo da ćemo jednom svi otići Bogu na istinu. Čemu strah ako u Boga verujete? Čemu strah od života, ako znamo da smo i do sada uspeli da živimo? Čemu strah ako u Boga verujete? Čemu strah od visine, ako znate da nećete pasti jer ste pažljivi.

Čemu strah od neuspeha? Čemu, ako znate da ćete sledeći put uspeti i da je svaki neuspeh samo korak bliže uspehu.

Nemojte biti perfekcionista, to je osnovni preduslov za uspeh.

Ponekad previše brige o detaljima može zakloniti suštinu. Prihvatite jednostavno rešenje: neuspeh je bolji učitelj od uspeha, neuspeh je naš prijatelj, najbolji prijatelj. Iskren, voli nas, opominje nas, brine o nama… Radi baš sve ono što rade najbolji prijatelji (ako ih ima danas, ali to je već tema za neki drugi tekst).

OPUSTITE SE, ŽIVOT NIJE NEŠTO ŠTO BISTE MORALI DA SHVATATE PREOZBILJNO. ŽIVOT JE JEDNO UZBUDLJIVO PUTOVANJE!

U skladu sa tim, i ako pogrešite, pa šta, opustite se. Shvatite to manje ozbiljno.

Prestanite da težite savršenstvu.

Učite iz svake greške. Dan po dan, mesec po mesec i postaćete profesionalni eskivator grešaka. Samo je važno vežbati.

Upoznajte sebe. Pokušajte da shvatite sopstvene limite. Pomerajte ih prema napred ako ima prostora, ukoliko nema, sačekajte dok ne nakupite još malo iskustva koje će vam pomoći.

Sve u svemu, ovaj kratak tekst o neuspehu neka bude samo varnica koja će vas pokrenuti da razmišljate u pravcu uspeha.

Ja sam tu da zajedno sa vama gradim svakodnevicu i detalje koji postoje oko nas.

Ja sam tu da zajedno sa vama uspem ili da doživim neuspeh.

Ja sam tu da se neuspeha ne plašim, čak i ako ga bude, a vi? Da li se plašite? Mislim da se ne plašite.

Čak i da se pomalo ipak plašite, ne brinite, uspećemo da zajedno dočekamo uspeh.

Ne verujete? Samo posmatrajte i bićete iznenađeni koliko je lako kada se zna kako.

Živeli!

Piše: Miloš Dimitrijević – Joker

Photo by the blowup on Unsplash

Istina je da od nekih stvari treba odustati dok je vreme.

Istina je i da se od nekih stvari ne može i ne sme nikada odustati.

Izbor je na nama. Izbor je samo tvoj i samo moj.

Naravno da se ne treba mešati u tuđi izbor i naravno da je ispravno da svako o svom životu najbolje može i treba da odlučije jer mu je dat od Boga.

Duh je sjedinjen sa telom i čovek postade duša živa. Tako je to uređeno.

Poneko ne razlikuje duh i dušu. Jasno je iz prethodne rečenice šta je šta.

Duh životni poslat je u telo. Šta sa ljubavlju, da li je i ona poslata?

Da li je Bog ljubav? Da li je ljubav u nama zapravo Bog u nama? Da li oni koji žive bez ljubavi, žive kao odmetnuti od Boga?

Pitanja na koja ni mnogo umniji i pozvaniji od mene nemaju možda pravi odgovor. Čak i ako ga imaju, možda ga vešto skrivaju jer Bog tako zapoveda. Zapoveda da sami otkrijemo ljubav i svu lepotu i snagu koju sobom nosi.

Previše je pametnih, mudrih, talentovanih odustaljalo od svojih ciljeva.

Vraćam se na početak i konstatujem da je ljubav ono od čega niko od nas ne sme odustati.

U redu je odustati ukoliko je ljubav neuzvraćena i to nije ljubav o kojoj ću ovde sada pisati, već želim da ljubav okarakterišem kao jednu kategoriju koja ima svoje podkategorije, a koje sve zajedno čine ljubav. Ljubav u čoveku jednako je mir u čoveku, jednako je Bog u čoveku.

Vaša dobrota vam ne može biti oduzeta ukoliko je se ne odreknete.

Vaša ljubav je vaša dobrota.

Kada sam počeo da pišem knjige, moj cilj nije bio da postanem slavan i poznat, niti je to danas. Moj cilj je bio i ostao da motivišem ljude da u sebi čuvaju ljubav, odnosno Boga. Moj cilj je da kroz pisanje prenesem na čitaoca neku finu emociju. Da oseti ljubav, da oseti i kako je bez ljubavi, da oseti ono najlepše što ljubav daje i što, ako je se odreknemo, uzima.

Nailazio sam na podsmeh, nailazim i danas i mene to uopšte ne dotiče.

Bude mi žao onih koji mi se podsmevaju i nazivaju tamo nekim piscem, dok sam istovremeno ponosan zbog onih koji su razumeli moju ideju i prepoznali cilj.

Svi smo mi manje ili više ponekad i grešili u svojim životima donoseći jedne ili druge odluke. Ne nazivam ih ispravnim ili neispravnim, o tome odlučuje samo i jedino Bog. Sa druge strane, to ne može biti alibi za lošu nameru ili loše izgovorenu reč.

Danas nije tako redak slučaj da čujemo kako neko izgovara da samo Bog može da mu sudi. Tačno, ali… Uvek postoji to čuveno ali, i ono u ovom slučaju znači da Bog može i on to možda čini svakoga dana.

Preispitajte sebe. Siguran sam da ćete naći mnogo onih odluka koje ste doneli za koje mislite da i nisu baš bile ispravne.

Vratimo se još par redova na pisanje. Ljubav, praštanje, znanje, saznanje, spoznaja, samospoznaja. Još mnogo toga što nisam napomenuo određuje svaku individuu.

Praštanje je i te kako za ljude. Nije samo za Boga. Oprostite. I onima koji su vas uvredili i povredili. Siguran sam da su u tim momentima bili u zabludi.

I danas, ima onih koji su ostali u vašim životima i onih koji su iz vaših života otišli.

I jedni i drugi imaju svoje razloge, baš kao i Bog.

Na kraju, a pisaću još o tome na ovom blogu, ne zaboravite da svakoga dana razumete koliko je život lep. Ne zaboravite da svakoga dana razumete zašto se dešava nekada nešto što nije po našoj volji.

Važno je da nikada ne odustanete od ljubavi, jer ukoliko širite ljubav oko sebe biće je sve više. Biće više voljenih. Oni će voleti vas, ali i neke druge. Ovi neke treće, oni pak neke četvrte… To je jedini put. Mržnja je tako bezveze.

Tako sam to sebi objasnio i zato pišem. Pišem da bih širio pozitivnu energiju, ljubav. Do koliko god ljudi da dopre, dobro je. Što više, to bolje.

Sve je ljubav, svi smo ljubav.

Čak i oni koji će se sada nasmejati na ovo, i oni će uskoro ovo shvatiti.

Ne, ljubav nije nikakva utopija. Ona to ne može biti. Može je samo biti manje ili više. Delite je međusobno.

Onoga časa kada prestane da postoji u vama, vi prestajete da budete vi i pretvarate se u namrgođenu osobu koja postoji bez cilja, a cilj je tako jednostavno prepoznati. Cilj je ljubav.

Nastojaću da budem uporan i dalje, jer ne želim da odustanem od ideje da je ljubav sveta.

Na ovom blogu pisaću dalje o ljubavi još više. Ljubav je jedini put da Bog opstane u nama.

Sve je ljubav, svi smo ljubav!

Piše: Miloš Dimitrijević – Joker

Photo by Jari Hytönen on Unsplash