Roman VREMENSKI PARADOKS je dobitnik književne nagrade „Raskršća“ za 2019. godinu.
Ukoliko poželite da nakon čitanja odlomka imate ovaj roman u kućnoj biblioteci, možete ga poručiti putem sajta DELFI knjižare, tako što ćete pritisnuti ovde
PROČITAJTE ODLOMAK:
Miloš Dimitrijević Joker
VREMENSKI PARADOKS
druga
knjiga iz serijala
PRITISNI START DA IGRAŠ PONOVO
“Bog ili želi da ukine zlo, a ne može; ili može, ali ne želi; ili pak ni ne može, ni ne želi.
Ako želi, a ne može, onda je nemoćan. Ako može, ali ne želi, onda je zao. Ali, ako Bog može i želi da ukine zlo, otkud onda zlo u svetu?” – Epikurov paradoks
Nisam imao vremena da odem. Niti da se vratim. Nisam imao vremena da ga platim, niti da za tobom patim. Nisam imao vremena da ćutim. Da pričam. Da sanjam. Da se sećam. Nisam imao vremena da se kajem. Nisam imao vremena da kao pas lajem. Nisam imao vremena da bežim, da režim i da ti se divim. Imao sam samo jednu želju. Da nestanem, možda baš u nedelju. Imao sam vremena da mislim da me nema. Da sam tamo negde na granici svetova. Da čekam kakvu zvezdu sačinjenu od snežnih smetova. Tužno život još uvek žubori i tiho kao reka što planinom krivuda. Gle čuda! Reka krivuda.
Otupele
mi misli i olovka što zbog tebe ovo piše. Zalutala u mene zbunjenost i oduzela
mi svako slovo. Svaka reč se tebi ne da dati, jer srce si mi ranila. Bolesno je
i pati.
Živiš,
a života nigde nema. Neka tmina poludela noćna. Ni mesec je pun ne vidi, nećeš
moći čak ni ti. Ostala je slika starog Dorijana Greja u sećanju samo. Spaljena
na tavanu u onoj sobi gde stoji prizor koji videh kroz prozor užasnuta lica. Ko
je bio tvoje ljubavi ubica? Život, ljudi ili vreme?
Nisi
imala vremena.
Praznik
je.
Ponavljaš
isprazne stihove one pesme u kojoj piše da se od voljenog rastati nikad ne sme.
Izlizala se knjiga stara što neko ti dade onda, da mi čitaš dok zaslepljen
bejah ljubavlju tvojom.
Ne.
Nisam te voleo, samo sam te boleo. Onako snažno, muški. A ti? Jesi li ikada
bolela mene, onako kako me nikada nisu bolele sve one druge žene?
Jesi
li, ikada?
Kišni
dan nosi me daleko od tebe. Onda, bila si spokojna. Tada, sve je imalo smisla i
reči su vredele više. Kao zlato što na grudima sija. Bila si mlada. Bila si
hrabra. Bila si samouverena. Nepokolebljiva. Prkosila si životu. Bila si od
njega jača. Onda.
Čujem
da danas često plačeš. Suza iz oka sama ti katkad sklizne. Više nisi mlada, a
duša ti ko u detetu nekom, željna ljubavi i malo one čigre. Ćutiš u kišne dane.
Ćutiš i kad je sunčano vreme. U dušu ti pomrčina ušla i kiša natapa ti srce.
Živiš kraj nekog drugog razloga. Nekada razlog bejah ti ja. Sada se nadaš da te
radost kao onda pronađe. Nadaš se da ugledaš kakav osmeh ljubavi pun. Nema ga.
Ostaje nada. Ćutiš. Slušaš dok dobuje kiša. Mrak je. Svetlost ulične svetiljke
šalje ti sećanja u prošlost. Od suznih očiju ne vidiš budućnost. Ostala si,
možda, kraj drugog čoveka da mene večno voliš. Ćutim. Mislim o nama. To je sve,
jer kraj naš odavno beše. Kišni dan odese me daleko od tebe.
Nekada
sunce. Suza u oku stala. Sećam se dana kada si otišla, ti, devojka tada.
Nezrela, još uvek nevinog pogleda, a ipak nesrećna ta sudbina mala. U meni jed.
Pomoći ti mogao nisam. Želeo sam. Bio sam slab. Sve rane na dušu pale ostale su
i stale u tvoje dlanove male. Ljubav je gledati te bilo. Gledati te bila je
ljubav. Oko, suzu što je krilo, položi mač i suza pade tu u krilo. U krilu očaj
nemoći moje da zadržim te kraj sebe, da zauvek ostaneš moja, milo, najmilije
moje.
Horde ratnika
nisu dovoljne da zaustave vašu snagu kada se borite na strani pravde.
Ne!
Nikakva snaga naspram vas se neće isprečiti.
Kukavice
žive možda duže, ali se zato junaci zauvek pamte. Pamte se i te kukavice.
Junačka suza kapne samo jednom. Kapne za prolivenom krvlju nevinih.
Dete
u dvorištu. Jaše na svom plastičnom konjiću i zamišlja da je vitez. Podiže mač
visoko i okicama već vidi trag koji mačem iscrtava na nebu. Onda, zamisli svog
neprijatelja i silovito, maštom celog svog malenog bića, kreće u bitku. Ono
malo, nezaštićeno, a hrabro, odvažno i veliko. Dete u čoveku. Čovek u detetu.
Čovek u plastičnom sedlu. Sedlo na belom konju. Strahoviti zalet u zamišljenog
protivnika. Bitka otpočinje. Jauci se čuju sa svih strana. Svi neprijatelji
pali pred vitezom hrabrim. Gledaju kako juriša i kida ih napola. Život svoj nesebično
za slobodu daje. To dete. Taj vitez u njemu. To čudo što plastičnog konjića
jaše. Ono hrabrije je od svih nas prisutnih u ovoj sali, jer se smrti ne boji,
straha nema. Ne poznaje ni strah, niti smrt. Prepoznaje cilj koji uništiti
treba. Hrabro, bori se za sopstvenu pravdu. Ne. Nije pogrešilo. Bori se. Bori
se na pravoj strani, jer dete ne zna da bude loš čovek!
Pol
Vilis,
Glavni
i odgovorni urednik lista „Obala”
Prošlo je svega nekoliko dana od obeležavanja godišnjice pobede u Grandioznom ratu (2120─2121).
Istočna Obala
je slavila toga dana, baš kao i svih prethodnih godina, prilikom obeležavanja
godišnjice.
Ulice su
bile prepune svakojakog sveta i mogle su se čuti trube, ali nanovo i sirene za
uzbunu i odlazak u skloništa.
Bombardovanje
je ovoga jutra bilo razornije nego obično. Primirje koje je omogućavalo
Njujorčanima da nastave sa svojim životima, nije bilo toliko snažno da bi se u
njega mogle uzdati zaraćene strane. U ovom ogromnom gradu sve je mirisalo na
užarenu paljevinu i sprženi čelik. Rat jeste bio dobijen, ali su posledice po
najveći i nekada najlepši grad Istočne Obale bile skoro nesagledive. Ljudi su
odlazili svojim kućama u tačno predviđeno vreme i ispijali lek protiv zračenja
koji je Vlada besplatno doturala stanovništvu u neograničenim, a nikada
dovoljnim količinama. Bilo je neophodno ispijati Nuklirelaks ili Nuklireks, kako
su ga skraćeno nazivali, a kao prevenciju od eventualne posledice nestajanja
unutrašnjih organa usled prevelikog zračenja, prouzrokovanog gotovo
svakodnevnim bombardovanjem.
Ipak, pored
svih nevolja, slavlje se nastavilo na ulicama Menhetna, zatim i centralnom
proslavom na Tajms skveru u večernjim časovima, gde se okupilo rekordno mnogo
preostalog stanovništva.
Sa razglasa
koji je bio povezan tako da se zvuk sa proslave mogao čuti od Kipa slobode,
preko Empajer stejt bildinga, Central parka, Bruklinskog mosta, Pete avenije,
Tajms skvera, Vol strita, pa duž cele obale, sve do nekadašnjih najlepših plaža
Floride, nailazio je neobičan mehanički talas na svakih sedam minuta
raspršavajući se u metalni odjek, neprijatan za ljudsko uvo, ali se okupljeni
narod sve više na to navikavao, tako da kada bi nailazio sledeći trenutak za
metalni zvuk, masa bi počinjala da ga pozdravlja i to tako što bi okupljeni
narod, stavljajući ruke oko usta, glasom imitirao sovin huk.
Pol je
posmatrao događaj sa prozora zgrade u kojoj je živeo, sa pozicije na kojoj je
trebalo da se nalazi stakleni prozor. Usled povremenog bombardovanja od strane
neprijateljskih snaga, Vlada je svojevremeno naložila stanovništvu da se,
umesto stakala, u prozorske okvire ugrađuje providni čelik koji je štitio od
eksplozija i gelera.
Nailazio je
novi neobičnan mehanički talas. Iz mase se začu glasan huk ponovo, a odmah i
pesma pijanih veterana:
Ostali smo sami, bili mi u tami.
Svetlo se pojavilo sa neba.
To je bio laser– flou, sve što nam treba!
Nastavljali
su dalje do ranih jutarnjih sati.
Veterani su
inače bivali najglasniji na proslavama, iz godine u godinu.
Pol je
zatvorio prozor kako bi se izolovao od galame, metalnog zvuka koji se
pojavljivao na svakih sedam minuta, ali i od pesme veterana koji su pijani od
viskija neprestano ponavljali ona tri stiha i terali masu da ih povremeno
proprati u kratkoj pesmi.
Nakon što je
zatvorio prozorsko okno sa umetnutim providnim čelikom, Pol zasede u fotelju,
dograbi i on flašu viskija i zagleda se u grafitni zid, u njegovu gornju
polovinu, na kojem je počinjala da se emituje neka specijalna emisija povodom
Dana pobede u Grandioznom ratu. Pre toga bi, naravno kao po kazni, na svakih
sat vremena počinjale najvažnije vesti, uz redovni izveštaj o stanju borbenih
jedinica. Pojačao je ton što je bilo moguće glasnije, ionako je bio skoro izolovan
u svom stanu, i glas umilne robotizovane voditeljke je krenuo da odzvanja kroz
njegovu sobu:
Cenjeno građanstvo, danas je ponovo u osam časova i četrdeset
osam minuta pre podne neprijateljska Alijansa gađala naše dobro utvrđene
položaje duž cele Istočne Obale.
Odbrambene, združene snage su snažnim protivnuklearnim i
laserskim skaj– floerima uspele da neutrališu napad i umanje njegovu
uspešnost na svega jedan procenat, tako da broj mrtvih i ranjenih nije prešao
ni ovoga puta više od osamdeset vojnika i civila.
U novijoj istoriji Istočne Obale, nakon pobede u
Grandioznom ratu, koju je naša vojska izvojevala…
Pol isključi
prijemnik, jer nije bilo vredno menjati kanale na dan kada se obeležavala
pobeda. Na svakom sledećem kanalu bio je isti ili sličan program.
„Do kurca, do kurca, pevaju mornari, do kurca, peva i kapetan stari, i dok
brod po pučini jurca, čuje se pesma: Do
kurca, do kurca, do kurca“, otpeva Pol sebi u bradu, sećajući se nekih
davnašnjih vremena iz kojih beše pristigao u sadašnjost koja ga je okruživala,
pa nastavi da priča sa samim sobom:
Celog života neki jebeni ratovi oko mene, gde god sam se
zadesio bombe, stradanja, lomljavina, pijani veterani, najnovije vesti. Kakav
užasan život u užasnom svetu. Svet zatrovan mržnjom, natopljen krvlju, prepun
osramoćenih ljudi i istrošene elite. Kvazisve je poodavno postalo opšte mesto.
Nismo prepoznali dubinu ambisa u koji smo upadali nevino, voljno i nevoljno.
Miris slobode se činio lepim, samo se činio. Svet je ponovo na kolenima.
Nastavio je
da natapa dušu viskijem i u dogledno vreme, kada ga je u flaši ostalo tek
toliko da bi se njime jedva mogla isprati kakva poderotina na telu, Pol utonu u
san. Vratio ga je u onaj Njujork u kojem je nekada živeo, u Njujork od pre
stotinu godina, kada je sa Anđelom šetao parkovima, trotoarima, ulicama i
bulevarima, nekada divnog grada.
„Vratio si
se. Sve miriše na rano proleće u Brajant parku. Zagrli me, molim te, jako,
onako kao nikada pre“, šaputala je, i on ispruži ruke da je zagrli i svije se
oko nje. Što je više pružao ruke, bivala mu je sve dalje, a ruke se činile sve
kraćim. Bilo je nemoguće dohvatiti i pomilovati to nežno, ljupko Anđelino lice.
„Zar si se
uplašio da me dotakneš? Hajde, opusti ruke, neka te povedu ka meni. Zaplešimo.
Smej se sa mnom, veseli se, raduj se životu! Kada, ako ne sada dok smo mladi i
puni snage za trčanjem kroz večnost?“, reče Anđela i krenu razdragano da
skakuće po parku, čikajući ga da ustane sa klupe i snažno je zagrli. Kao u
nekom magnovenju, bivala je sve dalje i jedino se mogao čuti njen predivni smeh
koji mu je odzvanjao u ušima, tako što se najpre odbijao o visoke zgrade, a
onda prigušivao u zelenilu drveća, čineći svojevrsnu božansku muziku za njegove
uši.
Najednom se
začula sirena koja je označavala određeno vreme u koje bi svi građani morali da
popiju lek protiv zračenja.
Pol se trže
iz fotelje u kojoj je prethodno zaspao i zatim masno opsova sirenu, shvativši
da se opet nalazi u glupavoj realnosti, opijen viskijem. Ustao je i otišao do
kuhinje po čašu vode i Nuklireks.
Na vratima
stana se začulo lupanje i Pol teškim koracima pođe iz kuhinje da ih otvori.
„Profesore,
dobro jutro! Vreme je da krenemo u redakciju“. Bio je to njegov pomoćnik
Katelo, koji je kao i svakog jutra došao po njega službenim automobilom.
„Katelo,
jesi li nam kupio neki manje ozračeni i svež doručak ili ćemo opet jesti ono
smeće koje poslužuju u redakciji?“
„Da,
profesore. Kupio sam za obojicu.“
Pol se saže
da obuje cipele sa ugrađenim senzorima za upozorenje na ozračeni metal i
zatetura se u desnu stranu, tako da lupi glavom o cipelarnik i po drugi put
toga jutra masno opsova. Katelo je stajao nepomično, jer je Pol izričito
zabranjivao da mu se asistira u takvim situacijama. Krajičkom oka, onako sa
ulaznih vrata, primeti na stolu skoro praznu bocu viskija i sve mu bi kristalno
jasno.
„Katelo
momče, o čemu ćemo pisati danas? Jesi li smislio kakvu zanimljivu temu za
ulepšavanje stvarnosti?“
„Mislio sam
da predložim, ako mi dozvolite, da probam da napišem članak o nukleidnim
cipelama i nukleidnim odelima za svečane prilike.“
„Ti bi da se
baviš modom usred bombardovanja, momče? Kakva te moda spopala?“
„Izvinite
molim Vas, profesore, neće se ponoviti takva greška.“
„Ma, ne
moraš se izvinjavati, nego možda ti je bolje da umesto toga napišeš nešto o
modi i nukleidnim odelima i cipelama za svečane prilike.“
„Ali,
maločas sam to i kazao, profesore“, reče zbunjeno.
„Znam,
zajebavam te. Hajdemo, Katelo momče, ovovremenska pameti, da ne okasnimo, inače
će nam propasti čovečanstvo bez mode.“
Krenuli su
put redakcije i dok je Pol popravljao frizuru u retrovizoru na suvozačevom
mestu i pokušavao da na radiju pronađe neku stanicu koja je emitovala muziku,
ne samo vesti, Katelo je ozbiljnog izraza lica gledao ispred sebe i upravljao
službenim vozilom.
„Jesi li
popio Nuklireks, Katelo momče?“
„Nisam,
profesore. Čini mi se da od njega sporije mislim i da zaostajem u pisanju.“
„Ma, hajde
molim te. Nemoj umišljati takve stvari. Evo, popij jedan. Moraš. Svi moramo“,
reče Pol i gurnu mu u šaku lek koji prethodno izvuče iz unutrašnjeg džepa
jakne.
„Nemam vode,
profesore. Kako ću progutati?“
„Bez vode.
Na suvo. Navikavaj se. Može potrajati ovaj glupavi rat.“
Onda, kada
ga je njegov dobrio anđeo Torfeus, poslao u tada još uvek lepu budućnost, Pol
nije mogao ni da zamisli da će mu život u toj budućnosti postati prava noćna
mora, košmar. Pre stotinu godina, živeti na zemlji bilo je zaista divno u
poređenju sa ovom nerealno-realnom budućnošću u kojoj se Pol nalazio.
U
ovoj nerealno-realnoj budućnosti, koju spoznah nakon što život i događaji
išibaše mi dušu i telo, pokušaću da kroz svoje priče, sada nekim drugim mladim
ljudima, prenesem jedno iskustvo i podstaknem ih da odigraju svoje životne igre
na što bolji način, da krenu putem dobra, ne putem zla, sećao se sopstvenih
misli dok su se još uvek vozili automobilom prema redakciji, ali se doseti i
jednog od Sajmonovih pravila, te se obrati Katelu:
„Imaš li ti kakvih uspomena?“,
upita ga, zarivši potom zube u sendvič.
„Profesore, mislim da sam još
uvek mlad za uspomene.“
„Eh! Mlad za uspomene?!
Kako ti misliš da se baviš pisanjem u redakciji kada si sposoban da izvališ
takvu glupost? Nikada od tebe novinar neće postati, a kamoli kakav pisac.“
„Razumem, profesore, ali nemam
dovoljno mudrosti koliko Vi, tek mi je trideset pet naturalno, ne zamrznuto.
Ove godine će me zamrznuti, ukoliko je ostalo još slobodnih reagenasa, imajući
u vidu činjenicu da je u Grandioznom ratu stradao jedan od glavnih pogona za
proizvodnju istog. Možda se onda osmelim da ostavim iza sebe kakvu uspomenu, a
možda da i kakvu knjigu napišem.“
Pol se zamisli nad njegovim
rečima, jer onda, kada je poslat od strane Torfeusa u budućnost, i on beše
zamrznut na starost tela od trideset pet godina. Jedino po čemu su se
razlikovali stariji od mlađih bila je boja glasa i brzina pokreta, mada uistinu,
u brzini pokreta i nije bilo neke velike razlike, tako da su svi bili radno
sposobni i aktivni do kraja. Do smrti.
„Profesore, profesore, hteli ste
mi nešto reći maločas, opet ste ostali zamišljeni kao i mnogo puta do sada.“
Htedoh
ti reći da si tupavi magarac ispranog mozga, pomisli Pol, ali mu bi malo i
žao Katela; druga su vremena bila, nije se smelo u toj budućnosti baš tako
slobodno o svemu govoriti, kao nekad. Pol je to radio onako, na ivici, uz
izvesnu dozu ironije koju katkad, srećom po njega, većinom nisu razumeli, jer
nisu ni znali šta ironija uistinu znači.
„Da. Malo sam se zamislio,
oprosti, Katelo“, progovori nakon što je konačno pojeo sendvič.
“Uspomene
duboko ostavljaju trag u budućnosti novih života. One se ipak prenose, iako se
čini da nemaju neku vezu, jer je pamćenje iz prethodnog života teško
prepoznati.
Uspomene
su naša budućnost. Negde duboko u ljudskom duhu, one se prenose na novi ljudski
život. One se prenose u onim trenucima kada se donose odluke i to bez
prethodnog saznanja, koliko je dobra ili zla u njima.
Zapamti
ovo! Dobra dela su uslov opstanka. Ljudi mogu da opstanu samo na dobrim
uspomenama!”, prenese Pol na Katela mudrost koju je nekada davno čuo od svog
dobrog prijatelja Sajmona i zauvek je urezao u svoje pamćenje.
„Profesore,
kako se može prepoznati pamćenje iz prethodnog života?“, radoznalo upita, misleći
da Pol ima odgovor na sva pitanja. Ipak je bio profesor u ovoj i ovakvoj
budućnosti, a profesor je postao nakon svršetka Grandioznog rata, jer nije bilo
preostalo mnogo školovanih ljudi koji bi mogli podučavati mlađe naraštaje
budućnosti, i one malo starije, i telesno, ali i umno, o zaboravljenim stvarima
koje su uništene u tada ratom zahvaćenom delu sveta. Pre svega je bio urednik u
redakciji koja se bavila štampanjem dnevnih novina, a koje su imale jedva osam
do deset strana, uključujući i naslovnu. Tiraži su bili ogromni, jer je
internet prestao da postoji tokom rata. Radilo se na njegovom ponovnom
uspostavljanju, ali je ceo proces tekao sporo. Nije bilo dovoljno stručnih
kadrova.
„Katelo
momče, previše pitaš! Ne mogu te baš svemu naučiti, a i već smo stigli.
Sačekaću te u mojoj kancelariji. Očekujem taj članak o nukleidnim
cipelama i odelima za svečane prilike. A ti požuri, ako ćeš se i ovog kao i
svakog jutra viđati sa svojom misterioznom devojkom u zgradi preko puta. Valjda
ćeš je već jednom dovesti i u redakciju da je upoznaš sa mnom i svima
ostalima.“
„Razumem,
profesore. Brzo će biti gotov, već sam radio na članku. Hoću, naravno“, reče i
otrča u zgradu preko puta devojci u zagrljaj, što Pola podseti na prethodni san
u kojem je pokušavao da dotakne svoju Anđelu. Jednu jedinu, najdivniju ljubav
koja je zauvek ostala u njegovoj prošlosti i njenoj sadašnjosti.
Sede za
kancelarijski sto i dohvati rukom ispisane papire, te baci pogled na poslednjih
nekoliko rečenica koje je ispisao prethodnog dana. Pisao je knjigu o realnosti
u kojoj se nalazio, pokušavajući da se priseti svih, i onih najmanje važnih
detalja. Ponekad bi kroz pisanje provukao i po koju rečenicu o životu iz sto
godina stare prošlosti. Nije preterivao, manje-više zbog onih iz Vlade, ionako
bi to smatrali njegovom maštom, već zbog obećanja koje je dao Torfeusu, da
nikada nikome, ni na kakav jasan i nedvosmislen način, ne sme odati svoje
poreklo, niti šta reći o razlogu zbog kojeg je poslat u budućnost, tako da niko
uistinu nije ni znao da je urednik Pol Vilis zapravo Stefan Radić, kojeg je
njegov dobri anđeo čuvar, imena Torfeus, sačuvao od smrti i poslao u budućnost
radi određenog višeg cilja.
Pogled mu
zastade na jednom od papira koji bi trebalo da sačinjavaju knjigu i zaokupi ga
ono o čemu je pisao pre izvesnog vremena.
Prošlost se kao ni sadašnjost, niti budućnost, ne može
meriti nikakvim vremenom koje je proteklo. Sve što se dešava u određeno vreme,
na određenom mestu, u jednom određenom danu, ostaje zauvek u tom danu, kao
zarobljenik koji u tamnici čeka tračak svetlosti. Svaki dan je sopstveni
zarobljenik. Zarobljen zauvek u svom danu, bez nade da će…
Kucanje na
vratima mu odvrati pogled od teksta. Bio je to Katelo.
„Je li gotov
članak o modi?“
„Profesore,
gospoda iz Vlade Vas očekuju u našoj svečanoj dvorani za sastanke“, uzbuđeno
izgovori Katelo.
„Da.
Zaboravio sam na to. Koliko je sati, uopšte? Izgubim uvek pojam o vremenu kada
se dešava proslava povodom dana Pobede.“
„Skoro pa će
deset časova.“
„Reci im da
odmah dolazim i neka im odnesu posluženje.“
„U redu,
profesore“, kaza Katelo i gotovo trčećim korakom ode niz hodnik.
Pol se
navali svom svojom silinom o stolicu, skoro do njenog pucanja, mada ih je
uistinu bilo nemoguće polomiti. Bile su napravljene od tvrdog grafita i izrađivane
na 5D štampačima, baš kao i sve ostalo što je moglo biti napravljeno tim istim
štampačima, osim ljudskih zamenskih ćelija koje su se izrađivale na 5Dg
štampačima, a koji su predstavljali unapređenu verziju najsofisticiranijih
štampača ikada napravljenih na Istočnoj Obali. Razvukao je ruke iznad glave i
protegao se svom dužinom tela, tako da je rukama dodirivao providno čelično
prozorsko okno, što ga je navelo da pogleda sa višespratnice u kojoj je bilo
sedište redakcije dole na ulicu. Nekolicina ljudi se u grupama vraćala sa
proslave svojim stanovima, uglavnom pevajući.
Biće da ovoga jutra skoro niko nije popio svoju dozu
Nuklireksa. Biće posledica, pomisli Pol. Trgnu se jako, onako više protrese sebe
samog i u isti mah glasovnim adapterom poruči iz redakcijskog restorana bocu
pića za goste iz Vlade, a zatim zalupi vratima i krenu duž blještavog sjajnog hodnika u svečanu dvoranu za
sastanke.
„Dobar dan,
gospodo“, reče Pol odsečno pošto je ušao.
Gospoda iz
Vlade ustadoše da pozdrave Pola i uz blagi osmeh vratiše svoja tela u štampane
5D fotelje, urađene od tvrdog grafita sa super ventilirajućim jastucima koji su
se prilagođavali obliku tela i težini onoga koji u njoj sedi.
Sve su bile
iste, nalik na stilski nameštaj iz doba nekog francuskog Luja, a opet do te
mere različite da bi ih teško bilo uporediti kada su težina i gabarit u
pitanju.
„Gospodine
profesore, nemamo vremena za gubljenje“, odmah progovori jedan.
Ne, oni nisu
bili članovi Vlade, već njihovi izaslanici.
„Gde gori,
gospodo?“, upita ih primetivši kako se restoranski dron pojavio sa flašom
naručenog pića, spuštajući je među prethodno doneto posluženje, a zatim je
otvorio i sipao ga u čaše, posluživši najpre goste, a potom i Pola.
„Oh, kako Vi
uvek imate tako nonšalantan pristup. Više od devedeset procenata populacije bi
pomislilo da zaista nešto gori“, progovori sledeći.
„Valjda zbog
toga gospodin Pol i jeste profesor i urednik“, obrati se i treći uz blagi osmeh
prepun poštovanja prema Polu.
Uniformisani likovi, robotizovanih glasova,
konstatovao je za sebe Pol, pa podiže čašu te nazdravi svoj trojici, i pošto je
otpio dobar, gutljaj reče:
„Dakle,
gospodo, kojim dobrom dolazite u našu redakciju? Znam da je sastanak zakazan
pre nekih dvadesetak dana…“
„Dvadeset
osmog, u tri časa i trideset osam minuta, četvrtog meseca“, prekinu ga jedan od
trojice pomoćnika.
„Upravo
tako“, uzvrati Pol i otpi sledeći gutljaj viskija iz čaše takođe napravljene od
providnog čelika, te zapali cigaretu, uzevši jednu iz kutije koja je stajala po
sred, u tom trenutku, četvrtastog stola. Četvrtast, iz razloga što je sto imao na
sebi senzore prema kojima bi izbacivao onoliki broj stranica, u zavisnosti od
toga koliki bi broj ljudi sedeo za njim. Zakon je strogo zabranjivao da se
ulazi u lični prostor druge osobe, u okviru zacrtanih četrdeset sedam
centimetara, koliko su smatrali da je neophodno za nesmetano funkcionisanje
aura, te je i svečana dvorana bila isto tako prilagodljiva i imala mogućnosti
da se proširi ili smanji u zavisnosti od broja osoba koje su u njoj boravile u
datom trenutku, a maksimalan broj prisutnih mogao je biti sedamdeset sedam
osoba.
„Hvala
zakonodavcu te je opet dozvolio pušenje u svečanim dvoranama“, progovori opet
jedan od njih i takođe se posluži cigaretom, jer je u one kojima je raspolagala
redakcija, bio stavljan najfiniji duvan iz Vladinih robnih zaliha.
„Poslužite
se i vi, gospodo, imamo dovoljno ovih finih cigareta u našoj redakciji. Vlada
je darežljiva prema našem listu. Imamo odlično razvijenu robno-uređivačku
kompenzaciju. Oni nama duvan i sve što nam je potrebno, mi njima tekstove kakvi
su im potrebni“, uzvrati Pol, potom im i pojasni malo o kompenzaciji, jer ta reč
nije bila razumljiva za ondašnji svet. Bilo je to tamo komplikovano objasniti,
a i razmena je razmena, nije ni morala biti osmišljana nekada ta komplikovana reč:
kompenzacija.
„Potrebno
nam je specijalno izdanje štampanih novina za subotu, gospodine Pol. Internet i
digitalna štampa se vraćaju na velika vrata u toku sledećeg meseca.“
„Krajem
juna, tačnije tridesetog juna, u…“
„U redu. Ne
moram da znam i tačno vreme“, prekinu Pol gospodina koji je to prethodno učinio
njemu. Bila je to neka vrsta verbalne kompenzacije, reklo bi se.
„Kakvo je
izdanje u pitanju?“, upita, jer su ionako sva izdanja bila štampana prema
uputstvima koja su dopremana dronovima od strane Vlade svakog popodneva, a za
sutrašnji dan.
„Gospodine
Pol, kao što i sami vrlo dobro znate, mi ne možemo jasno znati protiv koga
vodimo rat i sa kakvom silom se nosimo, i ovako uspešno branimo već godinama,
nakon pobede u Grandioznom ratu. Takođe, jako dobro znate da žrtava uopšte nema
i da je svaka vest o njima morala biti tako objavljena kako bi stanovništvo
bilo održavano u stanju pripravnosti, a sve radi njihove sigurnosti.
Vrlo je
moguće da je nekoliko različitih vojnih sila uključeno u svakodnevno gađanje
istih ciljeva, ali isto tako je moguće da je reč o samo jednoj vojsci.“
„Možda je ta
jedna vojska, naša vojska. Možda naši gađaju vežbe radi“, uzvrati Pol.
„Profesore,
to bi bilo suludo.
Znate li Vi
kolika se sredstva izdvajaju za odbranu, a koliko bi se tek trebalo izdvajati i
za napadanje sopstvene teritorije?“
E, moj ti derane. Naravno da znam, zato ti i kažem.
Tolika mašinerija se mora nahraniti, ovoliki narod se mora držati čvrsto da ne
izmakne kontroli Vlade. Sve je tu jasno. Ništa se nikada promenilo nije, niti
će, pomisli Pol, pa reče:
„Jasno je,
naravno. Samo sam se hipotetički izrazio.“
„Hipotetički.
Oh, koliko dugo nisam imao prilike čuti tu reč! Hipotetički, hipotetički…“,
nastavi sa divljenjem da ponavlja jedan od njih.
Iako su bili
gotovo u milisekundu precizni i vremenski i mislima, nekako nisu uspevali da
dođu do suštine vezane za specijalno izdanje. Polu je to već pomalo počelo da
smeta te upita povišenim tonom:
„Dakle,
kakvo je izdanje u pitanju?“
Trojica
predstavnika Vlade se ućutaše na kratko, ali se jedan od njih odvaži da kaže o
čemu je zapravo reč.
„Poštovani
profesore Pol, reč je o poslednjem izdanju lista Obala koje će biti štampano. Povratkom interneta, redakcija nam
više neće biti potrebna, vesti će ići iz centrale.“
„Kako to
mislite?“, upita Pol.
„Slobodno
recite šta tražite zauzvrat?“, upita onaj koji se prethodno oduševio čuvši reč:
hipotetički.
„Da li me to
pitate hipotetički ili zaista stojite iza toga?“, upita Pol.
„Oh,
hipotetički…“
Pol se na to
nadoveza: „Znači, hipotetički, a ja hipotetički ne tražim ništa zauzvrat.“
„Oh, hip… Niste
me razumeli. Nisam mislio hipotetički, mislio sam da…“
„Stop!“,
izusti njegov kolega. „Ja ću nastaviti. Gospodine Pol, Vaše nonšalantno
ophođenje prema ovoj stvari je začuđujuće s obzirom na činjenicu da odlično
znate koliko je mnogo Vlada imala poverenja u Vas i poverila Vam na upravljanje
ovu redakciju.
Molim Vas da
sa posebnom pažnjom primite ovo pismo koje Vam Vlada šalje po nama i da
poslednji štampani broj uredite baš onako kako tu i stoji, a tu stoji i kako će
izgledati taj poslednji, svečarski broj sa najvećim tiražom ikada nakon rata,
kao i da će predstavljati svojevrsni uvod u jednu potpuno novu, digitalizovanu
internet eru, sa kompletnim uputstvom za rukovanje Ajhendima.“
„Znači,
gospodo, tehnologija se vraća na velika vrata i novine vam više nisu potrebne.
U redu,
postupićemo po uputstvima Vlade. Kako bismo drugačije? Članovi Vlade su naši
prosvetitelji, naš pogled u nas same, u budućnost, u život, u sreću svih nas. Šta
će biti sa zaposlenima u redakciji? Otkazi ili neoedukacija[1]?“
„Neće biti
otkaza, ići će se na neoedukaciju.“
„Razume se
da ću i ja na neoedukaciju, zar ne?“
„Bojim se da
će biti tako“, uzvrati jedan od njih.
„U redu,
gospodo, sastanak je završen“, reče Pol uzimajući koverat u kojem je bilo
pismo, okrenu im leđa i krenu laganim korakom ka svojoj kancelariji, uz povik
dronu:
„Zovite mi
Katela! Neka smesta dođe u moju kancelariju!“
„Gospodine
Pol“, pokušaj jednog od njih da ga dozove nije uspeo. Zaokrenuo je Pol nadesno
iza vrata svečane dvorane, pa kroz hodnik, i nastavio put svoje kancelarije.
Nakon par
minuta Katelo se pojavio u Polovoj kancelariji.
„Katelo,
koji je danas dan?“
„Utorak,
profesore“, odgovori još uvek pomalo uznemiren zbog posete ljudi iz Vlade.
„Ubledeo si,
Katelo, morao bi bolje jesti.“
„Jeo sam
dobro, profesore, nego…“
„Nego si se
uplašio posete ovih iz Vlade“, prekinu ga Pol. „Privuci stolicu i sedi kraj
mene i priguši čelična okna, ne želim poglede radoznalih dronovskih očiju u
ovom trenutku“. Katelo tako i učini.
„Vidi,
momče, otvorićemo zajedno ovo pismo. U stvari, otvori ga ti i kreni da čitaš,
to nam je ‘poklon’ iz Vlade. Imamo
tri dana da pripremimo svečano izdanje za subotu, a u međuvremenu ćemo malo
promeniti uređivačku politiku i dati sebi slobodu da uredimo izdanja za sredu,
četrtak i petak onako, po našoj volji. Želim slike Istočne Obale pre
Grandioznog rata, želim da mi iskopaš slike Njujorka od pre stotinu godina i
starije. Želim da okreneš arhivu uzduž i popreko i pronađeš sve fotografije iz
prošlosti naše Obale.“
„Ali,
profesore, uz dužno poštovanje, znate i sami da se to ne sme. Pa, ovi iz Vlade
bi nas odmah odveli na čišćenje ruševina, na neoedukaciju.“
„Čitaj pismo,
Katelo, da čujemo šta nam poručuju“, i on otvori koverat i krenu sa čitanjem:
Poštovani profesore Pol,
U ime Vlade i sistema upravljanja šaljemo Vam ovaj dopis
sa najboljom verom da ćete jasno, nedvosmisleno i nadasve predano postupiti
shodno našim zahtevima i uputstvu koje se nalazi u prilogu.
Vreme rata je odavno prošlo. Bombardovanja će prestati u
nedelju, odmah nakon svečanog subotnjeg izdanja jer je potpisan višedecenijski
mirovni sporazum sa našim neprijateljem.
Shodno tome, stanovništvo će morati da bude upućeno na
neoedukaciju, a svi mlađi od dvadeset godina na ubrzano školovanje, dok će svi
stariji od dvadeset, pa sve do trideset pet naturalno, ići na preobuku za
deficitarne poslove, jer Vlada po Novom Zakonu, koji u subotu stupa na snagu, više
neće imati obavezu izdržavanja stanovništva, niti obavezu vođenja računa o
njihovoj egzistenciji, u bilo kom smislu. Doba posleratnog Neokomunizma je za
nama i Vlada će usmeriti sve svoje napore da društvo ponovo vrati pravim
vrednostima, a to su demokratija i slobodna volja društva.
Molimo Vas da ovo pismo shvatite strogo poverljivo i da
ga nakon što ga pročitate i sami zaboravite, a da prilog svečarskog izdanja za
subotu odštampate identično prilogu koji Vam dostavljamo i to u ukupnom tiražu
od tri stotine miliona primeraka i sve distribuirate dron-postom do svakog
građanina.
Uzevši u obzir činjenicu da ste predano i marljivo radili
na uređivanju i štampanju naših dnevnih novina u eri bez interneta, neizmerno
smo Vam zahvalni i očekujemo da nas posetite već u ponedeljak sa svojim
najbližim saradnicima u zgradi Vlade, kako bismo za Vas i njih odredili nove
radne zadatke i izuzeli Vas iz projekta neoedukacije.
Najlepše Vam hvala što ćete postupiti po našim uputstvima
i verujemo da se zajedno radujemo svekolikom napretku našeg društva u celini.
Srdačan pozdrav,
Vlada Istočne Obale
„Zaustavi
se“, reče Pol polagano. „Zgužvaj to i baci u kantu za reciklažu. Prilog
ostavi.“ Katelo tako i učini.
„Koliko
saradnika imam u redakciji?“
„Jedino mene,
profesore; sve ostalo su roboti koji rade na štampanju i ostalim servisima, od
higijene do prijema pošiljki.“
„Šta je sa
skupljačima papira? Njih ne brojiš?“
„Ali, oni
su… Oni su skupljači i ima ih…“
„I ima ih
četiri hiljade. Četiri hiljade ljudi će ići na neoedukaciju. Zar misliš da je
fer da se jedino ti, kao moj jedini saradnik, i ja obezbedimo tako što ćemo
izneveriti četiri hiljade ljudi i biti izuzeti iz programa neoedukacije?“
Katelo se
zamisli nakratko i brzo odgovori: „Mislim da je fer. Oni su ionako prosta radna
snaga. Šta bih ja, učen i obrazovan, radio na neoedukaciji, osim što bih
učestvovao u raspremanju ruševina i pripremi terena za štampanje nebodera? Šta
biste Vi, profesore? Zar da jedan profesor učestvuje u neoedukaciji?“
„Dobro je“,
reče Pol. „Ovako ćemo, dragi moj Katelo. Zaboravi na fotografije starog
Njujorka koje sam tražio. Uredi izdanja za sredu, četvrtak i petak. Za subotu
odštampaj svečarsko izdanje na najkvalitetnijem papiru i potrudi se da svima
bude razdeljeno, sve do poslednjeg primerka.
U ponedeljak
se pojavi u Vladi“, reče i uze list praznog papira, te nešto napisa i stavi na
njega svoj potpis.
„Izvoli,
Katelo, od danas si ti glavni i odgovorni urednik lista Obala, ujedno i direktor redakcije“, i ugura mu papir u oznojene
dlanove.
„Šta će biti
sa Vama, profesore?“
„Nisam ti ja
nikakav profesor, Katelo momče, već običan čovek koji se obavezao da će preneti
iskustvo nagomilano u iskustvu životnih prilika nekim novim generacijama. Više
je nego očigledno da neću imati prilike da to uradim, te ću u skladu sa svojim
nahođenjem sada napustiti ovu kancelariju, priključiti se skupljačima i zajedno
sa njima otići na neoedukaciju u ponedeljak.“
Katelo beše
potuno zatečen, zbunjen, ali i oduševljen u isto vreme. Njegova ambicija da
postane prvi čovek redakcije, pa makar to trajalo i svega nekoliko dana će se
napokon ostvariti i to potpuno neočekivanom odlukom, sada već bivšeg urednika
Pola.
Očigledno da
za sve te godine u kojima su zajedno radili nije uspeo da dopre do saznanja šta
znači reč: ponos; da jeste, možda bi postupio isto kao Pol. Ali njegova želja
da bude iznad ostalih je nadjačala razum.
„Zbogom,
Katelo, srešćemo se opet“, reče mu Pol dok je napuštao kancelariju, uz blagi
osmeh i namigujući mu desnim okom, ostavivši sve lične stvari u istoj.
„Zbogom,
profesore, nadam se da…“, njegove ostale reči nadjača jak zvuk zatvorenih
vrata kancelarije.
NIVO
PRVI – Istočna Obala
Pol je
odlučio da do ponedeljka ne izlazi iz stana.
Pratio je program
na gornjoj polovini grafitnog zida dnevne sobe i čekao da se objavi najnovija i
najvažnija vest za stanovnike Istočne Obale, još od vesti o proglašenju
završetka Grandioznog rata.
Kroz odškrinuto
prozorsko okno mogli su se povremeno opet čuti stihovi pesme koju su na
proslavama pevali veterani:
Ostali smo sami, bili mi u tami.
Svetlo se pojavilo sa neba.
To je bio laser- flou, sve što nam treba!
Dolivao je
viski u čašu, redovno se hranio jelima koja su besplatno po porudžbini
dostavljali dronovi do prozorskog okna svakog stanovnika Istočne Obale koji bi
ostao bez posla. Hrana i nije bila naročito dobra, ali je svakako bila
kvalitetna, taman koliko je to mogao pružati besplatan obrok.
Vlada je
zaista još uvek funkcionisala besprekorno, kao i ceo sistem, zasnovan na društvenom
uređenju koje je brinulo o onom nesnađenom delu građanstva, pritisnutom
strahotama rata i golom egzistencijom, ne želeći da to i takvo stanovništvo
ostavi bez osnovnih potrepština. Jednom dnevno svako je dobijao i Nuklireks,
kako bi smrtnost usled zračenja bila svedena na što manju moguću meru.
Posao koji
je obavljao do utorka, kada je uručio otkazno pismo svom nasledniku Katelu,
omogućavao mu je raznorazne privilegije koje je Vlada dozvoljavala ljudima koji
su radili po njihovom nalogu, a za interes svih stanovnika Istočne Obale.
Dobijao je,
naravno, i primerak dnevnog lista Obala,
opet besplatno, i opet dron-postom, tako da zaista nije imao potrebe ni da
izlazi iz stana.
U izdanju od
četvrtka je mogao pročitati i Katelov članak o tome kako stanovništvo troši
previše vremena na međusobno druženje i kako bespotrebno traći dane okupljajući
se oko višespratnica. Umesto toga bi bilo neuporedivo bolje kada bi se za svaki
stan obezbedilo da gornja polovina grafitnog zida, o trošku Vlade, bude
obnovljena i to tako da bi nakon toga stanari svih zgrada u svojim stanovima
dobili na poklon potpuno nove grafitne zidove koji bi služili za emitovanje
zabavnog programa i dobijanje važnih informacija na dnevnom nivou, više puta tokom
dana i noći.
„Znači,
počelo je“, predikcijski je konstatovao sebi u bradu čitajući članak. Grafitni
zid je takođe bio jedna od privilegija ljudi koji su radili po nalogu Vlade
Istočne Obale, a čije funkcionisanje je bilo, između ostalog, onakvo kakvo je u
ostatku dana iskusio i Pol.
„Poštovani
gospodine Vilis, imate poziv! Molimo da odgovorite“, začulo se sa gornje
polovine grafitnog zida, gde je u desnom uglu stajala aplikacija za otvoreni
video-razgovor, takozvani, Opčet.
Pol prihvati
da odgovori na poziv i u Opčetu se pojavi jedan od trojice činovnika koji su mu
onoga dana uručili pismo Vlade.
„Profesore
Pol, drago mi je videti Vas nasmejanog.“
„Moje
poštovanje, kojim dobrom? Hipotetički, ili?“
„Oh,
hipotetički, hipo…“, poče da opet ponavlja. Onda se zaustavio i nastavio:
“Profesore, kako možete znati je li dobro ili ne, kada još uvek niste ni
saslušali šta Vam imam kazati?“
„Onako, gospodine,
to se samo tako kaže. Izvolite, kojim dobrom?“
„U redu.
Biću kratak i otvoren. Ukoliko se ne vratite svom poslu i ne povučete otkazno
pismo, biće Vam ukinute sve privilegije koje dobijate od Vlade i moraćete na
program neoedukacije, u suprotnom će Katelo dobiti sve privilegije umesto Vas.“
„Razumem šta
želite reći. Mislim da ću ipak ostati pri svom stavu i da neću povući otkaz.
Privilegije možete dodeliti Katelu, zaslužio je i on da ih ima, vredan je to
mladić.“
„Biće Vam
ukinute iste već kroz dvanaest časova, ukoliko se sutradan ne pojavite na svom
radnom mestu u redakciji.“
„Shvatio
sam. Želim Vam ugodan ostatak vremena“, reče Pol i klikom na dugme fotelje
zatvori Opčet aplikaciju, samim tim i video-razgovor.
Proteklo je
i tih dvanaest sati od roka koji mu je dat da se vrati, međutim, ostao je da
čvrsto stoji pri svom stavu i nije se pojavio na poslu. Privilegije su mu bile
ukinute. Između ostalog je i gornji deo grafitnog zida bio jedno vreme
isključen, a zatim prilagođen na mod koji je bio podešen za ostalo
stanovništvo, a što je podrazumevalo suvoparni program na jednom kanalu, bez
Opčeta i ostalih tehnoloških dostignuća.
Umesto
Opčeta, pojavila se Vladina nadzorna kamera koja je snimala svaki pokret i
detalj u stanu i povremeno objavljivala upozorenja u skladu sa Zakonom koji će
u ponedeljak stupiti na snagu i važiti na teritoriji čitave Istočne Obale.
U subotu
izjutra, Pol se probudio i započeo dan ustajalom porcijom tunjevine i toplim
čajem od mente. Zalihe cigareta koje je imao u stanu su bile pri kraju. Zalihe
pića i viskija, takođe. Privikavao se na običan život i pripremao u glavi teme
o kojima će pisati i ostaviti ih u privatnu arhivu, nevezano za rukopis knjige
koji je ostao u redakciji.
Okno se
otvorilo u devet časova i dron-post je isporučio toga jutra svima, podrazumeva
se i Polu, svečarski broj lista Obala.
Na naslovnoj
strani je šljaštećim, vezenim u papir, slovima obojenim zlatnom bojom, stajao
veliki naslov:
SREĆAN
NAM MIR!
Divno
ilustrovana slika budućeg izgleda grada Njujorka dominirala je ispod velikog
naslova, dok je unutrašnjost lista bila popunjena člancima vezanim za planove i
program lokacija za neoedukaciju, to jest, uklanjanje kamenih blokova i
čeličnih naslaga nastalih usled bombardovanja, gde će po završetku oplemenjivanja (raščišćavanja), biti
odštampane nove, lepše, i savremenije građevine, kao i detaljan spisak
neoedukanata i raspored čišćenja za svaku grupu ponaosob. Pol detaljno pogleda
spisak i pronađe svoje ime i prezime raspoređeno u grupi koju su pretežno
činile njegove doskorašnje kolege, skupljači papira, što je značilo da će sa
njima biti poslat na jedan od najzahtevnijih delova za raščišćavanje, u onaj u
kom se nalazila zgrada nekadašnjeg Prirodnjačkog muzeja.
Na sledećih
nekoliko strana bio je čitko odštampan proglas Vlade u kojem je stajalo da je
postignut istorijski mirovni sporazum i da će na Istočnu Obalu biti u dogledno
vreme vraćen predsednički sistem, onakav kakav je postojao pre Grandioznog
rata, te se građanstvo poziva da uzme učešće u slobodnim, neodemokratskim i fer
izborima, i da iskonskim demokratskim principom izabere novog predsednika za
naredni period od šest godina, o čemu će svi građani biti obavešteni
blagovremeno i glasati pomoću svojih Ajhenda (multifunkcionalni uređaj: za
direktnu komunikaciju, za gledanje televizijskih programa, za plaćanje računa i
primanje novčane nadoknade, za video-razgovor, za telefoniranje, računar u
malom, jednim delom hologramski utisnut u glavu pored desnog oka, drugim u levi
ili desni zglob i kažiprst).
Celog dana
duž Istočne Obale i kroz grad Njujork, dronovi su ubrzano dostavljali Ajhend
uređaje. Pol ga je kao i ostalo građanstvo, morao staviti na sebe, a po
uputstvu koje se moglo pročitati u ostatku svečarskog broja lista Obala.
Prihvati pošiljku
u koju je bio upakovan Ajhend i odloži ga na noćni stočić.
Robovlasnički sistem modernog doba, pomislio je.
Prisetio se
davnašnjih dana i života u prošlosti u kojoj je postojao kao Stefan Radić, što
ga je između ostalog navelo na pomisao o njegovoj zemlji porekla, o Srbiji.
Zemlja za koju više nije ni znao da li postoji kao takva ili je i ona stradala
u Grandioznom, ili kakvom drugom ratu.
Misli ga
vratiše i u Njujork s početka dvadeset prvog veka, kada je u jednom životnom
magnovenju i sveopštem zanosu o boljem životu voleo svoju Anđelu i pukušao da u
njemu pronađe za sebe neke bolje životne okolnosti i lepše dane, baš onako kako
je to pokušavala da učini većina stanovništva iz njegove generacije, i
nekadašnje otadžbine Srbije.
Ponesen
sećanjem, dohvatio se za bocu viskija i glasno zapevao na srpskom jeziku neku
staru, u tom trenutku jedino njemu znanu pesmu. Pevajući iz sveg glasa, stiže
do treće strofe i najednom zastade, a misli mu odleteše put kancelarije u kojoj
je ostavio svoj do kraja napisani rukopis. Planirao je da rukopis jednom
postane knjiga koja će biti puna motivacije za ovdašnje naraštaje, a čijim bi
obelodanjivanjem ispunio datu reč koju je još u originalnom, bolje reći
pređašnjem životu, dao svom dobrom anđelu Torfeusu.
Možda ga je Katelo već zgrabio za sebe, pomislio je.
„Tako
nekako“, začuo se glas dobrog anđela Torfeusa iz dna sobe. „Još onda sam ti
rekao da nije dobro preterivati u piću, mili moj Stefane.“
Pol u
neverici pogleda ka mestu sa kojeg je dopirao glas i ugleda Torfeusa ogrnutog u
svetloplavi dugački plašt koji se celom dužinom njegove figure pružao do poda.
Crne kose, plavih očiju, blagog pogleda i lepog lica stajao je u zamračenom
delu dnevne sobe.
Okrenuo se
hitro ka njemu, protrljao oči ne bi li proverio vidi li istinu ili priviđenje.
Ko će ga znati, možda je ipak tu, samo me ne pušta da ga
jasno vidim i obratim mu se. Možda me iskušava, proverava snagu moje duše, pomisli.
„Slava
Gospode, Krstu Tvome Časnome!
Neka
vaskrsne Bog, i neka se razveju neprijatelji Njegovi, i neka beže od Lica
Njegova oni koji ga mrze. Neka iščeznu kao što iščezava dim, kao što se topi
vosak na domaku ognja; tako neka izginu đavoli pred licem onih koji ljube Boga
i osenjuju se krsnim znakom, i koji radosno govore:
Raduj se,
prečasni i životvorni Krste Gospodnji, koji progoniš đavole silom raspetog na
tebi Gospoda našeg Isusa Hrista, koji je sišao u pakao i satro silu đavolsku, i
koji nam je darovao tebe, Krst Svoj Časni, za proganjanje svakog protivnika.
O, prečasni
i životvorni Krste Gospodnji, pomaži mi uvek sa Svetom Vladarkom, Djevom
Bogorodicom, i sa svima Svetima zanavek.
Amin“, kao
strela ispaljena u daljinu izađe Molitva časnome krstu iz Polovih usta.
Na gornjem
delu grafitnog zida pojavi se natpis, praćen glasovnim upozorenjem da odmah
stavi na sebe Ajhend koji je dobio za ličnu upotrebu. Tako i učini. Nekoliko
trenutaka kasnije jak bol u glavi ga obori na pod i ostade da leži tako do
jutra.
NIVO
DRUGI – Istočna Obala
Snažan bol u
glavi probudio je Pola sledećeg jutra.
Poslednje
čega se sećao bila je pomisao da je zaboravio rukopis romana u kancelariji za
koji nije bio siguran da li ga se Katelo dočepao. Na ulaznim vratima začula se
lupnjava. Super policajci su provalili u stan. Na sebi su imali najsavremeniju
opremu koja je podrazumevala sve tehnološke inovacije tog vremena, tako da,
uistinu, i nije mogao pružiti bilo kakav otpor, prilikom hapšenja.
Ležeći potrbuške
na podu polupodignute glave, krajičkom oka je posmatrao izglancane policijske
onovremenske čizme. Pogled mu više od kolena policajaca nije dosezao. Prethodno
su mu skenirali zenice uređajima koji su im bili ugrađeni u kacige i tako dobili
sve informacije o njemu.
„Kreći sa
nama!“, zapovednički mu se obrati jedan.
„Kuda?“,
upita Pol gledajući još uvek u izglancane čizme, sačinjene od neprobojnih
materijala. Ostavili su ga bez odgovora, ali je za kratko vreme bilo jasno da
je lebdećim policijskim automobilom prevezen velikom brzinom do zgrade Vlade,
gde ga je preuzelo obezbeđenje i sprovelo do ogromne prostorije u kojoj je
zasedao pun sastav Vlade Istočne Obale.
Postavili su
ga da sedne u rotirajuću fotelju koja se nalazila na sredini poveće prostorije
tako da gleda ravnomerno u veliki okrugli sto za kojim su sedeli Ministri rata,
mira, ljudstva, komunikacija, komunikacija sa svemirom, bežičnog prenosa
električne energije, Ministri zdravlja, neizlečivih bolesti, hemije, fizike,
mehanike, genetike…
Biće da će otpočeti ispitivanje pred Vladom. Kakva
privilegija. Nisam verovao da jedan urednik može biti toliko značajan i u ovom
vremenu, mislio je, i pri kraju tog i takvog razmišljanja, ugledao
kako, iza svih tih fotelja u kojima su sedeli članovi Vlade, u jednoj od
nerotirajućih drvenih stolica sedi Katelo, njegov dojučerašnji pomoćnik. Ništa
čudno. Najbliži saradnici su oduvek bili i biće najveći cinkaroši.
„Profesore
Pol“, obrati mu se tiho Ministar informisanja pa nastavi, „dobro nam došli na
sednicu Vlade.“
„Bolje vas
našao“, uzvrati mu.
„Oh, kako Vi
uvek imate prave reči za čuti. Nije ni čudo što Vas svi, još uvek i uprkos
svemu, želimo za urednika, doduše ovoga puta ne štampanog, već digitalnog
medija.“
„Bojim se da
neću prihvatiti vašu ljubaznu ponudu, te vas molim da u tom smislu ovo, po svoj
prilici, ispitivanje potraje što je moguće kraće.“
„Pronašli
smo rukopis Vaše knjige u redakciji, to jest, mladi gospodin Katelo je osetio
da je njegova obaveza i dužnost da nam predoči ono što ste napisali. Nakon što
smo pročitali napisano, ostali smo prilično iznenađeni Vašim dobrim poznavanjem
istorije i činjenica koje su prethodile Grandioznom ratu, a koji ste
slobodoumnim pisanjem uporedili sa negdašnjim svetskim ratovima, kao i onim
drugim, manje važnim ratovima u kojima je naš hrabri narod pobeđivao.
Odakle Vam
sve to znanje i koji su Vaši izvori?“
Pol zastade
ne bi li, valjda, osmislio kakav valjani odgovor koji bi zadovoljio članove
Vlade, ali i obećanje dato svom anđelu Torfeusu. Stolica se najednom zarotirala
ulevo i Pol se u sekundi našao skoro licem u lice sa Ministrom rata.
„Gospodine
Pol, čuli ste pitanje. Budite ljubazni i dajte nam zadovoljavajući odgovor“,
progovori ratni Ministar.
„Šta bi to
za vas, poštovani članovi Vlade, bio zadovoljavajući odgovor?
Da li bi
možda zadovoljavajući odgovor bio iskrivljena istina ili pak fino upakovana
laž? Koliko je meni poznato, a poznato mi je podosta, kroz istoriju ljudske
vrste su uvek najviše stradali i patili oni koji su govorili srcem, a ne
glavom.
Možda bi moj
odgovor koji je istinit bio protumačen kao laž ili bi, ukoliko bih izrekao laž,
odgovor bio prihvaćen kao nemoguća istina.
Pročitali
ste rukopis jednog neobjavljenog romana.
Pročitali
ste moje misli stavljane na papir.
Sve što je
bilo potrebno da učinite jeste da iz toga izvučete pouku, istinu ili da možda
pomislite da je sve napisano jedna ogromna laž.
Primećujem
da je uvaženi mladi gospodin Katelo veoma zainteresovan da napreduje u
sopstvenoj karijeri, te je kao moj, koliko dojučerašnji, pomoćnik brže-bolje
dojurio vama i predstavio me kao opasnost, a vi, poštovani Ministri, uz dužno
poštovanje, poučeni iskustvom, znate da je uvek bolje opasnost držati blizu
sebe, negoli je iz vida izgubiti.
Neki pre vas
to nisu znali, pa su izgubili sve opasnosti nekadašnjeg sveta iz vida i sada se
i sami možete valjano uveriti gde nas je to sve zajedno i u kom pravcu odvelo.
Da li je to
početak nove ere robovlasništva? Da li je to istina koju ste želeli da čujete?“
U velikoj
sali Vlade, na izvesno vreme nastade ćutanje praćeno zamišljenim, ali i
radoznalim pogledima.
Katelo je
sagnute glave, ispod oka, povremeno gledao u pravcu Pola. Izdao je čoveka koji
ga je godinama podučavao svemu što zna. Zabio mu je mali nož u velike grudi.
„Profesore
Pol, prema mojim informacijama, Vi tamo iznosite i neke vrlo precizne podatke.
Čak, određene datume koji Vam nisu mogli biti dostupni, jer je celokupna
istorija i činjenice o kojima pišete u svom rukopisu davno digitalizovana,
obrisana iz svakodnevne upotrebe, to jest, za obično građanstvo potpuno
nedostupna. Sve to se čuva u specijalnim arhivama Vlade, kojima jedino mi imamo
pristup kao njeni članovi. Nije moguće da ste znali da je Nikola Tesla,
izumitelj bežičnog prenosa električne energije koju danas koristimo, istina
smanjenim kapacitetom prouzrokovanim ratom, rođen u mestu Smiljan, davne 1856.
godine“, izgovori Ministar za bežični prenos električne energije.
„1856.
godine, 10. jula“, uzvrati Pol.
Ministar
pogleda u svoj infodesk. Nešto prevuče rukom preko njega, i reče: „Da. Upravo
tada. Kako Vi to znate?“
„Srbin po
nacionalnosti, poreklom“, nastavi Pol, a ovaj opet prevuče preko infodeska i
potvrdno klimnu glavom.
„Bio je
kudikamo uspešniji od američkog izumitelja Edisona“, nastavi da golica
znatiželju Ministara. Pogledaše svi u infodeskove ispred sebe radoznalo i
pronađoše digitalne zapise o ovim tvrdnjama, kao i o nadmetanju koje se vodilo
između Tesle i Edisona.
„Otkud Vam
te informacije? Ne možete ih znati. Jedino Vlada poseduje te informacije“,
uzvrati Ministar.
„Negde sam
pročitao, poštovani Ministre, nekada davno, dok se još moglo slobodno čitati i
zapamtio sam. Da li je to moj greh što sam zapamtio ili ću biti zbog toga
kažnjen?“
„Kao što
znate, Vlada nema svog predsednika i veoma smo ponosni na to, kao i na naš
sistem dvotrećinskog glasanja. Ukoliko Ministri svojim glasanjem utvrde da ste
krivi, bićete i kažnjeni. Ipak, nudimo Vam alternativu, a to je rad u
unutrašnjem sistemu Vlade, odnosno rad
sa timom stručnjaka koji će se baviti novim društvenim uređenjem, kao i novim
Ustavom i ponovnim uspostavljanjem institucije Predsednika. Vlada i širi
kabinet Ministara će predložiti svog kandidata, dok bi sa druge strane
građanstvo ponudilo svog kandidata. Potom bi se obavilo glasanje u jednom danu putem
Ajhenda.
Svakako Vam
je već jasno da će Vladin kandidat pobediti na izborima i da će građanstvo ogromnom
većinom, digitalnim glasovima, izabrati svog Predsednika demokratskim putem.“
„Digitalnim,
‘demokratski’ lažiranim glasovima, Ministre“, uzvrati Pol, kao da ga nije bilo
briga što se nalazi u sred sredine ovalne prostorije najmoćnijeg tela, to jest,
Vlade Istočne Obale.
„Drski ste,
profesore, ali ste u pravu, i zato ste nam i potrebni da budete na našoj
strani. Koji su Vaši uslovi?“
Pol se
zamisli, napravi dramsku pauzu, oslušnu unutrašnjeg sebe i potom dade i
odgovor:
„Moji su
uslovi da nema uslova. Nisam osoba koja bi smela sebi da dozvoli da postavlja
uslove, niti da u ovoj i ovakvoj realnosti donosi odluke koje bi mogle
doprineti da buduća istorija, odnosno sadašnjost, radi njih bude ikada
izmenjena. Moj uslov je molba. Moja molba, poštovani Ministri, jeste da me
odmrznete i pustite da moje godine idu svojim tokom, da dok god me Bog i anđeli
budu hteli držati živim među ovim narodom, ostanem tu i skončam na onom istom
mestu gde počivaju ratnici iz prošlog rata kojima se ne znaju imena, niti im grobovi
mogu biti zato obeleženi istim. Mislim da će jednoga dana i moje telo tamo
pripadati, među onima koji dadoše živote za slobodu, ali im imena nekim čudom
ostaše zauvek zaboravljena.“
U kabinetu
Vlade je zavladala gotovo mrtva tišina.
Na Boga i
anđele nisu smeli ni pomisliti, a kamoli ih pominjati. Pol nanovo ležaše
onesvešćen na podu pred svim Ministrima. Njegov Ajhend je odreagovao na
nepoznate ili nepoželjne reči. U ovom slučaju to su bili pojmovi: Bog i anđeli.
Nekoliko trenutaka kasnije, vraćen je u svesno stanje, nakon što je dron koji
je bio programiran da leči Ministre, uradio analizu njegove krvi i potom mu
ubrizgao određeni lek majušnom iglom.
Razgovor se
nastavio, a Pol je shvatio da ne sme pominjati Boga i anđele, jer je i
prethodne noći doživeo isto dok je izgovarao molitvu.
„Profesore
Pol, da nastavimo. Vaša molba se odbija. Narod, kao što i sami znate, odavno
više ne postoji definisan kao narod, već kao građanstvo. Ratnici kojima se ne
znaju imena su naši borci koji su poginuli u Grandioznom ratu. Imena ćemo
objaviti kada za to bude došlo vreme. Rane su još uvek sveže, nećemo da time
dodatno uznemirimo građanstvo.“
„Nećete da uznemiravate
građanstvo imenima? Zbog čega ih onda svakodnevno zasipate i uznemiravate
isključivo lošim vestima?“
„Zato što ih
moramo držati u pripravnosti. Zar to niste zapamtili iz istorije o kojoj,
između ostalog, pišete u svom rukopisu? Građanstvo se mora držati uvek tako da
se ne opusti previše i ne prepusti kakvim uživanjima.“
„Poštovani
Ministri, možete učiniti sa mnom šta god želite i kako god vam je volja. Moje
stanje duha i stanje svesti daleko je iza ili ispred vašeg, u zavisnosti od
toga sa koje tačke gledišta posmatramo vreme. Vreme kao jedna uopštena
kategorija skoro da i ne postoji. Kao da zaboravljate da smo svi u trenutku
samo i da trenuci popunjavaju naše postojanje.
U vašoj
nameri da uspostavite neki novi poredak, recimo digitalnu demokratiju,
robovlasničkog tipa, stoji jedna ogromna prepreka, a ta prepreka je sam…“,
htede da kaže Bog, ali se uplaši Ajhenda i ponovnog bola u glavi, te zastade.
„Nastavite,
profesore“, reče radoznalo jedan od Ministara.
„Bili ste na
pragu da uspostavite i održite nadasve dobar i održiv društveni sistem,
društveno uređenje, u kojem roboti obavljaju poslove umesto većine građanstva,
kako nazvaste narod. Bio sam siguran da će se po okončanju rata prosperitetno
delovati u svim pravcima kako bi običnom čoveku, kojem je posao oduzet i
prednost u obavljanju poslova data dronovima, bilo omogućeno da radi za
dobrobit čovečanstva, kao i da uspostavlja nove ideje, bez limitiranja
motivacije i cilja. Sada saznajem da želite da se vrati predsednički sistem u
nekom novom obliku i kakav god bio, znajte da neće valjati. Kao Vlada, delovali
ste jedinstveno, kompaktno i većinom, više nego dvotrećinskom većinom, donosili
sve odluke. Zar mislite da bih, ovakav kakav jesam, prihvatio da stanem iza
vaših ideja i odluka, i uređujem list Obala
za potrebe održanja društva kao celine, da sam svojevremeno pretpostavljao da
je krajnji cilj, po okončanju rata, sukob sa sopstvenim narodom koji će se
odigravati kroz novi oblik društvenog uređenja, a gde će se masama upravljati
uz pomoć nekakvih Ajhenda, i koji će uz pomoć istog biti sankcionisan do te
mere da će i molitva biti greh ili će to vremenom postati, a biće da već jeste?
Koliko je grešnika od juče sankcionisano dok su izgovarali molitvu ili
nepodobne reči?!“
„Osam stotina
šezdeset devet hiljada dve stotine četrdeset šest građana“, odgovori kao iz
topa jedan od Ministara.
„Pitanje je
bilo retoričko, ali hvala na informaciji. Dakle, gospodo Ministri, verujem da
ste valjano pročitali moj rukopis. Verujem, takođe, da ste iz njega izvukli i
kakve pouke. Istorijske, emotivne, ljudske. Verujte, uskoro ćemo se neki od vas
i ja ponovo negde sresti. Vaša su mesta zamenjiva. Zauzeće ih neki drugi, novi
Ministri, a vi ćete biti zajedno sa mnom i narodom negde tamo gde ste pre
ministrovanja i pripadali. Možda budemo zajedno na neoedukaciji. Kako ćete onda
pogledati u oči sve te ljude protiv kojih želite da radite ubuduće, koje želite
da pretvorite u poslušnike, robove sistema? Kako?“
„Vodite ga! Lokacija
razrušenog Prirodnjačkog muzeja će mu više prijati. Neka tamo iskopava ruševine
i pronalazi inspiraciju za svoje slobodoumne misli. Neoedukacija počinje od
ovoga trenutka za gospodina bivšeg urednika, i baš kako je i želeo, odmrznite
mu godine. Želim da vidim kako kao starac radi na uklanjanju ruševina. Možda i pre
negoli ostari dočeka da vidi još lepše odštampani Prirodnjački muzej, ako
preživi“, skoro u dahu izgovori jedan od prisutnih, a koji nije bio i jedan od
Ministara. Pol ga pogleda, i dok ga je do zuba naoružano obezbeđenje izvodilo
iz ogromne sale, reče:
„Doktore
Bob, nemojte se tako i toliko uzrujavati. I bez mene ćete uspeti da
postanete…“, i utom dobi jak udarac u glavu. Onesvešćenog po treći put u
svega nekoliko časova, ruku povijenih iza leđa, pognutog do poda, odvukoše ga
iz ovalne prostorije Vlade, zatim i iz same zgrade koja se nalazila na sredini Vašington
parka. Vašington park bio je jedini park u kojem je opstalo zelenilo i oko kog
zgrade nisu bile urasle u travu i korov.
Nakon što su
ga izbacili, u prostoriji u kojoj je zasedala Vlada nastade poprilična galama.
„Besomare,
zbog čega Vas je urednik oslovio imenom Bob?“, upita ga Ministar mira.
„Biće da je
iscrpljen“, kratko odgovori Besomar tihim glasom.
„Meni se
nije tako učinilo. Vrlo je jasno iznosio sve svoje stavove i zapažanja.“
„Samo Vam se
ipak učinilo.“
„Besomare,
da li od ranije poznajete profesora?“, upita Ministar za bežični prenos električne
energije.
„Da li Vam
je izgledalo tako? Ako jeste, onda Vam tu nikako ne mogu pomoći. Zar mislite da
bih izostavio da napomenem, pre no što ste doveli tog čoveka, da ga i lično
poznajem? Moram priznati da bih voleo da ga bolje upoznam i pokušam da ga
privolim da se ipak priključi našem zajedničkom projektu koji će biti uskoro
realizovan.“
Galama
prestade. Besomarov odgovor im je delovao razumno i skoro da su ga svi sa
odobrenjem prihvatili, te polako, jedan po jedan, počeše da se odjavljuju i
napuštaju svoja ministarska mesta. Sve je trajalo kraće nego što se u prvi mah
učinilo da će trajati, a potom se Besomar obrati Katelu i jedva čujno mu reče
da ga sačeka pred njegovim kabinetom, koji se takođe nalazio unutar zgrade
Vlade. Katelo tako i postupi.
Čekao je,
činilo se čitavu večnost. Besomar se najzad pojavio u kabinetu i počeo da
presvlači znojem natopljenu belu pamučnu košulju. Katelo primeti na njegovom
telu poveće ožiljke, ali se nije usudio da bilo šta priupita na tu temu.
„Želiš viski?“
„Želim,
šefe“, i ovaj otvori ormar u kojem je na nekoliko polica stajalo uredno
poređano tuce identičnih belih pamučnih košulja, dok je ostatak ormara bio do
vrha napunjen bocama najkvalitetnijeg viskija. Neke boce bile su stare i po
više od stotinu godina.
Progonilo ga
je razmišljanje o Polu i tome kako se taj momak iz prošlosti, uopšte, pojavio u
ovom vremenu. Koja je to njegova misija, osim ako nije poslat da baš njemu
naudi?
Obukao je
novu košulju, nalio im viski u široke, osmougaone čaše i bez reči sedeo i zamišljeno
posmatrao Katela.
„Onaj mora
biti mrtav do mog izbora na mesto Predsednika“, reče najzad pošto otpi dobar
gutljaj viskija.
„Mrtav.
Mrtav. Ubijen. Otrovan. Zaklan“, nastavi da priča nervoznim glasom. „Taj,
nazovi, profesor i glavni i odgovorni urednik Obale? Kako je moguće da je živ, uopšte?“
„Ne bih znao,
šefe.“
„Oslovljavaj
me sa Predsedniče od danas. Navikavaj se.“
„U redu,
šefe.“
„Predsednik,
idiote!“
„Razumem,
Predsedniče.“
„Želiš li se
ti oženiti prelepom Teodorom, kod koje svakoga dana odlaziš pre nego se pojaviš
u zgradi redakcije lista Obala? Mojom
divnom kćeri, ha-ha. Želiš, zar ne?“ Katelo klimnu glavom, gledajući ćutke u
pod.
„Za njenu
ruku, ovde i sada i zauvek, moraš mi doneti njegovu glavu. To je uslov od
danas. Nema više nje u tvom životu, ukoliko to ne učiniš. Jasno? I to, onako,
lepo umotanu u najfiniju svilu. Ne zanima me gde ćeš naći svilu. Od ovog
trenutka si i ti na neoedukaciji zajedno sa njim.“
„Ali…“
„Dosta!
Želim da
budeš uz njega neprekidno. Teodora će te čekati, u to ne sumnjaj. Lično ću je
paziti dok to ne obaviš kako valja, napokon. Reći ću joj da si otišao državnim
poslom sa Ministrom za mir na kakve pregovore. Ne postavljaj suvišna pitanja.
Želim svaki detalj razgovora da upiješ u svoj mozak. Želim svaku njegovu misao.
Želim da pomisli kako ti je stalo do njega i do njegovih četiri hiljade
osakaćenih skupljača papira. Želim da ti poveruje, želim da ti sve ispriča.
Imaš malo vremena da sve to učiniš, inače neće biti venčanja, nećeš dobiti
zauvek Teodorinu ruku, niti mesto Sekretara.
Proces
zamrzavanja sam ti obezbedio jutros. To ti je bio poklon od mene koji su odobrili
svi Ministri. Sada kada si zamrznut, budi fin, dohvati taj Ajhend sa police,
stavi ga na sebe i dok ne budeš imao u rukama njegovu glavu, umotanu u najfiniju
svilu, ne vraćaj se ovamo. Gubi mi se s očiju. I ne zaboravi da mu daš da
proguta ovu pilulu za odmrzavanje. Želim ga starog i iznemoglog, baš kako je i on
poželeo maločas. Odmrznutog. Je li to jasno?“
„Jasno je“,
reče uplašeno Katelo, pokupi Ajhend i uze pilulu iz Besomarove ruke, te pojuri
za Polom.
Njujork, 2020.
Nakon što je
i definitivno po završetku ponovljenog sudskog procesa u kojem je, kao
advokatica odbrane, Anđela zastupala čoveka za koga je verovala da joj je
biološki otac, pod nekim čudnim okolnostima, doktor Bob biva oslobođen kazne.
Doktor Bob, odnosno Besomar kako mu je od vajkada i bilo pravo ime, nastavi put
svoje slobode, ali van države Njujork.
Svi njegovi pređašnji
pokušaji da privoli Anđelu da krene sa njim bili su bezuspešni, čak i nakon
žučnih svađa i rasprava gde joj je u poslednjoj u nizu istih, uz listu uvreda,
pride, raspalio i šamarčinu. To je bio i definitivni znak da će se zauvek
njegovi i Anđelini putevi razdvojiti. Nosio se mišlju da je ubije mučki,
krvoločno, kako je samo on to znao i mogao, ali je zbog svesti o tome da ga
čeka viši cilj koji mora da dohvati, odustao da se lati kakve oštrice, odseče
joj glavu i umota u najfiniju svilu.
Uostalom, jednom, jednom ću se vratiti po nju, mislio je.
Nekoliko
meseci unazad od kako su se desile nesrećne okolnosti u koje se mogu uvrstiti
Stefanov nestanak, Kristinino tamnovanje, obilasci Žade i Debore i red
neprekidnih suđenja, Anđela je bila utučena i prilično psihički posrnula.
Tražeći izlaz iz bezizlaza, ostala je sama u tom velikom gradu. Osim kolege,
takođe advokata, Liama, zbog slučaja sa njenim ocem Bobom (Besomarom), koji se
dugo vremena prepričavao u advokatskim krugovima kao nešto što sudska praksa do
tada nije ili je retko poznavala, ona nije imala sa kim da provodi vreme
privatno, van posla.
Često bi sa
Liamom odlazila u kafe Lusis, nadomak hotela Njujorker, potajno se nadajući,
valjda, da će u nekom od gostiju, ponovo ugledati Stefana baš kao onoga dana
kada su se prvi put tu i susreli.
Nije se mogla
pomiriti sa činjenicom da je odjednom nestao tek tako, bez pozdrava, bez
zbogom, a opet, toliko ga je volela da je srce bilo jedini način kojim je
pokušavala da pronađe put koji će je voditi do novog susreta sa njim.
Nakon godina
provedenih u senci slučajnih ili namernih okolnosti koje su dovele do sloma
njene ličnosti, Anđela je počinjala polako da odustaje. Liam, koji je skoro sve
svoje slobodno vreme provodio uz nju pokušavao je da ovu atraktivnu, pre svega
milu, inteligentnu i smirenu devojku, kakva je uistinu Anđela i bila, osvoji za
svoje srce. Pokušavao je da gotovo svakodnevnim prisustvom nadomesti Stefanov
nestanak, ne bi li se ona oslobodila prošlosti u kojoj je bila zarobljena, a sa
krajnjom namerom da mu jednom izgovori, sudbonosno da.
Kao tužilac
po službenoj dužnosti u slučaju „Lažni doktor Bob i bolnica smrti“, Liam je bio
u toku sa svim dešavanjima koja su zadesila Anđelu, Stefana, Žadu, Deboru,
naravno Kristinu i lažnog doktora Boba.
Kontakt su
ostvarili još prilikom prvog ročišta. Anđela je tada tražila nagodbu i
smanjenje kazne u zamenu za priznanje krivice, a njena umilna i smirena duša ga
je potpuno opčinila. Ipak, nije mogla znati za Liamove planove da želi od nje
sudbonosno da, jer je otkako je slučaj zatvoren, on u njenim očima bio sve, sem
osobe koju bi mogla voleti kao supruga. Za Liama je pak Anđela bila osoba koju
je želeo kraj sebe do kraja, do zauvek, do sudnjeg dana. Hrabrost nikada nije
bila njegov saveznik u pokušaju da joj to i saopšti. Meseci su se brzo ređali jedan
za drugim, baš kao kada svilenu maramu propustite kroz prste i gledate kako
klizi između njih. Tako je i njegova svila prolazila svakog trena kroz prste, a
da se nikada nije stvorila prilika, niti se uključio kakav alarm koji bi mu
ukazao na pravi trenutak u kome će pokušati da joj saopšti svoju opčinjenost njome
koju je potajno nosio u sebi. Odlazio je toliko daleko u svojoj opčinjenosti tako
da je i fizički odlazio sa njom da obiđe Žadu, da potraže Stefana u Beogradu,
da posete Deboru sa novim srcem koje joj je kucalo u grudima, da posete
Kristinu u zatvoru. Bio je deo njene svakodnevice i Anđela je to svakako
cenila, ali nije želela da mu ikada da povoda za bilo šta, što bi njihovo
prijateljstvo eventualno odvelo na put ljubavi, jer tamo duboko, daleko u njenom
srcu, nekom snažnom energijom, jedan mikrokosmos je i dalje odolevao crnoj rupi
koja je progutala njenu i Stefanovu ljubav.
„Želiš li da
večeras odemo na motivacioni govor čoveka sa hologramskom maskom?“, upitao ju
je, dok su već ko zna koje popodne sedeli u restoranu Lusis.
Motivacini
govori su nekim čudom bivali sve popularniji. Činilo se da je skoro svako ko je
mislio da ima šta pametno reći davao sebi za pravo da priča koještarije pred
okupljenim masama. Ta 2020. godina će definitivno ostati upamćena u istoriji
Sjedinjenih Država po povlačenju američkih vojnika iz nekih krajeva sveta,
samovozećim električnim automobilima, 3D štampačima gotovih jela i naravno po
motivacinim govorima, koji su većinom propagirali mir.
Ipak, govori
koje je držao čovek sa hologramskom
maskom, a kog su tako oslovljavali iz razloga što niko nije znao čije se
lice iza te maske krije i svaki put biva drugačije, bili su među
najposećenijim.
Ispod maske
se putem mikrofona preko ozvučenja u sali pronosio nadasve topao muški glas, praćen
prefinjenim britanskim akcentom, dovoljno sporim izgovorom i jasno izgovorenim
rečima. Taj glas je svojim motivacionim govorima okupljao mnoštvo sveta. Uvek
se tražila karta više za to posebno subotnje veče u kom je čovek sa
hologramskom maskom držao podsticajna predavanja.
„Koja je
tema večeras?“, upita Anđela, čuvši prethodno Liamov predlog.
„Opraštanje“,
uzvrati joj pošto je proverio na internetu.
„Hajde.
Možemo ići. To bi moglo biti zanimljivo i prosvetljujuće za mene ovakvu. Možda
nakon svih ovih meseci pokušam da oprostim sebi što sam to vreme nepovratno
izgubila.“
Liam saže
glavu, ne odgovori ništa i vrati pogled na mobilni uređaj, te poseti internet
sajt koji je prodavao karte.
„Evo, kupio
sam dve za večeras u devet.“
Vreme je
bilo kratko tog subotnjeg popodneva.
Sva
dešavanja su te subote, inače, tekla nekako ubrzano. Svi su nekuda žurili kako
bi stigli na centralnu proslavu povodom povratka američkih vojnih snaga, koja
je počinjala svečanim defileom vojnika i naoružanja u sedam časova posle podne.
Njih dvoje
su već ranije u toku dana rešili da je ipak bolje da to propuste, tako da nisu
ni odlazili iz Lusisa, već su sačekali pola devet, seli u prvi slobodan taksi i
odvezli se par ulica niže, gde je već bio formiran ogroman red na ulazu u zgradu
bioskopske dvorane koja se nalazila svega par ulica dalje od nadaleko čuvenog
Prirodnjačkog muzeja.
Sala
bioskopske dvorane AMC bila je
popunjena do poslednjeg mesta i umesto filma koji bi se uobičajeno posetiocima
prikazivao gledanjem kroz hologramske naočare, na bini je ovoga puta stajao
govornik. Čovek sa hologramskom maskom.
Kasnili su
već prilično zbog gužve koja ih je snašla u saobraćaju, ali i zbog povećeg reda
ljudi koji su takođe čekali da uđu i poslušaju ovog govornika.
Kao što sam prethodno kazao, sve na ovom svetu počinje
uvek jednom, čini se tako nevažnom, a opet nesumnjivo najmoćnijom od svih reči
današnjice i svih vremena prošlih i budućih: praštanje. Anđela i Liam se smestiše u neki od poslednjih redova,
pošto je čovek sa hologramskom maskom već uveliko držao svoje podsticajno
predavanje.
Praštanje je, dame i gospodo, jedan od najtežih zadataka
koji čovek može pred sebe postaviti.
To je proces. Čitav proces buđenja i istovremenog
slamanja vaših tela i duša koje su godinama patile, borile se, pružale otpor,
pokušavale da praštaju, ne i da oproste.
To je proces u kojem ste na kraju uvek vi ti koji
pobeđujete, ali nikada do kraja, jer niste svesni činjenice da ste na pobedu
spremni.
Zamislite da živite u nekoj dalekoj budućnosti u kojoj je
vaš grad urušen do te mere da više nema svih ovih divnih građevina koje nas
okružuju, da više ne postoje ulice koje osećate pod nogama dok koračate, već
skoreli kamen. Zamislite da su vaši neboderi urasli u korov, da su razrušeni
muzeji, da su uništena sva groblja i sve crkve. Sve svetinje. Sve što je čovek
stvarao vekovima i sve što je taj isti čovek uništio u jednom bezumnom ratu.
Znam. Mnogi od vas će reći da je nemoguće da se tako
nešto dogodi našem društvu, i to danas kada se svet polako opredeljuje za mir.
Ali, ne zaboravite, svet se brzo menja. Već za nekoliko godina, već koliko
sutra, može se opet opredeliti za ratove i stradanja. To je u našoj biti, u
suštini ljudske civilizacije. Cela naša planeta je sazdana od ratova i ono malo
mira između njih. Sve je sagrađeno nakon ratova u kojima je sve bivalo rušeno i
paljeno.
Tako je i sa ljudskim dušama. Svakoga dana se ruše i
pale, i zato je potrebno praštanje.
Oprostiti je jako teško, to je već završetak procesa
praštanja.
Da biste počeli da praštate, morate oprostiti najpre
sebi. Sve grehove, učinjene i neučinjene. Morate oprostiti svojim najmilijima.
Morate oprostiti svima koji su vas povređivali tokom života. Morate im
oprostiti u sebi. Morate im oprostiti tako da oni i ne znaju da ste im
oprostili, jer ćete samo na taj način moći da očistite svoju dušu.
Mržnja je loša. Za dušu, za telo, za samu prirodu koja
nas okružuje.
Zamislite kada bi priroda, kada bi zelenilo onog drveća u
Brajant parku moglo da mrzi nas nekim slučajem. Kako biste se osećali dok prolazite
ispod tih krošnji za koje znate da vas mrze?
Zar ne mislite da je moguće da se priroda okrene protiv
nas i počne da nas mrzi? Zar ne mislite da je nemoguće da ta ista priroda može
da nas kazni? Lično, mislim da je moguće. Moguće je da nas kazni zato što smo
mi njoj skoro sve uništili. Zato što smo zagadili sve reke, mora, brda,
planine, okeane ovog sveta. No, priroda je velika i moćna, i ona ume i uvek
prašta.
Isto je sa čovekom. Veliki čovek je spreman i može da
prašta i oprosti, za razliku od malog čoveka.
Veliki čovek zna da je praštanje jedini cilj koji je
neophodno da dohvati kako bi mu put do uspeha bio skoro pa zagarantovan. Nije
slučajno što mali ljudi nikako ne mogu dohvatiti sopstvene želje, nisu spremni
na praštanje. Pritom ne mislim na ljude niske rastom, već male duhom,
siromašne. Nisu spremni, jer praštanje smatraju poniženjem, porazom, a da
zapravo i ne vide od silne gorčine koju u sebi nose, koliko bi oprost dobra u
njihove živote doneo.
Mrzeti je pogubno i po vas i po druge. Po vas zato što
trujete duše svoje, po druge zato što osećaju vašu mržnju i šire je dalje.
Negativne misli su kao zaraza, kao najteža bolest za koju lek još nije
pronađen.
Bezbroj puta u životu sam imao priliku da mrzim, uvek sam
odabirao praštanje. Ne njih radi, već sebe radi. Mogao sam mrzeti i sopstveni
život zbog sudbine koja mi je namenjena, oprostio sam. Ne života radi, već
sudbine radi. U suprotnom, ne bih stajao sada pred vama i govorio sve ovo,
verujući da će bar jedan, samo jedan od vas krenuti putem praštanja, krenuti
putem oprosta i zaborava.
Zaborav je osnovni element praštanja, jer ukoliko ste
opteretili dušu gorkim sećanjima i niste ih oterali u zaborav, nećete biti u
mogućnosti da praštate. Nećete moći, jer će vas na kraju procesa praštanja, na
pragu oprosta, sećanja vratiti na početak i nanovo vam zatrovati dušu.
Sećanje na prošla vremena je lepo i treba ga negovati do
mere do koje ćete se sećati jedino lepih stvari. Sve ostalo će vas odvesti na
pogrešan trag. Na sećanja koja su možda sejala smrt. Na krvoločne zveri, one
ljudske, koje su vas grizle iznutra i kidale dušu. Đavoli to rade. Truju vam
dušu. Truju vašu nevinost koju ste dobili rođenjem. Truju ono nevino biće koje
je nekada bilo voljeno, a onda najedanput bačeno u zaborav đavolske mržnje radi
neoprosta.
Neoprost je najveći greh, veći od sujete, omiljenog
đavolovog greha.
Nepraštanje nije za ljude, jer nije od Boga.
Ko ste vi da ne oprostite,
ako Bog prašta vama?
Valjda niste od
Boga veći!
Anđela
pogleda u Liama, pogleda nazad u govornika sa maskom, te tiho progovori: „U
pravu je. Ko sam ja da ne oprostim? Duša mi je zatrovana jer nemam hrabrosti da
oprostim životu sudbinu koju mi je priredio, a u stvari nisam spremna da
oprostim sebi, jer je moje samosažaljenje probilo sve granice ukusa u potrazi
za izgubljenom srećom. Izgubila sam vreme i ostavila ga u gorčini suza da ode u
nepovrat.“
Liam je
pogleda i zadovoljno klimnu blago glavom. Činilo se da je napokon učinio pravu
stvar za stvaranje prostora koji će mu omogućiti da se desi konačna ljubav i
sreća između Anđele i njega, jer je čekajući na nju, zarobio i sopstveni život.
Nekada sam mislio da je život ograničeno kretanje
pojedinca koje je moguće jedino uz pomoć drugih pojedinaca. Sada, nakon svih
ovih godina u kojima sam svima sve oprostio, znam da je život igra u kojoj
moraš pobeđivati dane, sate, minute, godine, nekada i vekove, one iza i one
ispred tebe, jer nikada ne znaš u kom trenutku ćeš poželeti da na lice staviš
masku, hologramsku ili kakvu drugu i sakriješ svoj bol.
Vidite ovu moju, i na njoj leprša jedan blagi osmeh nekog
čoveka koji nisam ja. Vidite moje oči kroz proreze, skoro da ih i ne vidite u
ovom mraku, ali se naziru. Ne vidite jesu li tužne, setne, radosne, plačne?
Vidite moje telo, ogrnuto ovim teget, svilenim plaštom i naposletku vidite i
ovaj štap u mojoj desnoj ruci. To je uz sećanje koje imam i nosim u sebi, sve
što zaista imam u životu. Maska, plašt i metalni štap, nalik onim štapovima
koje sa sobom nose čarobnjaci.
Nisam čarobnjak, nisam vidovit, ne poznajem magiju, ali
poznajem život i dušu ljudsku.
Praštajte i biće vam oprošteno!
Završio je
govor, lupio jako o pod pozornice metalnim štapom, zarotirao se udesno oko svoje
ose, zaogrnuo se plaštom i otišao u skrivene odaje bioskopske dvorane, praćen
jakim aplauzom. Gotovo svi su stajali, aplaudirali. Anđela i Liam, takođe.
Očekivali nastavak. Povratak govornika. Ali, ni posle nekolikominutnog aplauza
koji je jenjavao sasvim polako, čovek sa hologramskom maskom se nije pojavio.
Anđela i
Liam krenuše da izlaze iz dvorane, kao i većina, i nakon nekoliko razmenjenih
praznih, sumnjičavih i nedovršenih pogleda svako ode na svoju stranu.
Vožnja
taksijem joj je prijala gotovo jednako koliko i prethodni govor. Nije obraćala
pažnju na svetlost koja je isijavala i dopirala do tla sa njujorških nebodera,
niti se previše obazirala na ogroman broj ljudi koji se vraćao sa centralne
proslave povodom povratka američkih vojnih snaga. Lagana vožnja joj je odvajala
misli od trenutka u kome je postojala dok je zamišljala život koji bi joj se
dešavao da su se izvesne okolnosti odigrale na drugačiji način.
Liam je bio
sa svojim mislima. Nije ih previše izrabljivao, već je jasno zacrtani cilj koji
je ranije stvorio u glavi, pretvarao u slike. Kao da je gledao u događaje koji
će se dešavati i tako grabio korak po korak ka svom odredištu.
Nekoliko
dana nakon što su posetili predavanje čoveka sa hologramskom maskom, na
naslovnici Njujork Tajmsa se pojavio njegov
lik. Unutrašnje stranice su, dakako, sadržale intervju sa misterioznim
govornikom.
Pod utiskom
onoga što je prethodno imao prilike da čuje od govornika, u nadi da će dodatno
podstaći Anđelu da prestane sa samosažaljevanjem i nastavi život dalje, uz
njega po mogućstvu, Liam pokupi sa trafike jedan primerak, užurbano provuče
karticu radi plaćanja i spusti ga u tašnu ne bi li je iznenadio.
Nakon što su
se ponovo susreli u Lusisu, sede kraj Anđele poprilično srećan zbog kupljenog
primerkaTajmsa i ozarenog lica, sav zadihan, skoro da jedva izusti:
„Imam
iznenađenje za tebe“, te spusti pred nju primarak Tajmsa i slikom čoveka sa hologramskom maskom.
„Oh, divno“,
reče pomalo uzbuđeno. „Intervju sa misterioznim čovekom. Želiš da pročitamo
zajedno sada?“
„To bi bilo
zanimljivo“, oduševljeno prihvati Liam i pribi se uz nju tako da su im se
bokovi dodirivali. Valjda da bi što bolje mogao osetiti miris njene sjajne kose
i divnog tela, koristivši pruženu priliku za zajedničko čitanje.
Konobarica
im donese prethodno poručeno posluženje i počeše.
Ovaj veličanstveni intervju je sačinjen zahvaljujući
dobroj volji čoveka sa hologramskom maskom, koji je posetio prostorije naše
redakcije i ljubazno se odazvao mom pozivu nakon dugo vremena u kojem sam
davala sve od sebe da ga uverim da će biti prenet od reči do reči.
Vaša Larisa.
Larisa: Najpre Vam se iskreno zahvaljujem što ste
dozvolili da uradim intervju sa Vama kako u lično ime, tako i u ime „Njujork
Tajmsa“, ali i u ime svih onih čitalaca koji obožavaju i rado posećuju Vaše
motivacione govore.
Neprekidno radite, održavate govore. Šta Vas inspiriše na
to?
Čovek sa
hologramskom maskom: Kada bih prestao da
radim, nestao bih i zato nastavljam da radim, da držim motivacione govore. Pre
bih ih nazvao razgovorima sa dušama prisutnih, jer se sve vreme trudim da se
obraćam njihovim dušama. Ne želim da zvuči kao da ste osuđeni na moje govore,
ali osećam da moram još izvesno vreme da radim, da pričam ljudima, a onda ću,
verovatno, jednostavno samo otići.
Larisa: Izgleda da ste u odličnoj formi. Da li Vam
svi ti govori daju snagu da nastavite dalje?
Čovek sa
hologramskom maskom: U izvesnoj meri, da.
Pre svega osećam da je moja duboka dužnost da nastavim sa njima.
Sve je vrlo nejasno za običnog čoveka i postoji čitava
mitologija jednog drugog univerzuma, sveta, našeg, ne tuđeg, iz kog dolazi
inspiracija za nastanak svih tih govora na razne teme, nekako neiscrpne, a opet
tako poznate čovečanstvu.
Divno se zabavljam držeći govore i gledajući sva ta lica
koja ih prate. Njihove grimase, čuđenja, trenutke samospoznaje…
Obučem kostim, stavim masku preko glave i ispričam svoje
iskustvo, nagomilavano u godinama koje nosim iza sebe.
Prezirem osećaj uzvišenosti i trudim se da ljudima na
govorima to i prenesem na izvestan način. Trudim se da iz njih odagnam gordost.
Jednom u mladosti, otac me je upitao čime ću se u životu
baviti. Rekao mi je: ‘Sve je to lepo, provodiš se, nemaš puno obaveza i čekaš
da odrasteš, čekaš bolje dane kao i svi i baviš se manje zahtevnim poslovima,
ali to nije za tebe, to su klasične stvari. Treba živeti. Tebi treba izazov.’
I bio je u pravu. Rekao mi je da se otisnem u život i
tako sam se ovde i zadesio pre izvesnog vremena, spletom određenih životnih
okolnosti. Najpre sam želeo da postanem gitarista još kao tinejdžer, ali sam
mislio da nisam dovoljno dobar za to, zatim košarkaš, pa onda glumac ili pisac,
i eto me sada pred publikom. Postao sam govornik.
Nekada sam bio nemirnog duha i taj duh me je, začudo ili
ne, uvek terao napred. Da tragam za nečim novim, drugačijim.
Larisa: Šta Vas motiviše da dajete sebe drugima?
Čovek sa
hologramskom maskom: To je dobro pitanje.
Bojim se da Vam na njega ne mogu u potpunosti odgovoriti.
Nekada je to bio upravo izazov o kojem sam maločas
govorio, zatim motivacija da učinim nešto od svog života, da uspem u nečemu.
Neki nemir koji sam davno nosio i koji možda još uvek negde duboko tinja u
meni, me je naterao da uspem u nečemu, da se pokrenem. I mislim da sam najzad
uspeo.
Larisa: Čemu hologramska maska? Zbog čega ne
dozvoljavate da Vam iko vidi lice?
Čovek sa
hologramskom maskom: To je opet nešto na
šta Vam ne mogu u potpunosti dati odgovor. Recimo da je bolje ovako za one
kojima govorim i za mene samog, i recimo da je sve zbog te neke energije koju
sam nekada nosio u sebi. Imao sam energiju koja me je razbila i sa kojom nisam
uspevao da se izborim tako lako, jer kada imate takvu energiju ona vas tera da
idete dalje. Ne umete da stanete. Još imam to u sebi, ali sam naučio da je
nekako primirim, da je savladavam. Ta energija je još uvek u meni, znam da je
unutra, svestan sam je, ali me, čini mi se, više ne može povrediti ili mi se
samo tako čini.
Larisa: Kako onda posmatrate sve te ljude koji
dolaze da Vas čuju?
Čovek sa
hologramskom maskom: Definitivno
posmatram ljude drugačije. Volim da ostavim trag na toj bini na kojoj stojim i
držim govor. Volim da osete svu snagu govora, snagu svake izgovorene reči. Da
osete onu enegriju, kako bi se i oni osetili još snažnijim i eventualno
odvažili da menjaju sebe i svoj život, jer kako neko davno reče: Samo se glup
čovek ne menja.
Larisa: Šta je sa Vašim pogledom, ne možemo Vam
videti oči?
Čovek sa
hologramskom maskom: Pogled nikada neće
biti isti kao kod drugih. Moj pogled na svet oko nas se razlikuje od Vašeg. Vi
možda smatrate da smrt ne postoji, ja tvrdim da postoji i da svi završavamo
isto. Oni ljudi koji su otišli zauvek, oni vam mogu nedostajati, ali tako je
kako je, moramo to da prihvatimo. Od nas na kraju ostaju samo kosti i moramo da
živimo ovaj život koji imamo. Možda je sa dušom drugačije, to još uvek
pokušavam da dokučim.
Larisa: Da li ćete se ikada vratiti u mesto u kom
ste rođeni?
Čovek sa
hologramskom maskom: Moj život danas ne
može biti drugačiji od mesta u kom sam odrastao. Bilo gde da krenem i bilo šta
da tražim, naći ću samo sebe i u sebi ono što sam tražio.
Larisa: Da li se zbog nečega kajete?
Čovek sa
hologramskom maskom: Bilo je mnogo
grešaka u životu. Valjda ih svaki čovek napravi učeći se da živi. Uostalom, na
sopstvenim greškama se najbolje uči, zar ne? Ne žalim zbog energije koja me je
pokidala, ne žalim zbog brzog načina života i nepromišljenih postupaka. Život
može biti i uglavnom i jeste bolan, ali bolan je svakome. Jedino što možemo da
učinimo je da prevaziđemo to stanje bola.
Živite svoj život najbolje što možete, dokle god vam Bog
to omogućava ili sudbina.
Jedino kajanje koje možda još uvek tinja u meni jeste
zbog neostvarene ljubavi prema jednoj ženi i zbog naše nerođene dece. To je
jedino kajanje, to je jedini bol, ali kao što već rekoh, prevazilazim ga i
nadam se da ću u tome i uspeti, jer i ja sam samo običan čovek. Čovek sa
hologramskom maskom.
„Ne mogu
više da čitam“, skoro da jedva progovori Anđela nakon poslednjeg pročitanog
pasusa.
Sigurno se setila Stefana, pomisli
Liam. Nije ni trebalo da donosim novine pre nego ih pročitam sam.
Ostali su da
ćute zajedno neko vreme, jedu svoja naručena jela i ispijaju piće.
„Moram otići
da kupim cigarete.“
„Nemoj.
Ostavila si to nedavno teškom mukom, ne vraćaj im se, molim te.“
„Nemoj?
Nemoj ti meni govoriti šta da radim.“
„Možda bi
bilo bolje da ti onda odgovori čovek sa hologramskom maskom. Zar je moguće da
si tako labilna i da te jedna rečenica iz nekakvog bezveznog intervjua može
poremetiti?“
„Izgleda da
je moguće, Liame. Ostavi me na miru.“
„Ostaviću te
na miru. Zašto nisi tražila da te svih ovih meseci ostavim na miru kada sam ti
bio potreban? Kada sam išao sa tobom da tražimo nestalog Stefana. Didou, helou?
Zašto?“
„Ne
izgovaraj tu reč.“
„Didou,
Didou, Didou…“, nastavio je da ponavljao kao malo dete.
„Rekla sam
ti da ne izgovaraš to.“
„Da li si mi
naredila, ili si mi samo rekla, ili zamolila, ili šta? Da li ti ličim na čoveka
koji može imati strpljenja doveka?“
„Strpljenja
za šta, Liame?“
„Za tebe. Za
tvoju ljubav.“
„Za moju ljubav?“,
začuđeno upita Anđela. „Za moju ljubav?“, ponovi. „O čemu pričaš? Sve vreme se
deklarišeš kao moj najbolji prijatelj. O kakvoj ljubavi govoriš? Zar si sve ovo
vreme proveo pored mene kao osoba koja želi moju ljubav, a da mi nikada to nisi
rekao? Kakav si ti uopšte čovek, Liame, kakav muškarac? Ti čekaš moju ljubav?
Provodiš vreme sa mnom, dane i dane. Ideš sa mnom dok kopam po svojoj bolnoj
prošlosti tražeći čoveka koga sam volela ili možda još uvek volim. Odlaziš sa
mnom u Srbiju da ga nađem, odlaziš sa mnom kod Žade, Debore, Kristine, dok sam
ih obilazila da vidim kako su i pokušavala da nađem ma kakav trag o Stefanu.
Uživaš u mom bolu ili pokušavaš da stisneš petlju i pokažeš mi da mi nisi
prijatelj, već da kao muškarac od žene tražiš moju ljubav?“
„Anđela,
sačekaj da ti objasnim.“
„Da mi
objasniš da si se sažalio nad mojom sudbinom i čekao na moju ljubav i da je
sada napokon došao red na to da je najzad i dobiješ. Liame, kako te nije stid? Mislila
sam da si mi ti jedini prijatelj.“
„Molim te
sačekaj, da ti objasnim. Nisam čekao sve to. Nisam. Jesam ti prijatelj. Pre
svega sam čovek koji te voli, koji je do svemira zaljubljen u svaki treptaj
tvojih očiju, sve ovo vreme. Pokušao sam da razumem tvoj bol. Ne znam da li sam
ga do kraja razumeo?“
„Sigurno je
da jesi. Znaš, i ja sam sve ovo vreme zaljubljena u nekoga. Volim ga. I voleću
ga zauvek, ali ga nemam. Ti si mene imao svakoga dana kraj sebe i nikada mi to
nisi rekao. Da bar jesi, možda bih ti i poverovala da me zaista voliš. Ovako,
ne znam šta da kažem.
Odoh po cigarete. Potom idem u svoj stan. Nemoj me zvati neko vreme. Pusti da ovaj
bezvezni trenutak prođe. Jako sam besna, baš onako kako je opisao čovek sa
hologramskom maskom. Neki bes koji sam davno nosila u sebi, još uvek negde
duboko tinja u meni.“
Roman VREMENSKI PARADOKS možete poručiti putem sajta DELFI knjižare, tako što ćete pritisnuti ovde
