Tinejdžerska ljubav?! Kada se samo setim. Eh, lepo, milo, slatko, pa onda muke žive.
Mislio sam da sam jedini. Verovao sam da sam ja jedini primerak tinejdžera koji se zaljubio do ušiju i koji je ostavljen i koji posle toga pati.
Ja, Marko. Bio sam ostavljen.
Zvala se Milica. I volela me je. I ja sam nju.
Zaljubio sam se onoga dana kada mi je pokazala rukom da požurim prema vratima inače će autobus otići bez mene.
Tih dana, napomenuću ovo, autobusi nisu išli redovno kao danas.
Tih dana, u vreme sankcija, išao je jedan autobus na svakih četrdeset pet minuta do sat vremena. Ovaj je bio moj. Vozio me je ka prvoj tinejdžerskoj ljubavi.
„Hvala ti“, progovorio sam kroz osmeh, pošto sam se popeo u bus na zadnja vrata. Milica mi je uzvratila umiljatim osmehom i okrenula glavu na drugu stranu.
Sada razumem, tada mi nije bilo najjasnije, ona me nije gledala zato što sam joj bio simpatičan.
Da li razumete vi to?
Nije me gledala zato što se zaljubljivala, a ja sam nju gutao pogledom.
Činilo mi se da mi je srce zaglavilo u grlu jer je toliko snažno lupalo, što od trčanja za busom, što od pomisli da bi Milica mogla biti moja prva ljubav.
Sledećeg dana smo se ponovo sreli na istom stajalištu.
Toga puta sam ja stigao prvi i bio sam ja taj koji je mahao rukom. Dotrčala je do vrata, autobus je bezmalo polazio, prihvatio sam je za ruku, potom je obgrlio oko struka i tako smo zajedno stajali na zadnjim vratima, sve do sledeće stanice.
Vrata su, podrazumevalo bila otvorena sve vreme jer je autobus bio krcat ljudima, a mi smo visili onako navaljeni o njih i menjali položaj prebacivajući se s noge na nogu.
Ne verujete mi?! Pitajte svoje roditelje ili bake i deke.
Vozili smo se busom, bezmalo onako kako možete videti na nekom tik tok videu da ide javni transport indijskom železnicom.
Trećeg dana mi se posrećilo. Stigli smo do zadnjih vrata u isto vreme.
„Jel znaš možda koliko je sati?“, upitao sam je.
„Znam.“
Šta sad da kažem, pomislo sam. Nije mi prošla fora iz prve.
„Blago tebi“, rekoh joj. Malo se osmehnula.
„Dvadeset minuta do sedam“, tiho mi je dobacila, a ja sam napokon dobio šansu koju sam morao da iskoristim.
„Super. Stižem, taman na vreme.“
„Gde stižeš, ako nije tajna i ako bus ne zakasni?“
„Stižem na sastanak sa curom. U sedam na trgu, kod spomenika.“
Rizikovao sam onoliko. Sav sam se preznojio.
Milica me je čudno gledala i ništa nije progovorila.
Autobus je pristigao i čini se da nikada duže nije putovao do trga. Stigao je taman oko sedam i deset.
Uputio sam se ka spomeniku na zakazani dejt.
Mogao sam da očekujem da ću sve izgubiti ili da ću sve dobiti.
Stajao sam nekih pet minuta u mestu, a Milica je sve vreme gledala krišom u mom pravcu. Čekala je sledeći autobus. Prišla mi je brzo u jednom momentu, očekujući da naiđe bus.
„Okasnila već dvadeset dva minuta, a?“, progovorila je, kao da mi se naslađuje.
„Ne. Taman si na vreme došla.“
To je bio dan kada smo se prvi put poljubili.
Nakon što me je najpre zbunjeno gledala, shvatila je da je ona ta koju sam čekao. Sve joj se dopalo, i osmeh i način i trenutak i vreme.
To su bili oni dani u kojima smo osim toga što nismo imali ništa, imali jedni druge. I to je bilo najlepše u svemu.
Onda kada deliš parče čokolade od juče. Kada piješ zašećereni sirup sa vodom i zamišljaš da je najbolji sok i kada kupuješ cigarete na komad. Klasik i Best.
Pa, da. I kada piješ gazirani sok koji je negaziran, jer je fabrici nestalo CO2, jer sankcije. I tako dalje.
Pisaću vam o tome u narednim epizodama.
U ovoj sam imao potrebu da vam pišem o svojoj prvoj tinejdžerskoj ljubavi. Zapravo o tome kako smo počeli da se zabavljamo.
Milica i Marko.
Čitavu sam svesku ispisao. I ona je. I srca iscrtana. I obojena plavom hemijskom olovkom. Plavo srce. Nisam imao crvenu. Imao je profa jedini, njom je upisivao kečeve u dnevnik.
Toliko sam mnogo voleo Milicu da sam mislio da će mi srce pući kada smo prvi put raskinuli.
Posle smo raskinuli još, ako se dobro sećam, dva puta. Valjda smo se mirili i raskidali zato da bismo se na kraju lakše rastali.
Otišla je zauvek iz moje mladosti onoga dana kada su javili na radiju da je počelo bombardovanje.
Da nisu bombe počele da padaju po našoj divnoj zemlji i lepoj mladosti, siguran sam da bismo Milica i ja, i dan danas, stajali na onom istom trgu i posmatrali neke nove tinejdžere kako dolaze na zakazane dejtove kod spomenika.
Ljubav.
To je magija koju nam je Bog dao da mu budemo blizu kada nam zatreba i da se odmaknemo onda kada nađemo osobu sa kojom umemo da delimo sve lepo, sa kojom znamo kako da zalivamo sreću.
Izaberite ovde da pročitate prethodne epizode: epizoda 1 epizoda 2
Zapratite moju instagram stranicu i čitajte još zanimljivog sadržaja na blogu
Sadržaj ovog teksta sadrži linkove i predstavlja lični izraz autora i kao takav nema nameru, niti za cilj, da bilo koga uvredi, omalovaži ili diskriminiše po bilo kom osnovu, niti da bilo koga natera da po njemu postupa. Ukoliko smatrate da je autor na bilo koji način povredio vaša autorska prava, molimo vas da nas o tome obavestite putem kontakt forme koja se nalazi u okviru ovog sajta i mi ćemo ukloniti sadržaj za koji smatrate da krši vaša autorska prava.
Cover photo Design by Canva