Majke mi sam i ja do nedavno bio tinejdžer. Verujte mi. Još uvek pamtim sve fore i fazone i nadimke i prve žurke i prvu devojku koju sam poljubio i prvu sa kojom sam… Čekajte, polako.
Ne umem da budem zanimljiv kao vi, priznajem. Ni ne pokušavam. Niti imam nameru da pametujem i prosipam vam prazne priče o tome kako je to bilo u moje vreme.
U moje vreme je bilo… Bilo je ..beno opasno. Bilo je ratova, bilo je sankcija, bilo je bombardovanja i bilo je nemaštine. I nismo imali ništa, a nismo bili ni srećni, ni nesrećni. Bili smo, bili smo ponosni.
Ratovali smo. Svako na svoj način. Borili se uz naše roditelje, drugare, prijatelje, nastavnike, profesore.
Uopšte nemam nameru da nastavim da pišem dalje kako nam je bilo, ako vas ne zanima.
Pisaću vam samo o onome što vas zanima.
Evo, za početak sam osmislio da vam pišem o nadimcima. To je teren na kome se tinejdžeri najbolje snalaze.
Ja, evo, majke mi mile, za sve ove godine (mator sam, neću da vam kažem koliko) nisam nikada čuo bolje nadimke i fazone nego kada sam i sam bio tinejdžer.
Imali smo sve od nadimaka, ma šta poželiš.
Imali smo Brzog, imali smo Mumiju, imali smo Miću Skapču, imali smo Popaja, Šilju, Rokija. Imali smo Tanju Fleku, Maju Zubu, Vanju Tulumbu, Jecu Guči, …
Imali smo Mirka Globusa (geografičar) i Radeta Šestara (matematičar)
Imali smo i Mileta Tepsiju i Ljubu Trobojku i Žiku Praseta.
Imali smo i Džonija, Mićka, Kizu, Bocka, imali smo i Nocka, i Krstu i Raleta i Spaleta.
Imali smo i Šaptača. I Mucka. I Kocu Nosa.
I da ne nabrajam dalje. Ko zna koga vi sve danas imate? Mislim, po nadimcima. Nadam se da su vam podjednako zanimljivi koliko su nama bili naši.
Ja sam bio ovaj, Šaptač. Voleo sam da šapućem na časovima.
Da dobacujem okolo, da se zevzečim i pomažem kad neko zaglavi dok odgovara da popravi keca.
Pa, da. Bilo nam je zabavno.
Nadimci su nešto što nas prati kroz život. I oni se vremenom donekle i izgube.
Evo, ne pamtim kada me je neko zadnji put oslovio ovim nadimkom, kad eto, baš pre neki dan, Goca Štikla, na šalteru u jednoj značajnoj instituciji. Iza stakla. Sa druge strane šaltera.
Ovi što su stajali u redu pre mene, ma do crne zemlje se sagnu da joj kažu: „Dobar dan!“, pre negoli počnu o onome zbog čega su došli.
A, ja! Dođoh na red i kažem: „Gde si Gogili.“ I taman da zaustim da nastavim sa nadimkom, Goca me secnu pogledom i pokaza mi gde da potpišem i produžim dalje.
U prevodu: „Nemoj da je neko čuo kako ćeš da me osloviš, poništiću ti Zahtev i posle ćeš da ideš da mi kupiš cipelice sa dvanaesticom štiklom, po kazni!“
Odlično sam razumeo moju Gogili, iz školske klupe, i postupio baš kako mi je rekla.
Ovo nema neke naročite veze sa nadimcima, ovih poslednjih nekoliko rečenica, ali ima veze sa odnosima, a o tome ćemo u narednoj epizodi.
Zapratite moju instagram stranicu ovde i čitajte još zanimljivog sadržaja na blogu
Sadržaj ovog teksta sadrži linkove i predstavlja lični izraz autora i kao takav nema nameru, niti za cilj, da bilo koga uvredi, omalovaži ili diskriminiše po bilo kom osnovu, niti da bilo koga natera da po njemu postupa. Svi likovi i događaji su izmišljeni. Ukoliko smatrate da je autor na bilo koji način povredio vaša autorska prava, molimo vas da nas o tome obavestite putem kontakt forme koja se nalazi u okviru ovog sajta i mi ćemo ukloniti sadržaj za koji smatrate da krši vaša autorska prava.
Cover Photo by Canva