Autori priče: Miloš Dimitrijević Joker i grupa autora sa Facebook-a (Violeta Jovanovic, Aleksandra Kozomara, Tamara Bogdanovic Ex Stojanovic, Jelena Alatic, Aleksandra Husić, Milena Mihajlovic, Ljiljana Stamenkovic, Srdjan Brankovic, Ljupkica Su, Snežana Stojkovic, Svetlana Djordjevic)

 

Život. Kratka, a tako velika reč.
Život. Kratak, a tako dugačak. Pun uspona i padova, novih svakodnevnih iskušenja, bola, radosti, nade. Koliko i kako god ga živeli, ne ostavlja previše prostora za razmišljanje o prethodnim koracima, već neprestano traži nove, sve do onog poslednjeg, kada ćemo se pozdraviti od njega sumornog lica ili pak uz osmeh. Kakav će poslednji pozdrav biti, zavisiće isključivo od sećanja i uspomena koje će ostati da žive pored nekih drugih ljudi u njihovim životima.
Život je lep!

Svakoga dana ustanem i zahvalim na tome što dišem, zahvalim na tome što imam bezbroj blagoslova oko sebe, na tome što vidim lepotu života, jer neko sve to isto nema.
Život je lep, jer svakog me jutra dočeka predivno sunce, miris kafe i tri para očiju punih ljubavi. Hvala ti živote na ovoj lepoti.

Treba ga živeti punim plućima, sad, odmah. Koristiti svaki sekund, jer vreme neumoljivo ide, ide, ide. Ne žaliti za propuštenim. Sve je to život, sve su to lekcije koje moramo savladati. Život je lep, samo moramo naučiti da ga volimo.

Moj odabir je da volim male ljude i da se igram sa njima. Ljubav koju pružam tim malim, a tako iskrenim ljudima, bezuslovno i višestruko uzvraćaju. I kada se malo dublje zagledam u njihova lica, primetim da ona sve govore. Naročito deo lica na kojem su usta, jer deca ne umeju da lažu. Prelep je osećaj pripisati sebi zasluge tih iskrenih osmeha. I iznova mi ulepšaju život. Život je zaista prelep.

Dan za danom, mesec za mesecom, godine prolaze. Nove prepreke se nižu iznova i iznova, stalno neki usponi i padovi, a ja, kroz vreme idem kao da je sve idealno, sve savrseno, jer koliko god teško ponekad bilo, ja sam borac, ja idem dalje. Živim život, a ne on mene. I pored svega što me sputava, na zemlju baca, ustanem, omsehnem se i kažem: “Idemo dalje, život je lep!”

Dobro jutro, lepi živote i osmeh ti pristaje i sreća te obasipa jer ja to tako hoću.Uživam tvoje dane. Najbolje vreme i najbolje godine koje si mi pružio. Živote lepi, ljubim te puno, puno.

Život je dušo, lavirint. I svako doba ima svoj limit. Ni srećom ni tugom ne hrani se dugo. Tebi je Bog namenio nešto drugo. Da te iskušenje čeka tajno, to Bog zna odavno. Kada si u dilemi, ti Boga spomeni:“Pomozi Gospode grešnoj meni.“
Život je dušo, lavirint, a ti imaš svoj put.

Život je lep kažem svakog jutra sebi kad se probudim i kad me na telefonu sačeka nečija poruka za dobro jutro.
A onda me sunce pomiluje svojim zracima, ptice otpevaju najlepšu pesmu.
Sreća je biti u takvom okruženju.
Život je lep kad vidim da su moji najmiliji srećni. Lepo je radovati se svakom novom danu, svakom novom snu. Treba znati živeti, maštati, sanjati.

Ma život… Ide on svojim tokom i ne pita: hoćeš ili nećeš? Najvažnije je ono što mi je objasnila moja predobra baba Cunka. Kad je pitah: “Zašto baš ja? Što baš meni da se desi to ili ono? Kratko i jasno mi je rekla: „Vidi Zuze, tako te zaljuljali.“ (makedonsko slovo: „Z“).
To naučih i od onda se ljuljam.
Da mi život i limun ponekad, ja napravim limunadu! Jer, nema još jedan krug i ne postoji: „Ajde još samo malo.“
To je to što imamo.
I lepo je živeti, a još lepše, osećati se živim.

Da, treba znati živeti. Kad te oluje sruše, ti se podigneš kao feniks iz pepela, jači nego ikad, jer dobiješ snagu i volju da živiš. Kažeš sebi: “Posle kiše dolazi sunce”. Ono veliko, divno, žuto što miluje svojim čarobnim zracima. I onda si srećan, lebdiš, pevušiš, raduješ se svakom jutru, svakom danu, jer život je kratak i treba svaki tren uživati u njemu i stalno govoriti: “Život je lep, život je lep.”

Rodila sam se srećna, sanjala srećna, volela sam srećna, budila, uz dugine obrise praskozorja srećna. Božijim dahom nošena na krilima vetra, srećna.

Grešila i propuštala, čekala i odlagala, a on, život, ravnomernim taktom, neprimetno slagao dane, harmoničnim, tačnim sledom. Kosmos okretao planete. Mesec pomerao vodu. Talasi stvarali oblutke. Milioni se rađali.

Još idem uz planinu, blizu sam vrha. Vidik odličan. Udahnem. Odmorim. Ne zatvaram oči.

Živote moj, eto te na dlanu. Da nisam grešila i propuštala, ne bih sada umela da živim. Zahvalna na svim blagodetima, bogatija za mnoga iskustva, snažno se držim, uspravna i sigurna, bez žala. Jer, naizmenično si darivao i uzimao i dopuštao duši da uči.

KRAJ

Priča je nastala kroz ideju da Miloš Dimitrijević Joker na svojoj zvaničnoj Facebook stranici (https://www.facebook.com/MilosJoker/) objavi naslov i započne priču u nekoliko rečenica, a potom su svi navedeni autori napisali po jedan deo priče, nadovezujući se na prethodne komentare. Tako je grupa ljudi koji se međusobno i ne poznaju na Miloševu inicijativu, napisala ovu priču.

Ovo je dokaz da kreativnost i mašta kao i misli i reči, nemaju granice. Vrednost ove priče je utoliko veća, jer pokazuje da svaki čovek u sebi nosi svoju priču, priču svog života. Retki se usude da pišu o njoj. Svi autori koji su učestvovali u stvaranju ovog dela, dali su deo sebe, deo svojih misli i zajedno stvorili jednu divnu priču, koja pleni divnom emocijom pre svega.

Podeli: