„Crvena je kažu boja ljubavi. Crvena je i krv. Crveno zovu i jedno more. Jednu reku, takođe. Crvena je ruža znak ljubavi, crvena je i jedna šuma u nekom dalekom svetu, baš kao i jedna planeta. Noć ume da donese mesec crvene boje. Sunce katkad crveno bude. Crvena je bila ljubav tvoja u ono proleće što u prošlost neku zove. Zaigrala u venama krv. Kraj reke pustoš i razbacano smeće jedino se primetiti mogu. Umire reka i život sav u njoj. Neka joj je srećno, poneko u prolazu kaže. Pusto ostalo sve je u nama. Duša protkana dubinama i teškim nekim godinama. Sigurna luka sidro u sebe prima. Ne sećam se više ničeg. Niti je li bila jesen neka ili rana zima. U prostoru vremena kroz koje koračam, samo se unazad nekako vraćam. Siguran da ima budućnosti tvoje, za dane više ni ne marim svoje. Opet će u decembru jedan kraj i početak se sresti. Godina, koja ono beše, mnogo otkako o tebi nema nikakvih vesti.
Jutros sam ponovo bio u gradu. Videh onog čudnog starca kako još kao nekad blizu trga prodaje tek ubrano neko cveće. Niti miriše, niti je lepo, a cveće. Sećaš se, prvi buket sam ti baš tu kupio. Postiđen šta ćeš mi reći. Bio sam mlad kao sin tvoje voljene sestre sada. Ti si volela sve na meni. Ono čekanje, ali i ono iznenada. Lišće neko žuto, opalo valjda, skupljah stazom života. Gledaju ljudi, prolaznici neki, kao u kakvog nitkova. Od čuda, mene ni ne vide, niti bol koji u sebi skrivam vešto. Godine neke prolaze i ja ih psujem žestoko i često.
Crven je mesec i noći ove. Prošlost me na sastanak sa srećom zove. U mraku vidim sjajni osmeh i ništa više. Kao da lebdi poput ćilima pirotskog možda. Sve podseća na trenutak kada se zbog tužnog razloga odlaže unapred spremljena gozba. Huk, muk, pogled, treptaj, plamen, visoko vatra do vrha drveta stiže. U pepeo neki pretvoriće i ove noći u mislima mojim onaj tvoj lepo namešten jastuk meki.
Suze. Lice. Bore. Čelo i crveni obrazi na kraju naše priče. Sve oči koje vidim samo na tvoje liče. Ne čujem zvuk slomljenog trenutka. Niti se sećam dana kada sam prestao da pričam o tebi. Sve je crveno. Hvala ti na onoj bedi. Hvala na porazima svim koje sam slavio, crvenu radost pretvorio sam u ništavilo. Da li će se ikada neko setiti kako smo nekada gledali jedno u drugo ti i ja? Boja tada neće crvena ona biti. Siva neka navire samo. Bez nade da će ikada od boja biti sastavljen svet. U inat vremenu, smrti, kraju, i paklu, i raju, ostaviću jedan trag od likova naših da u sećanjima novim bojama oboji sunce, reku, more, šume i daljine koje slamaju ljude. Strana sveta biće nevažna tada kao onaj dan kada si zauvek otišla fijakerom potrošenih nadanja. Zauvek. Fijaker. Jedno bestrzajno rukovanje bez zbogom. Jedino što sam svih ovih godina od tebe i zbog tebe uvek imao bio je i ostao razgovor sa Bogom. Zbogom crveno!“ – #MilošJoker

Photo by Scott Goodwill on Unsplash

Podeli: