“Mesto dešavanja. Svet. Vreme dešavanja. Sada. Razlog dešavanja. Život.
Samospoznaja utiče na dešavanja koja nas okružuju. Razlog, vreme i mesto nisu niti najmanje važni. Jedino što je važno smo mi sami i ljudi koji postoje oko nas. Sabrati sebe u jednu tačku koja će početi da biva velika poput radosnog dečijeg balona predstavlja svrhu verovanja u sreću. Srećni su oni dani koje načinimo srećnim i oni ljudi koji znaju da sreću prepoznaju. Nije život kriv što smo loše volje, niti kišni dan, niti onaj vreo pod suncem što prži zemlju. Čovek. On, sam odgovoran je za sopstvena uverenja koja će ga dovesti na put sreće ili ga spretno baciti u zagrljaj nesreće, koja, kako kažu, nikada ne ide sama. Prepušen nesreći, čovek postaje apatičan. Postaje bezgranično tužan. Unosi sebe celim bićem u začarani krug i gleda kako se neka sudbina oko njega vrti, a oko kruga na sve strane ne vidi sreću. Ne može je ni videti, jer obruč one nesreće koja ga je uverila da je nesrećan i sam, biva sve deblji. Neproziran, ne dozvoljava čoveku da bar kraičkom oka pogleda u dvorište sreće i uhvati se oberučke za neku granu spasa. Baš ta grana, čitavo drvo koje je i nju postavilo da pruži čoveku spas, to razlikuje život od života. Život tvoj, od života nekog drugog. I onda kada vidiš da je neko srećan i ne znaš kako da i ti srećan budeš, seti se da je i taj čovek verovatno nekada oko sebe imao obruč, ali i sposobnost da ugleda ono drvo, uhvati se za granu i izvuče se iz začaranog kruga. 
Mesto dešavanja. Svet. Vreme dešavanja. Sada. Razlog dešavanja. Život. Svrha dešavanja. Sreća.” – #MilošJoker

Photo by Faye Cornish on Unsplash

Podeli: