Autori priče: Miloš Dimitrijević Joker i grupa autora sa Facebook-a (Aleksandra Kozomara, Svetlana Lefkoska, Mika Joksimovic, Slavica Marinkovic Jelusic, Katarina Kermeci Erdes, Spomenka Maric, Zorica Marcic, Ljiljana Stamenkovic, Ljubica Jevtic, Violeta Jovanovic)

 

 

Snovi su bili sve što je ostalo u mom životu.
Moj san o sreći, radosti, smehu nije mogao biti pretočen u javu.
Danima sam razmišljao o tome da se java ne može pobediti svesnim i počeo sam da živim u nesvesnom. Počeo sam da živim svoje vreme snova.

Lepo letnje veče. Sedim na obali reke, slušam zrikavce i razmišljam na glas: Vreme je da napišem roman. Da, roman. Moji snovi će biti java kad roman ugleda svetlost dana.

A reka ko reka,duboka, pomalo mutna. Kao da doziva iz dubine neki nepoznat glas. Šta li krije? Dolazi iz daleka. Ponegde je široka i mirna, a ipak po neki mali talas poskoči tek onako da mi stavi do znanja da je budna, živa, da ipak u njenim dubinama krije svoj nemir i velike tajne .

A voleo sam je, baš pored te reke koja je proticala mutna i duboka. Brojali smo zvezde i slušali žablji hor dok me je nežno grlila. Još i sad osećam njene nemirne prste i tople poljupce, lake poput leptirovih krila i slatke poput snova koje smo zajedno sanjali.

Čudno je da je baš tu, uz tu tužnu tišinu, izmešan sa malo rečnog mulja moj nespokoj prvi put bio na svetlosti mesečine razotkriven. Prvi put sam stežući srce rukama sećanja pažljivo gledao u svoje strahove. Razmišljao sam koliko su moćni i snažni kada su svih ovih godina držali moj nemir zatvoren duboko u srcu. Pažljivo sam osluškivao svoja sećanja i između ožiljaka po srcu pronalazio tragove snova koji su davno umrli zbog njih.

Umornim pogledom gledao sam nebeski svod, mesec i zvezde koje su treperile. Pitao sam se: Šta sad ona radi, gde je, da l‛ i ona vidi lepotu zvezda kao i ja, da l‛ se seća koliko je vremena proteklo da l‛ me još uvek voli ili sam joj samo ostao jedna lepa uspomena? Dah mi se otima iz grudi dok slušam melodiju cvrčaka, podseća me na jedno leto i na njene divne oči koje su isto tako svetlucale kao zvezde na nebu. Eh, divno je sanjariti o jednoj prelepoj prošlosti. Ustajem polako i krecem umornim korakom ostavljajući mesto gde sam sa njom mastao i sanjao.

I zaronim tako u svoja tanana osećanja i pitam se kuda bih dalje? Da li da krenem i ostavim sve iza sebe ili da krenem nekim meni novim putem, putem izazova i da velika tuga ili bol ostane iza mene? Krenuću ipak putem duginih boja i stopiću se u njenoj lepoti očaran i srećan.

I ja imam svoje snove. Ne znam da li će se uopšte ostvariti, ali i dalje ću sanjati i želeti da se ispune. Možda nekada, a možda i ne tako sanjajući lepo srecu, ljubav i sve što me čini srećnim. Uspavam se i odem sa mojim snovima negde, bez povratka.

Voleo bih da moje vreme snova liči na bajku, a nije i ne može biti. Neke želje teško je ostvariti. Postoje prepreke i barijere. Čak i u snovima se ne mogu
dohvatiti zvezde. Možda mogu.
Treba imati strpljenja. Sve što se želi
to se i ostvari. Verujem u zemlju snova.

Voleo bih da svoje snove pretvorim u javu. Da to bude iskreno, s‛ ljubavlju. Čisto kao najbistrija reka. A da li će se ostvariti? Videćemo u nastavku snova i priče.

Priče koja nema kraja. I ako postoji kraj, opet to nije, jer život je kao ova reka, mirna i uzburkana, bistra i mutna, presahnula i nabujala.
I kakva god da je, ona ipak teče i teče.
Tako i život, on ide svojim tokom i mi sa njim i sa bujicom naših snova, želja.
Bitno je samo da se mi dogodimo životu, ne on nama. To je suština svega oko nas.
I zato krećem srcem, dušom u neki novi svet, svet mnogo bolji za mene, mnogo bolji za sve nas.

KRAJ

Priča je nastala na ideji da Miloš Dimitrijević Joker na svojoj zvaničnoj Facebook stranici (https://www.facebook.com/MilosJoker/) objavi naslov I započne priču u nekoliko rečenica, a potom su svi navedeni autori napisali po jedan deo priče, nadovezujući se na prethodne komentare. Tako je grupa ljudi koji se međusobno i ne poznaju na Miloševu inicijativu, napisala ovu priču.

Ovo je dokaz da kreativnost i mašta kao i misli i reči, nemaju granice. Vrednost ove priče je utoliko veća, jer pokazuje da svaki čovek u sebi nosi svoju priču, priču svog života. Retki se usude da pišu o njoj. Svi autori koji su učestvovali u stvaranju ovog dela, dali su deo sebe, deo svojih misli i zajedno stvorili jednu divnu priču, koja pleni divnom emocijom pre svega.

Podeli: