„Nedostajanje. Čudna neka reč! Šta to sve može da nedostaje, a da te sećanje na to ne rastuži? Sve! Sve, čoveče sve! Život. Život najviše može da nedostaje. Muzika. Ona lepa, divna muzika koja budi sve najbolje u čoveku, ona nedostaje. Ona kao pesma, i ona kao sećanja. Sećanja koja budi u ljudima. Sećanja koja su negde ostala u nama da postoje, a potisnuta. Zaboravljena nekako. Samo ih se katkad u trenutku setimo, podsete nas da smo to oni isti mi koji radosno smo se smejali.Gledali u budućnost nemirnim pogledom i čekali nova svitanja. Eh, ta muzika što sećanja budi. Kako je lepa, taman koliko i osobe kojih se uz nju ponekad prisetimo. Prisetimo se i bez nje, ali je uz muziku lepše. Uz vetar koji donese poneki miris iz prošlosti. Nezaboravljen. Čini se kao da nanovo u nama sva sećanja ožive, a onda se rasprši u mislima i poslednjim taktovima pesme. Sećati se sećanja, to se možda ne sme. Sećati se, pa to ume da boli. Oh, još kako ume. Ustreperi telo celo i glava na ramenima ne zna kuda će. Sve godine prošle, brze, mlade, lude. Sve prođe, samo trag na nebu neki osta, sećanja je za onog što ume da oseća i uz jednu pesmu dosta. Pala je noć još pre nekoliko sati. Sediš sama, a zvezde netremice gledaju u tebe. Pokušavaš da pogledom dopreš do njih i sve što vidiš su sećanja. Vraćaju te negde, glava otežala, misli postaju lake. Sve je kao i pre, u sećanjima. Suza ti u oku stoji, ponos ne da joj da kapne. Još mirno sediš. Pališ sledeću cigaretu. Dim. Žar. Samo se on još u mraku vidi. I tvoja senka, na mesečni. Novi se dan na presto sprema i kreće da se vrti oko glave svaka tvoja dilema. Tišina. Osluškuješ je. Mirno sa njom sećanja deliš, kao osmehe nekada. Još uvek ti život nedostaje, a tek si počela da ga živiš. A i ja u svojoj tišini ćutim. Osluškujem zvuke noćne. Nisam ni mogao da postojim dok je bilo buke. Počinjem da se sećam i da ćutim samo. Odavno nedostajanje ne nosi više onih pesama zvuke. Samo tek poneki miris sećanja dopre mi u misli i seti me na prstohvat sreće koji dopiraše nekada i do mene kroz one pesme zvuke. Palim još jednu cigaretu i gledam u one iste naše tri zvezde. Sećam se jedino trenutka kada ih izabrasmo da budu naše. Još uvek su tamo, na istom parčetu neba i sve što sam ikada želeo desilo se u tom trenu sećanja koje ostade da pod njima živi. Senka mi postade manja od mraka. Postade skoro nevidljiva, za noć laka. Gasim cigaretu. Dim otpuštam polako i vidim, tamo u sećanjima da me još nedostajanje boli samo. Vidim, tamo u sećanjima.“ – #MilošJoker

Photo by Nathan Anderson on Unsplash

Podeli: