Autori priče: Miloš Dimitrijević Joker i grupa autora sa Facebook-a (Ljiljana Stamenkovic, Violeta Jovanovic, Aleksandra Kozomara, Ljiljana Milosevic, Ljupkica Su, Rada Jovic, Srdjan Brankovic, Spomenka Maric)

 

Bila je neka vrela letnja noć. Tumarao sam ulicama onoga grada u kojem žive ljudi kojih se više i ne sećam, osim u snovima samo.
Živeo sam lepo nekada među tim ljudima, sve do časa dok nismo stigli do uspeha koji se ne prašta.
Tako je to, sve se oprosti, osim uspeha.
Od tada, živim među senkama. Gledam kroz vreme i jedino što vidim su senke.

Senke, neke davne uspomene me vežu za njih. Kad se zagledam u prošlost one su blede, jedva da ih se sećam, a ipak me prate. Da li je san ili java, ne znam, ali su uvek deo mene.
Hoću li ih zaboraviti? Šta će se desiti? Ne znam, a i odgovore ne pronalzim. Možda ih nekada i pronađem kada svi ti ljudi senke shvate da je potrebno radovati se tuđem uspehu da bi taj isti uspeh došao i njima.
Možda onda, kada izađu iz svojih čaura i uvide svu lepotu ovog života i sebe u njemu. I da ne budu samo senke ispred mojih očiju. Možda, nekada.

Seo sam na klupu u neķad meni dragom parku. Gledam ljude oko sebe, nisu to oni, moji ljudi, to su samo senke nekih davno meni dragih prijatelja. Zapitah se, da li sam imao prava na uspeh, da li je toliko teško radovati se tuđem uspehu, da li je greh biti uspešan? Da li i oni možda u nekom trenutku razmišljaju slično kao ja? Bezbroj pitanja, a premalo odgovora. Možda i oni žale za nekim davnim vremenima, za onim sitnim radostima kad smo se zajedno radovali svakom novom svitanju.

U čega smo se to izrodili? Šta smo postali? Licemeri, zavidnici, loši ljudi. Gde je nestala ona naša dobrota, dobročinstvo, dobrodušnost? Možda su za to kriva ova suluda vremena, kao da su nam vrane isprale mozak. Crne senke se nadvile nad nama, nadam se da smo jaki, da ćemo ih pobediti i postati onakvi kakvi smo bili.

U trenutku poželeh da se tišina koja boli pretvori u žagor, ali onda shvatim da su senke neme. Čudan osećaj, pomalo sablasan. Tu sam, u gradu koji volim. Život u njemu je sećanje iz senke sećanja. Klupa i tama. Gde li sam?

Ako je to cena koju je trebalo da platim da bi uspeo, bojim se da ću pristati na to. Na to da sam i ja drugima samo senka, ali senka pored koje prolaze spuštenog pogleda i pognute glave, kao da se stide sebe. Svog sitnog, “maločaršijskog” promašenog posla, braka, života.

Zastani malo, što me stalno pratiš? Krenem napred, ti si tu. Hocu li levo ili desno, opet si tu, ti večita senko moga postojanja i neka te, neka si tu, jer znam da dišem, da postojim, da si ti dokaz moga postojanja. Ti večita senko moja, neka te. Jer, dok god te vidim, znam da sam živ i da postojim.

A onda, negde iza oblaka i senki, izroni predivna duga, kao rezultat ljubavi kiše i sunca, kao spoj nečega nespojivog, a tako predivnog.
Iza svih tih senki, iz moje duše se prostrla neka toplina razumevanja i ljubavi. Ljubavi za sve te ljude, jer i oni su samo ljudska bića, sa svim svojim usponima i padovima, manama i vrlinama.
A samo sam pratio svoje snove i želje, samo sam voleo život.
Razumem i prihvatam! Razmislili su i shvatili. Ne treba biti ljubomoran na uspehe drugih. Shvatili su me, prihvatili i senke su nestale. I dalje šetam ulicama, ali sada opušten i srećan, jer ipak pobedila je dobrota u ljudima, a ne zavist. Dobrota koja nam je svima bila toliko potrebna, na koju smo zbog briga zaboravili, jer život od briga satkan samo, ne daje previše prostora za oprost.
Moliću iz ovih stopa za oprost grehova senke moje i senki njihovih, jer je svrha naša jedino ako postojimo jedni zbog drugih, zbog naših zajedničkih nada, naše ljubavi, naše vere, zbog senki nekih drugih, boljih, budućih senki koje će se jednom valjda spojiti u večnu dobrotu, odagnati sujetu iz duša senki naših, odagnati je zauvek iz prirode ljudske i učiniti da život nikada više ne bude senka samo, već večiti sjaj.

KRAJ

Priča je nastala na ideji da Miloš Dimitrijević Joker na svojoj zvaničnoj Facebook stranici (https://www.facebook.com/MilosJoker/) objavi naslov I započne priču u nekoliko rečenica, a potom su svi navedeni autori napisali po jedan deo priče, nadovezujući se na prethodne komentare. Tako je grupa ljudi koji se međusobno i ne poznaju na Miloševu inicijativu, napisala ovu priču.

Ovo je dokaz da kreativnost i mašta kao i misli i reči, nemaju granice. Vrednost ove priče je utoliko veća, jer pokazuje da svaki čovek u sebi nosi svoju priču, priču svog života. Retki se usude da pišu o njoj. Svi autori koji su učestvovali u stvaranju ovog dela, dali su deo sebe, deo svojih misli i zajedno stvorili jednu divnu priču, koja pleni divnom emocijom pre svega.

Podeli: