„Prkosna zver tera te kroz šumu. Juriš, okrenuti se ne smeš. Čušneš i nastaviš dalje. Legneš i pomisliš na realno stanje stvari. Da li zaista zver postoji? O, još kako. Biće da si ta zver upravo ti. Skrivaš se, bežiš od samog sebe i nalaziš na neočekivanu prepreku koju si nekada zamišljao kao realnost. Zamišljao? Sanjao o njoj. O realnosti. Bivaš omamljen mirisom tek palih trešanja. Tvoja je realnost tu pod krošnjom i gledaš u nju, umesto u prkosnu zver. Čemu čudiš se sada? Otišla je jer je bila mlada. Neće valjda zver kakvu, poput tebe celog života čekati da izbalavi do poslednje kapi i shvati da čekanju jednom mora doći kraj. Od koga si ti to bežao, od koga se skrivao, čije si vatrene oči snivao? Čije si ruke mislio da te jure, kroz gustu šumu sećanja na lepe trenutke? Čije si ime uzvikivao dok si sklupčan ležao u vlažnoj travi? Ko si mislio da će naići, pomaziti te po glavi? Vreme je prošlo. U tebi sve je uvelo. Jedno biće što te je volelo, zauvek je otišla u jedan drugi svet. Bez ptica, mirisa palih trešanja i prolećnih zvukova. Jedno biće je otišlo iz doline vukova. Ti sanjiv dane pamtiš što ostaše ti pred očima samo, bez dokaza, a i reči da su bili tvoji, njeni, vaši, najveći i najlepši. Sve je tužno. Ničeg više nema. Umrla je čak i želja da ti se vrati u život i sa tobom pati, a nekada je i to htela. Zato ćuti zveri, ne govori. Čučni i nastavi. Sve hrabro umrlo je u tebi, kada si se predao nekoj drugoj bedi. Ćuti, ne govori, nastavi da juriš dalje niz put neki što te u daljinu nepoznatu šalje.“ – #MilošJoker

Photo by Tom Morel on Unsplash

Podeli: