Nakon što je vatrena stihija zahvatila veći deo zgrade…počeo bih ovako ovu priču da je nisam preživeo, ali pošto jesam, zapravo ću je početi na drugi način.

Zimski dan, kasni decembar, jutarnja hladnoća prodirala je kroz drveno prozorsko okno, sve do kreveta u kojem sam ležao budan, pošto me je zrak svetlosti pogodio u zenicu desnog oka.

Pogled u plafon i na njemu slika. Slika na kojoj je moj mozak iscrtavao na desetine obaveza koje sam imao obaviti toga dana. Pravio sam u glavi najbolji raspored kojim ću moći sve da ih savladam i odlučio naravno da najpre krenem od najvažnije obaveze, a onda redom.

Već u sedam časova našao sam se na zadnjem sedištu taksija. Taksista je ćutao nakon što sam mu rekao adresu na koju da me odveze. Ćutao sam i ja. Sa radija je dopirala do mojih ušiju muzika koja nije pripadala ovom vremenu. Lagani sentiši iz perioda kada su moji roditelji bili mladi su se ređali jedna za drugim. Taksisti je takođe odgovarao lagani tempo, tako je i vozio, lagano.

Gotovo da sam bio izgubio svaku nadu da ću na vreme stići da obavim tu prvu, najvažniju obavezu za taj dan, ali, nekako se nisam preterano ni zabrinuo. Samog sebe sam iznenadio mirnoćom kojom sam posmatrao kako taksimetar otkucava u ritmu onog sentiša.

Stigao sam pred zgradu i pošto sam platio vožnju i zatvorio vrata taksija, stao sam pred zgradurinu u koju sam trebao ući i obaviti svoju prvu obavezu za taj dan. Zgrada i ja, ona velika, ja mali. Ona zastrašujuća, ja jedan od mnogih koji je stao pred nju. Strah je počinjao da mi obuzima telo i neka se nervoza po površini moje kože dala osetiti. Obraza crvenih, zakoračih ka ulazu. Nakon ulaza, veliki, dugačak hodnik. Prethodno me je portir uputio kuda ću dalje i krenuh, tvrdim korakom.

Na trećem spratu, gde sam trebao ući u kancelariju broj 9, u hodniku pred vratima iste, sedeo je jedan stariji gospodin. Sedoh pored njega i ne pitavši da li je slobodno. Pogledao me je i ćetke nastavljao da gleda u pod hodnika. Čekao je da ga prozovu.

“Zbog koga si ovde?”, upitao me je tiho, još uvek gledajući u jednu tačku na podu hodnika. Nisam bio siguran da li se meni obraća.

“Zbog sebe”, odgovorih i ja tiho, dok sam gledao u njegovo staro odelo, oguljene cipele, iznošeni šešir i drveni, novi štap, o koji je bio sa obe ruke naslonjen.

“Tražićeš da ti pomognu?”, opet je progovorio tiho.

“Pa, da. Verujem da će mi odobriti pomoć.”

“I? šta ćeš ako odobre?”

“Ako odobre, biću srećan valjda.”

“Srećan.”

“Pa, da. Pokušaću da iskoristim tu pomoć i unapredim svoj život.”

“Nemoj!”, razdrao se svom silinom svog starog glasa. Nekoliko ljudi se okrenulo potom i pogledalo u nas, ali osim pogleda, ništa značajnije nisu učinili. Nastavljali su dalje da se kreću ka svojim obavezama.

“Ti si mlad. Ne treba ti pomoć”, nastavljao je opet tihim glasom. “Život je jedinstvena kategorija koja ne pripada baš svakom čoveku.

Mnogi misle da žive, a ustvari, samo postoje. Ogromna je razlika između života i postojanja.

Pogledaj mene. Ja sam primer za postojanje. Vidiš li na meni život?

Nema ga, momče dragi, nema. Nisam umeo da odživim život. Samo sam postojao. Kada si mlad, to ne možeš tako lako da shvatiš i razgraničiš postojanje od života.”

Nisam ništa progovarao nakon njegovih reči. Razmišljao sam još uvek o pomoći po koju sam došao i koja mi je prethodno odobrena. Par hiljada dolara bi me moglo spasiti bar narednih godinu dana. Već će i Nova godina za koji dan. Morao sam da kupim vreme, dok ne ostvarim svoje planove za budućnost.

“Imaš li dece?”

“Nemam”, odgovorio sam.

“Šta čekaš? Moraš imati dece.”

“Znam. Zbog toga sam ovde, ozmeđu ostalog. Potreban mi je novac da bih mogao da imam dete sa svojom devojkom, budućom suprugom.”

“Novac? Da zatrudni?”

“Da.”

“Za to ne treba novac, momče. Već, znaš ti šta. Da ti ja, ovako mator ne objašnjavam.”

“Znam. Ali, to više nije dovoljno danas.”

“Nije dovoljno? Kako to misliš?”

“Tako lepo. Ne uspeva nam. Ne možemo imati dece. Moramo na preglede razne i na veštačku oplodnju.”

Nakon što sam to izgovorio, starac ućuta i nastavi da gleda u pod, u onu istu tačku. Potom su prozvali njegovo ime i prezime i on uđe na vrata. Ja sam bio sledeći na redu.

‘Star čovek. Ima sigurno nekih osadeset i još koju godinu preko. U njegovo vreme se znalo kako se do dece dolazilo. Zagrliš svoju dragu. Razmeniš nežnosti sa njom i pošto prođe devet meseci, beba u kući zakmeči’, mislio sam i blago se osmehivao, gledajući i ja u onu istu tačku u koju je do pre par minuta gledao i on.

Proteklo je već više od deset minuta pošto je ušao na vrata i najzad škripa istih se začula, a uz nju i metalni glas gospođe koja je izgovarala moje ime.

Mimiošli smo se na vratima, onaj starac i ja. Uđoh u kancelariju i starija gospođa mi naredbodavnim glasom, ni ne gledajući u mene, reče: “Sedi tu!”

Seo sam u metalnu stolicu, poprilično neudobnu i prionuo na posao, na popunjavanje formulara i zahteva za isplatu.

“Piši čitko!”, progovarala je gospođa službenica, a potom srknula dobar gutljaj kafe.

Pisao sam lepim slovima, skoro pa kao kakav japanski majstor kaligrafske veštine. Skoro da sam svakom slovu dao formu, poput virtuoza sa olovkom u ruci. Bila mi je to jedina šansa da u Novu godinu uđem rasterećen i srećan, i da obradujem svoju devojku, koja ništa manje nego ja nije priželjkivala da zatrudni i rodi nam zdravo dete.

“Jesi li završio?”, oštro upita, iznenada, te zamrljah jedno slovo, trzajući rukom.

“Završavam za minut”, skoro snishodljivo sam izgovorio, što sam nakon minuta i zaista učinio i predao joj formular u ruke.

“Da, vidim. Ovo je dobro, ovo drugo ti je onako, ovo treće je dobro, ovo četvrto…”. Dok je izgovarala, začula se sirena koja se uključivala u slučaju požara, što je značilo da ćemo svi morati hitno da napustimo zgradu.

“Ajde, izlazi, šta čekaš? Neću valjda sada da čitam ovo dalje. Dođi posle Nove godine i javi se da uđeš preko reda. Ako ti je dobar formular, dobićeš novac.”

Izašao sam u hodnik. Svi su trčali prema izlazu, prateći znak na kojem je pisalo: ‘izlaz-exit’. Nisam potrčao za njima. Nisam imao kuda da trčim. Praznih džepova da trčim ka izlazu koji me vodi nazad u surovu realnost. Lagano sam hodao kako bih i ja napustio zgradu, dok su se ljudi odbijali o mene, gurali da spasu glavu od požara koji je izbio na petom spratu. Na izlaznim vratima zgrade se stvorila neverovatna masa ljudi koji su panično istrčavali, neki i padali po izlasku i pošto nikuda žurio nisam, jer su mi svi planovi za taj dan propali, s obzirom da nisam dobio željene dolare od gospođe zbog nesrećnog požara, izašao sam među poslednjima.

Stao sam preko puta ulice i glave podignute uvis, gledao u zgradu koja velikom brzinom nestaje u plamenu.

“Jesi li dobio novac?”, stigao me je glas onog starca koji je stajao iza mojih leđa, oslonjen o svoj drveni štap.

“Ne. Alarm za požar je bio brži.”

“Znači, spasila te je vatra.”

“Kako to mislite?”

“Zaratustra kaže da vatra uznosi misli iznad nečistoća materijalnog sveta i pročišćava sve što dotakne, i kao što se svi plamenovi uvek spoje u jednu vatru, tako se i ljudske duše kada se približe stope u jednu sveopštu dušu.”

“Tako Zaratustra kaže?”, upitao sam skoro nezainteresovano.

“Tako kaže momče.

Uzmi ovo. I ostvari svoje snove, ako drugačije ne možeš. Bez novca.”, reče i gurnu mi u ruke prilično veliki svežanj zelenih, američkih novčanica.

“Ali, ne mogu ja ovo uzeti od vas.”

“Moraš. Tako su se naše duše dogovorile.

Ja imam osadeset i sedam godina, bolestan sam, star i za koji mesec umirem.

Ti pred sobom imaš život.

Odživi ga i nikada se više ne vraćaj ovoj zgradi!

Vidiš šta je od mene napravila. Tek sada kad umirem mi je dala da imam za normalan život. Kasno je.”

“Znam, ali, možda biste mogli uplatiti sebi kakvo lečenje i spasiti život.”

“Možda bih i mogao, no ne želim. Odoh domu svome. Želim ti srećnu predstojeću Novu 2119. godinu i pamet u glavu. Kreni dalje.

Tvoja mlada duša ne sme čekati da je život odživi.”, reče starac, okrenu se nekako srećan, činilo se i ode.

Ni ime mu nisam znao.

Sledeće godine, dobili smo blizance, jer veliki je Bog.

I danas svake godine pred praznike odem u crkvu i zapalim dve sveće. Jednu za slučaj da je živ, jednu za slučaj da nije, jer kako ono Zaratustra davno reče, po rečima neznanog starca: ”Svi se svi plamenovi uvek spoje u jednu vatru, tako se i ljudske duše kada se približe stope u jednu sveopštu dušu.”

– Miloš Dimitrijević Joker, autor

Podeli: