Autori priče: Miloš Dimitrijević Joker i grupa autora sa Facebook-a (Spomenka Maric, Mirjana Svetozarevic, Aleksandra Husić, Suzana Randjelovic, Violeta Jovanovic, Nadica Veljkovic, Milena Mihajlovic, Aleksandra Kozomara, Ljupkica Su, Ljiljana Milosevic, Maja Adamovic, Katarina Rakic, Tamara Bogdanovic Ex Stojanovic, Jelena Alatic)

 

Nebo moje, obradujem se svakoga jutra kada se nanovo probudim i pogledam u tvoje daljine.
Gledam. Mislim. Pitam se, kakvu li to tajnu skrivaš? Pitam se, jesu li moji mili koji više nisu ovde sa nama, zaista na nebu?
Čuvaj ih nebo moje, čuvajte ih anđeli dobri, kao što čuvate nas

Kad me uhvati čežnja, nedostajanje, tebe gledam u nebu. Ako je dan, tražim te na svakom oblačku, noću među zvezdama. Uzdasima te tražim i dozivam u velikim prostranstvima beskraja. Boli nedostajanje. Jedno je nebo i živimo pod njim tako bliski, a opet tako daleki, dođi mi na oblačku nekom, budi mi zvezdica sjajna tako daleka, a tako sjajna. Dođi mi i budi moje sve. Budi moje nebo i danju i noću, samo dođi, delićemo oblake.

A dok ne dođem, nebo moje, tebi pripadaju sve moje misli i dela moja. Pod tvojim su vodstvom. Sve moje želje i potrebe u tvojim su oblacima sazdani. I kad bih ovaj život mogao biti tako blag kao što je tvoje plavetnilo što trpi sva moja očekivanja i nade. Nedostaješ i posle toliko godina. Nedostaješ, boli i dalje.

I s vremenom shvatam da da si ti, nebo moje, najsigurnije mesto na kome mogu biti svi moji najdraži kojih više nema. Da se u tvom plavetnilu kupaju svi anđeli, anđeli koji me čuvaju i onda znam da mogu biti spokojna, mirna.

Zanesena tako plavetnilom tvojim, jedino onoga što je gore ja se bojim. Pa ipak ti se divim u veličini tvojoj, pokušavam napisati rime u usamljenosti svojoj.

Dođu mi tako trenuci sete, pogledam gore u ptice što lete. Tek onda shvatim da niko sam nije i setna otputujem u tvoje daljine.

Sa svakim danom pogledom ka tebi. Znam da moram odbaciti sva ovozemaljska sećanja koja se pretvaraju u čvrste stepenice kojim se moja duša lagano, korak po korak, približava novom gnezdu beskrajne ljubavi koja jedino svedoči put.

A kad padne noć, onda si mi najlepše. Obasjano sa milion zvezda. I onda zagledana u njih, tražim onu najsjajniju, da mi namigne i da mi znak da je kod tebe na sigurnom. Nebo moje, jednom, nekad, biću i ja deo tebe, neka zvezda, sjajna ili padalica, nije ni važno. Bitno je da ću jednom biti tamo.

Do tada, gledaću u tebe, pitati se zašto si tako tajnovito, mistično, nedokučivo. Verovaću da anđeli čuvaju sve one koji su stigli kod tebe. Anđeli, dobri anđeli.

Dok posmatram tvoje prostranstvo, učini mi se nekad da mi šalješ neke poruke, meni nejasne, neshvatljive, nestvarne. I tako se mi gledamo, a ustvari se ne vidimo.

Nekada davno bilo mi je tako daleko, visoko, beskrajno i plavo. Zagledam se u oblake, oni plove i moje misli sa njima. Često i sada pogledam i shvatim da samo još korak il‛ dva, ostaje do neba.

Dok posmatram nebo, nedostaju mi ljudi koje nikad više neću videti. Zašto je tako plavo, prelepo, pitam se. Jel‛ ono nešto meni poručuje?

Nedostaješ uvek i ti koji si na nebu i ti koji si na zemlji. Neće te oteti više ni jutro, ni veče, jer si uvek u mom srcu, mojim mislima.

Pod tvojim svodom smo svi jednaki i na tebi svi isti. Začuđujuća je, nekada i fascinantna, činjenica koliko lepote u tebi ima, a opet, sa druge strane, koliku tugu i tajnu sakrivaš u sebi.

Dok te posmatram, u mislima su mi voljeni koje si primilo u svoje naručje. Valjda je tako moralo biti. U meni buja nada da su dobro i na lepom mesu. Ipak, razmišljam o njihovoj velikoj patnji dok su odlazili tebi, a ostavljali nas, voljene, nerado. U mislima mi je njihova bol u trenutku odlaska, jer su otišli na krilima smrti i ljubavi, svesni činjenice da je došao trenutak kada moraju nerado da se oproste. I kad padne noć, svaku zvezdu padalicu tumačim kao jednu od njihovih poruka meni.

I tako gledam i razmišljam, koliki je beskraj? Koliko daleko sežu tajne, čeznje, nedostajanja? Koliko vedro ili tmurno tvoje lice je? Razmišljam, moje nebo, kako li je tebi? Sva ta osećanja pomešana. Nebo govori, a ja mu zapevah stihove pesme Trkuljine:

„Nebo moje,
hajde siđi dole,
tu na grudi moje,
što se tebi mole.

Svetlo tvoje, neka sine,
da mir siđe sa visine.
Carstvo tvoje daleko je,
njemu širim ruke moje.

Nebo moje,
hajde sidji dole.
Tu na grudi moje,
što se tebi mole.“

KRAJ

Priča je nastala kroz ideju da Miloš Dimitrijević Joker na svojoj zvaničnoj Facebook stranici (https://www.facebook.com/MilosJoker/) objavi naslov i započne priču u nekoliko rečenica, a potom su svi navedeni autori napisali po jedan deo priče, nadovezujući se na prethodne komentare. Tako je grupa ljudi koji se međusobno i ne poznaju na Miloševu inicijativu, napisala ovu priču.

Ovo je dokaz da kreativnost i mašta kao i misli i reči, nemaju granice. Vrednost ove priče je utoliko veća, jer pokazuje da svaki čovek u sebi nosi svoju priču, priču svog života. Retki se usude da pišu o njoj. Svi autori koji su učestvovali u stvaranju ovog dela, dali su deo sebe, deo svojih misli i zajedno stvorili jednu divnu priču, koja pleni divnom emocijom pre svega.

Podeli: