Sada samo ćutim i sećam se.
Nisko letim posmatrajući plavetnilo tuđeg neba. Slika sreće ubrzano bledi i još pamtim osmeh kroz koji si mi rekla da odlaziš. Otišao sam i ja.
Onoga dana kada smo se poslednji put držali za ruke, život je oteo sreću i ostavio je drugom da je pronađe. Tiho koračam hodnicima prošlosti u nadi da ću ugledati dragi lik. Mračne sile ubrzano dišu i dah svoj ispuštaju ka meni. Odvratnog li smrada. Čini se kao da ne postojim u vremenu kroz koje koračam ubrzanim koracima. Silovito gazim, a korak svaki teži je od početka stvaranja novih svetova.
Misli neke u dubine me vuku. Sećanja teško dolaze. Neverica. Prokletstvo. Mistika. Silno posustajem. Duhovi prošlosti vuku me dalje i samo još jedan treptaj deli me od pogleda u ogledalo. Vidim da ne stojiš kraj mene. Definitivno je sumrak promenio boju i ovog dana. Noć. Kišne kapi udaraju jako. Čuje se tupi zvuk večnosti. Zagledan u sebe samog pred ogledalom spoznajem da postojim u vremenu koje mi nikada pripadalo nije. 
Gde si, pitam se često. Nestao je onaj dragi lik koji si nekada volela. U neko doba noći budan maštam o sreći. Ne dolazi. Otišla je onda sa tobom u taj nepoznati svet koji stvoriše nove okolnosti. Bilo je sjajno. Verujem da si srećna tamo, onoliko koliko ja ovde nisam. Dođe mi na pamet da se radujem zbog sreće tvoje. Ćutim. Ne govorim više često kao nekada. Često pišem. Obično pisma poput ovog. Bacam ih u smeće. Tamo odlažem svoju prošlost koja me guši. Pokušavam da je bacim. Bacam i pišem dalje. Pišem ti novo, sledeće pismo. Možda će ovo stići do tebe ukoliko i njega ne bacim u kutiju za sećanja. Naviru dalje. Sve više i snažnije pritiskaju nebo nadamnom. I ono je postalo teško. Tmurno. Prepuno sivih i onih crnih oblaka koje nisi nikada volela. Nisam ih voleo ni ja.
Sećam se da si bila mlada kada si otišla, baš kao i ja. Pusti mi ruku i idi, rekoh ti onda. Ćutala si. Govorila si da moraš otići jer život tako od tebe zahteva.
Sudbina teška nad nama stoji i kao maglovito jutro zaustavlja svaki pogled u sutra.
Gledaš u isto nebo u koje i ja. Sigurno si srećna, voleo bih da je tako. Nema više onih kojima smo obećavali da ćemo zauvek i zaista srećni biti, ti i ja.
Na kraju, ako se ikada vratiš i poželiš da me ponovno za ruku uhvatiš, znaj da ćeš me još samo po dodiru poznati. Sve ostalo više nije isto. Niti vreme, niti mesto, niti park u kome smo se rastali onoga dana.
Ako se ikada vratim i ja, i slučajno te možda sretnem, osmehni se kao onda kada si odlazila. Jedino ću možda po osmehu znati da ponovo kraj mene stojiš ti, sudbino nesuđena. – #MilošJoker

Photo by Cristian Newman on Unsplash

Podeli: