Roman VREMENSKI PARADOKS je dobitnik književne nagrade „Raskršća“ za 2019. godinu.
Ukoliko poželite da nakon čitanja odlomka imate ovaj roman u kućnoj biblioteci, možete ga poručiti putem sajta DELFI knjižare, tako što ćete pritisnuti ovde

PROČITAJTE ODLOMAK:

Miloš Dimitrijević Joker

VREMENSKI PARADOKS

druga knjiga iz serijala

PRITISNI START DA IGRAŠ PONOVO

“Bog ili želi da ukine zlo, a ne može; ili može, ali ne želi; ili pak ni ne može, ni ne želi.

Ako želi, a ne može, onda je nemoćan. Ako može, ali ne želi, onda je zao. Ali, ako Bog može i želi da ukine zlo, otkud onda zlo u svetu?” – Epikurov paradoks

Nisam imao vremena da odem. Niti da se vratim. Nisam imao vremena da ga platim, niti da za tobom patim. Nisam imao vremena da ćutim. Da pričam. Da sanjam. Da se sećam. Nisam imao vremena da se kajem. Nisam imao vremena da kao pas lajem. Nisam imao vremena da bežim, da režim i da ti se divim. Imao sam samo jednu želju. Da nestanem, možda baš u nedelju. Imao sam vremena da mislim da me nema. Da sam tamo negde na granici svetova. Da čekam kakvu zvezdu sačinjenu od snežnih smetova. Tužno život još uvek žubori i tiho kao reka što planinom krivuda. Gle čuda! Reka krivuda.

Otupele mi misli i olovka što zbog tebe ovo piše. Zalutala u mene zbunjenost i oduzela mi svako slovo. Svaka reč se tebi ne da dati, jer srce si mi ranila. Bolesno je i pati.

Živiš, a života nigde nema. Neka tmina poludela noćna. Ni mesec je pun ne vidi, nećeš moći čak ni ti. Ostala je slika starog Dorijana Greja u sećanju samo. Spaljena na tavanu u onoj sobi gde stoji prizor koji videh kroz prozor užasnuta lica. Ko je bio tvoje ljubavi ubica? Život, ljudi ili vreme?  

Nisi imala vremena.

Praznik je.

Ponavljaš isprazne stihove one pesme u kojoj piše da se od voljenog rastati nikad ne sme. Izlizala se knjiga stara što neko ti dade onda, da mi čitaš dok zaslepljen bejah ljubavlju tvojom.

Ne. Nisam te voleo, samo sam te boleo. Onako snažno, muški. A ti? Jesi li ikada bolela mene, onako kako me nikada nisu bolele sve one druge žene?

Jesi li, ikada?

Kišni dan nosi me daleko od tebe. Onda, bila si spokojna. Tada, sve je imalo smisla i reči su vredele više. Kao zlato što na grudima sija. Bila si mlada. Bila si hrabra. Bila si samouverena. Nepokolebljiva. Prkosila si životu. Bila si od njega jača. Onda.

Čujem da danas često plačeš. Suza iz oka sama ti katkad sklizne. Više nisi mlada, a duša ti ko u detetu nekom, željna ljubavi i malo one čigre. Ćutiš u kišne dane. Ćutiš i kad je sunčano vreme. U dušu ti pomrčina ušla i kiša natapa ti srce. Živiš kraj nekog drugog razloga. Nekada razlog bejah ti ja. Sada se nadaš da te radost kao onda pronađe. Nadaš se da ugledaš kakav osmeh ljubavi pun. Nema ga. Ostaje nada. Ćutiš. Slušaš dok dobuje kiša. Mrak je. Svetlost ulične svetiljke šalje ti sećanja u prošlost. Od suznih očiju ne vidiš budućnost. Ostala si, možda, kraj drugog čoveka da mene večno voliš. Ćutim. Mislim o nama. To je sve, jer kraj naš odavno beše. Kišni dan odese me daleko od tebe.

Nekada sunce. Suza u oku stala. Sećam se dana kada si otišla, ti, devojka tada. Nezrela, još uvek nevinog pogleda, a ipak nesrećna ta sudbina mala. U meni jed. Pomoći ti mogao nisam. Želeo sam. Bio sam slab. Sve rane na dušu pale ostale su i stale u tvoje dlanove male. Ljubav je gledati te bilo. Gledati te bila je ljubav. Oko, suzu što je krilo, položi mač i suza pade tu u krilo. U krilu očaj nemoći moje da zadržim te kraj sebe, da zauvek ostaneš moja, milo, najmilije moje.

Horde ratnika nisu dovoljne da zaustave vašu snagu kada se borite na strani pravde.

Ne! Nikakva snaga naspram vas se neće isprečiti.

Kukavice žive možda duže, ali se zato junaci zauvek pamte. Pamte se i te kukavice. Junačka suza kapne samo jednom. Kapne za prolivenom krvlju nevinih.

Dete u dvorištu. Jaše na svom plastičnom konjiću i zamišlja da je vitez. Podiže mač visoko i okicama već vidi trag koji mačem iscrtava na nebu. Onda, zamisli svog neprijatelja i silovito, maštom celog svog malenog bića, kreće u bitku. Ono malo, nezaštićeno, a hrabro, odvažno i veliko. Dete u čoveku. Čovek u detetu. Čovek u plastičnom sedlu. Sedlo na belom konju. Strahoviti zalet u zamišljenog protivnika. Bitka otpočinje. Jauci se čuju sa svih strana. Svi neprijatelji pali pred vitezom hrabrim. Gledaju kako juriša i kida ih napola. Život svoj nesebično za slobodu daje. To dete. Taj vitez u njemu. To čudo što plastičnog konjića jaše. Ono hrabrije je od svih nas prisutnih u ovoj sali, jer se smrti ne boji, straha nema. Ne poznaje ni strah, niti smrt. Prepoznaje cilj koji uništiti treba. Hrabro, bori se za sopstvenu pravdu. Ne. Nije pogrešilo. Bori se. Bori se na pravoj strani, jer dete ne zna da bude loš čovek!

Pol Vilis,

Glavni i odgovorni urednik lista „Obala”

Prošlo je svega nekoliko dana od obeležavanja godišnjice pobede u Grandioznom ratu (2120─2121).

Istočna Obala je slavila toga dana, baš kao i svih prethodnih godina, prilikom obeležavanja godišnjice.

Ulice su bile prepune svakojakog sveta i mogle su se čuti trube, ali nanovo i sirene za uzbunu i odlazak u skloništa.

Bombardovanje je ovoga jutra bilo razornije nego obično. Primirje koje je omogućavalo Njujorčanima da nastave sa svojim životima, nije bilo toliko snažno da bi se u njega mogle uzdati zaraćene strane. U ovom ogromnom gradu sve je mirisalo na užarenu paljevinu i sprženi čelik. Rat jeste bio dobijen, ali su posledice po najveći i nekada najlepši grad Istočne Obale bile skoro nesagledive. Ljudi su odlazili svojim kućama u tačno predviđeno vreme i ispijali lek protiv zračenja koji je Vlada besplatno doturala stanovništvu u neograničenim, a nikada dovoljnim količinama. Bilo je neophodno ispijati Nuklirelaks ili Nuklireks, kako su ga skraćeno nazivali, a kao prevenciju od eventualne posledice nestajanja unutrašnjih organa usled prevelikog zračenja, prouzrokovanog gotovo svakodnevnim bombardovanjem.

Ipak, pored svih nevolja, slavlje se nastavilo na ulicama Menhetna, zatim i centralnom proslavom na Tajms skveru u večernjim časovima, gde se okupilo rekordno mnogo preostalog stanovništva.

Sa razglasa koji je bio povezan tako da se zvuk sa proslave mogao čuti od Kipa slobode, preko Empajer stejt bildinga, Central parka, Bruklinskog mosta, Pete avenije, Tajms skvera, Vol strita, pa duž cele obale, sve do nekadašnjih najlepših plaža Floride, nailazio je neobičan mehanički talas na svakih sedam minuta raspršavajući se u metalni odjek, neprijatan za ljudsko uvo, ali se okupljeni narod sve više na to navikavao, tako da kada bi nailazio sledeći trenutak za metalni zvuk, masa bi počinjala da ga pozdravlja i to tako što bi okupljeni narod, stavljajući ruke oko usta, glasom imitirao sovin huk.

Pol je posmatrao događaj sa prozora zgrade u kojoj je živeo, sa pozicije na kojoj je trebalo da se nalazi stakleni prozor. Usled povremenog bombardovanja od strane neprijateljskih snaga, Vlada je svojevremeno naložila stanovništvu da se, umesto stakala, u prozorske okvire ugrađuje providni čelik koji je štitio od eksplozija i gelera.

Nailazio je novi neobičnan mehanički talas. Iz mase se začu glasan huk ponovo, a odmah i pesma pijanih veterana:

Ostali smo sami, bili mi u tami.

Svetlo se pojavilo sa neba.

To je bio laser flou, sve što nam treba!

Nastavljali su dalje do ranih jutarnjih sati.

Veterani su inače bivali najglasniji na proslavama, iz godine u godinu.

Pol je zatvorio prozor kako bi se izolovao od galame, metalnog zvuka koji se pojavljivao na svakih sedam minuta, ali i od pesme veterana koji su pijani od viskija neprestano ponavljali ona tri stiha i terali masu da ih povremeno proprati u kratkoj pesmi.

Nakon što je zatvorio prozorsko okno sa umetnutim providnim čelikom, Pol zasede u fotelju, dograbi i on flašu viskija i zagleda se u grafitni zid, u njegovu gornju polovinu, na kojem je počinjala da se emituje neka specijalna emisija povodom Dana pobede u Grandioznom ratu. Pre toga bi, naravno kao po kazni, na svakih sat vremena počinjale najvažnije vesti, uz redovni izveštaj o stanju borbenih jedinica. Pojačao je ton što je bilo moguće glasnije, ionako je bio skoro izolovan u svom stanu, i glas umilne robotizovane voditeljke je krenuo da odzvanja kroz njegovu sobu:

Cenjeno građanstvo, danas je ponovo u osam časova i četrdeset osam minuta pre podne neprijateljska Alijansa gađala naše dobro utvrđene položaje duž cele Istočne Obale.

Odbrambene, združene snage su snažnim protivnuklearnim i laserskim skaj floerima uspele da neutrališu napad i umanje njegovu uspešnost na svega jedan procenat, tako da broj mrtvih i ranjenih nije prešao ni ovoga puta više od osamdeset vojnika i civila.

U novijoj istoriji Istočne Obale, nakon pobede u Grandioznom ratu, koju je naša vojska izvojevala…

Pol isključi prijemnik, jer nije bilo vredno menjati kanale na dan kada se obeležavala pobeda. Na svakom sledećem kanalu bio je isti ili sličan program.

Do kurca, do kurca, pevaju mornari, do kurca, peva i kapetan stari, i dok brod po pučini jurca, čuje se pesma: Do kurca, do kurca, do kurca“, otpeva Pol sebi u bradu, sećajući se nekih davnašnjih vremena iz kojih beše pristigao u sadašnjost koja ga je okruživala, pa nastavi da priča sa samim sobom:

Celog života neki jebeni ratovi oko mene, gde god sam se zadesio bombe, stradanja, lomljavina, pijani veterani, najnovije vesti. Kakav užasan život u užasnom svetu. Svet zatrovan mržnjom, natopljen krvlju, prepun osramoćenih ljudi i istrošene elite. Kvazisve je poodavno postalo opšte mesto. Nismo prepoznali dubinu ambisa u koji smo upadali nevino, voljno i nevoljno. Miris slobode se činio lepim, samo se činio. Svet je ponovo na kolenima.

Nastavio je da natapa dušu viskijem i u dogledno vreme, kada ga je u flaši ostalo tek toliko da bi se njime jedva mogla isprati kakva poderotina na telu, Pol utonu u san. Vratio ga je u onaj Njujork u kojem je nekada živeo, u Njujork od pre stotinu godina, kada je sa Anđelom šetao parkovima, trotoarima, ulicama i bulevarima, nekada divnog grada.

„Vratio si se. Sve miriše na rano proleće u Brajant parku. Zagrli me, molim te, jako, onako kao nikada pre“, šaputala je, i on ispruži ruke da je zagrli i svije se oko nje. Što je više pružao ruke, bivala mu je sve dalje, a ruke se činile sve kraćim. Bilo je nemoguće dohvatiti i pomilovati to nežno, ljupko Anđelino lice.

„Zar si se uplašio da me dotakneš? Hajde, opusti ruke, neka te povedu ka meni. Zaplešimo. Smej se sa mnom, veseli se, raduj se životu! Kada, ako ne sada dok smo mladi i puni snage za trčanjem kroz večnost?“, reče Anđela i krenu razdragano da skakuće po parku, čikajući ga da ustane sa klupe i snažno je zagrli. Kao u nekom magnovenju, bivala je sve dalje i jedino se mogao čuti njen predivni smeh koji mu je odzvanjao u ušima, tako što se najpre odbijao o visoke zgrade, a onda prigušivao u zelenilu drveća, čineći svojevrsnu božansku muziku za njegove uši.

Najednom se začula sirena koja je označavala određeno vreme u koje bi svi građani morali da popiju lek protiv zračenja.

Pol se trže iz fotelje u kojoj je prethodno zaspao i zatim masno opsova sirenu, shvativši da se opet nalazi u glupavoj realnosti, opijen viskijem. Ustao je i otišao do kuhinje po čašu vode i Nuklireks.

Na vratima stana se začulo lupanje i Pol teškim koracima pođe iz kuhinje da ih otvori.

„Profesore, dobro jutro! Vreme je da krenemo u redakciju“. Bio je to njegov pomoćnik Katelo, koji je kao i svakog jutra došao po njega službenim automobilom.

„Katelo, jesi li nam kupio neki manje ozračeni i svež doručak ili ćemo opet jesti ono smeće koje poslužuju u redakciji?“

„Da, profesore. Kupio sam za obojicu.“

Pol se saže da obuje cipele sa ugrađenim senzorima za upozorenje na ozračeni metal i zatetura se u desnu stranu, tako da lupi glavom o cipelarnik i po drugi put toga jutra masno opsova. Katelo je stajao nepomično, jer je Pol izričito zabranjivao da mu se asistira u takvim situacijama. Krajičkom oka, onako sa ulaznih vrata, primeti na stolu skoro praznu bocu viskija i sve mu bi kristalno jasno.

„Katelo momče, o čemu ćemo pisati danas? Jesi li smislio kakvu zanimljivu temu za ulepšavanje stvarnosti?“

„Mislio sam da predložim, ako mi dozvolite, da probam da napišem članak o nukleidnim cipelama i nukleidnim odelima za svečane prilike.“

„Ti bi da se baviš modom usred bombardovanja, momče? Kakva te moda spopala?“

„Izvinite molim Vas, profesore, neće se ponoviti takva greška.“

„Ma, ne moraš se izvinjavati, nego možda ti je bolje da umesto toga napišeš nešto o modi i nukleidnim odelima i cipelama za svečane prilike.“

„Ali, maločas sam to i kazao, profesore“, reče zbunjeno.

„Znam, zajebavam te. Hajdemo, Katelo momče, ovovremenska pameti, da ne okasnimo, inače će nam propasti čovečanstvo bez mode.“

Krenuli su put redakcije i dok je Pol popravljao frizuru u retrovizoru na suvozačevom mestu i pokušavao da na radiju pronađe neku stanicu koja je emitovala muziku, ne samo vesti, Katelo je ozbiljnog izraza lica gledao ispred sebe i upravljao službenim vozilom.  

„Jesi li popio Nuklireks, Katelo momče?“

„Nisam, profesore. Čini mi se da od njega sporije mislim i da zaostajem u pisanju.“

„Ma, hajde molim te. Nemoj umišljati takve stvari. Evo, popij jedan. Moraš. Svi moramo“, reče Pol i gurnu mu u šaku lek koji prethodno izvuče iz unutrašnjeg džepa jakne.

„Nemam vode, profesore. Kako ću progutati?“

„Bez vode. Na suvo. Navikavaj se. Može potrajati ovaj glupavi rat.“

Onda, kada ga je njegov dobrio anđeo Torfeus, poslao u tada još uvek lepu budućnost, Pol nije mogao ni da zamisli da će mu život u toj budućnosti postati prava noćna mora, košmar. Pre stotinu godina, živeti na zemlji bilo je zaista divno u poređenju sa ovom nerealno-realnom budućnošću u kojoj se Pol nalazio.

U ovoj nerealno-realnoj budućnosti, koju spoznah nakon što život i događaji išibaše mi dušu i telo, pokušaću da kroz svoje priče, sada nekim drugim mladim ljudima, prenesem jedno iskustvo i podstaknem ih da odigraju svoje životne igre na što bolji način, da krenu putem dobra, ne putem zla, sećao se sopstvenih misli dok su se još uvek vozili automobilom prema redakciji, ali se doseti i jednog od Sajmonovih pravila, te se obrati Katelu:

„Imaš li ti kakvih uspomena?“, upita ga, zarivši potom zube u sendvič.

„Profesore, mislim da sam još uvek mlad za uspomene.“

„Eh! Mlad za uspomene?! Kako ti misliš da se baviš pisanjem u redakciji kada si sposoban da izvališ takvu glupost? Nikada od tebe novinar neće postati, a kamoli kakav pisac.“

„Razumem, profesore, ali nemam dovoljno mudrosti koliko Vi, tek mi je trideset pet naturalno, ne zamrznuto. Ove godine će me zamrznuti, ukoliko je ostalo još slobodnih reagenasa, imajući u vidu činjenicu da je u Grandioznom ratu stradao jedan od glavnih pogona za proizvodnju istog. Možda se onda osmelim da ostavim iza sebe kakvu uspomenu, a možda da i kakvu knjigu napišem.“

Pol se zamisli nad njegovim rečima, jer onda, kada je poslat od strane Torfeusa u budućnost, i on beše zamrznut na starost tela od trideset pet godina. Jedino po čemu su se razlikovali stariji od mlađih bila je boja glasa i brzina pokreta, mada uistinu, u brzini pokreta i nije bilo neke velike razlike, tako da su svi bili radno sposobni i aktivni do kraja. Do smrti.

„Profesore, profesore, hteli ste mi nešto reći maločas, opet ste ostali zamišljeni kao i mnogo puta do sada.“

Htedoh ti reći da si tupavi magarac ispranog mozga, pomisli Pol, ali mu bi malo i žao Katela; druga su vremena bila, nije se smelo u toj budućnosti baš tako slobodno o svemu govoriti, kao nekad. Pol je to radio onako, na ivici, uz izvesnu dozu ironije koju katkad, srećom po njega, većinom nisu razumeli, jer nisu ni znali šta ironija uistinu znači.

„Da. Malo sam se zamislio, oprosti, Katelo“, progovori nakon što je konačno pojeo sendvič.

Uspomene duboko ostavljaju trag u budućnosti novih života. One se ipak prenose, iako se čini da nemaju neku vezu, jer je pamćenje iz prethodnog života teško prepoznati.

Uspomene su naša budućnost. Negde duboko u ljudskom duhu, one se prenose na novi ljudski život. One se prenose u onim trenucima kada se donose odluke i to bez prethodnog saznanja, koliko je dobra ili zla u njima.

Zapamti ovo! Dobra dela su uslov opstanka. Ljudi mogu da opstanu samo na dobrim uspomenama!, prenese Pol na Katela mudrost koju je nekada davno čuo od svog dobrog prijatelja Sajmona i zauvek je urezao u svoje pamćenje.

„Profesore, kako se može prepoznati pamćenje iz prethodnog života?“, radoznalo upita, misleći da Pol ima odgovor na sva pitanja. Ipak je bio profesor u ovoj i ovakvoj budućnosti, a profesor je postao nakon svršetka Grandioznog rata, jer nije bilo preostalo mnogo školovanih ljudi koji bi mogli podučavati mlađe naraštaje budućnosti, i one malo starije, i telesno, ali i umno, o zaboravljenim stvarima koje su uništene u tada ratom zahvaćenom delu sveta. Pre svega je bio urednik u redakciji koja se bavila štampanjem dnevnih novina, a koje su imale jedva osam do deset strana, uključujući i naslovnu. Tiraži su bili ogromni, jer je internet prestao da postoji tokom rata. Radilo se na njegovom ponovnom uspostavljanju, ali je ceo proces tekao sporo. Nije bilo dovoljno stručnih kadrova.

„Katelo momče, previše pitaš! Ne mogu te baš svemu naučiti, a i već smo stigli. Sačekaću te u mojoj kancelariji. Očekujem taj članak o nukleidnim cipelama i odelima za svečane prilike. A ti požuri, ako ćeš se i ovog kao i svakog jutra viđati sa svojom misterioznom devojkom u zgradi preko puta. Valjda ćeš je već jednom dovesti i u redakciju da je upoznaš sa mnom i svima ostalima.“

„Razumem, profesore. Brzo će biti gotov, već sam radio na članku. Hoću, naravno“, reče i otrča u zgradu preko puta devojci u zagrljaj, što Pola podseti na prethodni san u kojem je pokušavao da dotakne svoju Anđelu. Jednu jedinu, najdivniju ljubav koja je zauvek ostala u njegovoj prošlosti i njenoj sadašnjosti.

Sede za kancelarijski sto i dohvati rukom ispisane papire, te baci pogled na poslednjih nekoliko rečenica koje je ispisao prethodnog dana. Pisao je knjigu o realnosti u kojoj se nalazio, pokušavajući da se priseti svih, i onih najmanje važnih detalja. Ponekad bi kroz pisanje provukao i po koju rečenicu o životu iz sto godina stare prošlosti. Nije preterivao, manje-više zbog onih iz Vlade, ionako bi to smatrali njegovom maštom, već zbog obećanja koje je dao Torfeusu, da nikada nikome, ni na kakav jasan i nedvosmislen način, ne sme odati svoje poreklo, niti šta reći o razlogu zbog kojeg je poslat u budućnost, tako da niko uistinu nije ni znao da je urednik Pol Vilis zapravo Stefan Radić, kojeg je njegov dobri anđeo čuvar, imena Torfeus, sačuvao od smrti i poslao u budućnost radi određenog višeg cilja.

Pogled mu zastade na jednom od papira koji bi trebalo da sačinjavaju knjigu i zaokupi ga ono o čemu je pisao pre izvesnog vremena.

Prošlost se kao ni sadašnjost, niti budućnost, ne može meriti nikakvim vremenom koje je proteklo. Sve što se dešava u određeno vreme, na određenom mestu, u jednom određenom danu, ostaje zauvek u tom danu, kao zarobljenik koji u tamnici čeka tračak svetlosti. Svaki dan je sopstveni zarobljenik. Zarobljen zauvek u svom danu, bez nade da će…

Kucanje na vratima mu odvrati pogled od teksta. Bio je to Katelo.

„Je li gotov članak o modi?“

„Profesore, gospoda iz Vlade Vas očekuju u našoj svečanoj dvorani za sastanke“, uzbuđeno izgovori Katelo.

„Da. Zaboravio sam na to. Koliko je sati, uopšte? Izgubim uvek pojam o vremenu kada se dešava proslava povodom dana Pobede.“

„Skoro pa će deset časova.“

„Reci im da odmah dolazim i neka im odnesu posluženje.“

„U redu, profesore“, kaza Katelo i gotovo trčećim korakom ode niz hodnik.

Pol se navali svom svojom silinom o stolicu, skoro do njenog pucanja, mada ih je uistinu bilo nemoguće polomiti. Bile su napravljene od tvrdog grafita i izrađivane na 5D štampačima, baš kao i sve ostalo što je moglo biti napravljeno tim istim štampačima, osim ljudskih zamenskih ćelija koje su se izrađivale na 5Dg štampačima, a koji su predstavljali unapređenu verziju najsofisticiranijih štampača ikada napravljenih na Istočnoj Obali. Razvukao je ruke iznad glave i protegao se svom dužinom tela, tako da je rukama dodirivao providno čelično prozorsko okno, što ga je navelo da pogleda sa višespratnice u kojoj je bilo sedište redakcije dole na ulicu. Nekolicina ljudi se u grupama vraćala sa proslave svojim stanovima, uglavnom pevajući.

Biće da ovoga jutra skoro niko nije popio svoju dozu Nuklireksa. Biće posledica, pomisli Pol. Trgnu se jako, onako više protrese sebe samog i u isti mah glasovnim adapterom poruči iz redakcijskog restorana bocu pića za goste iz Vlade, a zatim zalupi vratima i krenu duž blještavog sjajnog hodnika u svečanu dvoranu za sastanke.

„Dobar dan, gospodo“, reče Pol odsečno pošto je ušao.

Gospoda iz Vlade ustadoše da pozdrave Pola i uz blagi osmeh vratiše svoja tela u štampane 5D fotelje, urađene od tvrdog grafita sa super ventilirajućim jastucima koji su se prilagođavali obliku tela i težini onoga koji u njoj sedi.

Sve su bile iste, nalik na stilski nameštaj iz doba nekog francuskog Luja, a opet do te mere različite da bi ih teško bilo uporediti kada su težina i gabarit u pitanju.

„Gospodine profesore, nemamo vremena za gubljenje“, odmah progovori jedan. 

Ne, oni nisu bili članovi Vlade, već njihovi izaslanici.

„Gde gori, gospodo?“, upita ih primetivši kako se restoranski dron pojavio sa flašom naručenog pića, spuštajući je među prethodno doneto posluženje, a zatim je otvorio i sipao ga u čaše, posluživši najpre goste, a potom i Pola.

„Oh, kako Vi uvek imate tako nonšalantan pristup. Više od devedeset procenata populacije bi pomislilo da zaista nešto gori“, progovori sledeći.

„Valjda zbog toga gospodin Pol i jeste profesor i urednik“, obrati se i treći uz blagi osmeh prepun poštovanja prema Polu.

Uniformisani likovi, robotizovanih glasova, konstatovao je za sebe Pol, pa podiže čašu te nazdravi svoj trojici, i pošto je otpio dobar, gutljaj reče:

„Dakle, gospodo, kojim dobrom dolazite u našu redakciju? Znam da je sastanak zakazan pre nekih dvadesetak dana…“

„Dvadeset osmog, u tri časa i trideset osam minuta, četvrtog meseca“, prekinu ga jedan od trojice pomoćnika.

„Upravo tako“, uzvrati Pol i otpi sledeći gutljaj viskija iz čaše takođe napravljene od providnog čelika, te zapali cigaretu, uzevši jednu iz kutije koja je stajala po sred, u tom trenutku, četvrtastog stola. Četvrtast, iz razloga što je sto imao na sebi senzore prema kojima bi izbacivao onoliki broj stranica, u zavisnosti od toga koliki bi broj ljudi sedeo za njim. Zakon je strogo zabranjivao da se ulazi u lični prostor druge osobe, u okviru zacrtanih četrdeset sedam centimetara, koliko su smatrali da je neophodno za nesmetano funkcionisanje aura, te je i svečana dvorana bila isto tako prilagodljiva i imala mogućnosti da se proširi ili smanji u zavisnosti od broja osoba koje su u njoj boravile u datom trenutku, a maksimalan broj prisutnih mogao je biti sedamdeset sedam osoba.

„Hvala zakonodavcu te je opet dozvolio pušenje u svečanim dvoranama“, progovori opet jedan od njih i takođe se posluži cigaretom, jer je u one kojima je raspolagala redakcija, bio stavljan najfiniji duvan iz Vladinih robnih zaliha.

„Poslužite se i vi, gospodo, imamo dovoljno ovih finih cigareta u našoj redakciji. Vlada je darežljiva prema našem listu. Imamo odlično razvijenu robno-uređivačku kompenzaciju. Oni nama duvan i sve što nam je potrebno, mi njima tekstove kakvi su im potrebni“, uzvrati Pol, potom im i pojasni malo o kompenzaciji, jer ta reč nije bila razumljiva za ondašnji svet. Bilo je to tamo komplikovano objasniti, a i razmena je razmena, nije ni morala biti osmišljana nekada ta komplikovana reč: kompenzacija.

„Potrebno nam je specijalno izdanje štampanih novina za subotu, gospodine Pol. Internet i digitalna štampa se vraćaju na velika vrata u toku sledećeg meseca.“

„Krajem juna, tačnije tridesetog juna, u…“

„U redu. Ne moram da znam i tačno vreme“, prekinu Pol gospodina koji je to prethodno učinio njemu. Bila je to neka vrsta verbalne kompenzacije, reklo bi se.

„Kakvo je izdanje u pitanju?“, upita, jer su ionako sva izdanja bila štampana prema uputstvima koja su dopremana dronovima od strane Vlade svakog popodneva, a za sutrašnji dan.

„Gospodine Pol, kao što i sami vrlo dobro znate, mi ne možemo jasno znati protiv koga vodimo rat i sa kakvom silom se nosimo, i ovako uspešno branimo već godinama, nakon pobede u Grandioznom ratu. Takođe, jako dobro znate da žrtava uopšte nema i da je svaka vest o njima morala biti tako objavljena kako bi stanovništvo bilo održavano u stanju pripravnosti, a sve radi njihove sigurnosti.

Vrlo je moguće da je nekoliko različitih vojnih sila uključeno u svakodnevno gađanje istih ciljeva, ali isto tako je moguće da je reč o samo jednoj vojsci.“

„Možda je ta jedna vojska, naša vojska. Možda naši gađaju vežbe radi“, uzvrati Pol.

„Profesore, to bi bilo suludo.

Znate li Vi kolika se sredstva izdvajaju za odbranu, a koliko bi se tek trebalo izdvajati i za napadanje sopstvene teritorije?“

E, moj ti derane. Naravno da znam, zato ti i kažem. Tolika mašinerija se mora nahraniti, ovoliki narod se mora držati čvrsto da ne izmakne kontroli Vlade. Sve je tu jasno. Ništa se nikada promenilo nije, niti će, pomisli Pol, pa reče:

„Jasno je, naravno. Samo sam se hipotetički izrazio.“

„Hipotetički. Oh, koliko dugo nisam imao prilike čuti tu reč! Hipotetički, hipotetički…“, nastavi sa divljenjem da ponavlja jedan od njih.

Iako su bili gotovo u milisekundu precizni i vremenski i mislima, nekako nisu uspevali da dođu do suštine vezane za specijalno izdanje. Polu je to već pomalo počelo da smeta te upita povišenim tonom:

„Dakle, kakvo je izdanje u pitanju?“

Trojica predstavnika Vlade se ućutaše na kratko, ali se jedan od njih odvaži da kaže o čemu je zapravo reč.

„Poštovani profesore Pol, reč je o poslednjem izdanju lista Obala koje će biti štampano. Povratkom interneta, redakcija nam više neće biti potrebna, vesti će ići iz centrale.“

„Kako to mislite?“, upita Pol.

„Slobodno recite šta tražite zauzvrat?“, upita onaj koji se prethodno oduševio čuvši reč: hipotetički.

„Da li me to pitate hipotetički ili zaista stojite iza toga?“, upita Pol.

„Oh, hipotetički…“

Pol se na to nadoveza: „Znači, hipotetički, a ja hipotetički ne tražim ništa zauzvrat.“

„Oh, hip… Niste me razumeli. Nisam mislio hipotetički, mislio sam da…“

„Stop!“, izusti njegov kolega. „Ja ću nastaviti. Gospodine Pol, Vaše nonšalantno ophođenje prema ovoj stvari je začuđujuće s obzirom na činjenicu da odlično znate koliko je mnogo Vlada imala poverenja u Vas i poverila Vam na upravljanje ovu redakciju.

Molim Vas da sa posebnom pažnjom primite ovo pismo koje Vam Vlada šalje po nama i da poslednji štampani broj uredite baš onako kako tu i stoji, a tu stoji i kako će izgledati taj poslednji, svečarski broj sa najvećim tiražom ikada nakon rata, kao i da će predstavljati svojevrsni uvod u jednu potpuno novu, digitalizovanu internet eru, sa kompletnim uputstvom za rukovanje Ajhendima.“

„Znači, gospodo, tehnologija se vraća na velika vrata i novine vam više nisu potrebne.

U redu, postupićemo po uputstvima Vlade. Kako bismo drugačije? Članovi Vlade su naši prosvetitelji, naš pogled u nas same, u budućnost, u život, u sreću svih nas. Šta će biti sa zaposlenima u redakciji? Otkazi ili neoedukacija[1]?“

„Neće biti otkaza, ići će se na neoedukaciju.“

„Razume se da ću i ja na neoedukaciju, zar ne?“

„Bojim se da će biti tako“, uzvrati jedan od njih.

„U redu, gospodo, sastanak je završen“, reče Pol uzimajući koverat u kojem je bilo pismo, okrenu im leđa i krenu laganim korakom ka svojoj kancelariji, uz povik dronu:

„Zovite mi Katela! Neka smesta dođe u moju kancelariju!“

„Gospodine Pol“, pokušaj jednog od njih da ga dozove nije uspeo. Zaokrenuo je Pol nadesno iza vrata svečane dvorane, pa kroz hodnik, i nastavio put svoje kancelarije.

Nakon par minuta Katelo se pojavio u Polovoj kancelariji.

„Katelo, koji je danas dan?“

„Utorak, profesore“, odgovori još uvek pomalo uznemiren zbog posete ljudi iz Vlade.

„Ubledeo si, Katelo, morao bi bolje jesti.“

„Jeo sam dobro, profesore, nego…“

„Nego si se uplašio posete ovih iz Vlade“, prekinu ga Pol. „Privuci stolicu i sedi kraj mene i priguši čelična okna, ne želim poglede radoznalih dronovskih očiju u ovom trenutku“. Katelo tako i učini.

„Vidi, momče, otvorićemo zajedno ovo pismo. U stvari, otvori ga ti i kreni da čitaš, to nam je ‘poklon’ iz Vlade. Imamo tri dana da pripremimo svečano izdanje za subotu, a u međuvremenu ćemo malo promeniti uređivačku politiku i dati sebi slobodu da uredimo izdanja za sredu, četrtak i petak onako, po našoj volji. Želim slike Istočne Obale pre Grandioznog rata, želim da mi iskopaš slike Njujorka od pre stotinu godina i starije. Želim da okreneš arhivu uzduž i popreko i pronađeš sve fotografije iz prošlosti naše Obale.“

„Ali, profesore, uz dužno poštovanje, znate i sami da se to ne sme. Pa, ovi iz Vlade bi nas odmah odveli na čišćenje ruševina, na neoedukaciju.“

„Čitaj pismo, Katelo, da čujemo šta nam poručuju“, i on otvori koverat i krenu sa čitanjem:

Poštovani profesore Pol,

U ime Vlade i sistema upravljanja šaljemo Vam ovaj dopis sa najboljom verom da ćete jasno, nedvosmisleno i nadasve predano postupiti shodno našim zahtevima i uputstvu koje se nalazi u prilogu.

Vreme rata je odavno prošlo. Bombardovanja će prestati u nedelju, odmah nakon svečanog subotnjeg izdanja jer je potpisan višedecenijski mirovni sporazum sa našim neprijateljem.

Shodno tome, stanovništvo će morati da bude upućeno na neoedukaciju, a svi mlađi od dvadeset godina na ubrzano školovanje, dok će svi stariji od dvadeset, pa sve do trideset pet naturalno, ići na preobuku za deficitarne poslove, jer Vlada po Novom Zakonu, koji u subotu stupa na snagu, više neće imati obavezu izdržavanja stanovništva, niti obavezu vođenja računa o njihovoj egzistenciji, u bilo kom smislu. Doba posleratnog Neokomunizma je za nama i Vlada će usmeriti sve svoje napore da društvo ponovo vrati pravim vrednostima, a to su demokratija i slobodna volja društva.

Molimo Vas da ovo pismo shvatite strogo poverljivo i da ga nakon što ga pročitate i sami zaboravite, a da prilog svečarskog izdanja za subotu odštampate identično prilogu koji Vam dostavljamo i to u ukupnom tiražu od tri stotine miliona primeraka i sve distribuirate dron-postom do svakog građanina.

Uzevši u obzir činjenicu da ste predano i marljivo radili na uređivanju i štampanju naših dnevnih novina u eri bez interneta, neizmerno smo Vam zahvalni i očekujemo da nas posetite već u ponedeljak sa svojim najbližim saradnicima u zgradi Vlade, kako bismo za Vas i njih odredili nove radne zadatke i izuzeli Vas iz projekta neoedukacije.

Najlepše Vam hvala što ćete postupiti po našim uputstvima i verujemo da se zajedno radujemo svekolikom napretku našeg društva u celini.

Srdačan pozdrav,

Vlada Istočne Obale

„Zaustavi se“, reče Pol polagano. „Zgužvaj to i baci u kantu za reciklažu. Prilog ostavi.“ Katelo tako i učini.

„Koliko saradnika imam u redakciji?“

„Jedino mene, profesore; sve ostalo su roboti koji rade na štampanju i ostalim servisima, od higijene do prijema pošiljki.“

„Šta je sa skupljačima papira? Njih ne brojiš?“

„Ali, oni su… Oni su skupljači i ima ih…“

„I ima ih četiri hiljade. Četiri hiljade ljudi će ići na neoedukaciju. Zar misliš da je fer da se jedino ti, kao moj jedini saradnik, i ja obezbedimo tako što ćemo izneveriti četiri hiljade ljudi i biti izuzeti iz programa neoedukacije?“

Katelo se zamisli nakratko i brzo odgovori: „Mislim da je fer. Oni su ionako prosta radna snaga. Šta bih ja, učen i obrazovan, radio na neoedukaciji, osim što bih učestvovao u raspremanju ruševina i pripremi terena za štampanje nebodera? Šta biste Vi, profesore? Zar da jedan profesor učestvuje u neoedukaciji?“

„Dobro je“, reče Pol. „Ovako ćemo, dragi moj Katelo. Zaboravi na fotografije starog Njujorka koje sam tražio. Uredi izdanja za sredu, četvrtak i petak. Za subotu odštampaj svečarsko izdanje na najkvalitetnijem papiru i potrudi se da svima bude razdeljeno, sve do poslednjeg primerka.

U ponedeljak se pojavi u Vladi“, reče i uze list praznog papira, te nešto napisa i stavi na njega svoj potpis.

„Izvoli, Katelo, od danas si ti glavni i odgovorni urednik lista Obala, ujedno i direktor redakcije“, i ugura mu papir u oznojene dlanove.

„Šta će biti sa Vama, profesore?“

„Nisam ti ja nikakav profesor, Katelo momče, već običan čovek koji se obavezao da će preneti iskustvo nagomilano u iskustvu životnih prilika nekim novim generacijama. Više je nego očigledno da neću imati prilike da to uradim, te ću u skladu sa svojim nahođenjem sada napustiti ovu kancelariju, priključiti se skupljačima i zajedno sa njima otići na neoedukaciju u ponedeljak.“

Katelo beše potuno zatečen, zbunjen, ali i oduševljen u isto vreme. Njegova ambicija da postane prvi čovek redakcije, pa makar to trajalo i svega nekoliko dana će se napokon ostvariti i to potpuno neočekivanom odlukom, sada već bivšeg urednika Pola.

Očigledno da za sve te godine u kojima su zajedno radili nije uspeo da dopre do saznanja šta znači reč: ponos; da jeste, možda bi postupio isto kao Pol. Ali njegova želja da bude iznad ostalih je nadjačala razum.

„Zbogom, Katelo, srešćemo se opet“, reče mu Pol dok je napuštao kancelariju, uz blagi osmeh i namigujući mu desnim okom, ostavivši sve lične stvari u istoj.

„Zbogom, profesore, nadam se da…“, njegove ostale reči nadjača jak zvuk zatvorenih vrata kancelarije.

NIVO PRVI – Istočna Obala

Pol je odlučio da do ponedeljka ne izlazi iz stana.

Pratio je program na gornjoj polovini grafitnog zida dnevne sobe i čekao da se objavi najnovija i najvažnija vest za stanovnike Istočne Obale, još od vesti o proglašenju završetka Grandioznog rata.

Kroz odškrinuto prozorsko okno mogli su se povremeno opet čuti stihovi pesme koju su na proslavama pevali veterani:

Ostali smo sami, bili mi u tami.

Svetlo se pojavilo sa neba.

To je bio laser- flou, sve što nam treba!

Dolivao je viski u čašu, redovno se hranio jelima koja su besplatno po porudžbini dostavljali dronovi do prozorskog okna svakog stanovnika Istočne Obale koji bi ostao bez posla. Hrana i nije bila naročito dobra, ali je svakako bila kvalitetna, taman koliko je to mogao pružati besplatan obrok.

Vlada je zaista još uvek funkcionisala besprekorno, kao i ceo sistem, zasnovan na društvenom uređenju koje je brinulo o onom nesnađenom delu građanstva, pritisnutom strahotama rata i golom egzistencijom, ne želeći da to i takvo stanovništvo ostavi bez osnovnih potrepština. Jednom dnevno svako je dobijao i Nuklireks, kako bi smrtnost usled zračenja bila svedena na što manju moguću meru.

Posao koji je obavljao do utorka, kada je uručio otkazno pismo svom nasledniku Katelu, omogućavao mu je raznorazne privilegije koje je Vlada dozvoljavala ljudima koji su radili po njihovom nalogu, a za interes svih stanovnika Istočne Obale.

Dobijao je, naravno, i primerak dnevnog lista Obala, opet besplatno, i opet dron-postom, tako da zaista nije imao potrebe ni da izlazi iz stana.

U izdanju od četvrtka je mogao pročitati i Katelov članak o tome kako stanovništvo troši previše vremena na međusobno druženje i kako bespotrebno traći dane okupljajući se oko višespratnica. Umesto toga bi bilo neuporedivo bolje kada bi se za svaki stan obezbedilo da gornja polovina grafitnog zida, o trošku Vlade, bude obnovljena i to tako da bi nakon toga stanari svih zgrada u svojim stanovima dobili na poklon potpuno nove grafitne zidove koji bi služili za emitovanje zabavnog programa i dobijanje važnih informacija na dnevnom nivou, više puta tokom dana i noći.

„Znači, počelo je“, predikcijski je konstatovao sebi u bradu čitajući članak. Grafitni zid je takođe bio jedna od privilegija ljudi koji su radili po nalogu Vlade Istočne Obale, a čije funkcionisanje je bilo, između ostalog, onakvo kakvo je u ostatku dana iskusio i Pol.

„Poštovani gospodine Vilis, imate poziv! Molimo da odgovorite“, začulo se sa gornje polovine grafitnog zida, gde je u desnom uglu stajala aplikacija za otvoreni video-razgovor, takozvani, Opčet.

Pol prihvati da odgovori na poziv i u Opčetu se pojavi jedan od trojice činovnika koji su mu onoga dana uručili pismo Vlade.

„Profesore Pol, drago mi je videti Vas nasmejanog.“

„Moje poštovanje, kojim dobrom? Hipotetički, ili?“

„Oh, hipotetički, hipo…“, poče da opet ponavlja. Onda se zaustavio i nastavio: “Profesore, kako možete znati je li dobro ili ne, kada još uvek niste ni saslušali šta Vam imam kazati?“

„Onako, gospodine, to se samo tako kaže. Izvolite, kojim dobrom?“

„U redu. Biću kratak i otvoren. Ukoliko se ne vratite svom poslu i ne povučete otkazno pismo, biće Vam ukinute sve privilegije koje dobijate od Vlade i moraćete na program neoedukacije, u suprotnom će Katelo dobiti sve privilegije umesto Vas.“

„Razumem šta želite reći. Mislim da ću ipak ostati pri svom stavu i da neću povući otkaz. Privilegije možete dodeliti Katelu, zaslužio je i on da ih ima, vredan je to mladić.“

„Biće Vam ukinute iste već kroz dvanaest časova, ukoliko se sutradan ne pojavite na svom radnom mestu u redakciji.“

„Shvatio sam. Želim Vam ugodan ostatak vremena“, reče Pol i klikom na dugme fotelje zatvori Opčet aplikaciju, samim tim i video-razgovor.

Proteklo je i tih dvanaest sati od roka koji mu je dat da se vrati, međutim, ostao je da čvrsto stoji pri svom stavu i nije se pojavio na poslu. Privilegije su mu bile ukinute. Između ostalog je i gornji deo grafitnog zida bio jedno vreme isključen, a zatim prilagođen na mod koji je bio podešen za ostalo stanovništvo, a što je podrazumevalo suvoparni program na jednom kanalu, bez Opčeta i ostalih tehnoloških dostignuća.

Umesto Opčeta, pojavila se Vladina nadzorna kamera koja je snimala svaki pokret i detalj u stanu i povremeno objavljivala upozorenja u skladu sa Zakonom koji će u ponedeljak stupiti na snagu i važiti na teritoriji čitave Istočne Obale.

U subotu izjutra, Pol se probudio i započeo dan ustajalom porcijom tunjevine i toplim čajem od mente. Zalihe cigareta koje je imao u stanu su bile pri kraju. Zalihe pića i viskija, takođe. Privikavao se na običan život i pripremao u glavi teme o kojima će pisati i ostaviti ih u privatnu arhivu, nevezano za rukopis knjige koji je ostao u redakciji.

Okno se otvorilo u devet časova i dron-post je isporučio toga jutra svima, podrazumeva se i Polu, svečarski broj lista Obala.

Na naslovnoj strani je šljaštećim, vezenim u papir, slovima obojenim zlatnom bojom, stajao veliki naslov:

SREĆAN NAM MIR!

Divno ilustrovana slika budućeg izgleda grada Njujorka dominirala je ispod velikog naslova, dok je unutrašnjost lista bila popunjena člancima vezanim za planove i program lokacija za neoedukaciju, to jest, uklanjanje kamenih blokova i čeličnih naslaga nastalih usled bombardovanja, gde će po završetku oplemenjivanja (raščišćavanja), biti odštampane nove, lepše, i savremenije građevine, kao i detaljan spisak neoedukanata i raspored čišćenja za svaku grupu ponaosob. Pol detaljno pogleda spisak i pronađe svoje ime i prezime raspoređeno u grupi koju su pretežno činile njegove doskorašnje kolege, skupljači papira, što je značilo da će sa njima biti poslat na jedan od najzahtevnijih delova za raščišćavanje, u onaj u kom se nalazila zgrada nekadašnjeg Prirodnjačkog muzeja.

Na sledećih nekoliko strana bio je čitko odštampan proglas Vlade u kojem je stajalo da je postignut istorijski mirovni sporazum i da će na Istočnu Obalu biti u dogledno vreme vraćen predsednički sistem, onakav kakav je postojao pre Grandioznog rata, te se građanstvo poziva da uzme učešće u slobodnim, neodemokratskim i fer izborima, i da iskonskim demokratskim principom izabere novog predsednika za naredni period od šest godina, o čemu će svi građani biti obavešteni blagovremeno i glasati pomoću svojih Ajhenda (multifunkcionalni uređaj: za direktnu komunikaciju, za gledanje televizijskih programa, za plaćanje računa i primanje novčane nadoknade, za video-razgovor, za telefoniranje, računar u malom, jednim delom hologramski utisnut u glavu pored desnog oka, drugim u levi ili desni zglob i kažiprst).

Celog dana duž Istočne Obale i kroz grad Njujork, dronovi su ubrzano dostavljali Ajhend uređaje. Pol ga je kao i ostalo građanstvo, morao staviti na sebe, a po uputstvu koje se moglo pročitati u ostatku svečarskog broja lista Obala.

Prihvati pošiljku u koju je bio upakovan Ajhend i odloži ga na noćni stočić.

Robovlasnički sistem modernog doba, pomislio je.

Prisetio se davnašnjih dana i života u prošlosti u kojoj je postojao kao Stefan Radić, što ga je između ostalog navelo na pomisao o njegovoj zemlji porekla, o Srbiji. Zemlja za koju više nije ni znao da li postoji kao takva ili je i ona stradala u Grandioznom, ili kakvom drugom ratu.

Misli ga vratiše i u Njujork s početka dvadeset prvog veka, kada je u jednom životnom magnovenju i sveopštem zanosu o boljem životu voleo svoju Anđelu i pukušao da u njemu pronađe za sebe neke bolje životne okolnosti i lepše dane, baš onako kako je to pokušavala da učini većina stanovništva iz njegove generacije, i nekadašnje otadžbine Srbije.

Ponesen sećanjem, dohvatio se za bocu viskija i glasno zapevao na srpskom jeziku neku staru, u tom trenutku jedino njemu znanu pesmu. Pevajući iz sveg glasa, stiže do treće strofe i najednom zastade, a misli mu odleteše put kancelarije u kojoj je ostavio svoj do kraja napisani rukopis. Planirao je da rukopis jednom postane knjiga koja će biti puna motivacije za ovdašnje naraštaje, a čijim bi obelodanjivanjem ispunio datu reč koju je još u originalnom, bolje reći pređašnjem životu, dao svom dobrom anđelu Torfeusu.

Možda ga je Katelo već zgrabio za sebe, pomislio je.

„Tako nekako“, začuo se glas dobrog anđela Torfeusa iz dna sobe. „Još onda sam ti rekao da nije dobro preterivati u piću, mili moj Stefane.“

Pol u neverici pogleda ka mestu sa kojeg je dopirao glas i ugleda Torfeusa ogrnutog u svetloplavi dugački plašt koji se celom dužinom njegove figure pružao do poda. Crne kose, plavih očiju, blagog pogleda i lepog lica stajao je u zamračenom delu dnevne sobe.

Okrenuo se hitro ka njemu, protrljao oči ne bi li proverio vidi li istinu ili priviđenje.

Ko će ga znati, možda je ipak tu, samo me ne pušta da ga jasno vidim i obratim mu se. Možda me iskušava, proverava snagu moje duše, pomisli.

„Slava Gospode, Krstu Tvome Časnome!

Neka vaskrsne Bog, i neka se razveju neprijatelji Njegovi, i neka beže od Lica Njegova oni koji ga mrze. Neka iščeznu kao što iščezava dim, kao što se topi vosak na domaku ognja; tako neka izginu đavoli pred licem onih koji ljube Boga i osenjuju se krsnim znakom, i koji radosno govore:

Raduj se, prečasni i životvorni Krste Gospodnji, koji progoniš đavole silom raspetog na tebi Gospoda našeg Isusa Hrista, koji je sišao u pakao i satro silu đavolsku, i koji nam je darovao tebe, Krst Svoj Časni, za proganjanje svakog protivnika.

O, prečasni i životvorni Krste Gospodnji, pomaži mi uvek sa Svetom Vladarkom, Djevom Bogorodicom, i sa svima Svetima zanavek.

Amin“, kao strela ispaljena u daljinu izađe Molitva časnome krstu iz Polovih usta.

Na gornjem delu grafitnog zida pojavi se natpis, praćen glasovnim upozorenjem da odmah stavi na sebe Ajhend koji je dobio za ličnu upotrebu. Tako i učini. Nekoliko trenutaka kasnije jak bol u glavi ga obori na pod i ostade da leži tako do jutra.

NIVO DRUGI – Istočna Obala

Snažan bol u glavi probudio je Pola sledećeg jutra.

Poslednje čega se sećao bila je pomisao da je zaboravio rukopis romana u kancelariji za koji nije bio siguran da li ga se Katelo dočepao. Na ulaznim vratima začula se lupnjava. Super policajci su provalili u stan. Na sebi su imali najsavremeniju opremu koja je podrazumevala sve tehnološke inovacije tog vremena, tako da, uistinu, i nije mogao pružiti bilo kakav otpor, prilikom hapšenja.

Ležeći potrbuške na podu polupodignute glave, krajičkom oka je posmatrao izglancane policijske onovremenske čizme. Pogled mu više od kolena policajaca nije dosezao. Prethodno su mu skenirali zenice uređajima koji su im bili ugrađeni u kacige i tako dobili sve informacije o njemu.

„Kreći sa nama!“, zapovednički mu se obrati jedan.

„Kuda?“, upita Pol gledajući još uvek u izglancane čizme, sačinjene od neprobojnih materijala. Ostavili su ga bez odgovora, ali je za kratko vreme bilo jasno da je lebdećim policijskim automobilom prevezen velikom brzinom do zgrade Vlade, gde ga je preuzelo obezbeđenje i sprovelo do ogromne prostorije u kojoj je zasedao pun sastav Vlade Istočne Obale.

Postavili su ga da sedne u rotirajuću fotelju koja se nalazila na sredini poveće prostorije tako da gleda ravnomerno u veliki okrugli sto za kojim su sedeli Ministri rata, mira, ljudstva, komunikacija, komunikacija sa svemirom, bežičnog prenosa električne energije, Ministri zdravlja, neizlečivih bolesti, hemije, fizike, mehanike, genetike…

Biće da će otpočeti ispitivanje pred Vladom. Kakva privilegija. Nisam verovao da jedan urednik može biti toliko značajan i u ovom vremenu, mislio je, i pri kraju tog i takvog razmišljanja, ugledao kako, iza svih tih fotelja u kojima su sedeli članovi Vlade, u jednoj od nerotirajućih drvenih stolica sedi Katelo, njegov dojučerašnji pomoćnik. Ništa čudno. Najbliži saradnici su oduvek bili i biće najveći cinkaroši.

„Profesore Pol“, obrati mu se tiho Ministar informisanja pa nastavi, „dobro nam došli na sednicu Vlade.“

„Bolje vas našao“, uzvrati mu.

„Oh, kako Vi uvek imate prave reči za čuti. Nije ni čudo što Vas svi, još uvek i uprkos svemu, želimo za urednika, doduše ovoga puta ne štampanog, već digitalnog medija.“

„Bojim se da neću prihvatiti vašu ljubaznu ponudu, te vas molim da u tom smislu ovo, po svoj prilici, ispitivanje potraje što je moguće kraće.“

„Pronašli smo rukopis Vaše knjige u redakciji, to jest, mladi gospodin Katelo je osetio da je njegova obaveza i dužnost da nam predoči ono što ste napisali. Nakon što smo pročitali napisano, ostali smo prilično iznenađeni Vašim dobrim poznavanjem istorije i činjenica koje su prethodile Grandioznom ratu, a koji ste slobodoumnim pisanjem uporedili sa negdašnjim svetskim ratovima, kao i onim drugim, manje važnim ratovima u kojima je naš hrabri narod pobeđivao.

Odakle Vam sve to znanje i koji su Vaši izvori?“

Pol zastade ne bi li, valjda, osmislio kakav valjani odgovor koji bi zadovoljio članove Vlade, ali i obećanje dato svom anđelu Torfeusu. Stolica se najednom zarotirala ulevo i Pol se u sekundi našao skoro licem u lice sa Ministrom rata.

„Gospodine Pol, čuli ste pitanje. Budite ljubazni i dajte nam zadovoljavajući odgovor“, progovori ratni Ministar.

„Šta bi to za vas, poštovani članovi Vlade, bio zadovoljavajući odgovor?

Da li bi možda zadovoljavajući odgovor bio iskrivljena istina ili pak fino upakovana laž? Koliko je meni poznato, a poznato mi je podosta, kroz istoriju ljudske vrste su uvek najviše stradali i patili oni koji su govorili srcem, a ne glavom.

Možda bi moj odgovor koji je istinit bio protumačen kao laž ili bi, ukoliko bih izrekao laž, odgovor bio prihvaćen kao nemoguća istina.

Pročitali ste rukopis jednog neobjavljenog romana.

Pročitali ste moje misli stavljane na papir.

Sve što je bilo potrebno da učinite jeste da iz toga izvučete pouku, istinu ili da možda pomislite da je sve napisano jedna ogromna laž.

Primećujem da je uvaženi mladi gospodin Katelo veoma zainteresovan da napreduje u sopstvenoj karijeri, te je kao moj, koliko dojučerašnji, pomoćnik brže-bolje dojurio vama i predstavio me kao opasnost, a vi, poštovani Ministri, uz dužno poštovanje, poučeni iskustvom, znate da je uvek bolje opasnost držati blizu sebe, negoli je iz vida izgubiti.

Neki pre vas to nisu znali, pa su izgubili sve opasnosti nekadašnjeg sveta iz vida i sada se i sami možete valjano uveriti gde nas je to sve zajedno i u kom pravcu odvelo.

Da li je to početak nove ere robovlasništva? Da li je to istina koju ste želeli da čujete?“

U velikoj sali Vlade, na izvesno vreme nastade ćutanje praćeno zamišljenim, ali i radoznalim pogledima.

Katelo je sagnute glave, ispod oka, povremeno gledao u pravcu Pola. Izdao je čoveka koji ga je godinama podučavao svemu što zna. Zabio mu je mali nož u velike grudi.

„Profesore Pol, prema mojim informacijama, Vi tamo iznosite i neke vrlo precizne podatke. Čak, određene datume koji Vam nisu mogli biti dostupni, jer je celokupna istorija i činjenice o kojima pišete u svom rukopisu davno digitalizovana, obrisana iz svakodnevne upotrebe, to jest, za obično građanstvo potpuno nedostupna. Sve to se čuva u specijalnim arhivama Vlade, kojima jedino mi imamo pristup kao njeni članovi. Nije moguće da ste znali da je Nikola Tesla, izumitelj bežičnog prenosa električne energije koju danas koristimo, istina smanjenim kapacitetom prouzrokovanim ratom, rođen u mestu Smiljan, davne 1856. godine“, izgovori Ministar za bežični prenos električne energije.

„1856. godine, 10. jula“, uzvrati Pol.

Ministar pogleda u svoj infodesk. Nešto prevuče rukom preko njega, i reče: „Da. Upravo tada. Kako Vi to znate?“

„Srbin po nacionalnosti, poreklom“, nastavi Pol, a ovaj opet prevuče preko infodeska i potvrdno klimnu glavom.

„Bio je kudikamo uspešniji od američkog izumitelja Edisona“, nastavi da golica znatiželju Ministara. Pogledaše svi u infodeskove ispred sebe radoznalo i pronađoše digitalne zapise o ovim tvrdnjama, kao i o nadmetanju koje se vodilo između Tesle i Edisona.

„Otkud Vam te informacije? Ne možete ih znati. Jedino Vlada poseduje te informacije“, uzvrati Ministar.

„Negde sam pročitao, poštovani Ministre, nekada davno, dok se još moglo slobodno čitati i zapamtio sam. Da li je to moj greh što sam zapamtio ili ću biti zbog toga kažnjen?“

„Kao što znate, Vlada nema svog predsednika i veoma smo ponosni na to, kao i na naš sistem dvotrećinskog glasanja. Ukoliko Ministri svojim glasanjem utvrde da ste krivi, bićete i kažnjeni. Ipak, nudimo Vam alternativu, a to je rad u unutrašnjem sistemu Vlade,  odnosno rad sa timom stručnjaka koji će se baviti novim društvenim uređenjem, kao i novim Ustavom i ponovnim uspostavljanjem institucije Predsednika. Vlada i širi kabinet Ministara će predložiti svog kandidata, dok bi sa druge strane građanstvo ponudilo svog kandidata. Potom bi se obavilo glasanje u jednom danu putem Ajhenda.

Svakako Vam je već jasno da će Vladin kandidat pobediti na izborima i da će građanstvo ogromnom većinom, digitalnim glasovima, izabrati svog Predsednika demokratskim putem.“

„Digitalnim, ‘demokratski’ lažiranim glasovima, Ministre“, uzvrati Pol, kao da ga nije bilo briga što se nalazi u sred sredine ovalne prostorije najmoćnijeg tela, to jest, Vlade Istočne Obale.

„Drski ste, profesore, ali ste u pravu, i zato ste nam i potrebni da budete na našoj strani. Koji su Vaši uslovi?“

Pol se zamisli, napravi dramsku pauzu, oslušnu unutrašnjeg sebe i potom dade i odgovor:

„Moji su uslovi da nema uslova. Nisam osoba koja bi smela sebi da dozvoli da postavlja uslove, niti da u ovoj i ovakvoj realnosti donosi odluke koje bi mogle doprineti da buduća istorija, odnosno sadašnjost, radi njih bude ikada izmenjena. Moj uslov je molba. Moja molba, poštovani Ministri, jeste da me odmrznete i pustite da moje godine idu svojim tokom, da dok god me Bog i anđeli budu hteli držati živim među ovim narodom, ostanem tu i skončam na onom istom mestu gde počivaju ratnici iz prošlog rata kojima se ne znaju imena, niti im grobovi mogu biti zato obeleženi istim. Mislim da će jednoga dana i moje telo tamo pripadati, među onima koji dadoše živote za slobodu, ali im imena nekim čudom ostaše zauvek zaboravljena.“

U kabinetu Vlade je zavladala gotovo mrtva tišina.

Na Boga i anđele nisu smeli ni pomisliti, a kamoli ih pominjati. Pol nanovo ležaše onesvešćen na podu pred svim Ministrima. Njegov Ajhend je odreagovao na nepoznate ili nepoželjne reči. U ovom slučaju to su bili pojmovi: Bog i anđeli. Nekoliko trenutaka kasnije, vraćen je u svesno stanje, nakon što je dron koji je bio programiran da leči Ministre, uradio analizu njegove krvi i potom mu ubrizgao određeni lek majušnom iglom.

Razgovor se nastavio, a Pol je shvatio da ne sme pominjati Boga i anđele, jer je i prethodne noći doživeo isto dok je izgovarao molitvu.

„Profesore Pol, da nastavimo. Vaša molba se odbija. Narod, kao što i sami znate, odavno više ne postoji definisan kao narod, već kao građanstvo. Ratnici kojima se ne znaju imena su naši borci koji su poginuli u Grandioznom ratu. Imena ćemo objaviti kada za to bude došlo vreme. Rane su još uvek sveže, nećemo da time dodatno uznemirimo građanstvo.“

„Nećete da uznemiravate građanstvo imenima? Zbog čega ih onda svakodnevno zasipate i uznemiravate isključivo lošim vestima?“

„Zato što ih moramo držati u pripravnosti. Zar to niste zapamtili iz istorije o kojoj, između ostalog, pišete u svom rukopisu? Građanstvo se mora držati uvek tako da se ne opusti previše i ne prepusti kakvim uživanjima.“

„Poštovani Ministri, možete učiniti sa mnom šta god želite i kako god vam je volja. Moje stanje duha i stanje svesti daleko je iza ili ispred vašeg, u zavisnosti od toga sa koje tačke gledišta posmatramo vreme. Vreme kao jedna uopštena kategorija skoro da i ne postoji. Kao da zaboravljate da smo svi u trenutku samo i da trenuci popunjavaju naše postojanje.

U vašoj nameri da uspostavite neki novi poredak, recimo digitalnu demokratiju, robovlasničkog tipa, stoji jedna ogromna prepreka, a ta prepreka je sam…“, htede da kaže Bog, ali se uplaši Ajhenda i ponovnog bola u glavi, te zastade.

„Nastavite, profesore“, reče radoznalo jedan od Ministara.

„Bili ste na pragu da uspostavite i održite nadasve dobar i održiv društveni sistem, društveno uređenje, u kojem roboti obavljaju poslove umesto većine građanstva, kako nazvaste narod. Bio sam siguran da će se po okončanju rata prosperitetno delovati u svim pravcima kako bi običnom čoveku, kojem je posao oduzet i prednost u obavljanju poslova data dronovima, bilo omogućeno da radi za dobrobit čovečanstva, kao i da uspostavlja nove ideje, bez limitiranja motivacije i cilja. Sada saznajem da želite da se vrati predsednički sistem u nekom novom obliku i kakav god bio, znajte da neće valjati. Kao Vlada, delovali ste jedinstveno, kompaktno i većinom, više nego dvotrećinskom većinom, donosili sve odluke. Zar mislite da bih, ovakav kakav jesam, prihvatio da stanem iza vaših ideja i odluka, i uređujem list Obala za potrebe održanja društva kao celine, da sam svojevremeno pretpostavljao da je krajnji cilj, po okončanju rata, sukob sa sopstvenim narodom koji će se odigravati kroz novi oblik društvenog uređenja, a gde će se masama upravljati uz pomoć nekakvih Ajhenda, i koji će uz pomoć istog biti sankcionisan do te mere da će i molitva biti greh ili će to vremenom postati, a biće da već jeste? Koliko je grešnika od juče sankcionisano dok su izgovarali molitvu ili nepodobne reči?!“

„Osam stotina šezdeset devet hiljada dve stotine četrdeset šest građana“, odgovori kao iz topa jedan od Ministara.

„Pitanje je bilo retoričko, ali hvala na informaciji. Dakle, gospodo Ministri, verujem da ste valjano pročitali moj rukopis. Verujem, takođe, da ste iz njega izvukli i kakve pouke. Istorijske, emotivne, ljudske. Verujte, uskoro ćemo se neki od vas i ja ponovo negde sresti. Vaša su mesta zamenjiva. Zauzeće ih neki drugi, novi Ministri, a vi ćete biti zajedno sa mnom i narodom negde tamo gde ste pre ministrovanja i pripadali. Možda budemo zajedno na neoedukaciji. Kako ćete onda pogledati u oči sve te ljude protiv kojih želite da radite ubuduće, koje želite da pretvorite u poslušnike, robove sistema? Kako?“

„Vodite ga! Lokacija razrušenog Prirodnjačkog muzeja će mu više prijati. Neka tamo iskopava ruševine i pronalazi inspiraciju za svoje slobodoumne misli. Neoedukacija počinje od ovoga trenutka za gospodina bivšeg urednika, i baš kako je i želeo, odmrznite mu godine. Želim da vidim kako kao starac radi na uklanjanju ruševina. Možda i pre negoli ostari dočeka da vidi još lepše odštampani Prirodnjački muzej, ako preživi“, skoro u dahu izgovori jedan od prisutnih, a koji nije bio i jedan od Ministara. Pol ga pogleda, i dok ga je do zuba naoružano obezbeđenje izvodilo iz ogromne sale, reče:

„Doktore Bob, nemojte se tako i toliko uzrujavati. I bez mene ćete uspeti da postanete…“, i utom dobi jak udarac u glavu. Onesvešćenog po treći put u svega nekoliko časova, ruku povijenih iza leđa, pognutog do poda, odvukoše ga iz ovalne prostorije Vlade, zatim i iz same zgrade koja se nalazila na sredini Vašington parka. Vašington park bio je jedini park u kojem je opstalo zelenilo i oko kog zgrade nisu bile urasle u travu i korov.

Nakon što su ga izbacili, u prostoriji u kojoj je zasedala Vlada nastade poprilična galama.

„Besomare, zbog čega Vas je urednik oslovio imenom Bob?“, upita ga Ministar mira.

„Biće da je iscrpljen“, kratko odgovori Besomar tihim glasom.

„Meni se nije tako učinilo. Vrlo je jasno iznosio sve svoje stavove i zapažanja.“

„Samo Vam se ipak učinilo.“

„Besomare, da li od ranije poznajete profesora?“, upita Ministar za bežični prenos električne energije.

„Da li Vam je izgledalo tako? Ako jeste, onda Vam tu nikako ne mogu pomoći. Zar mislite da bih izostavio da napomenem, pre no što ste doveli tog čoveka, da ga i lično poznajem? Moram priznati da bih voleo da ga bolje upoznam i pokušam da ga privolim da se ipak priključi našem zajedničkom projektu koji će biti uskoro realizovan.“

Galama prestade. Besomarov odgovor im je delovao razumno i skoro da su ga svi sa odobrenjem prihvatili, te polako, jedan po jedan, počeše da se odjavljuju i napuštaju svoja ministarska mesta. Sve je trajalo kraće nego što se u prvi mah učinilo da će trajati, a potom se Besomar obrati Katelu i jedva čujno mu reče da ga sačeka pred njegovim kabinetom, koji se takođe nalazio unutar zgrade Vlade. Katelo tako i postupi.

Čekao je, činilo se čitavu večnost. Besomar se najzad pojavio u kabinetu i počeo da presvlači znojem natopljenu belu pamučnu košulju. Katelo primeti na njegovom telu poveće ožiljke, ali se nije usudio da bilo šta priupita na tu temu.

„Želiš viski?“

„Želim, šefe“, i ovaj otvori ormar u kojem je na nekoliko polica stajalo uredno poređano tuce identičnih belih pamučnih košulja, dok je ostatak ormara bio do vrha napunjen bocama najkvalitetnijeg viskija. Neke boce bile su stare i po više od stotinu godina.

Progonilo ga je razmišljanje o Polu i tome kako se taj momak iz prošlosti, uopšte, pojavio u ovom vremenu. Koja je to njegova misija, osim ako nije poslat da baš njemu naudi?

Obukao je novu košulju, nalio im viski u široke, osmougaone čaše i bez reči sedeo i zamišljeno posmatrao Katela.

„Onaj mora biti mrtav do mog izbora na mesto Predsednika“, reče najzad pošto otpi dobar gutljaj viskija.

„Mrtav. Mrtav. Ubijen. Otrovan. Zaklan“, nastavi da priča nervoznim glasom. „Taj, nazovi, profesor i glavni i odgovorni urednik Obale? Kako je moguće da je živ, uopšte?“

„Ne bih znao, šefe.“

„Oslovljavaj me sa Predsedniče od danas. Navikavaj se.“

„U redu, šefe.“

„Predsednik, idiote!“

„Razumem, Predsedniče.“

„Želiš li se ti oženiti prelepom Teodorom, kod koje svakoga dana odlaziš pre nego se pojaviš u zgradi redakcije lista Obala? Mojom divnom kćeri, ha-ha. Želiš, zar ne?“ Katelo klimnu glavom, gledajući ćutke u pod.

„Za njenu ruku, ovde i sada i zauvek, moraš mi doneti njegovu glavu. To je uslov od danas. Nema više nje u tvom životu, ukoliko to ne učiniš. Jasno? I to, onako, lepo umotanu u najfiniju svilu. Ne zanima me gde ćeš naći svilu. Od ovog trenutka si i ti na neoedukaciji zajedno sa njim.“

„Ali…“

„Dosta!

Želim da budeš uz njega neprekidno. Teodora će te čekati, u to ne sumnjaj. Lično ću je paziti dok to ne obaviš kako valja, napokon. Reći ću joj da si otišao državnim poslom sa Ministrom za mir na kakve pregovore. Ne postavljaj suvišna pitanja. Želim svaki detalj razgovora da upiješ u svoj mozak. Želim svaku njegovu misao. Želim da pomisli kako ti je stalo do njega i do njegovih četiri hiljade osakaćenih skupljača papira. Želim da ti poveruje, želim da ti sve ispriča. Imaš malo vremena da sve to učiniš, inače neće biti venčanja, nećeš dobiti zauvek Teodorinu ruku, niti mesto Sekretara.

Proces zamrzavanja sam ti obezbedio jutros. To ti je bio poklon od mene koji su odobrili svi Ministri. Sada kada si zamrznut, budi fin, dohvati taj Ajhend sa police, stavi ga na sebe i dok ne budeš imao u rukama njegovu glavu, umotanu u najfiniju svilu, ne vraćaj se ovamo. Gubi mi se s očiju. I ne zaboravi da mu daš da proguta ovu pilulu za odmrzavanje. Želim ga starog i iznemoglog, baš kako je i on poželeo maločas. Odmrznutog. Je li to jasno?“

„Jasno je“, reče uplašeno Katelo, pokupi Ajhend i uze pilulu iz Besomarove ruke, te pojuri za Polom.

Njujork, 2020.

Nakon što je i definitivno po završetku ponovljenog sudskog procesa u kojem je, kao advokatica odbrane, Anđela zastupala čoveka za koga je verovala da joj je biološki otac, pod nekim čudnim okolnostima, doktor Bob biva oslobođen kazne. Doktor Bob, odnosno Besomar kako mu je od vajkada i bilo pravo ime, nastavi put svoje slobode, ali van države Njujork.

Svi njegovi pređašnji pokušaji da privoli Anđelu da krene sa njim bili su bezuspešni, čak i nakon žučnih svađa i rasprava gde joj je u poslednjoj u nizu istih, uz listu uvreda, pride, raspalio i šamarčinu. To je bio i definitivni znak da će se zauvek njegovi i Anđelini putevi razdvojiti. Nosio se mišlju da je ubije mučki, krvoločno, kako je samo on to znao i mogao, ali je zbog svesti o tome da ga čeka viši cilj koji mora da dohvati, odustao da se lati kakve oštrice, odseče joj glavu i umota u najfiniju svilu.

Uostalom, jednom, jednom ću se vratiti po nju, mislio je.

Nekoliko meseci unazad od kako su se desile nesrećne okolnosti u koje se mogu uvrstiti Stefanov nestanak, Kristinino tamnovanje, obilasci Žade i Debore i red neprekidnih suđenja, Anđela je bila utučena i prilično psihički posrnula. Tražeći izlaz iz bezizlaza, ostala je sama u tom velikom gradu. Osim kolege, takođe advokata, Liama, zbog slučaja sa njenim ocem Bobom (Besomarom), koji se dugo vremena prepričavao u advokatskim krugovima kao nešto što sudska praksa do tada nije ili je retko poznavala, ona nije imala sa kim da provodi vreme privatno, van posla.

Često bi sa Liamom odlazila u kafe Lusis, nadomak hotela Njujorker, potajno se nadajući, valjda, da će u nekom od gostiju, ponovo ugledati Stefana baš kao onoga dana kada su se prvi put tu i susreli.

Nije se mogla pomiriti sa činjenicom da je odjednom nestao tek tako, bez pozdrava, bez zbogom, a opet, toliko ga je volela da je srce bilo jedini način kojim je pokušavala da pronađe put koji će je voditi do novog susreta sa njim.

Nakon godina provedenih u senci slučajnih ili namernih okolnosti koje su dovele do sloma njene ličnosti, Anđela je počinjala polako da odustaje. Liam, koji je skoro sve svoje slobodno vreme provodio uz nju pokušavao je da ovu atraktivnu, pre svega milu, inteligentnu i smirenu devojku, kakva je uistinu Anđela i bila, osvoji za svoje srce. Pokušavao je da gotovo svakodnevnim prisustvom nadomesti Stefanov nestanak, ne bi li se ona oslobodila prošlosti u kojoj je bila zarobljena, a sa krajnjom namerom da mu jednom izgovori, sudbonosno da.

Kao tužilac po službenoj dužnosti u slučaju „Lažni doktor Bob i bolnica smrti“, Liam je bio u toku sa svim dešavanjima koja su zadesila Anđelu, Stefana, Žadu, Deboru, naravno Kristinu i lažnog doktora Boba.

Kontakt su ostvarili još prilikom prvog ročišta. Anđela je tada tražila nagodbu i smanjenje kazne u zamenu za priznanje krivice, a njena umilna i smirena duša ga je potpuno opčinila. Ipak, nije mogla znati za Liamove planove da želi od nje sudbonosno da, jer je otkako je slučaj zatvoren, on u njenim očima bio sve, sem osobe koju bi mogla voleti kao supruga. Za Liama je pak Anđela bila osoba koju je želeo kraj sebe do kraja, do zauvek, do sudnjeg dana. Hrabrost nikada nije bila njegov saveznik u pokušaju da joj to i saopšti. Meseci su se brzo ređali jedan za drugim, baš kao kada svilenu maramu propustite kroz prste i gledate kako klizi između njih. Tako je i njegova svila prolazila svakog trena kroz prste, a da se nikada nije stvorila prilika, niti se uključio kakav alarm koji bi mu ukazao na pravi trenutak u kome će pokušati da joj saopšti svoju opčinjenost njome koju je potajno nosio u sebi. Odlazio je toliko daleko u svojoj opčinjenosti tako da je i fizički odlazio sa njom da obiđe Žadu, da potraže Stefana u Beogradu, da posete Deboru sa novim srcem koje joj je kucalo u grudima, da posete Kristinu u zatvoru. Bio je deo njene svakodnevice i Anđela je to svakako cenila, ali nije želela da mu ikada da povoda za bilo šta, što bi njihovo prijateljstvo eventualno odvelo na put ljubavi, jer tamo duboko, daleko u njenom srcu, nekom snažnom energijom, jedan mikrokosmos je i dalje odolevao crnoj rupi koja je progutala njenu i Stefanovu ljubav.

„Želiš li da večeras odemo na motivacioni govor čoveka sa hologramskom maskom?“, upitao ju je, dok su već ko zna koje popodne sedeli u restoranu Lusis.

Motivacini govori su nekim čudom bivali sve popularniji. Činilo se da je skoro svako ko je mislio da ima šta pametno reći davao sebi za pravo da priča koještarije pred okupljenim masama. Ta 2020. godina će definitivno ostati upamćena u istoriji Sjedinjenih Država po povlačenju američkih vojnika iz nekih krajeva sveta, samovozećim električnim automobilima, 3D štampačima gotovih jela i naravno po motivacinim govorima, koji su većinom propagirali mir.

Ipak, govori koje je držao čovek sa hologramskom maskom, a kog su tako oslovljavali iz razloga što niko nije znao čije se lice iza te maske krije i svaki put biva drugačije, bili su među najposećenijim.

Ispod maske se putem mikrofona preko ozvučenja u sali pronosio nadasve topao muški glas, praćen prefinjenim britanskim akcentom, dovoljno sporim izgovorom i jasno izgovorenim rečima. Taj glas je svojim motivacionim govorima okupljao mnoštvo sveta. Uvek se tražila karta više za to posebno subotnje veče u kom je čovek sa hologramskom maskom držao podsticajna predavanja.

„Koja je tema večeras?“, upita Anđela, čuvši prethodno Liamov predlog.

„Opraštanje“, uzvrati joj pošto je proverio na internetu.

„Hajde. Možemo ići. To bi moglo biti zanimljivo i prosvetljujuće za mene ovakvu. Možda nakon svih ovih meseci pokušam da oprostim sebi što sam to vreme nepovratno izgubila.“

Liam saže glavu, ne odgovori ništa i vrati pogled na mobilni uređaj, te poseti internet sajt koji je prodavao karte.

„Evo, kupio sam dve za večeras u devet.“

Vreme je bilo kratko tog subotnjeg popodneva.

Sva dešavanja su te subote, inače, tekla nekako ubrzano. Svi su nekuda žurili kako bi stigli na centralnu proslavu povodom povratka američkih vojnih snaga, koja je počinjala svečanim defileom vojnika i naoružanja u sedam časova posle podne.

Njih dvoje su već ranije u toku dana rešili da je ipak bolje da to propuste, tako da nisu ni odlazili iz Lusisa, već su sačekali pola devet, seli u prvi slobodan taksi i odvezli se par ulica niže, gde je već bio formiran ogroman red na ulazu u zgradu bioskopske dvorane koja se nalazila svega par ulica dalje od nadaleko čuvenog Prirodnjačkog muzeja.

Sala bioskopske dvorane AMC bila je popunjena do poslednjeg mesta i umesto filma koji bi se uobičajeno posetiocima prikazivao gledanjem kroz hologramske naočare, na bini je ovoga puta stajao govornik. Čovek sa hologramskom maskom.

Kasnili su već prilično zbog gužve koja ih je snašla u saobraćaju, ali i zbog povećeg reda ljudi koji su takođe čekali da uđu i poslušaju ovog govornika.

Kao što sam prethodno kazao, sve na ovom svetu počinje uvek jednom, čini se tako nevažnom, a opet nesumnjivo najmoćnijom od svih reči današnjice i svih vremena prošlih i budućih: praštanje. Anđela i Liam se smestiše u neki od poslednjih redova, pošto je čovek sa hologramskom maskom već uveliko držao svoje podsticajno predavanje.

Praštanje je, dame i gospodo, jedan od najtežih zadataka koji čovek može pred sebe postaviti.

To je proces. Čitav proces buđenja i istovremenog slamanja vaših tela i duša koje su godinama patile, borile se, pružale otpor, pokušavale da praštaju, ne i da oproste.

To je proces u kojem ste na kraju uvek vi ti koji pobeđujete, ali nikada do kraja, jer niste svesni činjenice da ste na pobedu spremni.

Zamislite da živite u nekoj dalekoj budućnosti u kojoj je vaš grad urušen do te mere da više nema svih ovih divnih građevina koje nas okružuju, da više ne postoje ulice koje osećate pod nogama dok koračate, već skoreli kamen. Zamislite da su vaši neboderi urasli u korov, da su razrušeni muzeji, da su uništena sva groblja i sve crkve. Sve svetinje. Sve što je čovek stvarao vekovima i sve što je taj isti čovek uništio u jednom bezumnom ratu.

Znam. Mnogi od vas će reći da je nemoguće da se tako nešto dogodi našem društvu, i to danas kada se svet polako opredeljuje za mir. Ali, ne zaboravite, svet se brzo menja. Već za nekoliko godina, već koliko sutra, može se opet opredeliti za ratove i stradanja. To je u našoj biti, u suštini ljudske civilizacije. Cela naša planeta je sazdana od ratova i ono malo mira između njih. Sve je sagrađeno nakon ratova u kojima je sve bivalo rušeno i paljeno.

Tako je i sa ljudskim dušama. Svakoga dana se ruše i pale, i zato je potrebno praštanje.

Oprostiti je jako teško, to je već završetak procesa praštanja.

Da biste počeli da praštate, morate oprostiti najpre sebi. Sve grehove, učinjene i neučinjene. Morate oprostiti svojim najmilijima. Morate oprostiti svima koji su vas povređivali tokom života. Morate im oprostiti u sebi. Morate im oprostiti tako da oni i ne znaju da ste im oprostili, jer ćete samo na taj način moći da očistite svoju dušu.

Mržnja je loša. Za dušu, za telo, za samu prirodu koja nas okružuje.

Zamislite kada bi priroda, kada bi zelenilo onog drveća u Brajant parku moglo da mrzi nas nekim slučajem. Kako biste se osećali dok prolazite ispod tih krošnji za koje znate da vas mrze?

Zar ne mislite da je moguće da se priroda okrene protiv nas i počne da nas mrzi? Zar ne mislite da je nemoguće da ta ista priroda može da nas kazni? Lično, mislim da je moguće. Moguće je da nas kazni zato što smo mi njoj skoro sve uništili. Zato što smo zagadili sve reke, mora, brda, planine, okeane ovog sveta. No, priroda je velika i moćna, i ona ume i uvek prašta.

Isto je sa čovekom. Veliki čovek je spreman i može da prašta i oprosti, za razliku od malog čoveka.

Veliki čovek zna da je praštanje jedini cilj koji je neophodno da dohvati kako bi mu put do uspeha bio skoro pa zagarantovan. Nije slučajno što mali ljudi nikako ne mogu dohvatiti sopstvene želje, nisu spremni na praštanje. Pritom ne mislim na ljude niske rastom, već male duhom, siromašne. Nisu spremni, jer praštanje smatraju poniženjem, porazom, a da zapravo i ne vide od silne gorčine koju u sebi nose, koliko bi oprost dobra u njihove živote doneo.

Mrzeti je pogubno i po vas i po druge. Po vas zato što trujete duše svoje, po druge zato što osećaju vašu mržnju i šire je dalje. Negativne misli su kao zaraza, kao najteža bolest za koju lek još nije pronađen.

Bezbroj puta u životu sam imao priliku da mrzim, uvek sam odabirao praštanje. Ne njih radi, već sebe radi. Mogao sam mrzeti i sopstveni život zbog sudbine koja mi je namenjena, oprostio sam. Ne života radi, već sudbine radi. U suprotnom, ne bih stajao sada pred vama i govorio sve ovo, verujući da će bar jedan, samo jedan od vas krenuti putem praštanja, krenuti putem oprosta i zaborava.

Zaborav je osnovni element praštanja, jer ukoliko ste opteretili dušu gorkim sećanjima i niste ih oterali u zaborav, nećete biti u mogućnosti da praštate. Nećete moći, jer će vas na kraju procesa praštanja, na pragu oprosta, sećanja vratiti na početak i nanovo vam zatrovati dušu.

Sećanje na prošla vremena je lepo i treba ga negovati do mere do koje ćete se sećati jedino lepih stvari. Sve ostalo će vas odvesti na pogrešan trag. Na sećanja koja su možda sejala smrt. Na krvoločne zveri, one ljudske, koje su vas grizle iznutra i kidale dušu. Đavoli to rade. Truju vam dušu. Truju vašu nevinost koju ste dobili rođenjem. Truju ono nevino biće koje je nekada bilo voljeno, a onda najedanput bačeno u zaborav đavolske mržnje radi neoprosta.

Neoprost je najveći greh, veći od sujete, omiljenog đavolovog greha.

Nepraštanje nije za ljude, jer nije od Boga.

Ko ste vi da ne oprostite, ako Bog prašta vama?

Valjda niste od Boga veći!

Anđela pogleda u Liama, pogleda nazad u govornika sa maskom, te tiho progovori: „U pravu je. Ko sam ja da ne oprostim? Duša mi je zatrovana jer nemam hrabrosti da oprostim životu sudbinu koju mi je priredio, a u stvari nisam spremna da oprostim sebi, jer je moje samosažaljenje probilo sve granice ukusa u potrazi za izgubljenom srećom. Izgubila sam vreme i ostavila ga u gorčini suza da ode u nepovrat.“

Liam je pogleda i zadovoljno klimnu blago glavom. Činilo se da je napokon učinio pravu stvar za stvaranje prostora koji će mu omogućiti da se desi konačna ljubav i sreća između Anđele i njega, jer je čekajući na nju, zarobio i sopstveni život.

Nekada sam mislio da je život ograničeno kretanje pojedinca koje je moguće jedino uz pomoć drugih pojedinaca. Sada, nakon svih ovih godina u kojima sam svima sve oprostio, znam da je život igra u kojoj moraš pobeđivati dane, sate, minute, godine, nekada i vekove, one iza i one ispred tebe, jer nikada ne znaš u kom trenutku ćeš poželeti da na lice staviš masku, hologramsku ili kakvu drugu i sakriješ svoj bol.

Vidite ovu moju, i na njoj leprša jedan blagi osmeh nekog čoveka koji nisam ja. Vidite moje oči kroz proreze, skoro da ih i ne vidite u ovom mraku, ali se naziru. Ne vidite jesu li tužne, setne, radosne, plačne? Vidite moje telo, ogrnuto ovim teget, svilenim plaštom i naposletku vidite i ovaj štap u mojoj desnoj ruci. To je uz sećanje koje imam i nosim u sebi, sve što zaista imam u životu. Maska, plašt i metalni štap, nalik onim štapovima koje sa sobom nose čarobnjaci.

Nisam čarobnjak, nisam vidovit, ne poznajem magiju, ali poznajem život i dušu ljudsku.

Praštajte i biće vam oprošteno!

Završio je govor, lupio jako o pod pozornice metalnim štapom, zarotirao se udesno oko svoje ose, zaogrnuo se plaštom i otišao u skrivene odaje bioskopske dvorane, praćen jakim aplauzom. Gotovo svi su stajali, aplaudirali. Anđela i Liam, takođe. Očekivali nastavak. Povratak govornika. Ali, ni posle nekolikominutnog aplauza koji je jenjavao sasvim polako, čovek sa hologramskom maskom se nije pojavio.

Anđela i Liam krenuše da izlaze iz dvorane, kao i većina, i nakon nekoliko razmenjenih praznih, sumnjičavih i nedovršenih pogleda svako ode na svoju stranu.

Vožnja taksijem joj je prijala gotovo jednako koliko i prethodni govor. Nije obraćala pažnju na svetlost koja je isijavala i dopirala do tla sa njujorških nebodera, niti se previše obazirala na ogroman broj ljudi koji se vraćao sa centralne proslave povodom povratka američkih vojnih snaga. Lagana vožnja joj je odvajala misli od trenutka u kome je postojala dok je zamišljala život koji bi joj se dešavao da su se izvesne okolnosti odigrale na drugačiji način.

Liam je bio sa svojim mislima. Nije ih previše izrabljivao, već je jasno zacrtani cilj koji je ranije stvorio u glavi, pretvarao u slike. Kao da je gledao u događaje koji će se dešavati i tako grabio korak po korak ka svom odredištu.

Nekoliko dana nakon što su posetili predavanje čoveka sa hologramskom maskom, na naslovnici Njujork Tajmsa se pojavio njegov lik. Unutrašnje stranice su, dakako, sadržale intervju sa misterioznim govornikom.

Pod utiskom onoga što je prethodno imao prilike da čuje od govornika, u nadi da će dodatno podstaći Anđelu da prestane sa samosažaljevanjem i nastavi život dalje, uz njega po mogućstvu, Liam pokupi sa trafike jedan primerak, užurbano provuče karticu radi plaćanja i spusti ga u tašnu ne bi li je iznenadio.

Nakon što su se ponovo susreli u Lusisu, sede kraj Anđele poprilično srećan zbog kupljenog primerkaTajmsa i ozarenog lica, sav zadihan, skoro da jedva izusti:

„Imam iznenađenje za tebe“, te spusti pred nju primarak Tajmsa i slikom čoveka sa hologramskom maskom.

„Oh, divno“, reče pomalo uzbuđeno. „Intervju sa misterioznim čovekom. Želiš da pročitamo zajedno sada?“

„To bi bilo zanimljivo“, oduševljeno prihvati Liam i pribi se uz nju tako da su im se bokovi dodirivali. Valjda da bi što bolje mogao osetiti miris njene sjajne kose i divnog tela, koristivši pruženu priliku za zajedničko čitanje.

Konobarica im donese prethodno poručeno posluženje i počeše.

Ovaj veličanstveni intervju je sačinjen zahvaljujući dobroj volji čoveka sa hologramskom maskom, koji je posetio prostorije naše redakcije i ljubazno se odazvao mom pozivu nakon dugo vremena u kojem sam davala sve od sebe da ga uverim da će biti prenet od reči do reči.

Vaša Larisa.   

Larisa: Najpre Vam se iskreno zahvaljujem što ste dozvolili da uradim intervju sa Vama kako u lično ime, tako i u ime „Njujork Tajmsa“, ali i u ime svih onih čitalaca koji obožavaju i rado posećuju Vaše motivacione govore.

Neprekidno radite, održavate govore. Šta Vas inspiriše na to?

Čovek sa hologramskom maskom: Kada bih prestao da radim, nestao bih i zato nastavljam da radim, da držim motivacione govore. Pre bih ih nazvao razgovorima sa dušama prisutnih, jer se sve vreme trudim da se obraćam njihovim dušama. Ne želim da zvuči kao da ste osuđeni na moje govore, ali osećam da moram još izvesno vreme da radim, da pričam ljudima, a onda ću, verovatno, jednostavno samo otići.

Larisa: Izgleda da ste u odličnoj formi. Da li Vam svi ti govori daju snagu da nastavite dalje?

Čovek sa hologramskom maskom: U izvesnoj meri, da. Pre svega osećam da je moja duboka dužnost da nastavim sa njima.

Sve je vrlo nejasno za običnog čoveka i postoji čitava mitologija jednog drugog univerzuma, sveta, našeg, ne tuđeg, iz kog dolazi inspiracija za nastanak svih tih govora na razne teme, nekako neiscrpne, a opet tako poznate čovečanstvu.

Divno se zabavljam držeći govore i gledajući sva ta lica koja ih prate. Njihove grimase, čuđenja, trenutke samospoznaje…

Obučem kostim, stavim masku preko glave i ispričam svoje iskustvo, nagomilavano u godinama koje nosim iza sebe.

Prezirem osećaj uzvišenosti i trudim se da ljudima na govorima to i prenesem na izvestan način. Trudim se da iz njih odagnam gordost.

Jednom u mladosti, otac me je upitao čime ću se u životu baviti. Rekao mi je: ‘Sve je to lepo, provodiš se, nemaš puno obaveza i čekaš da odrasteš, čekaš bolje dane kao i svi i baviš se manje zahtevnim poslovima, ali to nije za tebe, to su klasične stvari. Treba živeti. Tebi treba izazov.’

I bio je u pravu. Rekao mi je da se otisnem u život i tako sam se ovde i zadesio pre izvesnog vremena, spletom određenih životnih okolnosti. Najpre sam želeo da postanem gitarista još kao tinejdžer, ali sam mislio da nisam dovoljno dobar za to, zatim košarkaš, pa onda glumac ili pisac, i eto me sada pred publikom. Postao sam govornik.

Nekada sam bio nemirnog duha i taj duh me je, začudo ili ne, uvek terao napred. Da tragam za nečim novim, drugačijim.

Larisa: Šta Vas motiviše da dajete sebe drugima?

Čovek sa hologramskom maskom: To je dobro pitanje. Bojim se da Vam na njega ne mogu u potpunosti odgovoriti.

Nekada je to bio upravo izazov o kojem sam maločas govorio, zatim motivacija da učinim nešto od svog života, da uspem u nečemu. Neki nemir koji sam davno nosio i koji možda još uvek negde duboko tinja u meni, me je naterao da uspem u nečemu, da se pokrenem. I mislim da sam najzad uspeo.

Larisa: Čemu hologramska maska? Zbog čega ne dozvoljavate da Vam iko vidi lice?

Čovek sa hologramskom maskom: To je opet nešto na šta Vam ne mogu u potpunosti dati odgovor. Recimo da je bolje ovako za one kojima govorim i za mene samog, i recimo da je sve zbog te neke energije koju sam nekada nosio u sebi. Imao sam energiju koja me je razbila i sa kojom nisam uspevao da se izborim tako lako, jer kada imate takvu energiju ona vas tera da idete dalje. Ne umete da stanete. Još imam to u sebi, ali sam naučio da je nekako primirim, da je savladavam. Ta energija je još uvek u meni, znam da je unutra, svestan sam je, ali me, čini mi se, više ne može povrediti ili mi se samo tako čini.

Larisa: Kako onda posmatrate sve te ljude koji dolaze da Vas čuju?

Čovek sa hologramskom maskom: Definitivno posmatram ljude drugačije. Volim da ostavim trag na toj bini na kojoj stojim i držim govor. Volim da osete svu snagu govora, snagu svake izgovorene reči. Da osete onu enegriju, kako bi se i oni osetili još snažnijim i eventualno odvažili da menjaju sebe i svoj život, jer kako neko davno reče: Samo se glup čovek ne menja.

Larisa: Šta je sa Vašim pogledom, ne možemo Vam videti oči?

Čovek sa hologramskom maskom: Pogled nikada neće biti isti kao kod drugih. Moj pogled na svet oko nas se razlikuje od Vašeg. Vi možda smatrate da smrt ne postoji, ja tvrdim da postoji i da svi završavamo isto. Oni ljudi koji su otišli zauvek, oni vam mogu nedostajati, ali tako je kako je, moramo to da prihvatimo. Od nas na kraju ostaju samo kosti i moramo da živimo ovaj život koji imamo. Možda je sa dušom drugačije, to još uvek pokušavam da dokučim.

Larisa: Da li ćete se ikada vratiti u mesto u kom ste rođeni?

Čovek sa hologramskom maskom: Moj život danas ne može biti drugačiji od mesta u kom sam odrastao. Bilo gde da krenem i bilo šta da tražim, naći ću samo sebe i u sebi ono što sam tražio.

Larisa: Da li se zbog nečega kajete?

Čovek sa hologramskom maskom: Bilo je mnogo grešaka u životu. Valjda ih svaki čovek napravi učeći se da živi. Uostalom, na sopstvenim greškama se najbolje uči, zar ne? Ne žalim zbog energije koja me je pokidala, ne žalim zbog brzog načina života i nepromišljenih postupaka. Život može biti i uglavnom i jeste bolan, ali bolan je svakome. Jedino što možemo da učinimo je da prevaziđemo to stanje bola.

Živite svoj život najbolje što možete, dokle god vam Bog to omogućava ili sudbina.

Jedino kajanje koje možda još uvek tinja u meni jeste zbog neostvarene ljubavi prema jednoj ženi i zbog naše nerođene dece. To je jedino kajanje, to je jedini bol, ali kao što već rekoh, prevazilazim ga i nadam se da ću u tome i uspeti, jer i ja sam samo običan čovek. Čovek sa hologramskom maskom.

„Ne mogu više da čitam“, skoro da jedva progovori Anđela nakon poslednjeg pročitanog pasusa.

Sigurno se setila Stefana, pomisli Liam. Nije ni trebalo da donosim novine pre nego ih pročitam sam.

Ostali su da ćute zajedno neko vreme, jedu svoja naručena jela i ispijaju piće.

„Moram otići da kupim cigarete.“

„Nemoj. Ostavila si to nedavno teškom mukom, ne vraćaj im se, molim te.“

„Nemoj? Nemoj ti meni govoriti šta da radim.“

„Možda bi bilo bolje da ti onda odgovori čovek sa hologramskom maskom. Zar je moguće da si tako labilna i da te jedna rečenica iz nekakvog bezveznog intervjua može poremetiti?“

„Izgleda da je moguće, Liame. Ostavi me na miru.“

„Ostaviću te na miru. Zašto nisi tražila da te svih ovih meseci ostavim na miru kada sam ti bio potreban? Kada sam išao sa tobom da tražimo nestalog Stefana. Didou, helou? Zašto?“

„Ne izgovaraj tu reč.“

„Didou, Didou, Didou…“, nastavio je da ponavljao kao malo dete.

„Rekla sam ti da ne izgovaraš to.“

„Da li si mi naredila, ili si mi samo rekla, ili zamolila, ili šta? Da li ti ličim na čoveka koji može imati strpljenja doveka?“

„Strpljenja za šta, Liame?“

„Za tebe. Za tvoju ljubav.“

„Za moju ljubav?“, začuđeno upita Anđela. „Za moju ljubav?“, ponovi. „O čemu pričaš? Sve vreme se deklarišeš kao moj najbolji prijatelj. O kakvoj ljubavi govoriš? Zar si sve ovo vreme proveo pored mene kao osoba koja želi moju ljubav, a da mi nikada to nisi rekao? Kakav si ti uopšte čovek, Liame, kakav muškarac? Ti čekaš moju ljubav? Provodiš vreme sa mnom, dane i dane. Ideš sa mnom dok kopam po svojoj bolnoj prošlosti tražeći čoveka koga sam volela ili možda još uvek volim. Odlaziš sa mnom u Srbiju da ga nađem, odlaziš sa mnom kod Žade, Debore, Kristine, dok sam ih obilazila da vidim kako su i pokušavala da nađem ma kakav trag o Stefanu. Uživaš u mom bolu ili pokušavaš da stisneš petlju i pokažeš mi da mi nisi prijatelj, već da kao muškarac od žene tražiš moju ljubav?“

„Anđela, sačekaj da ti objasnim.“

„Da mi objasniš da si se sažalio nad mojom sudbinom i čekao na moju ljubav i da je sada napokon došao red na to da je najzad i dobiješ. Liame, kako te nije stid? Mislila sam da si mi ti jedini prijatelj.“

„Molim te sačekaj, da ti objasnim. Nisam čekao sve to. Nisam. Jesam ti prijatelj. Pre svega sam čovek koji te voli, koji je do svemira zaljubljen u svaki treptaj tvojih očiju, sve ovo vreme. Pokušao sam da razumem tvoj bol. Ne znam da li sam ga do kraja razumeo?“

„Sigurno je da jesi. Znaš, i ja sam sve ovo vreme zaljubljena u nekoga. Volim ga. I voleću ga zauvek, ali ga nemam. Ti si mene imao svakoga dana kraj sebe i nikada mi to nisi rekao. Da bar jesi, možda bih ti i poverovala da me zaista voliš. Ovako, ne znam šta da kažem. Odoh po cigarete. Potom idem u svoj stan.  Nemoj me zvati neko vreme. Pusti da ovaj bezvezni trenutak prođe. Jako sam besna, baš onako kako je opisao čovek sa hologramskom maskom. Neki bes koji sam davno nosila u sebi, još uvek negde duboko tinja u meni.“

Roman VREMENSKI PARADOKS možete poručiti putem sajta DELFI knjižare, tako što ćete pritisnuti ovde

Podeli: