Pisanje, pisci, pisac.

Romani, priče, pesme i mnogo toga što se sme, i još mnogo toga što se ne sme.

Pisaću vam o pisanju. Pisanje o pisanju je inspirativno. Mnogi su pokušali da romane

o tome napišu. Neki su pokušali, neki su ih i napisali.

Pisanje je nekako uvek bilo u modi. U svim vremenima pre naših i u onim što će doći

posle nas, to čarobno osećanje moći u kojem kao kakav vitez napadate list praznog papira i

rasipate po njemu gomilu misli čiji redosled bi mogao i morao biti smislen, predstavlja vas i

ono u vama. Moć pisanja. Čitanje. Knjiga. Neka reč. Rečenica, potom blokada. Kidanje

papira, pronalaženje savršenog odnosa reči u rečenici. Leksičko bogatstvo. Osećaj za

ambijent. Alfa, beta čitači. Pisac. Zbunjeni ste. Onoliko koliko i ja kada sam uhvatio sebe da

sam odlučio da napišem svoj prvi roman? Napisao sam ga. Potom ga i objavio. Ništa se nije

dogodilo. Nisam postao neko drugi. Ljudi su me isprva gledali čudno. Onda su prihvatili. Na

kraju pobeđujem. Bio sam uporan. Učio sam od najboljih. Čitao ih. Još uvek učim. Čitam ih. I

sve tako dok onaj adrenalin u meni raste do neslućenih granica u kojima pokušava da me

slomi i uzme mi dušu. Stavi dušu na papir i izvuče iz mene i poslednji atom snage.

Ne. Ne pišem o sebi. Pišem o tebi, jer ti, i ti želiš postati pisac, zar ne? Jesi li spremna

ili spreman za to?

Pisanje. Šta je tu tako važno? Zar nismo svi mi pisci svojih priča od kojih ćemo na

kraju sastaviti život? Pa, da. Život. Najbolji roman koji će ikada napisati najbolji pisac.

Pisanje je naćin života. Život je pisanje. Pisanje je stil života. Život je stil pisanja.

Pisanje je misao kojom započinjete dan. Dan je pisanje u kojem započinjete svoju misao.

Pisanje je otklon od realnosti. Realnost je otklon od pisanja. Pisanje je kada tragaš za svrhom

života. Život je kada pišeš o smrti. Smrt je kada gledaš u život. Život je kada mu vidiš kraj.

Mnogo dela napisano je na svetu ovom. Mnogo nepročitanih knjiga je iza nas. Mnogo

više nego li onih pročitanih. Čovek, ti. Ti pišeš. Zasigurno nešto pišeš. Jednu pesmu bar ili

stih, možda kratku priču ili šalu neku. Ti pišeš. Svi pišemo svakoga dana i pokušavamo da

pobegnemo od života koji nas sustiže kroz pisanje, kroz čitanje onih knjiga od kojih bežimo.

Šta god da ste namerno propustili da učinite u životu, u knjigama ste o tome pročitali.

Pronalaženje istine nije najbolji put kojim pisac može krenuti u osvajanje rukopisa.

Istina je bolan saveznik svakog pisca. Ona otkriva i najdublje u onima koji pišu i mami reči da

ih pisac na papir stavi. Papir je piščev saveznik samo onda kada istina nije daleko odmakla.

Ona istina koja je daleko od očiju pisca, ne može biti piščev prijatelj.

Ushićenje. Radost. Bol. Tuga. Sreća. Razočarenje. Pad. Ustajanje. Svim ovim rečima

prepuno je pisanje. Na kraju dolazi put kojim će te povesti tvoje delo i ono će postati veće,

moćnije, snažnije od tebe. Ono će te odrediti kao osobu. Ono će ti pokazati put kojim se češće

ide. Nećeš se moći sakriti, niti od njega ikada pobeći. Tvoje delo će postati tvoj progonitelj.

Tvoje knjige će postati tvoja vojska nemilosrdnih ratnika koja će se boriti sa tobom ili protiv

tebe. Nećeš odlučivati o tome ti, odlučiće oni koje tvoje knjige budu pročitali. Tvoje knjige će

postati ono što su iz tvojih čitalaca izvukli. Ti ćeš biti posledica onoga što si u knjigama

napisao. Ono što si u njih stavio i koricama zaklopio svoju dušu, jedan deo nje, to će te

zauvek progoniti. Bodriti te ili obeshrabriti da pišeš dalje. Sve je do tebe. Do bola koji možeš

podneti. Bol koji će ti sopstvene misli kroz knjige u kojima si ih ostavljao zadavati.

Na posletku još i ovo moraš znati: Nemoj pisati, ako dušu ne umeš ljudima dati.

Autor: Miloš Dimitrijević Joker

Photo by: https://unsplash.com/@alvaroserrano

Podeli: