Samopomoć u svetu odraslih je potrebna, nepotrebna, neophodna, podrazumevana, bez odgovora…
Jedna žena je izgubila sebe. Nedavno se dogodilo. Prestala je da se raduje, da se smeje, da priča. Ućutala je jednog jutra i prestala da gleda u lepotu prirode.
Pobegla je od sebe, govorili bi susedi. Pobegla je od sopsvene tuge, ali i od radosti.
Otišla je putem straha i tamo nestala zauvek u mraku krvožednih zveri. To su one iste zveri koje možemo svakodnevno videti na licima slučajnih prolaznika kako uzimaju iz njih dobru emociju.
Emocija koja je iščezla iz čoveka, teško se u njega vraća.
Problem vere i verovanja u iskrenu misao dovela je čoveka do trenutka u kome potajno želi da izgubi sebe, baš kao ona gospođa s početka.
Razloga za odustajanje ima previše, ali razloga za neodustajanje uvek ima mnogo više. Čak i ako se desi da je ovih drugih manje, a vi ne zaboravite na Boga u vama. On je najveći razlog za neodustajanje.
Prepustite se Bogu, neka vas on vodi.
Dozvolite mu, našem Stvoritelju, da vam pomogne da ne izgubite sebe.
Dozvolite da vas povede, da vas vodi, da bude vaš pastir. Verujte mu jer on jedini zna vaš put. On jedini zna način na koji će vam pomoći.
Iskustvo nas uči da se ljudi neretko opredeljuju da pre poveruju drugim ljudima negoli sebi.
Verujte sebi, vašoj intuiciji, vašoj domišljatoj prirodi, vašem Bogu u vama.
Čak i onda kada vas svi zaborave i napuste, jedino će Bog u vama ostati uz vas.
Samopomoć, spominjali smo je na početku.
Potrebna je. Najpotrebnija. Niko vam drugi ne može želeti bolje nego što ćete vi sebi sami.
Ne zaboravljajte sebe!
Piše: Miloš Dimitrijević – Joker
Photo by Nijwam Swargiary on Unsplash