„Sećanja naviru poput roja izgubljenih pčela. U kasnu noć, do rane zore čvrsto stojiš poput tvrđave i gledaš na reku. Odmaraš pogled, i zapet kao struna osećaš kako telo počinje da te izdaje pod umorom. Iscrpljen i umoran od svega, posustaješ. Prepuštaš stražu drugima i odlaziš da potražiš sreću. Sreća. Radost. Lepota življenja. Godine mladosti, godine stare, godine sunca, godine smeha, godine mladog meseca i rasterećenih misli. Mladost. Brzina. Prolaznost. Nesećanje. Zastaješ. Sećaš se nesećanja i nebriga. Ej, sećaš se. Zamisli. Sećaš se. Bolom prikrivaš neisplakane suze i sećaš se sreće. Kako je lepa sreća, pomišljaš. Baš lepa. Nevina, bezbrižna, nasmejana poput mlade devojke koja kreće u susret svom surovom putu u život. Raduje mu se, a ne zna zbog čega. To je sreća!
I još nešto je sreća. Sreća je kada si dobrog zdravlja, tako kažu. Kažu i da zdrav čovek ima hiljadu želja, bolestan samo onu jednu, da ozdravi. Kažu i da vreme leči sve. I da je bolje biti pijan nego star. I da nije život što i poljem preći. Možda nije. Ne znam. Možda jeste ako si srećan. Možda, ako si srećan. Možda, ako si… Ako nisi, vrati se onoj kasnoj noći i do rane zore, stamen poput one tvrđave gledaj u reku. U poneki talas novog jutra i ne pitaj hoćeš li srećan biti sutra, jer ovog trenutka tvoje sutra je sada. Ono je uvek tu. Dolazi i odlazi iznenada, baš onako kako i sreća.“ – #MilošJoker

Photo by Debby Hudson on Unsplash

Podeli: