„Svetlo nebesko plavetnilo se pretvorilo u tamnu noć. Jutarnji cvrkut ptica zameni let slepih miševa. Radosno čekanje novog dana dovelo je sebe do ponovnog čekanja. Čujem kako ljudi pričaju o prolaznosti života, a prolaze pokraj njega ne hajući za vreme koje su potrošili bez ljubavi. Onaj pogled što ga uzoh da čuvam kraj sebe, još je uvek tu. Čuvam je. Pričaju kako se to zove ljubav. Čuvanje tuđeg pogleda se zove ljubav. Da li? Možda su i u pravu. Čuvati tuđe emocije, pogled, osmeh, sjaj u očima, to je najvrednije sačuvati u životu. Vrednije od svih blaga koje mame čoveka, jer blago ti ne može podariti večnu sreću kao što to može ljubav. Ljubav ti može podariti snagu za ceo život, čak i onda kada nekom višom silom ostaneš bez nje. Ona te može čuvati, može te milovati, dušu svoju ti može dati. Da, dušu. Ljubav, i ona ima dušu, jer nije stvar. Tiha je noć. Još sam tiši u njoj sam. Nečujno dišem i čekam sledeći, novi dan. U tom danu čega li će biti? Hoće li snovi koje ću sanjati nešto noćas otkriti? Ma, hoće li me uopšte u njemu biti? Sve je mirno i uveliko se već noćna tišina čuje. Ona prava, ona u kojoj sve daleko negde odjekuje. Neki talasi, neke energije dopiru iz dubokog kosmosa i poručuju nam da nas anđeli čuvaju. Čujem kroz noć, ljudi opet neki govore. Zvonki glasovi odjekuju kroz noć. Još čuvam pogled njen i čekam. Čekam novi dan. Sledeći. Veći. Lepši. Snažniji. Zbog ljubavi znate, zbog nje znam da će takav i biti. Ako bude i poslednji, osmeh pred njim neću kriti, jer živeti pored pogleda jedino je vredno i milo je uz pogled biti. Tvorac, neki kažu, a Bog, voli tako. Voli da nam uz ljubav sve bude lako. Samo čovek. On može da pokvari, ali Bog zna to i zato ne mari. Pričaju neki zvonkim glasom. Odzvanja do tamne noći i preko. Pričaju kako jednom je neko negde daleko ostavio zapis na nekoj ploči. Zapisano stoji tamo da se ti i ja odavno već nekako znamo. Prepoznati, to je samo važno. Prepoznati u sebi ono drugo biće, jedino je to što pokreće svet. Oni koji se ne prepoznaju, njihove duše pate i tumaraju vremenom koje je telima dato da ovde provedu. Uludo troše novi dan, sledeći i onaj tamo, jer njihove duše su pogledima davno kazale: Mi se ne znamo! Ali, pogledi to ne želeše da znaju, a onda, onda se duše jedna od druge nekim vremenom rastaju. Postaju ljutite i beže od pogleda, tražeći neki novi u kom stanuje njihova srodna duša.“ – #MilošJoker

Photo by Adam Griffith on Unsplash

Podeli: