„Jesi li ikada zamišljala kako je to ne biti daleko? One noći u potoku odsjaj meseca bio je znak da su se žrtvovane godine utopile i ostale na dnu. Muk. Strepnja. Drhtanje. Osmeh. Suze. Veliki Bog u nama malenima. Visoko nebo nad prostranstvom života. Radost trenutka i potonja spoznaja da nestalo je sve što činilo je nas dvoje. Kao magla polegla na put, nespretno ispustismo sreću. Ona usijana glava pognuta ka zemlji te je čekala. Čekala te je u svitanje poslednje zore nevremena koje nosi život. Sam na maglovitom putu pokraj potoka gledah u utopljene godine. Kao odsjaj po bistroj vodi ostalo je da blista sećanje na sve dane koje provedoh sa tobom. Nisam mogao da ti obezbedim sreću. Nisi razumela da ne mogu, već mislila da ne želim, i sada baš kao i ja sediš sama sa sobom i zagledana u prazninu svoje sobe ćutiš. Sećanja naviru i sve jače ih osećaš. Miris tuđeg neba ne prija u kasne sate. Po danu, lica slučajnih prolaznika deluju na tebe depresivno i pomišljaš da od njih zauvek odeš, ali znaš da nemaš kome da se vratiš. Sve tvoje što si volela, usnulo je. Mir božanski vlada nad njima sada. Niti ja živim više, a opet još sam živ. Živ kao ranjena zver na izdisaju. Samo se tuge sećam, sve lepo si odnela sa sobom i bacila u hladne ulice Londona. Lipa ponovo miriše, a kod tebe padaju teške kiše. Sećao sam se istine i otkrio tajnu od koje si pobegla. Jedino si na ovom svetu još samo mene imala. Imala si me od trenutka kada sam ti u knjižari umesto zbirke poezije, kupio ram u koji ćeš staviti našu sliku i poneti je u tuđinu. Da li ga još ponekad pogledaš, i u njemu vidiš blistave oči, ozarena lica i široke osmehe? London. Divan grad. Nadam se da si već negde u Španiji. Čuo sam da tamo kiše ne traju dugo. Ne onoliko koliko i život.“ – #MilošJoker

Photo by Jon Tyson on Unsplash

Podeli: