„Užurbani hod vodi ka brzim mislima. Misli brze traže puno energije. Puno energije zahteva previše tebe, a previše nečega ne valja.
U danima kada brzo delaš, život ne mari za tvoje telo, samo gleda kako se rasipa i troši kao kakav lako zarađeni novac. Čovek nije od njega satkan, a najviše o njemu brine. Zdravlja na pretek kao da ima i seti ga se onda kada sve stege sa sebe skine. Kada dođe težak čas i kad niko ne pita za nas, sete nas se samo oni što životi im od nas zavise. Čovek. Čudno biće. Radosti uvek malo. Tuge nikada dovoljno. Sreće nikada previše. Ljubav. Mržnja. Ljubomora. Zavist. Sve neke čudne ispomešane emocije. Lajf koučevi na sve strane, uče nas da živimo naše dane. U slabosti veruješ u čuda. Koliko daš, toliko dobijaš. Koliko dobijaš, manje daješ. Sebično čuvaš emociju dobru za one dane u kojima ti snage ponestane. Sve dobrote potrošene. Svi ustupci učinjeni. Svako malo daješ od duše i na kraju te emocije sruše. I sav stres što je u tebi ostao biva sve veći i teži. Nemaš ga kome dati, niti sa kim podeliti, jer vele da si čovek veliki. Tako veliki i silan, od emocija pozitivnih ispražnjen jer si ih sve dao, u krevet tvrdi si pao. Poneki treptaj para brižnih očiju i ništa više ti ostalo nije. Ko će sad tvoje bitke da bije? Pita li te ko: Kako ti je?
Mali i svoj, kao prvi korak kada si sa tlom podelio, ostao si zbunjen i zapitan sa kojim si se sve ljudima veselio i sreću nesebično svima delio. Ostaj dobro, za sutra je kasno, možda jednom na tvom primeru, nekim novim ljudima to životno čudo ipak bude jasno.“ – #MilošJoker

Photo by Emanuel Rincon Restrepo on Unsplash

Podeli: