Nagomilavano sećanje u prašnjavim razmacima istorijskih okolnosti koje su okruživale ili zaokruživale i moj život, postalo je nadrealno. Ničim izazvan haos trpeo je pokušaj života na ivici svetova i rastajao se sa poslednjim mislima o postojanju čoveka kao bića stvorenog da voli.

U danima koji su ličili mahom jedan na drugi, možda više današnji na sutrašnji, jer je neizvesnost danas bila toliko izražena da je postojanje sutrašnjeg dana bili upitno, ništa nije ukazivalo na događaj koji će promeniti sve.

Nesmotreno razgledanje tuđih života učinilo je da počnem da razmišljam o sebi na način na koji nikada pre nisam osetio prisustvo na planeti čijem ću se prahu vratiti jednom.

Informacija, znanje, saznanje. Naizgled obični pojmovi. Ustvari, toliko različitog sobom nose. Kose se sa svakodnevnim i ostaju zapisani zauvek u sećanju svakog živog stvora, čoveka naročito. Imati prvo, ne znači imati i drugo. Imati drugo, ne znači imati i treće. Imati treće znači imati i drugo, i prvo.

Saznanje. Koliko malo ljudi misli o njemu? Jeste li se ikada to uistinu zapitali?

Svakodnevno dobijate na tacni na stotine različitih informacija. Primate ih u svoj mozak i ne pravite među njima skoro nikakvu razliku, osim što ih po pravilu podvodite pod dobre ili loše. Znanje vam izmiče pod nogama u vremenu koje juri i ubrzanim hodom se udaljava od vas sve više. Saznanje, ono je skoro nedodirljivo. Gotovo da je postalo uzvišeno. Njegovo Visočanstvo Saznanje će vas i te kako valjano namučiti da ga dohvatite I doprete do njega putem koji je zatrpan informacijama, važnim i nevažnim, dobrim i lošim.

Blago dejstvo gutljaja prohlađene vode koja sa nekog izvora dopire do parka kojim svakodnevno prolazim, budi u meni sva čula i kao da mi um razmrdava svakim gutljajem koji napravim pomerajući usne. Umijem se. Zažmurim i snažno udahnem vazduh koji je doneo neki severni vetar. Misli mi postaju bitre i kao da ponovo vidim svet očima onog deteta koje je nekada davno živelo u duhu koji postoji u meni. Ponekad se zapitam, da li sam to isto bio ja, i obično odgovor ostane da lebdi tamo među onim pitanjima o kojima čovečanstvo ne zna ništa ili jako malo.

Na klupi vidim par koji se grli i nežno razmenjuje poljupce meke. Sedam na drugi kraj iste te klupe i osećam toplinu njihove ljubavi kako se naokolo širi. Okrenut leđima i zagledan u vodu koja ravnomernim slapom teče sa česme, pokušavam da upijem u sebe trunčicu njihove emocije. Sebičan sam, primećujem, i nadasve nepristojan poput energetskog vampira koji krade energiju drugima kako bi imao snage da podnese život. Ustajem i odlazim da sednem na sledeću slobodnu klupu. Vadim iz džepa, moderno skrojenog mantila, kutiju cigareta, palim jednu, uvlačim dim snažno u sebe i otpahujem ga u pravcu neba, podignute glave, zagledan u dubinu svoda koji je nekada davno stvorio Bog.

Ljubav koju sam oteo onom mladom paru koji se još uvek nežno dodirivao je zajedno sa dimom napustila moje biće i samovoljno pristajem da sedim na vetrometini života, zagledan u ono sutra koje je danas. Vidim ga isuviše jasno i spoznajno konstatujem da ću i sutradan doći u ovaj isti park da se napijem vode, “ukradem” malo tuđe ljubavi i gledam u svod.

Zgrčenog tela se okrećem ka onom paru ne bi li im blagim osmehom zahvalio ipak na toplini koju sam pozajmio, sada već pozajmio, jer sam im vratio kroz dim cigarete delić ljubavi koji sam prethodno ukrao. Videh suze u njihovim očima. Rastajali su se. Bio je to zapravo njihov poslednji susret. Čuo sam kako mu govori da odlazi i da ne može čekati sledeći dan, jer će biti suviše sličan današnjem. Nisam jedini koji o danima tako razmišlja, pomislio sam.

Mladić je ustao i otišao ubrzanim hodom, a ona je ostala da sedi na klupi spuštene glave i da gleda kako joj suze natapaju krilo. Prišao sam joj. Ponudio je cigaretom. Nevoljno je prihvatila, uvukla duboko dim u sebe i otpahnula ga u pravcu neba. Osetila je olakšanje. Uspela je da iz sebe izbaci ljubav. Zamislite to!? Olakšanje dok iz sebe izbacujete ljubav. Čudan neki svet u nama i oko nas.

Otišao sam iz parka i više se u njega nisam vraćao toga dana. Nastavio sam dalje. Vratio se obavezama i čekao da sutra opet postane danas. Kada je postalo sutra danas, imao sam u glavi identične misli. Samo na tren sam pomislio na onu srušenu ljubav u parku i nastavio put firme u kojoj sam radio na mestu prodavca jedne vrste robe koju žene naprosto obožavaju. Ima ta roba i svoje gorni, i unutrašnji, i gazišni deo.

Uzeo sam jedan par cipela u ruke i počeo da posmatram. Video sam kako bi ona devojka iz parka divno izgledala kada bi ih obula na svoja mala stopala. Video sam kako je odlučila da ne ide nikud. Video sam kako ustaje sa klupe i u njima trči za svojim voljenim. Sustiže ga. Sve sam to video, sve sam to doživeo, sve to osetio u mašti koja ima saznanje da je mnogo novih informacija doprlo do nje i stvorilo u glavi neku novu realnost. Istinitu ili ne, pokazaće sutra kada opet postane danas. – #MilošJoker

Photo by Tim Foster on Unsplash

Podeli: