„Nečija potreba, tvoja nemoć, tuđa pravila, tvoj život. Samoća u pokušaju. Pokušaj u samoći. Kiša na asfaltu i asfalt na kiši. Suza na dlanu. Kap. Jedna. Još jedna. Nekoliko njih. Podižeš glavu. Nebo. Noćno nebo. Oblačno je i ne vidiš zvezdu što pada. Neko je umro. Kažu da zvezda padalica na to ukazuje. Ne veruješ u to. Veruješ u postojanje čoveka koji se ne zanosi kojekakvim pričama o misteriji života. Veruješ da postojiš samo sada i ovde. Veruješ da je kraj, definitivno kraj. Nakon toga je mrak. Ništa. Možda. Ne znamo ni ti, ni ja. Opet suza na dlanu. Poslednja u tom danu. Hoće li ih i sutra biti? Samoća u pokušaju. Ili bi pokušaj u samoći? Kako ono rekosmo na početku? Na početku čega? Sita si raznolikih pitanja. Odgovori su pametni. Ti, takođe. Pitanja su tako pase. Bolje je da ćutimo. Kiša još uvek pada i duboko smo zagazili u noć. Oboje. Tamo si, i čekaš. Ovde ja čekam. Ne dešava se ništa. Besmrtnost je prisutna. Ti se ponašaš kao ranjeni vojnik koji korača čvrsto u nameri da izvesti o pobedi i slobodi. Gledaš u nebo. Vedro je. Još jedna zvezda pada. Neko je umro, pomišljaš. Hm, možda si i u pravu. Ali, ne znaš u kom se vremenu nalaziš. Ovde i sada. Nosiš slike svojih predaka. U Besmrtnom puku korčaš. One zvezde, možda precima pripadaju. Možda. Ko će to znati, osim ako ne neka od onih suza što ti je u dlan pala. Mala. Nevina. Čista kao bebin pogled. Lepa kao novorođena sloboda. Stojiš mirno na kiši. Više ne gledaš u nebo. Zatvorenih očiju osećaš ponos svojih predaka kako ti kroz telo prolazi. Hrabrosti ti ne manjka. Život te voli. Sećaš se imena i prezimena, i jedino to ti nedostaje i boli. Jedino to ti nedostaje.“ – #MilošJoker

Photo by Luis Galvez on Unsplash

Podeli: