Autori priče: Miloš Dimitrijević Joker i grupa autora sa Facebook-a (Nena Stojkovic, Svetlana Lefkoska, Violeta Jovanovic, Aleksandra Kozomara, Spomenka Maric, Slavica Marinkovic Jelusic, Katarina Kermeci Erdes, Jelena Alatic, Jasmina Valka, Ljiljana Milosevic)

 

Večeras sam gledala daleko u mesec i slušala tišinu. Misli su navirale i osetila sam se opet nekako srećno, nekako nevino, mlado, bezbrižno. Bila sam sva satkana od sreće samo i osmeha koji davno ostavih nekim drugim mestima i ljudima da se sećaju na vremena kada se nije moralo samo maštati o sreći, na vremena u kojima je oko mene postojao jedan sasvim običan svet, od bezbrižnosti stvoren.

Večeras sam gledala u mesec i čula istinu. Hiljade zvona katedrala lomilo je jecaj čovečanstva. Vetrovi noći jecali su za pokoj duša. Vesela nisam, ali sam hrabra i probuđena. Ranjeni orao grkće, šalje mi smelost i daje pravac ka znanju. Buđenje je veoma bolno u svitanje u svakom novom danu.

Gledam ja mesec, gleda i on mene sa visine. Stari je to lisac, mangupčina. Ume taj da prevari, da šeretski, „namigne”. Da uzburka osećanja, vrati neka nadanja. A lep je ove julske noći pun mesec, ko dukat žut.

Mislim, stani bre stari prevarantu. Koliko si do sad varao! Zar opet iznova ćeš istu foru da mi prodaješ!?

A volela bih da me tvoj sjaj u noći, vrati u one lepe bezbrižne dane detinjstva, kada smo do kasno u noć igrali žmurke i radovali se svakoj novoj priči. Verovali da postoji samo taj trenutak, satkan od ljubavi i nade. Jedan sasvim običan, moj svet, bio je za mene ceo svemir.

Pamtim još te detinjarije. Pamtim i onaj prvi treptaj na mesečini, prvi dodir kad sve stane. Kad nešto osećaš, a ne umeš da objasniš šta je. A mesec je znao to i mudro ćutao. Zasijao ,,baksuz” ko za inat meni.

Ma kakvi fenjeri?! Činilo mi se ko da je upalio ,, reflektore”!

I onda otvorim škrinju detinjstva i polako počnem vaditi jednu po jednu sasvim običnu, a meni toliko važnu uspomenu. Gledaj meseče i divi se mojoj škrinji prepunoj sasvim običnih, a u stvari posebnih stvari. Neću ti ih sve pokazati.

Odlutam mislima tako daleko , na peščanu plažu, pod palmu srece uz plavetnilo mora. Tirkizno plave boje stapaju se pod suncem obasjanim danom, zaploviću u toj lepoti plavetnila, čekajući još koji mali talas ili val. Plutaću tako u mislima. Nosim i radost danasnjeg dana i pustite me da sanjam, da uživam u raskoši lepote boja i nestvarne lepote dana.

Žao mi je što se u ovom novom, modifikovanom svetu ne živi, što ljudi kriju svoje emocije i strahove, što svako novo jutro liči na ono prethodno i što svaka naredna noć neće biti vredna pamćenja. Znaš, ja i ne pripadam ovde, ja sam ovde kao po osudi, bez onih noći i onih jutara. Oduzet mi je moj sasvim običan svet i nametnut ovaj novi, hladniji i sebican u svom lažnom sjaju. Ovde sam tako usamljena bez boja, topline ljudskih pogleda i bez reči koje su imale moć da se kao čičak za srce vežu. Što me gledas tako? Zar tebi ne nedostaje zvuk onih malih koraka? U moru gledam mesec što se ogleda. Njegova silueta kao štura slika u ogledalu razliva se po mirnom horizontu. Gde li si sada? Da li si i ti kao i ja zarobljen izmedju klonuća i nade među svim ovim hladnim pogledima? Da slobodu koju sam kao dete trčkarajući bezbrižno po livadama osećala. U meni se budi seta za tim divnim danima, pa uronim u svoja sećanja sa čežnjom. Ali, gle neki mali nemir se budi u meni i taj detinji osecaj je opet tu. Prelepo se osećam posmatrajući mesec koji se šeretski smeši i kao da i on uživa u mojim detinjim osećanjima. Počinjem da plešem uživajući u svakom pokretu, a osmeh mi obasjava lice išarano ponekom borom.

Ali opet, zastanem i pomislim. Ta divna sećanja, te divne uspomene, šta ih je tako probudilo? Jedan mesečev sjaj ili pak neke druge vrednosti koje su se sakupile i vratile me nazad. Nazad u dane, bezbrizne godine. Vraćam se u stvarnost i razmisljam. C‛est la vie.

Razmišljam kako je svaki dan dragocen, dok koračajući otvaram vrata sadašnjosti u kojoj su podjednako podeljene uloge za svakog. Pažljivo osluškujući otkucaje srca, pronalazim skrivene želje koje se možda nikad neće ni ostvariti. Možda će ostati samo pusti snovi. Kako god, bilo je lepo, lepi su to snovi bili. I sanjamo i živimo. Život sasvim običan i lep. Napravimo tako sebi i običan svet jer tu je sva sreća.

KRAJ

Priča je nastala kroz ideju da Miloš Dimitrijević Joker na svojoj zvaničnoj Facebook stranici (https://www.facebook.com/MilosJoker/) objavi naslov i započne priču u nekoliko rečenica, a potom su svi navedeni autori napisali po jedan deo priče, nadovezujući se na prethodne komentare. Tako je grupa ljudi koji se međusobno i ne poznaju na Miloševu inicijativu, napisala ovu priču.

Ovo je dokaz da kreativnost i mašta kao i misli i reči, nemaju granice. Vrednost ove priče je utoliko veća, jer pokazuje da svaki čovek u sebi nosi svoju priču, priču svog života. Retki se usude da pišu o njoj. Svi autori koji su učestvovali u stvaranju ovog dela, dali su deo sebe, deo svojih misli i zajedno stvorili jednu divnu priču, koja pleni divnom emocijom pre svega.

Podeli: