„Nekontrolisana sila užarenim pogledom gura od sebe telo ka tlu. Pognute glave u ramenima prepunih briga korak za korakom pruža. Urušava se svaki sledeći otkucaj srca i vodi telo u duboki mrak. Stotinu miliona neurona pritisnuto hiljadama briga i nekontrolisanim običnim željama, teraju mozak na promišljanje o bezbrižnosti života. Pogled. Šapat. Urlik. Krik. Bes. Suze. Krv. Znoj. Plač. Neizdrž. Umeće lakog postojanja. Postojanje bez emocije. Emocije bez suza. Suze kroz osmeh. Osmeh zagledan u prošlost. Prošlost bolesna od prevelikih očekivanja budućnosti. Stop. Život. Kraj. Smrt. Pomirenje. Oprost. Greh. Ničija teritorija, telo utopljeno u boje tuđeg zavičaja. Stranac u gradu nekih drugih domaćina. Pogled u nebo. Neprepoznatljiv položaj Meseca. Sunce je na zalasku. Otišlo je u mrak i telo sa njim. Jednom, vratiće se tamo gde će moći da svojim precima upali sveću. Tužno telo. Napušteno. Razoreno minama ljudskim i otrovnim prolećnim mirisima koji natopiše mu osmeh gorčinom, sede da odmori. Sede da vrati snagu u sebe.
Još koliko hiljada kilometara treba hodati do izgubljene ljubavi i sreće?
Možda zauvek, jer život unazad vratiti te neće.“ – #MilošJoker

Photo by Austin Neill on Unsplash

Podeli: