„Raspale snage, polumrtvih tela vekovima gaziše vatru i žar. Ogrubelih nogu, iscepanih žila prelivenih svežom krvi, grizoše još dublje u nove rane. Crnilom obojiše dane i zveri ostaše da igraju poslednju igru. Igra je završena, više mosta ostala je srušena snaga junaka koji boriše se hrabro.
Srži bitke otela se nejač i juriša na koplja krvoločne vojske zverinje. Sin neba raspalio je sve vatre pozivajući ih na pobede. Visoko na nebu, plamen se širi. Mačevi u ognjevima još vrući čekaju da krenu u poslednju borbu ka slobodi i jurnu u krvavi trk. Ti si prvi ratnik koji će mačem osvojiti slobodu u vreme kada đavo okrenu se protiv samoga sebe. Prvi put sile mraka u paklu se osujećene jedne protiv u drugih bore. Sin mača uhvatiće koplje i odjuriti u vrh brda hvatajući svetlost zore.
Sve je nestalo u đavolskom miru. Tišina se kroz vatru užarila koja kamen pretvoren u grob nije nikad zapalila. Za svetlo mira i slobode ruku dete je podiglo. Ono malo, nestašno, a hrabro kao leptir što ka svetiljci ide, viče snažno precima svojim da ga vode dole do slobode. Mač mu dadoše u ruke jedan. Silnog junaka dobi vojska. Svi pogledi u njegov zakucani, ratnici pognutih glava čekaju znak: Za mnom junaci, povika dečak.
Silina sva se sručila u dolinu. Mrak se pomeri da ratnici prođu, junaci svi, najprvo dete međ njima, jašući hrabro snagu im vrati. U srca. U dušu. U živote. Ko sada sme odustati kada preci pokolenja prate? Niko ne sme i ne može stati, o junaci, morate im snage dati.
Vatrom ugašena crkvena zvona opet se čuju iz doline budnih! To sinovi ratnika javljaju da đavoli nisu više snažni. Silno, silno, krenite jače, ono dete što majku sisa tek, ono jedino sme da plače.“ – #MilošJoker

Photo by Vincent Chin on Unsplash

Podeli: