DA PROČITATE PRETHODNU PISANU EPIZODU, PRITISNITE DUGME PREVIOUS NA DNU OVE STRANICE

Tek je prošla ponoć. Iscrpljen sam od celodnevnog rada, hodanja po kiši, izbegavanja barica, traganja za mobilnim telefonom i Martine histerije.

               Pred sam kraj dana javio se i moj dosadni rođak iz Ljubovije. Rekao je kako će doći kroz koji dan da nas poseti. Marta će biti oduševljena, ironično zaključujem.

               Sat otkucava i zvuk one neonske reklame me ponovo ometa da mislim. Kapi kiše počinju da udaraju o sims i već osećam da gubim koncentraciju koja mi je u ovim okolnostima neophodna.

               Uzimam praznu svesku koju sam pazario na trafici preko puta za pisanje nekakvih kuhinjiskih recepata i počinjem da pišem. Pišem tako brzo da ruka ne uspeva da isprati misli. Kao da se jure po papiru i jedva dodiruju. Ruka bi da sve ispiše, a misli se gomilaju i gomilaju i čini se da ih više ništa ne može dotaći, osim istine. Istina? Ona je tu da se ruga lažima i napravi od ljudi figure koje će verovati u laži. Lakše je verovati u laž. Ne zahteva mentalni napor i prijemčivija je za uho.

               „Danas sam izgubio sebe“, počeo sam. „Izgubio sam sve ono u šta sam verovao da postoji i spoznao sam svet iluzije koji je isto tako stvaran koliko i ovaj u kome počinjem da pišem dnevnik.

               U svetu iluzije postoji relanost koja je bitno drugačija i koja bi se mogla jedino opisati rečima koje čovek još uvek nije ni osmislio. Čitava jedna ulica ne postoji u tom svetu iluzije i čitavi kvartovi. Niti godina nije ova koja jeste i Mesec je drugačiji, Sunce je bliže, buka nije sveprusutna i oluja je prestala. Ovde, koliko mogu da primetim, tek počinje.

               U svetu iluzije, Marta ne boluje. U svetu iluzije, Marta postoji u nekoj drugoj realnosti. U svetu iluzije, žuti taksi vozi uvek istom ulicom. U svetu iluzije je sreda, baš kao i ovde. U svetu iluzije, postoje ljudi koji ne postoje u stvarnosti. U svetu iluzije, …“

               Umorio sam se. Toliko misli je još trebalo zapisati, ali ruka ih nije ispratila, a i već sam i sâm zaboravio jesam li uopšte napisao sve što sam želeo.

               Pokušavam da nastavim, ne ide. Prozorsko staklo je naprslo pri vrhu i to tek sada primećujem.

               Marta je u susednoj sobi i verovatno spava. Ne želim da je budim. Čitaću vesti na portalima, možda tamo nešto o oluji piše.

               Prethodno sam pronašao telefon. Da. Bio je u žutom taksiju. Stajao je parkiran na uglu, između četrvte i treće ulice. Kada sam otvorio zadnja vrata, ugledao sam telefon na sedištu. Htedoh da upitam nešto vozača, ali ga nije bilo za volanom.

               Nestao je u iluziji. Nestao je među ljudima koji su izgledali čudno, ali odmorno, zadovoljno i lepo. Uistinu, kada bolje razmislim, biće da sam ja njima izgledao čudno.

               Već sam toliko konfuzan i nepovezano mislim. Mislim da ću zaspati. Ne, ipak neću. Ostajem budan do jutra. Želim da vidim izlazak Sunca i Martu. Želim da budan dočekam realnost ili iluziju. Želim da osetim svaki dodir iluzije. Želim da se uverim da je iluzija postala realnost. Želim da Marta ponovo hoda bez pomagala, kao nekada.

               Snažna lupnjava dolazi sa sprata iznad nas. U tom stanu već dugo niko ne živi. Ko li se to doseljava sat vremena posle ponoći?

               Razmišljam da odem i proverim. Ipak, ne. Sačekaću do jutra. To je to. Sada definitivno postojim u sopstvenoj iluziji. Da. Ne može biti drugačije. Onaj taksi. Da, onaj taksi me je oslobodio stvarnosti i sada postojim u paralelnoj realnosti iz koje je nemoguće izaći.

               Ne. Ne. O čemu ovo razmišljam? Realnost ne može biti paralelna. Postoji samo jedna jedina realnost i prestaću da mislim o tome.

Marta je bolesna i moram da živim sa tom činjenicom. Nikakav žuti taksi me nije nikuda odvezao. To je samo običan umor koji se ispoljava na način koji me tera da razmišljam o drugačijoj realnosti kakvu bih želeo da imam kraj sebe.  

               Zaspaću. Do jutra će sve doći na svoje.

               Budan sam. Već je jutro?

               – Oh, Bože! Zar već? – progovaram pošto sam tek otvorio oči.

               – Reci ljubavi. Jesi li lepo spavao?

               – Marta?!

               – Molim, mili – umilno odvraća.

               – Zar ja nisam zaspao u fotelji?

               – Jesi.

               – Otkud ja u našem krevetu? Zajedno, ti i ja? Zajedno u našem krevetu?

               – Mili, šta ti je? Sigurno si nešto ružno sanjao.

               Verovatno sam samo nešto ružno sanjao, da. Martina ruka je na mom obrazu i nežno me miluje. Na trenutke osećam da joj ljubav bridi kroz prste i prolazi kroz moje lice. Neka fina milina me je obuzela i više nisam ni sanjiv. Zrak sunca me je pozdravio ciljajući me u zenicu levog oka i to je siguran znak da je novi dan uveliko otpočeo da postoji u vremenu, mimo mog saznanja o tome.

               – Želiš da napravim uštipke za doručak? – tiho progovara.

               Obožavam uštipke. Marta ih je nekada savršeno spremala. Ponekad ih se setno prisetim. Imati osećanje prema uštipcima nije pohvalno. Ustvari, to i nije osećanje prema uštipcima, to je, to je smisao života. Negde sam pročitao da se život gradi na lepim uspomenama. Sve podseća na bezbrižne dane i na Martu koja je bila zdrava. Mlada je, izboriće se, govore mi misli.

               – Naravno da želim. Ko bi im još odoleo kada su onako topli? – odvraćam veselim glasom, a bol se neki u pozadini skrio.

               – Odmah ću nam napraviti. Idem najpre do prodavnice po jogurt i još neke sitnice – poletno progovara.

               – Možemo zajedno. Pomoći ću ti.

               – Ne treba. To su samo sintice. Mogu da donesem sama. Odmaraj još malo. Zaslužio si.

Zaslužio sam? Da odmaram? Možda i jesam, ali kako će sama? Potreban sam joj. Juče je histerisala preko telefona i plašila se oluje, sada već može sama. Kako se menja, kako melje ta podmukla bolest. Okej, neka ide sama. Vredeće joj za samopouzdanje. Otići ću po nju ako se ne vrati kroz petnaestak minuta.

               Okrenuo sam se na drugu stranu i nastavio da dremuckam. Čujem njene malene korake. Čini se na momente kao da poskakuje dok hoda. Čas je čujem kako odlazi do kupatila, pa natrag do sobe. Presvlači se. Skida spavaćicu. Sve radi tako brzo i tiho istovremeno. Valjda ne želi da prekida moj dremež. Izašla je. Već je u hodniku. Obuva svoje patike za šetnju i sada već čujem kako proverava da li je zaključala vrata. Lift se popeo do našeg sprata. Otišla je.

               Radujem se. Ne smem ni oči da otvorim. Štipam samog sebe za obraz i osećam lagani bol. Valjano sam se uštionuo. Izgleda da je ovo stvarnost.

               Ustaću. Moram do kupatila. Postaviću sto da iznenadim i ja nju. Ne. Ipak ću nam namestiti pribor u dnevnoj sobi. Doručkovaćemo uz jutarnji program.

               – Dobro jutro, poštovani gledaoci – tek što sam ga uključio, voditeljka je progovorila. Nasmejana je. Nešto se drastično promenilo, pomišljam. Radost u njenom glasu, čemu to? Obično je nervozna, namrgođena i smrknutog pogleda. Ovo jutro je ono koje će promeniti sve, baš kako su pevali Indexi:

Ti si tu,

svud je mir oko nas,

grobna tišina nas dijeli,

ali ne, čekaj strpljivo dan,

jutro će promijeniti sve.”

Ukoliko želite da pratite šta će se dalje dešavati u životima Koste i Marte, zapratite me na društvenim mrežama radi više informacija o sledećim epizodama.

Da me zapratite na društvenoj mreži, klik OVDE (za Ig) ili OVDE (za Fb) 

Podeli: