DA PROČITATE PRETHODNU PISANU EPIZODU, PRITISNITE DUGME PREVIOUS NA DNU OVE STRANICE

Mesec je maj. Početak maja. Sreda je. To je onaj dan na sredini nedelje u kome niste sigurni da li je bliži početak ili kraj sedmice.

Negde na vrhu lestvice nalazi se priča o izgubljenom vremenu, u prostoru koji zovemo planetom i životom kojim se ne bavimo na pravi način jer nemamo kad da ga se sećamo. Svaki novi trenutak je sada.

Koračam prema stanu. Marta očekuje da stignem svakog časa.

Neka dosadna kiša pada već četvrti dan za redom. Vetar je. Neobičan za ovo doba godine. Snažan, oštar i poprilično uporan.

Sagnute glave, brojim korake i izbegavam barice na pločniku. Jedan ulevo, pa još jedan, veliki udesno, pa manji, korak po sredini. Osećaj je zanimljiv ako mu se prepustim i ne pomišljam na kišu koja mi je pokvasila košulju.

Zastajem ispred ulaza u jednu zgradu. Kapi mi cure niz lice. Mokar sam od kiše. U petoj ulici se nalazi naš iznajmljeni stan. Marta me poziva na mobilni telefon. Pokušavam da se javim, ali ne uspevam. Telefon mi ispada iz ruku i vidim kako svetli u kišnicii pod mojim nogama. Prestaje da vibrira. Izgledao je kao da se koprca uhvaćen u zamku. Polako ga podižem sa pločnika. Brišem ga suvim delom košulje.

Kiša sve jače pada. Moje patike su već skroz mokre. Platnene su i to je bilo očekivano. Već osećam kao da mi noge plivaju u vodi. Pljusak je toliko snažan. Čini se da prodire kroz zidove.

Fasade su vlažne. Vlaga kao da na njima oslikava figure nekakvih čudnovatih bića koja ne mogu biti sa ove planete. Možda su među nama, pomišljam.

Pokušavam da uključim telefon. Za trenutak je zasvetleo, baš kao i zeleno svetlo na semaforu sa druge strane ulice. Kreni, kao da mi neko dovikuje. Razgledam oko sebe i ne vidim nikoga, osim jedne bake koja se skupila pod svoj kišobran. Pogledava povremeno u mom pravcu. Kraičkom oka prati svaki moj pokret. Možda samo umišljam. Sirota starica se samo sakrila od kiše, baš kao i ja.

Vetar sve snažnije duva i čini se da će nas kakva oluja zahvatiti. Najzad sam uspeo da dobijem Martu, ali me ne čuje od vetra. Pokušavam da joj kažem da sam blizu. Deluje da je poprilično uplašena i uznemirena. Ne mogu da joj pomognem, daleko sam. Pet ulica daleko. Ipak, počinjem da trčim. Više ne izbegavam barice. Trčim kroz vodu i kroz oluju. Vetar me snežno odvraća sa mog pravca. Zastajem i ulećem u prvi slobodan taksi. Nema nikoga za volanom. Auto radi u mestu i sa radija dolazi neka lepa muzika. Ona kojom se svet ponosio u bliskoj prošlosti. Ona s kraja dvadesetog veka.

Najzad, uspevam da dobijem Martu ponovo.

– Kosta, gde se nalaziš? Nestalo je struje.

– Na putu sam do stana. Ne paniči. Ništa strašno ne može da ti se dogodi.

– Ostao je otvoren prozor od dnevne sobe i ne mogu da dođem do njega da ga zatvorim!

– U redu. Ostani u spavaćoj sobi. Zatvoriću ga kad dođem, samo da ovo malo stane.

– Neće stati, Kosta!

– Zašto vičeš? Čega se bojiš? Ovo je samo malo nevreme koje će ubrzo da prođe – uspeo sam da završim rečenicu i primetio da se veza prekinula.

Svaki sledeći pokušaj da ponovo uspostavim liniju bio je neuspešan.

Vozač je ušao u taksi.

– Dobar dan – progovorio sam za zadnjeg sedišta. Deluje da me nije mi čuo. Ponavljam: – Dobar dan! Opet kao da me ne čuje.

Pružam ruku preko sedišta i dodirujem ga po ramenu. Okrenuo se polako.

– Dokle idete mladiću? – upitao je kao da se oluja ne dešava.

– Odvezite me pet ulica niže, molim Vas. Platiću duplo ako treba.

– U redu.

Krenuli smo. Muzika je sve glasnija i više se ne čuje huk snažnog vetra. Tek poneka kap kiše udari o stakla automobila. Najednom je sve tako mirno. Prošli smo tek pored prve poprečne ulice.

– Trebalo je ranije da uđem u taksi i da krenemo. Možda bi pre prošla ova oluja – progovorih, tek da nešto kažem.

– Nije to ništa, mladiću. Život je sastavljen od oluja. Ko zna kakve nas sve oluje čekaju u nekoj bližoj ili daljoj budućnosti – odvratio je mirnim glasom.

– Molim Vas da malo požurite, devojka mi je sama u stanu. Ponekad je gotovo nepokretna. Prilično je uplašena. Moram da što pre stignem do nje.

– Nema problema. Ne brinite. Još dve ulice i stižete na vreme, ako se ikada igde može na vreme stići.

– Ako požurite, može.

– Ako požurim? Ako usporim? Ako izazovem sudbinu? Ako donesem slobodnom voljom odluku koja će promeniti tok događaja? Hoćete li onda stići na vreme?

– Ne razumem. O čemu govorite?

– O ovome – zastao je na početku pete ulice:  – Stigli smo mladiću. Kuda ćemo dalje?

– Vi ste sigurno promašili put ili ste skrenuli negde, a da nisam ni primetio.

– Želite da se vratimo nazad?

– Da, molim Vas.

Vratili smo se malo niže i pred mojim očima se nalazio samo brisan prostor. Zgrade, kuće i lokali pored kojih sam prošao ovoga jutra, više nisu bili tu.

Stajali smo već nekoliko minuta na kraju četvrte ulice i više nije bilo puta koji bi nas odveo u petu ulicu.

– Želite da vozim dalje ili ćete da izađete ovde?

– Želim da izađem – odvratio sam zbunjeno i gurnuo ruku u džep kako bih dohvatio novčanik.

Sa radia su dopirali početni taktovi pesme: In the air tonight. Glas Fila Kolinsa je počeo da odzvanja kroz unutrašnjost automobila.

Nekada sam voleo ovu pesmu, sada mi nije prijala. Delovala je čudnovato u spoznaji da je oko mene pustoš.

Izašao sam iz taksija i vratio novčanik u prednji džep farmerica. Pošao sam rukom da opipavam druge džepove u pokušaju da pronađem telefon. Ne. Ostao je na zadnjem sedištu žutog taksija koji se odvezao nazad prema gradu.

Potrčao sam za njim. Čini se da ću moći da ga sustignem na jednom od semafora. Snažno sam se zatrčao i nakon stotinak metara ostao potpuno bez daha. Noga mi je klecnula snažno i osetio sam da ni korak dalje ne mogu da pružim.

Odmakao sam od kraja četvrte ulice prema sredini. Zrak sunca me je strefio u zenicu levog oka i ostavio me u uverenju da će ostatak dana biti lep i sunčan.

Najzad, pravo proleće. Nisam naišao ni na koga otkako sam izašao iz taksija. Izgleda kao da su se svi ljudi sakrili u svojim domovima od oluje koja je ovuda projurila. U susret mi dolazi neka osoba. Ne vidim joj lice. Zraci sunca su me zaslepeli. Žmirkam na jedno oko.

– Izvinite – obraćam se dok prolazi pokraj mene – Ne mogu da pronađem put za petu ulicu. Nekako mi se čini da sam zalutao. Ne dobijam odgovor. Prolazi kraj mene i kao da me ne primećuje.

Sve je čudnovato lepo. Izgleda tako sveže i lepše negoli ovoga jutra dok sam prolazio tuda. Ipak, još uvek sam zbunjen i ne uspavam da pronađem put do pete ulice u kojoj se nalazi Marta u našem malom iznajmljenom stanu.

Ulazim u pekaru. Prodavačica je okrenuta leđima. Miris svežeg hleba je neodoljiv. Tako divno ispunjava mali prostor.

– Gospođo, oprostite, ne mogu da nađem put do pete ullice, …

– Zar i vi? Jedna devojka je maločas isto ovde zalutala.

– Eto, dobro je. Nisam jedini – odvratih uz olakšanje.

– Želite li nešto? Sveže su nam kiflice sa makom.

– Ne, ne. Hvala. Želeo bih da mi kažete kako da stignem do pete ulice?

– Vi niste iz ovog kraja, gospodine?

– Oh, naprotiv. Jesam, dakako. Zapravo, stanujem u petoj ulici – izgovorih, a utom začuh gromoglasan smeh prodavačice koji se prolomio kroz svaki deo malene pekare.

– Zar ne mislite da biste onda lako mogli da budete okarakterisani kao kakav lopov, ako tvrdite da stanujete baš u petoj ulici?

– Taman posla, gospođo. Tamo ima mnoštvo finog sveta. Moguće da ima i lopova, ja to ne znam, ali svakako nisam jedan od njih.

– Gospodine, ako biste nešto da pojedete, na usluzi sam, ako biste da vodimo dalje razgovor, molim Vas da izađete, imam posla i nemam vremena za šalu.

Ukoliko želite da pratite šta će se dalje dešavati u životima Koste i Marte, zapratite me na društvenim mrežama radi više informacija o sledećim epizodama.

Da me zapratite na društvenoj mreži, klik OVDE (za Ig) ili OVDE (za Fb) 

Podeli: