DA PROČITATE PRETHODNU PISANU EPIZODU, PRITISNITE DUGME PREVIOUS NA DNU OVE STRANICE

Jutro je sunčano. Kroz prozor ulazi ona fina milina koja ume da probudi najlepše u čoveku.

Noć je bila teška. Marta je imala bolove i skoro da nije ni spavala. U deset sati će doći Marija da bude uz nju, ja moram na posao. Već je skoro devet.

Ulazim polako u spavaću sobu, noćio sam na trosedu u dnevnoj, tako radimo kada je Marti jako loše. Smeta joj nečije prisustvo.

Gledam je kako mirno spava. Najzad, pomišljam, da malo odmori od bolova. Zatvaram vrata polagano i krećem ka kuhinji da spermim doručak za oboje, i za Mariju za slučaj da je gladna.

Klecnula mi je noga. Ponovo. Već mi se to desilo nekoliko puta otkako sam se posekao na onaj deo od porcelana. Lupio sam šakom o stolicu u pokušaju da se pridržim.

– Kosta! – progovarala je tiho Marta. Probudio sam je. – Jesi li ti?

– Ja, sam – odgovaram, pošto sam polako otvorio vrata.

– Dobro jutro. Jesam li dugo već budna? – pita, još uvek zatvorenih očiju.

– Ne znam, mila. Mislim da si se tek probudila.

– Dobro je. Mislim da sam sanjala majku. Kao da je došla kod nas, nekako srećna. Stalno je bila nasmejana. Donela nam je i neke darove i jednu lutku sa kojoj sam se igrala kao mala. Zvala sam je Lola.

– Sigurno je to nešto dobro – progovaram tiho. – Bila je nasmejana. Sigurno je dobro.

– Nadam se. Uh, kako mi nedostaje. Koliko bi ona sada brinula, možda i bolje što nije među nama, da me ne gleda ovakvu.

– Ne volim kada tako govoriš. Borci tako ne govore.

– Govore, govore ponekad. Valjda tako skupljaju snagu za nove pobede – uzvrati mi uz maleni osmeh.

– Pošao sam do kuhinje da nam spremim doručak. I za Mariju ću nešto da spremim. Želiš li jaja na oko?

– Da. Želim. Samo jedno.

– Ne može jedno. Pržim samo u paru – pokušavam da se našalim u nadi da ću je ubediti da pojede malo više.

– Dobro, neka ti bude. Kuvaru moj – izgovori uz onaj osmejak opet. – Pre toga mi samo pomozi da skinem ovu upišanu pelenu. Izvini što me gledaš ovakvu.

Nisam ništa odgovorio. Poljubio sam je u vrh usana i skinuli smo pelenu zajedno. Presvukla je i spavaćicu, bila joj je vlažna od znoja. Bolovi su bili jaki čitave noći, a u jakim bolovima se čovek više znoji.

– Odoh sada da ispržim jaja. Brzo ću to ja, a i žurim na posao. Marija ti uskoro dolazi.

– Da, znam. Dodaj mi ovaj štap da odem do kupatila, da se umijem malo i istuširam.

– Moći ćeš sama?

– Aham. Moram – reče i podiže se sa kreveta, čvrsto se oslanjajući o štap.

Doručak je postavljen. Marta sedi u stolici preko puta. Već je pojela jedno jaje i kao da se gleda sa onim drugim. Čas gleda u jaje, a čas u mene. Pravim se da to ne primećujem.

– Zar baš moram i ovo da pojedem? – pita me nevoljno.

– Aham. Moraš – odgovaram u njenom stilu.

– Juče je dolazio gazda, zaboravila sam da ti kažem – nastavlja dok preseca nožem drugo jaje.

– Šta je hteo? – pitam punim ustima. Nepristojan sam.

– Kaže da moramo da se iselimo u narednih mesec dana. Vraća mu se kćer iz Kanade sa decom.

– Je li? Znači, počelo je.

– Šta je počelo?

– Pa, vraćanje. Svi će oni da se vrate. Neka, i treba. Šta će tamo, da žive među tuđima? Ovde bre, ovde među svoje.

– Ma, daj. Ti i tvoj patriotizam. Vraća se žena, zatvaraju firmu u kojoj radi tamo.

– Pa, patriotizam, nego. Neka radi ovde. Ima posla.

– Dobro, dobro. Tema je nešto drugo. Moramo da pronađemo novi stan.

– Šta misliš da kupimo naš? Na kredit – zaćutala je nekoliko trenutaka i oči su joj se napunile suzama.

– Naš? Tvoj i moj? Naš?

– Pa, da. Naš mali stan, za našu malu porodicu sa velikom dečijom sobom – tek što sam izgovorio, još suza navrlo joj je na oči. Širi ruke i poziva me da je zagrlim.

Grlim je. Umalo i sam nisam zaplakao.

– Moram da idem. Vraćam se oko tri, pola četiri.

– Okej – jedva da izgovara, dok je gledam uz smešak – Znam, znam. Ako mi bilo šta zatreba, odmah te zovem.

– Tako, lepotice moja. Vidiš kako si to lepo naučila – ljubim je još jednom i krećem ka izlaznim vratima.

– Kosta! – zaustavila me je. Okrećem se, pitam je pogledom – Ništa. Nešto sam… Ništa. Ostavi otključana vrata, zbog Marije.

Hodam polako prema kafiću. Zastao sam da kupim duvan.

– Dobro jutro, komšija.

– Dobro jutro, Anđelija.

– Uh, kad me tako osloviš po imenu, dođe mi da…

– … da vrisneš moje ime?

– Ma, daj. Kao Oliver Mandić, je li? Nisam na to mislila, šta ti je?

– Ha, ha. Ništa, šalim se malo. Da mi lepo počne dan.

– Kako je Marta?

– Odlično je. Evo, baš nam je napravila divan doručak i sada se sprema da izađe sa drugaricom.

– Znači, oporavlja se.

– Naravno da se oporavlja, zašto ne bi?

– Pa, onako. Čula sam da…

– Šta si čula, Anđelija? Daj mi duvan, žurim. Ne slušaj sve i svašta, brini svoju brigu.

Nastavio sam dalje prema kafiću. Skoro da sam stigao.

Noga mi je ponovo klecnula. Ovo je već drugi put od jutros. Počinjem da brinem, ali ne pridajem tome naročito pažnju. Dešavalo mi se i ranije, mada ne ovim intenzitetom.

Ubiće me stajanje u šanku.

Već je jednaest sati. Bašta kafića je prepuna raznolikog sveta. Napravio sam između osamdeset i sto kafa od kako sam ovoga jutra otvorio šank.

Vole ljudi da piju kafu. Volim i ja. Volim domaću, ali volim i espreso. Volim još i kafe late, i fredo, i frape. Najviše ipak volim domaću, ona mi prija.

Koliko sudbina u jednoj bašti? Godinama radim ovaj posao i svakoga dana se nanovo divim onim ljudima koji nose u sebi radosnu klicu života i čudim se onima koji život kao da mrze.

Razmišljam i o jednima i o drugima, možda malo više o mrziteljima. Nije mi jasna njihova životna filozofija. Nije mi jasan taj mrziteljski stav. Nije mi jasna ta potreba da mrze. Kako se to uopšte radi, a da ne povređuješ sebe?

– Dva nesa, koka-kola, mala do pola i tri mineralne – kao da diktira, novu porudžbinu, moj kolega po profesiji, Lepomir, zvani Lepi. Nesvršeni student ekonomije. Još tri ispita do kraja studija, već četvrta godina za redom. Svake godine se kune da će baš te godine da diplomira i to traje i traje, a i potrajaće izgleda.

– Izašlo, Lepi – uzvikujem mu, pošto sam servirao porudžbinu.

Koristim nekoliko slobodnih trenutaka i pozivam Martu na telefon da proverim je li sve u redu?

Marija je pristigla oko deset, sede na terasi. Pokušaće da izađu i u šetnju. Posebno mi je drago zbog toga, voleo bih da je ona Anđelija sa trafike vidi dok šeta.

– Barezi, sipaj nam nešto brate, da se razmrdamo malo – obratio mi se Lepomir.

– Sipaću tebi, Lepi. Ja ne mogu, rano je.

– Uzmi jednu pivčugu, brate.

– Ne mogu. Ne danas. Preskačem. Smućkaću ti koktel, može?

– Može, brate. Napravi mi jedan mohito, brate.

Lepomir. Punačak, stameni mladić. Poznatiji po tome što mu je ožačar pre nekoliko godina umalo izbio oko četkom. Od tada ima maleni ožiljak ispod levog oka i koristi poštapalicu: brate!

Ako Bog da, ove jeseni će se oženiti. Imaću tu čast i zadovoljstvo da budem venčani kum njegovoj lepšoj polovini i njemu.

– Izvoli, brate, Lepomire. Tvoj mohito je upravo serviran.

– Nemoj, brate, da me zoveš Lepomir. Koliko puta, brate? Koliko puta još da ti kažem?

– Lepše je Lepomir, nego Lepi. Lepi je nekako, malo, znaš.

– Znam, brate. Znam. Važno je da si ti ukačio dobar nadimak. Barezi, brate. Da si stvarno bio neki fudbaler, prozvali bi te Bađo, brate, a ne Barezi.

– Odbrana, sine. Odbrana je najjači napad. Kakav Bađo.

– Kako je Marta, brate? – pita me dok uzima gutljaj koktela.

– Ne znam. Nije najbolje. Brinem sve više. Čini mi se kao da je jedva preživela prošlu noć. Ne znam više šta da radim. Ne želi lekaru, a ja nikako ne mogu da joj pomognem. Nekad pije lekove, nekad neće.

Bori se na neki svoj način, a ja sam i dalje uveren da sve ide iz glave.

– Ne znam, brate. Možda da pitamo Jovanu da ode do njenog ćaleta?

Jovana je Lepomirova verenica. Buduća mlada. Kći čuvenog doktora Arsića.

– Ne znam. Pokušaću da razgovaram sa njom.

Mašu ti sa trećeg stola u bašti – bio sam zadovoljan što su ga pozvali gosti da ih ponovo usluži. Ne prija mi kada pričam o Martinoj bolesti. To je nekako naša stvar. Verovatno grešim. Sigurno grešim. Ali, tako bežim. Bežim od problema, od realnosti. Nekada nisam bežao. Sada bežim. Verovatno zato što je toliko mnogo volim.

Ne mogu da prihvatim njenu bolest i zato bežim.

Bežim od tog prihvatanja, bežim od slučajnih prolaznika, od namernih, od prijatelja. Bežim od svih. Ne želim da me iko podseća da Marta ima zdravstveni problem. Želim da je sve lepo. Želim da pokušam da joj pomognem da ozdravi. Ne znam da li je to moguće? Ne znam.

Niti Marta želi da pričamo o tome. Pravi se da je to samo nešto, tek onako, usput, kao prehlada. Običan nazeb koji, eto, traje već neko vreme. Ne razgovaramo o bolesti. Razgovaramo o posledicama. I pravimo planove za budućnost. Mnogo planova za budućnost.

Napravili smo ih toliko da bih danima mogao da vam o njima govorim. Možda i hoću, možda ću vam i to ispričati.

Jednom je jedan čovek uverio sebe da može da leti. Kažu da je sledećeg dana odleteo i da se više nikada nije vratio na mesto koje bi ga podsećalo na to da je tako teško poleteti. Od tada, on leti svakoga dana. Iz grada u grad. Iz države u državu. I posmatra ljude koji misle da je pošašavio samo i jedino iz razloga što oni nisu u stanju da uvere sebe da mogu da lete.

Ukoliko želite da pratite šta će se dalje dešavati u životima Koste i Marte, zapratite me na društvenim mrežama radi više informacija o sledećim epizodama.

Da me zapratite na društvenoj mreži, klik OVDE (za Ig) ili OVDE (za Fb)  

Podeli: