DA PROČITATE PRETHODNU PISANU EPIZODU, PRITISNITE DUGME PREVIOUS NA DNU OVE STRANICE

Na izletu smo. Nije kao na Zlatiboru, ali je proplanak lep i živopisan. Sigurno će doprineti Martinom pozitivnom raspoloženju.

Posekotina me pomalo ometa da nam upotpunim ugođaj. Saplićem se dok hodam. Na desnoj nozi mi je papuča, na levoj patika. Da sam bar levu posekao, čini se da bi mi bilo lakše. Ovako, pomalo se teško oslanjam u želji da postavim frotirno ćebe na zelenu travu.

Uspeo sam. Sve je na svom mestu. Frotirno ćebe je pritisnuto sa četiri kamena na krajevima i povetarac ne može lako da ga odigne od tla.

Dan je sunčan. Marta sedi na stolici na rasklapanje i zabačene glave unazad pozmatra bistro nebo.

Termos sa kafom i naše dve šolje su spremne. Plazma keks, nekoliko jabuka, flaša sa vodom za piće. Sok u tetrapaku i kiflice sa makom su u centru ćebeta. Dve knjige su jedna preko druge. Marta čita „Uliks” Džejmsa Džojsa, ja sam već odavno u „1Q84” Harukija Murakamija.

Ne progovaramo već više od pola sata.

Pruža ruku, pokazujući mi na kiflice sa makom. Dodao sam joj činijicu. Baš je nekako lepa ta malena činija. Sećam se da smo je kupili u Rimu, jednom dok smo još bezbrižno putovali. Ima tome tri godine. Rim, prelep grad… Neću sada o Rimu. Na proplanku smo.

Voleo bih da je povedem na Zlatibor. Nikada do sada, za svojih dvadeset devet godina, ga nije posetila.

Kiflice sa makom su ukusne. Već smo pojeli po dve.

Marta je još uvek na stolici na rasklapanje u položaju koji nije promenila otkako smo stigli.

Pred mojim očima puca pogled. Grad je daleko u dolini. Izgleda kao da je u nekoj magli. Sa severne strane pristižu putnički avioni koji ga nadleću. Sve ih je više. Čini se da će zakloniti sunce.

Protegao sam se celom svojom dužinom i nesmotreno oborio rukom termos sa kafom.

– Jesi li prosipao?

– Nisam – odgovaram u uverenju da zaista nisam. Ipak, jedna fleka se pojavila na ružičastom frotiru. Kafa je prodrla kroz njega i već je dotakla zemlju koja ju je očas upila u sebe.

– Sipaj nam malo kafe, dok nisi upropastio i ostalo – progovarala je gledajući kraičkom oka u fleku na frotirnom ćebetu.

Nalio sam joj punu šolju. I sebi sam. Pružio sam ruku da dohvatim paklicu cigareta.

– Nećeš valjda, na ovako čistom vazduhu.

– Mislio sam jednu, uz kafu.

– Kako želiš, otruj se ako možeš – srknula je prvi gutljaj.

– Je li dobra kafica? – upitah da skrenem temu sa eventualne priče o štetnosti duvanskog dima i iskoristim priliku da zapalim dok mi odgovara.

– Odlična je. Moram da priznam da kuvaš najbolju kafu na svetu. Vidi se da si barmen.

Pripalio sam cigaretu. Uspeo sam u nameri da joj skrenem pažnju.

– Sedećeš još u toj stolici? Možda ti je zgodnije ako bi prešla na ćebe.

– Ostaću još malo ovde, prija mi ovako.

Prisećam se nekih lepih događaja, baš me opušta sve ovo. Hvala ti.

Oćutao sam.

Već je skoro jedanaest sati i još neki ljudi počinju da pristižu na izletište. Uglavnom, mladi parovi sa decom. Marta ih je primetila takođe.

– Vidi kako su slatki. Jao, vidi i beba. Je li dečak ili devojčica?

– Ne znam, ne vidim odavde. Rekao bih da je dečak. Ima plavu kapicu.

Molim Boga da se ne rasplače. Ponekad joj se desi da pusti suzu jer nam do sada nije uspelo sa decom. Nije mogla da zatrudni iz nekog razloga. Tvrdim da je zbog stresa, ona to negira i krivi svoju bolest.

Nedavno mi je rekla da želi da me ostavi i prepusti me nekoj drugoj koja bi me usrećila i podarila decu kako bih se ostvario i kao otac. Odbio sam njen predlog.

Pokušaćemo sa vantelesnom oplodnjom. Marta zaslužuje da bude majka. Topla je i nežna osoba. Siguran sam da bi joj to promenilo život do te mere da više ne bi ni razmišljala o svojoj bolesti.

Ja sam jedan od onih koji veruje da sve potiče iz glave, od nas samih. Od naših misli i strahova. Ja sam jedan od onih koji je siguran u to da ljudi čine neverovatnu glupost kada blokiraju svoju pozitivnu energiju bezrazložnim brigama.

– Sećaš se kada je Marija pričala, pre neki dan, o onoj klinici u Belgiji – počinje sa pričom o vantelesnoj oplodnji i klinici za koju ju je njena voljena drugarica Marija uveravala da daje stoprocentni učinak.

– Sećam se i ne bih da sada pričamo o tome.

– O čemu bi ti da pričamo? – pridigla se i već je u stavu koji jasno ukazuje na to da rasprava može da počne svakog sekunda.

– U redu. Pričaćemo o tome. Ne bih da kvarimo prepirkama ovaj divan dan. Uživaj. Opusti se. Doći će sve na svoje mesto kada se najmanje nadaš.

– Uh, kako me nervira tvoj nonšalantni optimizam. Kako možeš? Kako?

Zar nikada ne pomisliš da to može da iritira druge ljude.

Kod tebe je sve u fazonu: kako Bog kaže.

– Naravno. Uvek je kako Bog kaže. Neću da mu prkosim. Desiće se kad bude trebalo da se desi.

– Hajde, dodaj mi tu knjigu. Molim te.

– Izvoli – uzvratih i pružih joj Uliksa u ruku.

Iz minuta u minut je pristizalo sve više ljudi i izletište kao da postaje pomalo tesno. Ipak, samo se tako činilo. Perspektiva iz koje sam posmatrao događaje na proplanku mi je davala mogućnost da sagledavam međuljudske odnose. Obožavam to da radim. Uživam dok analiziram ponašanje drugih. Valjda je to neka profesionalna deformacija koju mi je ugostiteljstvo donelo.

Kada si sa druge strane šanka, uvek moraš da imaš čitavu situaciju na oku, kako bi se to žargonski reklo. Moraš da si prisutan u svakom deliću sekunde, svim svojim bićem. Potrebno je da osećaš tuđe potrebe i želje. Da ih preduhitriš katkad, nasmeješ se na dobru šalu, čak i na onu manje dobru i zadobiješ poverenje gostuju.

Sve je prodaja. Kada si sa druge strane šanka, ti ne prodaješ samo pića, ti prodaješ priču. Neki bi rekli da prodaješ sebe. Meni to zvuči pomalo bezveze, ali ako bolje analiziramo usitinu je tako. Sve radi novca. Radi toga da uzmeš bakšiš. Može se i od njega solidno ponekad živeti.

– Hajde da malo prošetamo. Pokušaćemo. Oslonićemo se jedno na drugo, kao kakvi starci – nije mi ništa odgovorila.

– Marta, da li se čujemo!? Marta!

– Ne čujemo se, čitam – pevljivo je uzvratila.

– Okej, čitaj. Koeljo je rekao da je taj Uliks teška budalaština.

– Molim!? – trgnula se, taman toliko da se umalo nije pretirila preko stolice. Zaboravila je na bolest. To je dobro. Ne želim da joj pominjem išta o bolesti, ali se svakako radujem kada je vidim onakvu kakva je bila pre.

– Pa, da. Čitao sam negde da je rekao za Uliks da je to čista budalaština, čist stil, da tu nema ničega i da je sve ogoljeno.

– Ogoljeno? Koeljo je to izjavio. Moderni pisac za svačiji ukus. Molim te, ne zanima me.

Hajde da prošetamo.

Uspeo sam. Naterao sam je da pružimo nekoliko koraka.

– Hajde da hodamo bosi.

– Bosi? Pa da se ubodem na nešto. Ne, hvala.

– Marta, šta ti je? Na šta bi se ubola? Vidi kako je mekana trava. Livada, najobičnija livada.

Evo, ja ću bos – počeo sam da se izuvam, posekotina me je zabolela užasno, ali sam stegao zube i pravio se da nisam osetio bol.

– Kada hodaš bosonog onda si u najintimnijem odnosu sa prirodom. Hajde, izuj se Marta.

Nisam želeo da joj kažem kako sam negde pročitao da je to zdravo i da na taj način čovek izbacuje elektricitet iz svoga tela. Niti sam se nudio da joj pomognem da se izuje. Činilo se da je zaboravila na svoju bolest i da će uspeti da načini nekoliko koraka bez moje pomoći.

– Hajde, malena. Hajde – uzvikivao sam, dok sam onako bosonog osećao ubod svake travčice u ranu. Nije da sam naročito hrabar, ali imam tu sposobnost da uspem da zaboravim na bol. Ignorišem ga, a onda valjda počne da i on ignoriše mene.

Izula se. Potpuno sama. Stajala je sada i ona bosonoga. Primetio sam i kako nesvesno mrda prste. Valjda je ona trava na to naterala.

Krenula je prema meni. Bio sam na dva, tri koraka od nje.

– Koeljo, čoveče. Ne verujem da je to rakao za Džojsa.

– Nije za Džojsa, nego za Uliks.

– Eh, nije nego. Pusti te tvoje fazone sada. Hajde, na koju ćemo stranu? – prišla je do mene poptuno nesvesna da je napravila tri koraka, a da se nije pomagala ikakvim osloncem. Ćutao sam i prihvatio je rukom oko struka. Ona je prebacila svoju na moje desno rame.

– Možemo prema onom izvoru, blizu je, da vidimo je li stvarno hladna voda kao što kažu?

– Hajde, samo polako. Baš bocka ova trava.

Marta je gazila oprezno. Držala se čvrsto za mene kao da je očekivala da će joj kolena klecnuti svakog trenutka. Važno je da ima želju da se bori. Pobedićemo, uveren sam u to.

Ništa nismo pričali. Samo se osmehivala, dok je posmatrala decu kako trčkaraju za loptom.

Nisam želeo da ometam njene pozitivne misli.

Napili smo se hladne vode. Svakako je najmanje sto puta lepša, negoli ona u plastičnoj ambalaži koju smo poneli od kuće.

– Hvala ti, Kosta – tiho je izgovorila. Osmehnuo sam se i onda smo se snažno zagrlili, kao neka deca.

Frotirno ćebe odjednom nije izgledalo Marti tako daleko, kao kada smo se od njega udaljavali. Još nekoliko metara dalje, bio je parkiran naš crveni Pežo. Gledala je kraičkom oka u njega.

– Želiš da se vratimo kući?

– Mogli bismo, ako ti odgovara. Umorio me je ovaj vazduh pomalo. Bilo bi lepo da ponovimo ovo još koji put.

– Svakako, ljubavi. Tek što je počelo proleće. Predstoje nam lepi dani.

– Uh, da znaš da sam jedva iščekala da se zima završi.

– Možda bismo mogli najzad i na taj Zlatibor.

– To bi bilo divno, Kosta.    

Ukoliko želite da pratite šta će se dalje dešavati u životima Koste i Marte, zapratite me na društvenim mrežama radi više informacija o sledećim epizodama.

Da me zapratite na društvenoj mreži, klik OVDE (za Ig) ili OVDE (za Fb)  

Podeli: