Sedim u mračnoj sobi. Već je odavno prošla ponoć. Komšijski pas laje satima i čini se da nema nameru da prestane. Pomišljam da pozovem policiju i požalim se kako zbog laveža ne mogu da spavam. Samo pomišljam, zar mislite da bi ikoga bilo briga za to?

Zovem se Kostadin, nadimak mi je Barezi. Imam trideset osam godina. Nisam oženjen. Nemam ni dece.

Nadimak Barezi sam dobio po čuvenom italijanskom fudbaleru Franku Bareziju, legendi Milana i italijanskog fudbala. Igrao sam dobro, kao dečak, u odbrani u lokalnom klubu i neko iz rukovodstva me je prozvao Barezi. Više se ni ne sećam ko je to bio. Možda pokojni, Joca ekonom.

Franko Barezi je predvodio odbranu Milana bezmalo četvrt veka. Barezi, Maldini, Kostakurta i Tasoti, četvorica veličanstvenih. Čitavu svoju fudbalsku karijeru, Barezi je proveo u Milanu. Odigrao je 719 utakmica i postigao 33 gola u perodu od 1972-1997 godine.

Dres sa brojem 6, pošto se povukao iz aktivnog igranja, više niko nikada neće moći da nosi.

Živim u dvosobnom stanu sa verenicom. Ponekad je gotovo nepokretna i pomažem joj svakodnevno. Vodimo koliko-toliko normalan život. Već dve godine je prošlo otkako smo vereni.

Pomišljao sam svojevremeno da je ostavim i odem zauvek. Nisam mogao, volim je.

Danas je polupala skoro sve tanjire u kuhinji. Bila je nervozna. Razumem. Ponovo je imala bolove. Opisuje ih kao utrnulost, probadanje, peckanje. Jutros je imala migrenu i bolove u zglobovima, a ja tek što sam se vratio s posla. Preumoran sam i nemam dovoljno snage da počistim taj nered.

Marta je u drugoj sobi. Čujem je kako plače. Povremeno zastane, pozove me po imenu, a onda pošto čuje da joj odvratim mirnim glasom, nastavi da drema. Tako nekoliko puta tokom noći.

Pre tri dana sam joj kupio knjigu: Pčele su me izlečile od multipleskleroze od Mariz Pioš (bivša francuska državna reprezentativka u gimnastici). Juče mi je čitala naglas: „Ako zvanična medicina moju bolest ne može da sanira lekovima, pokušaću sve što mi nudi alternativna medicina, i pre svega, apiterapija.”

Apiterapija je deo holističke medicine i podrazumeva upotrebu meda i drugih pčelinjih proizvoda u lečenju ove bolesti. Koliko sam uspeo da razumem, pčelinji otrov je naročito važan u procesu lečenja.

Večeras sam dobio dobar bakšiš. Kupio sam nam namirnice za narednih nekoliko dana i pet limenki piva. Ostavio sam ih u frižider da se dobro ohlade.

Dok sam pospremao po kuhinji, onako bos, nagazio sam na oštro parče porcelana. Posekao sam se skoro do kosti. Nasipao sam, bezmalo, pola boce alkohola, umotao ranu zavojem i odgegao se do fotelje u dnevoj sobi.

Pokušavao sam da zaspim u dvosedu već tri puta otkako sam se vratio. Nisam uspeo. Prvi put me je probudio lavež pasa, drugi put me je Marta dozivala, a treći put sam udario posekotinom o ivicu kreveta i san je pobegao daleko od mog bića.

Uključio sam televizor. Gledam više kroz njega, negoli u njega. Čitao bih neku knjigu, ali sam preumoran. Pustio bih i neku muziku, ali me mrzi da ustanem. Zapalio sam cigaretu i to je jedino što mi u ovom trenutku prija. Košulja mi je raskopčana do pola grudi i neonsko svetlo sa reklame preko puta mi bije pravo u oči. Žmirkamo naizmenično, reklama, pa ja. Zujanje postaje iritantno, ponavlja se u intervalima od po nekoliko sekundi. Nisam brojao. Možda sedam.

Popio bih jedno pivo. Ne znam da li se prohladilo. Mrzim pivo iz limenke. Nema dobar ukus. Nekada sam voleo da pijem iz krigle, ali sam shvatio da me od njega kasnije boli glava. Najbolje je ovo iz staklene flašice.

Kod krigli je manja bolja, lepše stane u ruku, a i količina tekućine je adekvatnija mom gabaritu. Nisam preterano viskok, niti nizak. Imam stomak. Kosa mi je crna, srednje dužine. Teram je u stranu. Volim da nosim starke i livajs farmerke. Proleće je ove godine kišovoto pa preko košulje nosim obično i tanku jaknu. Zgodno mi je i zbog posla.

Ja sam barmen. Profesionalni sipač pića. Ja sam kralj šanka i u mom kraljevstvu se najbolje osećam. Bavim se ovim poslom već skoro dvadeset godina. Počeo sam odmah nakon završene srednje škole. Pored šanka sam učio, kada bih radio dnevnu smenu, te sam tako završio mašinski fakultet i nisam imao vezu da se igde zaposlim. Zapravo me je otac vodio jednom direktoru na razgovor, ali sam bio mamuran od prethodne noći, jer sam radio do kasno i iz nekog razloga me nisu primili.

Kada si barmen, onda moraš da piješ. Moraš da nazdravljaš gostima. Moraš da ih čašćavaš pićem, ali i da dozvoliš da tebe časte.

– Donesi mi čašu vode, molim te! – Marta traži da joj odnesem vodu. Odmah se vraćam, zapamtite gde sam stao.

– Izvoli ljubavi. Možeš sama?

– Mogu li? Moram. Čekaj tu dok popijem. Nemam gde sa ovom čašom.

– Tu sam ljubavi. Ne idem nigde. Posekao sam se po nozi.

– Gde?

– U kuhinji.

– Mislim, gde po nozi?

– Ispod palca. Hramljem.

– Baš si zadimio. Do ovde se dim oseti.

Jesi li kupio hleb?

– Jesam.

– Dobro. Napraviću nam prženice ako budem mogla da stojim. Gde su mi uopšte kolica? Koliko sam spavala? Opet me je užasno bolela glava.

Uzmi ovu čašu, molim te. Spusti je negde ili je vrati u kuhinju. Neću te više zvati. Pomozi mi da stavim ovu jebenu pelenu.

– Sačekaj samo da, …

– Nemoj ništa samo da… Dodaj da je stavim najpre, umokriću se.

Koliko je sati?

– Pola tri izjutra, ljubavi.

– Pa, zašto ne spavaš čoveče?

Uh, kako me sve boli. Noge ne osećam.

Čuješ, zašto ne spavaš?

– Rekoh, posekao sam se. Peče me strašno.

– Popij neki lek.

– Neka. Uzeću pivo, ionako mi se ne spava. Počeće film sada.

– Koji film?

– ’Vuk sa Volstrita’ sa Di Kaprijom.

– Gledala sam ga pre neko veče. Opet repriziraju.

Dobar je. Onako. Zanimljiv. Ustvari, relan je. Najbolje je bilo kada je slupao, …

– Stop. Nemoj da mi prepričavaš. Želim i ja da ga pogledam.

– Da. Izvini. Pridružiću ti se kasnije, ako se ne uspavam ponovo. Dokotrljaću se nekako.

Izlazim iz sobe. Zatvorio sam vrata. Pivo je u frižideru. Hladno je taman kako treba.

Zgrabio sam kesu kikirikija sa stola u trpezariji i sada ću napokon malo da posvetim sebi vremena. Uh, kako me nervira kada vidim ovaj glupi milje preko stola. To joj je od majke ostalo, pa ne smem reč na tu temu da progovorim.

Jednom sam pokušao, dok je još bila zdrava i umalo nisam dobio preko nosa. To je jedino što su doneli kada su izbegli iz Prizrena. I posteljinu. Kaže da nisu imali vremena ni veš da pokupe.

Majka joj je preminula pre četiri godine. Sećam se da nam je javio njen brat dok smo bili u Grčkoj na moru. Odmah smo došli nazad, posle smo se vratili u Grčku i još dva meseca je samo ćutala.

Radio sam kao barmen na Skijatosu. Preko dana sam točio pića na plaži, vikendom u diskoteci. Marta je bila spremačica u hotelu u kome smo i živeli.

Završila anglistiku i perfektno govori još tri jezika: italijanski, španski i naravno grčki.

Bilo nam je lepo tamo. Bilo je bezbrižno. Bila je sloboda. Bilo je bez njene bolesti.

Bili smo srećni i svakoga dana se zapitam hoćemo li ponovo ikada biti srećni?

Pitanja razna me saleću iz dana u dan. Najčešće pitam samoga sebe da li mogu da izdržim dalje?

Moram, uvek odgovorim. Podignem glavu i nastavim dalje.

Pokušaću, u ovom dnevniku jednog života, da vam ponešto od svega ispričam. Pokušaću da preletim preko života, poput kakvog aviona sa slomljenim krilom.

Uspem li, olakšaću sebi. Neuspeh ionako nije za mene.

Previše sam koktela smućkao da ne bih uspeo da se izborim sa bezveznim okolnostima koje mi je doneo život.

Marta, volim je. Ona je moj život. Ona je sve ono što volim kod sebe. Bez nje, ja sam ništa. Jedan obični barmen koji sipa pića ljudskim sudbinama.

Svaka sudbina ima svoje piće.

Neke se opijaju alkoholom da na sebe zaborave, druge se rashlađuju sokom, a neke treće, pete ili stote, one se nalivaju svim i svačim u nadi da će im se sreća osmehnuti i da će im dodeliti čarobni štapić koji dan pretvara u noć, tamu u svetlost i vatru u vodu.

Najzad sam malo zaspao, čini se.

Jutro je i više se ne čuje lavež pasa. Tek poneki huk aviona i Marta koja stoji u kuhinji, oslonjena o stolicu, i pravi prženice za doručak.

Divno mirišu.

– Jesi li se probudio ljubavi?

Završavam za koji minut. Znaš kako su mi dobro ispale. Mislim da ću ih sve sama pojesti – pokušava da se šali. Pokušava da ne misli na svoju bolest i hrabro se nosi sa njom.

– Pojedi ih. Ionako si na dobrom putu da počneš da se kotrljaš po stanu – pokušah i ja da se našalim sa njom.

– Joj, ala si duhovit od jutros.

Unesi malo kreativnosti u jutarnju rutinu.

Znaš da taj prostački humor ne ide uz tebe.

– Izvini, samo sam pokušao da…,

– Ma, u redu je Kosta. Opusti se. Neka me snaga drži od jutros, pa sam malo bolje volje.

Kako ti je posekotina?

Podsetila me je i istog trena je počela da me boli.

Kako je to neverovatno da u ljudskoj prirodi postoji zaborav koji odagnava bol dok ga se ne prisetimo.

– Boli me. Ne znam ni sam kako ću starke da navučem i odgegam se do posla.

– Nikako, moj Kostadine. Nikako. Danas ti je slobodan dan, ako si zaboravio. Obećao si mi da ćemo ići u prirodu, da ćeš me povesti na neki izlet. Sećaš se?! – dovikivala je iz kuhinje.

– Sećam se – tiho sam uzvratio.

– Za izlet su ti dobre i papuče – nastavljala je.

Dobre su, da. Baš su dobre. Papuče. Ne volim papuče. Osećam se bezvezno u njima. Bolje mi je da krenem bos.

Prženice su zaista bile ukusne. Pojeli smo ih u tišini. Marta je gledala sve vreme u svoj telefon, ja u svoj.

Bolje da i nisam ništa pročitao od jutros. Ionako ništa pametno ne piše.

– Vidiš Kosta, ova vila na Zlatiboru je baš lepa – progovorila je i okrenula telefon prema meni da na ekranu pogledam sliku vile.

– Opet visiš na instagramu.

– Da ne veruješ. Pre dva dana sam sa Marijom razgovarala telefonom o Zlatiboru i cenama smeštaja i od tada mi stalno izlaze reklame.

– Da, počeo je da ti čita misli.

Marija je Martina najbolja prijateljica. Zajedno su studirale i ona je kao pridruženi član naše male porodice.- Prestani da srčeš. Strašno me nervira kad srčeš. Kafa se pije polako – prekorila me je, verovatno iz razloga što sam preskočio temu: Zlatibor.

Ukoliko želite da pratite šta će se dalje dešavati u životima Koste i Marte, zapratite me na društvenim mrežama radi više informacija o sledećim epizodama.

Da me zapratite na društvenoj mreži, klik OVDE (za Ig) ili OVDE (za Fb)   

Podeli: