„Dubina. Asocijacija mnogo proističe. Nevoljno pomišljamo na ružne, voljno na one lepe dubine. Lepih dubina gotovo da i nema, reći će neko. Dubina ljudske duše je lepa. U njoj je sakrivena najtanatanija nit čoveka. Ipak, da li je uistinu tako? U dubinama ljudskih duša kriju se i najstrašniji nemiri, tajne, dileme, sumnje. Krije se sve ono što joj oduzima lepotu i nagoni čoveka da živi van okvira sopstvene duše.
Umorno lice, pogleda uperenog u sećanja koja ne blede, zamišljeno postoji pred istinom. Istina je sveta tajna koja se skriva duboko u svakom od nas i upravo ona dušu čini lepom ili manje lepom, ružnom. Ružna duša namučeno telo svoje ostavlja u stanju neizvesnom i mučnom. Noć ne prođe da istina ne progovori sa dušom. Jeziv osećaj krivice prožima telo, i ono počinje da se menja. Počinje da liči na istinu koja se u duši skriva. A, duša ko duša. Topla, meka, plačljiva, ljubavi puna. Čeka i dopušta da je vreme izleči, dok postoji u telu koje negira istinu. Onda, kada telo istinu prihvati i okrene se ljubavi i miru, duša sa telom jedno postaje. Prepreke, nesanice, dileme, problemi. Kraj. Odatle duša o njima brigu preuzima. Telo relaksirano postoji i počinje otkucajima srca da prati svoju dušu. Jer, samo onda kada postanu jedno, i kada život osete na isti način, i duša i telo biće spremni da zauvek sednu na mesto podebnika. Dalje će kroz život lako. Umesto u dubine, putem će istim u nove životne visine, radošću, ljubavlju i mirom osvojene.“ – #MilošJoker

Photo by Ahmad Odeh on Unsplash

Podeli: