„Radost. Radovanje. Osmeh. Smeh. Sreća. Doživljaj trenutka. Jedinstvo. Mir. Vedar duh. Zagrljaj. Temeljno upražnjavanje sećanja koja ne blede. Odsustvo straha. Želja za lepim. Osećaj važnosti. Milina. Stojim kraj tebe. Posmatram te i kao putokaz vodi me neka misao van granica poznatog. Ljubav. Tu je. Bridi kroz tvoje telo i dopire do mene. Osećam je. Uzvraćam. Prihvatam je i još snažnije je tebi vraćam. Smeješ se. Milujem ti kosu. Noć polako pada i sva svetla ovoga grada u nas usmerena su samo. Ćutiš. Pružaš ruke ka meni. Dodiri. Zamagljeni pogledi koje ne prate reči. Nisu nam potrebne. Neki neobičan zvuk dopire do nas u pokušaju da nam poremeti pažnju koju smo usmerili jedno na drugo. Zastajemo za trenutak. Osmesi. Zvuk one muzike uz koju smo odigrali prvi ples iznenada dopire do nas. Sećamo se istih koraka. Tiho je. Samo muzika i mi ostali smo sami na prepunom šetalištu. Drvena klupa. Izlizana. Sedamo, ti pa ja. Dama. Moja dama. Za sve ove godine nikada kraj mene nisi bila sama. Nisam niti ja. To prija. Osmesi. Ćutimo još uvek. Pogledom mi odgovaraš na pogledom postavljeno pitanje. Razumemo sve. Ti i ja. Ipak, nešto me boli, ništa manje nego tebe. Sve najbolje proživesmo zajedno i sada došao je red na rastanak. Osmesi. Tužni nekako. Znaš da je kraj. Znam i ja. Opet, sve te godine gledamo iza nas i daleko, nad vedrim nebom pojavljuje se zvezda. Ona naša. Samo tvoja i moja. Jednom smo odredili da naša biće. Baš, tamo, na njoj u budućnosti toj, srećni ćemo opet biti ti i ja. Baš kao sada. Baš kao i svih onih godina pre. Voleše se dvoje ljudi, od mladosti pa do kraja. Neka nova, mlada raja šetalištem hoda. Zastajkuju. Gledaju u ljubav našu. Sloboda. Dvoje. Nas dvoje. Nekada mladi i srećni, uvereni u to da je život večan, sada ovako pozni postajemo tekst neki prozni. Ti i ja. Onda, zvao sam te: Malena. Ćutiš. Dodiruješ me brižno prstima koji su još uvek nekako mladi. Znaš da je ovo poslednji šapat vetra koji dolazi kao po kazni. Osmeh. Ne i na licu tvom. Po prvi put, ostao je da lebdi samo na licu mom. Pokušavam da te utešim, ali tvoja me duša tako dobro zna. Pita: Hoćeš li me čekati, dok ne dođe red da na ovu zvezdu otputujem i ja? Čekaću te svakoga dana, svake noći gledaću na nas. Polako počinjem da gubim dah. Starosti okrutna si. Uzimaš bez pitanja ono što najviše na svetu ikada voleh ja. Čekaću te, moja malena.“ – #MilošJoker

Photo by Harli Marten on Unsplash

Podeli: