Dalje će kroz život lako

„Dubina. Asocijacija mnogo proističe. Nevoljno pomišljamo na ružne, voljno na one lepe dubine. Lepih dubina gotovo da i nema, reći će neko. Dubina ljudske duše je lepa. U njoj je sakrivena najtanatanija nit čoveka. Ipak, da li je uistinu tako? U dubinama ljudskih duša kriju se i najstrašniji nemiri, tajne, dileme, sumnje. Krije se sve ono što joj oduzima lepotu i nagoni čoveka da živi van okvira sopstvene duše.
Umorno lice, pogleda uperenog u sećanja koja ne blede, zamišljeno postoji pred istinom. Istina je sveta tajna koja se skriva duboko u svakom od nas i upravo ona dušu čini lepom ili manje lepom, ružnom. Ružna duša namučeno telo svoje ostavlja u stanju neizvesnom i mučnom. Noć ne prođe da istina ne progovori sa dušom. Jeziv osećaj krivice prožima telo, i ono počinje da se menja. Počinje da liči na istinu koja se u duši skriva. A, duša ko duša. Topla, meka, plačljiva, ljubavi puna. Čeka i dopušta da je vreme izleči, dok postoji u telu koje negira istinu. Onda, kada telo istinu prihvati i okrene se ljubavi i miru, duša sa telom jedno postaje. Prepreke, nesanice, dileme, problemi. Kraj. Odatle duša o njima brigu preuzima. Telo relaksirano postoji i počinje otkucajima srca da prati svoju dušu. Jer, samo onda kada postanu jedno, i kada život osete na isti način, i duša i telo biće spremni da zauvek sednu na mesto podebnika. Dalje će kroz život lako. Umesto u dubine, putem će istim u nove životne visine, radošću, ljubavlju i mirom osvojene.“ – #MilošJoker

Photo by Ahmad Odeh on Unsplash

Podeli:

Strpljenje

„Samovoljno pristajanje na čitanje uputstva za život je identično činjenici da ne možeš da letiš. Čitanje nepostojećeg uputstva, samovoljno? Motivacioni tekstovi i govori koji ti se upućuju, deluju na tebe očaravajuće. Zamisli, neko je bolje od tebe upoznao život, i sada želi da to podeli sa tobom. Impresivno!
Dok lamentiraš nad sopstvenim životom, kao zrak iz vedra neba, poput kakve munje, brzinom svetlosti, do tebe dopire spoznaja da postoji rešenje za sve tvoje probleme. Sve što se od tebe traži je da pratiš uputstva po kojima ćeš živeti. Pa, to je lako zar ne? Nekom je pošlo za rukom da toliko bolje od tebe istraži život, i sada je došlo vreme da ti ponudi rešenja na tacni. Prihvataš. Oduševljenog izraza lica ‘kupuješ’ uputstvo i počinješ da čitaš. Već kod prve rečenice uočavaš da ključ za razrešenje leži u tebi samom. Čitaš dalje i ne veruješ svojim očima da sve to već i sam znaš, i da zvuči poznato, ali ipak u petom redu, u drugom pasusu, na trinaestoj strani pronalaziš rečenicu koja ti se baš i ne dopada. Ustvari, rečenica je dobra i ispravno formulisana, ali to o čemu govori se kosi sa tvojim životnim načelima i ti nemaš volje da nastaviš dalje sa čitanjem.
Uputstvo za upotrebu života te je saseklo na trinaestoj stranici. Razočaranog izraza lica odlažeš knjigu i nastavljaš svojim putem. Kakva šteta! Da si imao samo malo strpljenja, već na sledećoj stranici bi shvatio koji je i kakav značaj imala rečenica u petom redu.
Strpljenje. Strpljenje. Strpljenje. Tri puta ponovljena reč postaje istina, a istina je da je ta reč (ovde tri puta napisana) možda jedna od najskupljih reči koje uputstvo sobom nosi.
Na kraju. Da nisi imao ili imala dovoljno strpljenja da sve ovo pročitaš, možda ne bi uistinu ni shvatila ili shvatio da su neki drugi ljudi pre tebe shvatili i razumeli koliko je vremena potrebno dok razaznaš da reč za koju je prethodno toliko puta rečeno da toliko puno znači, uspeva da iz tebe istera NE ispred sebe i umesto da pročitaš jednu za kraj običnu rečenicu sa zarezima ti čitaš predugački niz reči u rečenici koja za cilj ima da ti saopšti ono što je moglo stati u svega par reči, odnosno poentu koja kaže da je za sve na ovom svetu u tvom životu, u kom želiš da postigneš vrhunske stvari i dosegneš neslućene visine, potrebno samo jedno veliko, najveće, tako obično, a nadasve najvažnije, ono što i od dudovog lista svilu pravi, to jest: strpljenje.“ – #MilošJoker

Photo by Tyler Milligan on Unsplash

Podeli:

Lipa ponovo miriše

„Jesi li ikada zamišljala kako je to ne biti daleko? One noći u potoku odsjaj meseca bio je znak da su se žrtvovane godine utopile i ostale na dnu. Muk. Strepnja. Drhtanje. Osmeh. Suze. Veliki Bog u nama malenima. Visoko nebo nad prostranstvom života. Radost trenutka i potonja spoznaja da nestalo je sve što činilo je nas dvoje. Kao magla polegla na put, nespretno ispustismo sreću. Ona usijana glava pognuta ka zemlji te je čekala. Čekala te je u svitanje poslednje zore nevremena koje nosi život. Sam na maglovitom putu pokraj potoka gledah u utopljene godine. Kao odsjaj po bistroj vodi ostalo je da blista sećanje na sve dane koje provedoh sa tobom. Nisam mogao da ti obezbedim sreću. Nisi razumela da ne mogu, već mislila da ne želim, i sada baš kao i ja sediš sama sa sobom i zagledana u prazninu svoje sobe ćutiš. Sećanja naviru i sve jače ih osećaš. Miris tuđeg neba ne prija u kasne sate. Po danu, lica slučajnih prolaznika deluju na tebe depresivno i pomišljaš da od njih zauvek odeš, ali znaš da nemaš kome da se vratiš. Sve tvoje što si volela, usnulo je. Mir božanski vlada nad njima sada. Niti ja živim više, a opet još sam živ. Živ kao ranjena zver na izdisaju. Samo se tuge sećam, sve lepo si odnela sa sobom i bacila u hladne ulice Londona. Lipa ponovo miriše, a kod tebe padaju teške kiše. Sećao sam se istine i otkrio tajnu od koje si pobegla. Jedino si na ovom svetu još samo mene imala. Imala si me od trenutka kada sam ti u knjižari umesto zbirke poezije, kupio ram u koji ćeš staviti našu sliku i poneti je u tuđinu. Da li ga još ponekad pogledaš, i u njemu vidiš blistave oči, ozarena lica i široke osmehe? London. Divan grad. Nadam se da si već negde u Španiji. Čuo sam da tamo kiše ne traju dugo. Ne onoliko koliko i život.“ – #MilošJoker

Photo by Jon Tyson on Unsplash

Podeli:

Pozivam te da se vratiš

„Zasijalo sunce tuđeg neba i uvuklo se kao zavist kakva u tvoj život. Oči su ti od miline krupne i lepe. Sva se radost tvoja čak do ovde vidi. Sigurno je lepo kada greje tamo. Milina te obuzima i zastaje dah. Sve je lepo, mirno i tiho u tvom biću. Sve, osim sreće. Nedostaje ti topao pogled. Nedostaje sve što liči na tvoje biće. Prilagodiću se, ubeđena u to nastavljaš da životom ploviš dalje. Sve nevolje, one velike i one male, u jedan odlazak iz rodne zemlje su stale. Pritajila se samoća i osećaj nepripadanja kroz noć dolazi kao prolećni vetar. Čvrsto povlačiš preko glave frotirno ćebe i mislima se vraćaš među svoje. Noć odmiče polako. Svaki otkucaj sata čuješ i san ti na oči neće. Da je bilo sreće, ljubavi i pažnje sve patnje tvoje ostale bi nevažne. Ustaješ iz kreveta i osluškuješ kako sve zvuči oko tebe kao Betovenova deveta. Bajaginih stihova još nekih se setiš i dođe ti da od sreće sva poletiš. Sa prozora vidiš osvetljeni grad. Tramvaji nekuda prolaze. Umorne duše prevoze do svojih domova. Poslednji pijanac stoji pod uličnom svetiljkom. Pevuši neku pesmu, tebi nepoznatu. Čak ni reči gotovo da ne razaznaješ. Laktovi ti trnu i prsti skoro da ostaše ti ukočeni na prozoru od svile. Eh, kada bi sreće bilo da se otići nije moralo i da se nikada to nije ni zbilo. Čudni neki ljudi. Neki svet isti, a ni nalik ovom našem. Nema komšiluka da te prati pogledom na časovnik, niti onog malog što ti svakoga jutra loptom pod prozorom udara. Sve je tiho. Tiho je sve i u meni. Moj prozor još uvek gleda na ulicu kraj crkve. Proleće miriše na rane trešnje. Kiša oslobađa miris sveže pokošene trave. Teškom mukom osvojena i čuvana vekovna sloboda ostade da kraj mene živi. Živim i ja kraj nje, i radujem joj se. Delim još uvek sa ljudima onu istu sudbinu od koje si ti pobegla da pod suncem tuđeg neba dozoveš u život sreću.
Ja ostajem ovde. Nikada ne želim otići. Onoga dana kada sam rođen, Bog mi je podario život da ga živim kraj onih kojima ne moram da izmolim osmeh i lažnu sreću.
Lepo je kada greje tamo, među svojima uz sve nevolje, nedaće, nova nadanja, pobede i poraze, još lepše i bolje.
Pozivam te da se vratiš, da pogledaš kroz sve svoje boje i objasniš sebi da je samo jedno jedino nebo, ovo ovde zaista, tvoje.“ – #MilošJoker

Photo by Luigi Manga on Unsplash

Podeli:

Započni krug

„Početak. Zadatak. Obaveza. Misija. Život. Kraj.
Kada si poslednji put prijatelju moj razmišljao o tome da pomogneš bar jednom čoveku?
Nepristajanju nije svrha stvaranja pristajanja na gore od onog naspram tebe, već mu je svrha da odmakne od ljudi svaku priliku da pomognu drugima. Ti si odbio i ponosiš se činjenicom da si bolji od njega. Jesi li zaista? Negiranje činjenice je jednako neodgovorno, koliko i sam čin izdaje zarad ličnog cilja. Svrha pomoći nije u tome da očekuješ zahvalnost, već da započneš krug dobrih dela. Ne, uzročno posledično, već cirkularno. Ne ti meni, ja tebi, pa opet ti meni, pa ja tebi, već ti meni, ja njemu, on tebi, ti nekom, neko nekome i tako redom, ukrug. Cilj, svrha života. Šta je to? Ko je otkrio svete tajne i dao ti ih u ruke da njima mašeš, kao repom i raduješ se dolasku nezvanog gosta koji nosi poklone? Tvoja misija mora to i biti. Tvoja obaveza da pomogneš nije tek onako. Od Boga je. Pomozi nekome i neko će tebi pomoći, kažu ljudi. Vapiš za svim što ti oči vide i bez sagledvanja jasne slike prihvataš kao činjenicu da jedino tebi na ovom svetu pripada sladoled od čokolade, najlepši. Jedini si ti koji zaslužuješ da budeš nagrađen ljudskom pažnjom, i zadovoljno odobravaš pohlepu, jer veruješ da život onog prosjaka, što te je za koru hleba molio, nije uopšte važan. Zar je baš tako? Šta ako se u liku njegovom skriva sam Isus, a ti ga poznao nisi. Kako ćeš pred sud u dan kad ti dođe čas?
Dobar krug vredi više negoli čitava blaga ovoga sveta. Započni krug dobrim delom, ne psovkom ili neveselo. Započniti dan, prijatelju, mirno i onako kako te jednom vodio san, da svima, a i tebi bude dobar svaki dan. Dobro jutro ili laku noć, zar je važno? Ko još mari za doba dana kada poklon u ruke prima? Ne mari ni ti, daj onda kada misliš da treba, Bog će biti radostan odavde do neba. Započni krug, prijatelju i tamo, u tom krugu, ti i ja ćemo se sresti i deliti radost sa svima onima koji u njemu postoje. Život je veličnstveni poklon, dar, ali i obaveza, odgovornost koja ti je data rođenjem, jedan ispit najveći koji će ti na kraju jasno na pitanje odgovor dati. Na pitanje, pitanja svih: Jesi li, prijatelju bio dobar čovek? Jesi li? Bio si. Jesi. Započni krug dobra, za početak!“ – #MilošJoker

Photo by Vinicius Amano on Unsplash

Podeli:

Zahvali se svojoj sreći

„Snažno zadovoljstvo uma opčinjenog sopstvenim egom pojačava u tebi želju da se prikažeš u punoj snazi i veličini. Stisnutih zuba, snažno zarijenih u usnu, podižeš pogled ka malom čoveku. Ti. Moćan, samouveren, ponosan, bitan. Čovek od koga se vetar odbija. Ti si odlučio da postaneš bitan. Odlučio si da postaneš heroj svoga doba. Heroj ulice. Heroj svih heroja. Junak nad junacima. Mrkli mrak se od tvoje senke skriva. Jedino ta savest. Ona te malo nagriza, još uvek je neukaljana, možda previše živa. Dopustio si joj da te steže i zaveže, i sada tvoje ruke samo još pored tela mlataraju dok hodaš onako mali, a uspravan, bitan. Veruješ u sebe. Oblačiš najnovije odelo, preko blistavo bele košulje koju si u predelu vrata svezao najlepšom leptir mašnom i pogleda uprtog u izglancane crne, kožne cipele praviš prvi korak. Drugi. Deseti. Hiljadu petstoti. Stigao si. Pogled ti obuhvata natpis ka kom si krenuo: Sudbina. Stigao si. Pred brojem devet u ulici Sudbine, pališ poslednju cigaretu. Otpahnuvši dim u pravcu vrata, zvoniš. Čekaš još par trenutaka, zvoniš ponovo. Zvoniš još jednom. Vrata se ne otvaraju. Možda nikoga sa druge strane Sudbine nema. Bacaš opušak i nonšalantno gaziš svojom uglancanom cipelom. Sa prozora pod brojem sedam, pogled mlade devojke dopire do tvoje prilike. Uzvraćaš joj i u svojoj važnosti ne primećuješ osmeh na njenom licu. Okrečeš se odsečno i vraćaš se istom stazom, ni ne sluteći da te je upravo gledala tvoja sreća koja nije dopustila sudbini da otvori vrata. Ponosno zastaješ, popravljaš mašnu i rever. Osvrnuo si se oko sebe i primetio čudne poglede nekih drugih razloga koji postoje i koje obično opisujemo kao ljude. Koristimo baš tu reč: ljudi. Možeš ih nazvati i slučajnim prolaznicima. Možeš ih i rajom nazivati. Oni, baš kao i ti stoje pred svojim sudbinama i čekaju da im se vrata otvore. Neki nemaju privilegiju da ih sa susednog prozora sreća od sudbine odvraća na neki drugačiji put. Zahvali se svojoj sreći. Poželi joj dobro jutro, nikako laku noć. Sledeći put kada kreneš putem ega, seti se da možda sreća više ne stanuje pod onim brojem i ne gleda kroz prozor na tebe. Seti se da jednom kada misli navru iz nesvesnog u racio, i kada pokušaš da se sa sudbinom svojom sretneš, seti se da milioniti deo tebe želi da bude srećan. Tada, tada budi sebičan i zvoni dugo na ona vrata. Sudbina voli kada te nespretnog sačeka, makar se to desilo ispred nekih najobičnijih drvenih vrata.“ – #MilošJoker

Photo by Dima Pechurin on Unsplash

Podeli:

Ne mogu umesto tebe

„Mogu da sa tobom podelim svoje misli. Mogu da sa tobom podelim svoje emocije. Mogu da podelim radost, sreću; mogu i bol. Mogu i suzu da pustim. Mogu da budem čovek. Mogu da volim. Mogu da se ponosim time što znam da volim. Mogu da se ne stidim. Mogu da ti pomognem da budeš sve što si oduvek želela. Ne mogu da umesto tebe živim ovaj život. Tvoj je. Ti si, baš kao i ja, glavni junak priče koja se oko tebe dešava. Mogu da sanjam svoje snove. Mogu da ih proživim. Mogu da bez traga nestanem daleko od svih koji bi možda za mene pitali. Mogu da ponesem na leđima sav teret. Tvoj i moj. Ne mogu da umesto tebe živim. Mogu da verujem. Mogu da pišem, pevam, sviram gitaru i maštam. Ne mogu da umesto tebe živim. Mogu da trčim. Mogu da skačem. Mogu da noćima ne spavam i pišem ti pesme. Mogu da ti ih na uvo tiho šapućem. Mogu da spoznam da ti je lepo. Mogu da osetim tvoju prazninu. Mogu da dotaknem ljubav tvoju. Ne mogu da umesto tebe živim. Ne mogu! Tvoj put je onaj koji stvaraš. Tvoj život je mašta koju pretvaraš u stvarnost. Tvoj osmeh je samo tvoj. Radost tvoja, srećni trenuci, nova jutra… Sve je to tvoje. Nova jutra mogu biti naša, ali ja ne mogu umesto tebe da ih živim. Zato, ne klizi mi kroz prste, jer ovaj dan mora biti momenat tvog ponovnog rađanja i samospoznaje. Ti, tvoj put, sreća, mladost, starost. To pripada samo i jedino tebi, taman koliko i sve to moje meni. Onoj ženi ili čoveku što ostavili su trag prolazeći kroz tiho jutro prepuno neke miline. Njima su njihovi životi podjednako lepi kao što moraju biti tvoj i ovaj moj. Ipak, još uvek kliziš mi kroz prste, a samo jedan treptaj dovoljan je da ti preokrene misli na drugu stranu i pokaže ti koliko je divno radovati se, smejati se i biti srećan u novorođenom danu.“ – #MilošJoker

Photo by Noah Silliman on Unsplash

Podeli:

Živi!

„Neprekidno zagledani u daljinu noći ostavljene da među nama stvara prazninu, ostali smo vezani pogledima za srećnu prošlost. Umornog lica gledaš u daljinu i zoveš tihu noć da oseti tvoju rešenost da pripadneš trenutku. Miris. Trajanje večnosti. Sećanje na žrtvu tvoje ljubavi. Stih. Pesma koja ti raspiruje maštu. Postojanje u vremenu vremena. Čovek. Jedan od mnogih, ipak jedinstven, stoji na drugoj strani vremena i čeka. Seća se svega istog čega i ti, možda nekim obrnutim redom. Srećni ljudi žive u srećnom sećanju. Sećanja ostaju srećna ako su u njima slike davnih osmeha ostale. Slika sjajnog jutra koje će pokrenuti divan dan. Blizina. Daljina. Sve ostalo je u sećanju. Život u sećanju je lep samo ukoliko ovaj na javi ne umeš da živiš jer sebično misliš da oni koji te vole postoje samo u sećanjima. Osvrni se oko sebe. Videćeš bar jedan par očiju koji te obožava i brine zbog tebe. Taj par očiju će možda nekada postati sećanje ili ćeš ti ostati u njima da te se seća, ali do tada voli na javi. Živi trenutak. Živi ljubav. Živi život.“ – #MilošJoker

Photo by Everton Vila on Unsplash

Podeli:

Hod po sećanjima

„Hod po sećanjima može biti dug i bolan, i većinom je takav. Možda nije kod nekolicine koja ne želi da se svojih sećanja priseća ne bi li lakše i bezbolnije prevalili put kroz sadašnje i dočekali se sa obe noge u budućem. Vreme. Odrednica. Teče. Curi. Stoji. Postoji. Ne postoji. Zavisno je o nas ili mi o njemu. Pogled mladića koji prati devojku koja nestaje u daljini. Pogled devojke koja dočekuje mladića koji iz daljine ka njoj korača. Vreme. Sećanja. Misli. Svesno u nesvesnom i nesvesno u svesnom. Jungovi univerzalni obrasci ljudske prirode ili proučavanje snova? Nesvesno je onoliko veliko, koliko i čitav kosmos koji postoji van čoveka. Je li svaki čovek jedan zaseban deo vaseljene koja postoji uprkos pravilima koja ne razume i koja nikada možda neće ni dokučiti? 
Sećanje na prošle dane nestaje. Bledi i postaje mutno kao ona fotografija bez osmeha sa dve boje što prvu stvoriše. Sećanje miriše na sreću. Miriše na tugu. Miriše na dosadnu prolećnu kišu. Miriše na kap parfema koji je u nama probudio sliku vremena u kome smo bili srećni. Nikada, čini se, neće opet biti one i onakve sreće, ali… Sreća sama po sebi, baš kao i život crta svoje periodične krugove. Kažu da se obnavlja na svakih sedam godina, nestaje polako, pritaji se i čeka početak novog kruga. Za to vreme hodanje po sećanjima vremenom postaje rutina koje se nerado prisećamo i istovremeno večno pamtimo. Bez nje život bi bio samo vreme koje ne bi dozvolio da se desimo, da postojimo, da verujemo i nadamo se da jednom kada misli navru iz nesvesnog, u snove naše i pokažu nam put kojim se lako ide, sreća postaje opipljiva i snažna. Hod po sećanjima ostaje daleko iza nas da svetli i kao putokaz vodi dalje kroz svesni život naša nesvesna bića.“ – #MilošJoker

Photo by #MilošJoker

Podeli:

Uzmi svoju ideju

Dominantno. Uspešno. Nadahnuto. Ubedljivo. Uverljivo. Istrajnost. Borba. Uspon. Pad. Život. Motivacija. Volja. Koliko puta ste čuli ove ili slične reči u poslednje vreme?
Svet se neminovno menja iz dana u dan, i misli sa njim. Uistinu mi se menjamo i on sa nama.
Čitave generacije novih ljudi praćeni novim tehnologijama i načinom života čine da se ubrzano menjamo u modernom vremenu. Prelaz iz jednog modela života u drugi, potpuno novi, jednako je lep i stresan. Lep je jer čovečanstvo dostiže nove visine, stresan jer čovek ne uspeva da se lako prilagodi novim visinama. Ipak, prihvatamo voljno ili nevoljno i nastavljamo dalje. Što pre prihvatimo činjenicu da će već za koju godinu, a gle čuda koliko i kako brzo se nižu jedna za drugom, tehnika i tehnologija biti neotuđivi deo svakodnevnog bitisanja, to će nam biti lakše da spoznamo suštinu.
Motivaciono govorništvo i ljudi koji se time bave pokušavaju da nam ukažu upravo na ove i slične činjenice. Naravno da, kao i u svakom poslu tako i u ovom, ima manje i više uspešnih motivatora. Naravno da ima i onih koji to rade potpuno profesionalno, ali i onih koji vam ne mogu uliti poverenje da im možete verovati.
Jesu li vam potrebni ljudi koji će vas svojim govorima motivisati? Ljudi koji će pokušati da vam objasne suštinu novonastalih okolnosti.
Ko to može učiniti?
Koji ljudi?
Odgovor je nadasve veoma jednostavan: To mogu učiniti samo i jedino oni ljudi koji iza sebe imaju visok stepen obrazovanja i još viši stepen životnog iskustva.
Motivaciono govorništvo nije neophodno za život u bliskoj prošlosti, ali može biti korisno ukoliko dođe od osobe koja može da vam iskreno ponudi misao koja će vas prenuti da nastavite dalje. Samo oni koji iza sebe imaju život i određena znanja i saznanja, mogu vam pričati o motivu koji će vas pokrenuti da dosegnete sopstvene ciljeve koji su uvek bili tu, u vama, i realizujete ih.
Suština svega je da realizujete ideju. Ipak, neretko, a bezmalo uvek, najteži je put od ideje do realizacije iz prostog razloga što između ideje i realizacije čvrsto, kao stena, stoji jedan mali, veoma moćan suprotni veznik: ali.
Taj suprotni veznik razorne moći je toliko snažan da vam ne dopušta da se pokrenete iz ideje i ostvarite je. No, to je tema za neku ozbiljniju analizu.
Motivatori imaju obavezu da vas razuvere da je snaga koju sobom nosi: ali, beznačajna i mala naspram vaše volje da uspete i ostvarite svoj naum. Zbog toga će nam u bliskoj budućnosti biti potrebni Motivatori, sa velikim početnim slovom M. Njihov jedini zadatak je da vas na pravi način uvere da vi to možete, to što ste naumili, to što je ideja, možete da pretvorite u realizaciju.
Jedno šta će vam zaista nakon govora motivatora biti potrebno jeste vi sami, vi koji ćete dobiti snažan podsticaj da napravite odlučujući iskorak koji će vas voditi dalje.
Novi svet, nove tehnologije, inovacije, novi način života, sve je to već u vama, samo ih morate pozvati da vam se priključe i pomognu vam, a to je upravo ono što će pravi, profesionalni Motivatori znati da vam prezentuju na pravi, onaj samo vama razumljiv, način.
Uzmite svoju ideju i realizujte je tako da svoj život uvedete u nadolazeću budućnost na pravi način. – #MilošJoker

Photo by – #MilošJoker

Podeli: