Zahvali se svojoj sreći

„Snažno zadovoljstvo uma opčinjenog sopstvenim egom pojačava u tebi želju da se prikažeš u punoj snazi i veličini. Stisnutih zuba, snažno zarijenih u usnu, podižeš pogled ka malom čoveku. Ti. Moćan, samouveren, ponosan, bitan. Čovek od koga se vetar odbija. Ti si odlučio da postaneš bitan. Odlučio si da postaneš heroj svoga doba. Heroj ulice. Heroj svih heroja. Junak nad junacima. Mrkli mrak se od tvoje senke skriva. Jedino ta savest. Ona te malo nagriza, još uvek je neukaljana, možda previše živa. Dopustio si joj da te steže i zaveže, i sada tvoje ruke samo još pored tela mlataraju dok hodaš onako mali, a uspravan, bitan. Veruješ u sebe. Oblačiš najnovije odelo, preko blistavo bele košulje koju si u predelu vrata svezao najlepšom leptir mašnom i pogleda uprtog u izglancane crne, kožne cipele praviš prvi korak. Drugi. Deseti. Hiljadu petstoti. Stigao si. Pogled ti obuhvata natpis ka kom si krenuo: Sudbina. Stigao si. Pred brojem devet u ulici Sudbine, pališ poslednju cigaretu. Otpahnuvši dim u pravcu vrata, zvoniš. Čekaš još par trenutaka, zvoniš ponovo. Zvoniš još jednom. Vrata se ne otvaraju. Možda nikoga sa druge strane Sudbine nema. Bacaš opušak i nonšalantno gaziš svojom uglancanom cipelom. Sa prozora pod brojem sedam, pogled mlade devojke dopire do tvoje prilike. Uzvraćaš joj i u svojoj važnosti ne primećuješ osmeh na njenom licu. Okrečeš se odsečno i vraćaš se istom stazom, ni ne sluteći da te je upravo gledala tvoja sreća koja nije dopustila sudbini da otvori vrata. Ponosno zastaješ, popravljaš mašnu i rever. Osvrnuo si se oko sebe i primetio čudne poglede nekih drugih razloga koji postoje i koje obično opisujemo kao ljude. Koristimo baš tu reč: ljudi. Možeš ih nazvati i slučajnim prolaznicima. Možeš ih i rajom nazivati. Oni, baš kao i ti stoje pred svojim sudbinama i čekaju da im se vrata otvore. Neki nemaju privilegiju da ih sa susednog prozora sreća od sudbine odvraća na neki drugačiji put. Zahvali se svojoj sreći. Poželi joj dobro jutro, nikako laku noć. Sledeći put kada kreneš putem ega, seti se da možda sreća više ne stanuje pod onim brojem i ne gleda kroz prozor na tebe. Seti se da jednom kada misli navru iz nesvesnog u racio, i kada pokušaš da se sa sudbinom svojom sretneš, seti se da milioniti deo tebe želi da bude srećan. Tada, tada budi sebičan i zvoni dugo na ona vrata. Sudbina voli kada te nespretnog sačeka, makar se to desilo ispred nekih najobičnijih drvenih vrata.“ – #MilošJoker

Photo by Dima Pechurin on Unsplash

Podeli:

Ne mogu umesto tebe

„Mogu da sa tobom podelim svoje misli. Mogu da sa tobom podelim svoje emocije. Mogu da podelim radost, sreću; mogu i bol. Mogu i suzu da pustim. Mogu da budem čovek. Mogu da volim. Mogu da se ponosim time što znam da volim. Mogu da se ne stidim. Mogu da ti pomognem da budeš sve što si oduvek želela. Ne mogu da umesto tebe živim ovaj život. Tvoj je. Ti si, baš kao i ja, glavni junak priče koja se oko tebe dešava. Mogu da sanjam svoje snove. Mogu da ih proživim. Mogu da bez traga nestanem daleko od svih koji bi možda za mene pitali. Mogu da ponesem na leđima sav teret. Tvoj i moj. Ne mogu da umesto tebe živim. Mogu da verujem. Mogu da pišem, pevam, sviram gitaru i maštam. Ne mogu da umesto tebe živim. Mogu da trčim. Mogu da skačem. Mogu da noćima ne spavam i pišem ti pesme. Mogu da ti ih na uvo tiho šapućem. Mogu da spoznam da ti je lepo. Mogu da osetim tvoju prazninu. Mogu da dotaknem ljubav tvoju. Ne mogu da umesto tebe živim. Ne mogu! Tvoj put je onaj koji stvaraš. Tvoj život je mašta koju pretvaraš u stvarnost. Tvoj osmeh je samo tvoj. Radost tvoja, srećni trenuci, nova jutra… Sve je to tvoje. Nova jutra mogu biti naša, ali ja ne mogu umesto tebe da ih živim. Zato, ne klizi mi kroz prste, jer ovaj dan mora biti momenat tvog ponovnog rađanja i samospoznaje. Ti, tvoj put, sreća, mladost, starost. To pripada samo i jedino tebi, taman koliko i sve to moje meni. Onoj ženi ili čoveku što ostavili su trag prolazeći kroz tiho jutro prepuno neke miline. Njima su njihovi životi podjednako lepi kao što moraju biti tvoj i ovaj moj. Ipak, još uvek kliziš mi kroz prste, a samo jedan treptaj dovoljan je da ti preokrene misli na drugu stranu i pokaže ti koliko je divno radovati se, smejati se i biti srećan u novorođenom danu.“ – #MilošJoker

Photo by Noah Silliman on Unsplash

Podeli:

Živi!

„Neprekidno zagledani u daljinu noći ostavljene da među nama stvara prazninu, ostali smo vezani pogledima za srećnu prošlost. Umornog lica gledaš u daljinu i zoveš tihu noć da oseti tvoju rešenost da pripadneš trenutku. Miris. Trajanje večnosti. Sećanje na žrtvu tvoje ljubavi. Stih. Pesma koja ti raspiruje maštu. Postojanje u vremenu vremena. Čovek. Jedan od mnogih, ipak jedinstven, stoji na drugoj strani vremena i čeka. Seća se svega istog čega i ti, možda nekim obrnutim redom. Srećni ljudi žive u srećnom sećanju. Sećanja ostaju srećna ako su u njima slike davnih osmeha ostale. Slika sjajnog jutra koje će pokrenuti divan dan. Blizina. Daljina. Sve ostalo je u sećanju. Život u sećanju je lep samo ukoliko ovaj na javi ne umeš da živiš jer sebično misliš da oni koji te vole postoje samo u sećanjima. Osvrni se oko sebe. Videćeš bar jedan par očiju koji te obožava i brine zbog tebe. Taj par očiju će možda nekada postati sećanje ili ćeš ti ostati u njima da te se seća, ali do tada voli na javi. Živi trenutak. Živi ljubav. Živi život.“ – #MilošJoker

Photo by Everton Vila on Unsplash

Podeli:

Hod po sećanjima

„Hod po sećanjima može biti dug i bolan, i većinom je takav. Možda nije kod nekolicine koja ne želi da se svojih sećanja priseća ne bi li lakše i bezbolnije prevalili put kroz sadašnje i dočekali se sa obe noge u budućem. Vreme. Odrednica. Teče. Curi. Stoji. Postoji. Ne postoji. Zavisno je o nas ili mi o njemu. Pogled mladića koji prati devojku koja nestaje u daljini. Pogled devojke koja dočekuje mladića koji iz daljine ka njoj korača. Vreme. Sećanja. Misli. Svesno u nesvesnom i nesvesno u svesnom. Jungovi univerzalni obrasci ljudske prirode ili proučavanje snova? Nesvesno je onoliko veliko, koliko i čitav kosmos koji postoji van čoveka. Je li svaki čovek jedan zaseban deo vaseljene koja postoji uprkos pravilima koja ne razume i koja nikada možda neće ni dokučiti? 
Sećanje na prošle dane nestaje. Bledi i postaje mutno kao ona fotografija bez osmeha sa dve boje što prvu stvoriše. Sećanje miriše na sreću. Miriše na tugu. Miriše na dosadnu prolećnu kišu. Miriše na kap parfema koji je u nama probudio sliku vremena u kome smo bili srećni. Nikada, čini se, neće opet biti one i onakve sreće, ali… Sreća sama po sebi, baš kao i život crta svoje periodične krugove. Kažu da se obnavlja na svakih sedam godina, nestaje polako, pritaji se i čeka početak novog kruga. Za to vreme hodanje po sećanjima vremenom postaje rutina koje se nerado prisećamo i istovremeno večno pamtimo. Bez nje život bi bio samo vreme koje ne bi dozvolio da se desimo, da postojimo, da verujemo i nadamo se da jednom kada misli navru iz nesvesnog, u snove naše i pokažu nam put kojim se lako ide, sreća postaje opipljiva i snažna. Hod po sećanjima ostaje daleko iza nas da svetli i kao putokaz vodi dalje kroz svesni život naša nesvesna bića.“ – #MilošJoker

Photo by #MilošJoker

Podeli:

Uzmi svoju ideju

Dominantno. Uspešno. Nadahnuto. Ubedljivo. Uverljivo. Istrajnost. Borba. Uspon. Pad. Život. Motivacija. Volja. Koliko puta ste čuli ove ili slične reči u poslednje vreme?
Svet se neminovno menja iz dana u dan, i misli sa njim. Uistinu mi se menjamo i on sa nama.
Čitave generacije novih ljudi praćeni novim tehnologijama i načinom života čine da se ubrzano menjamo u modernom vremenu. Prelaz iz jednog modela života u drugi, potpuno novi, jednako je lep i stresan. Lep je jer čovečanstvo dostiže nove visine, stresan jer čovek ne uspeva da se lako prilagodi novim visinama. Ipak, prihvatamo voljno ili nevoljno i nastavljamo dalje. Što pre prihvatimo činjenicu da će već za koju godinu, a gle čuda koliko i kako brzo se nižu jedna za drugom, tehnika i tehnologija biti neotuđivi deo svakodnevnog bitisanja, to će nam biti lakše da spoznamo suštinu.
Motivaciono govorništvo i ljudi koji se time bave pokušavaju da nam ukažu upravo na ove i slične činjenice. Naravno da, kao i u svakom poslu tako i u ovom, ima manje i više uspešnih motivatora. Naravno da ima i onih koji to rade potpuno profesionalno, ali i onih koji vam ne mogu uliti poverenje da im možete verovati.
Jesu li vam potrebni ljudi koji će vas svojim govorima motivisati? Ljudi koji će pokušati da vam objasne suštinu novonastalih okolnosti.
Ko to može učiniti?
Koji ljudi?
Odgovor je nadasve veoma jednostavan: To mogu učiniti samo i jedino oni ljudi koji iza sebe imaju visok stepen obrazovanja i još viši stepen životnog iskustva.
Motivaciono govorništvo nije neophodno za život u bliskoj prošlosti, ali može biti korisno ukoliko dođe od osobe koja može da vam iskreno ponudi misao koja će vas prenuti da nastavite dalje. Samo oni koji iza sebe imaju život i određena znanja i saznanja, mogu vam pričati o motivu koji će vas pokrenuti da dosegnete sopstvene ciljeve koji su uvek bili tu, u vama, i realizujete ih.
Suština svega je da realizujete ideju. Ipak, neretko, a bezmalo uvek, najteži je put od ideje do realizacije iz prostog razloga što između ideje i realizacije čvrsto, kao stena, stoji jedan mali, veoma moćan suprotni veznik: ali.
Taj suprotni veznik razorne moći je toliko snažan da vam ne dopušta da se pokrenete iz ideje i ostvarite je. No, to je tema za neku ozbiljniju analizu.
Motivatori imaju obavezu da vas razuvere da je snaga koju sobom nosi: ali, beznačajna i mala naspram vaše volje da uspete i ostvarite svoj naum. Zbog toga će nam u bliskoj budućnosti biti potrebni Motivatori, sa velikim početnim slovom M. Njihov jedini zadatak je da vas na pravi način uvere da vi to možete, to što ste naumili, to što je ideja, možete da pretvorite u realizaciju.
Jedno šta će vam zaista nakon govora motivatora biti potrebno jeste vi sami, vi koji ćete dobiti snažan podsticaj da napravite odlučujući iskorak koji će vas voditi dalje.
Novi svet, nove tehnologije, inovacije, novi način života, sve je to već u vama, samo ih morate pozvati da vam se priključe i pomognu vam, a to je upravo ono što će pravi, profesionalni Motivatori znati da vam prezentuju na pravi, onaj samo vama razumljiv, način.
Uzmite svoju ideju i realizujte je tako da svoj život uvedete u nadolazeću budućnost na pravi način. – #MilošJoker

Photo by – #MilošJoker

Podeli:

Dobro birajte

„Odluke su važne i zato ih treba mudro donositi u životu. Onda, kada donesete odluku ne puštajte je, zgrabite je čvrsto i pokrenite sve oko sebe. Napravite pozitivnu buku, koja će pokrenuti vas, ali i ljude oko vas.
Bilo je pitanje vremena kada ću doneti odluku da počnem da trčim jednu svoju trku. Nazovimo to trkom. Odlučio sam da trčim. I odlučio sam da pobedim. Kako ću do pobede stići? Valjda tako što ću pokrenuti onu pozitivnu buku. Godine očekivanja, godine čekanja, godine sazrevanja. Sve one stanu u jedan dan. Stanu u onaj dan u kom se donosi odluka. Potrebno je katkad više vremena nego što ste planirali za donošenje odluke. Onda kada najzad počinjete da sprovodite svoju odluku, tada prihvatate i obavezu prema njoj. Obaveza je da više nema povratka na pređašnje stanje stvari. Nema izgovora, nema novih pitanja, ima samo i jedino novih puteva i putanja po kojima ćete se kretati dok odluku pretačete u ono nešto stvarano, opipljivo. Kada dođe trenutak da to postane vaša realnost, sva vrata ovoga sveta se otvaraju. Tada je vreme za novu odluku. Morate dobro promisliti na koja ćete vrata ući, jer nisu sva ista. Neka su instant, neka su dugovečna, i upravo i samo od vašeg izbora će zavisiti konačan ishod. Uspeh ili neuspeh! Zato pažljivo gledajte u one znakove kraj puta. Svaki je podjednako važan. Čak i kada prođete kroz prava vrata, i iza njih se kriju razne opasnosti, a skoro uvek, kao po nekom nepisanom pravilu, njih sobom nose ljudi. Da, ljudi. Onda, dobro birajte.“ – #MilošJoker

Photo by #MilošJoker

Podeli:

Jesam li pogrešio, Bože?

„Učio sam ga da bude dobar čovek. Učio sam ga da voli svoje i da poštuje tuđe. Učio sam ga da bude dobar, marljiv, vredan. Učio sam ga da poštuje žene. Učio sam ga da se viteški nosi sa problemima. Učio sam ga da ne zavidi nikom. Učio sam ga da svojom glavom razmišlja.
Sada imam osamdeset osam godina i umirem. Tužan, odlazim sa ovoga sveta. Ne, zato što ga nisam dobrim stvarima naučio. Ne, zato što ih nije naučio. Ne, ni zato što nisam siguran da li će nastaviti onako kako sam ga učio. Tužan sam zato što ne znam gde ga ostavljam, jer sada, kada umirem, vidim i znam da ga ne ostavljam među onima koji će ga razumeti. Brinem da će nesnađen ostati. Iskustvo me je naučilo, nakon svih ovih godina, da sam može biti nekako pogrešio i naivno verovao da dobrota odbija zlo. Nisam siguran da li je tako, čak i u ovom času. Ali, bojim se da bi tako moglo biti. Odlazim tužan, uz brigu, i sa pitanjem: jesam li onom koga najviše volim iz najbolje namere, možda učinio lošu uslugu? Jesam li pogrešio, Bože?“ – #MilošJoker

Photo by Braden Collum on Unsplash

Podeli:

Paralelan proces

„Paralelan proces. Ide noć, i uporedo negde ide dan. Ide rđav, i uporedo negde ide dobar. Postoji ta ravnoteža koja ne dozvoljava da sve bude dobro, niti da sve loše bude. Uvek je nečeg malo više dobro i malo manje loše, i uvek je nečeg malo više loše, i malo manje dobro. Postoje i te paralelne priče. Paralelne ideje. Paralelan svet u kome se stvara i onaj u kom se sve ruši. Tako paralelno ide i život. Mi sa njim. Ruku podruku idu dobar i loš. Bivalo je tako oduvek. Valjda će uvek tako i biti. Zbog ravnoteže valjda nekakve. Ne valja ni previše dobrog, niti previše lošeg. I taman kada ste pomislili da je sve loše i da izlaza nema, desiće se nekim čudom dobro nešto. Baš kao i što će kada je sve dobro naići neka loša stvar. To je život. Takav je. Paralelan sa samim sobom. Dobro stvara loše i loše proizvede dobro. U jednakim vremenskim intervalima ili u kakvim krugovima, dešava se i ljudi to najčešće nazivaju sudbinom. Jesmo li zaista u pravu? Da li je to sudbina? Da li kakvi spisi koji nas vode kroz ovaj lepi, katkad surovi, manje-više neizmerno zabavan život, ako se iskušenja mogu zabavom nazivati?
Ide evo nova noć i negde se novi dan rađa, i baš kako smo zaslužili sve se događa. Najednom je sve tiho i veče je lepo, a onda sedim opet za onim stolom prošlosti i prošlosti se neke sećam. Pitam se često: kakav će novi dan isplivati iz osunčanog jutra koje će se ponovo roditi? Paralelan proces. Ima još tih nekih stvari koje bih napisati hteo, ali ostaviću ih za neke paralelne dane u kojima će se sreća, srećom zvati, u kojima svu ljubav ljudima ću dati. Do tada, do te stvarnosti u kojoj ćemo opet postojati ti i ja kao nekada, sećaću se paralelno, i dobrog i lošeg.“ – #MilošJoker

Photo by Jose De Queiroz on Unsplash

Podeli:

Ostaj mi dobro

„Misli putuju svojom silinom, nekom brzinom, od svetlosti većom. Čini se da je tako blizu dan kada ćemo brzinu nazvati srećom. Ipak, nešto me tišti. Sumnja neka, uvukla se pod kožu kao ledeni dan u promrzle prste. Zgričili se onako, modri i pali pored tela. Ritmično njišu kraj mene, prateći užurbano kretanje. Leto. Sunce obasja ruke i sva milina na njima se vidi. Ona ljubav tvoja što postojala je na dlanovima mojim, čak i ona nekako mirno na vrelini stoji. Sve je mirno. I nebo je mirno. I oblaci zastali. Čini se da se ni kugla zemaljska ne okreće više. Znam, reći će neko da je ravna ploča i da zato tako mirno sve na njoj stoji, ali i da je tako moj razum ceo tobom samo odiše. A ti, srećna. Nasmejana, baš kao onoga dana kada rekosmo tvojima da u život ćemo zajedno dalje, i baš kao onoga dana kada nas otac i mati tvoja poslaše da tu novost širimo dalje. Bio sam srećan. Ko dete neko što krpenu loptu na poklon dobi. Bacio sam je visoko i zrak svetlosti pade mi očas u oko. Senka. Neka senka zaklonila mi je pogled. Ne vidim te više. Počeše i one teške, jesenje kiše. Dozivam te kroz ranu jesen, i samo te po dahu pratim i viđam katkad tvoj trag. Miris kože tvoje, ostao mi je zauvek drag. Bila si lepa. Bila si mlada, i od ljubavi sva. Sada Bogu odišeš milinom i duhom celim svojim. Na sigurnom si. Više se ni ja ne bojim.
Brzinom misli vratih se životu i vidim da ostah sam. Teško je ranjen biti, iscrpljen i umoran.
Onoga dana kada si na poziv otišla, bio sam ranama u rovu zatrpan. Branio sam našu sreću, ljubav, istinu. Neostvarenu. Nedoživljenu. Neispunjenu. Samo odsanjanu. I sada često sanjam. Trudim se da i danju usnim kakav mili sanak, a da ne liči na onaj bolan rastanak. Često mi u snove dođeš. Lepa si.
Pisma ti stalno šaljem i poštar ih uvek vraća. Kaže da na toj adresi više ne stanuju ni tvoja braća. Ipak, pisaću i dalje. Papir trpi svaku reč i kad pokoje pogrešim slovo. Dobro smo i čekamo novo leto da nas vrati u sećanje oteto.
Srešćemo se opet, pričaju ljudi da mrak večni ne postoji. Do tada, ostaj mi dobro i neka samo ono u tebi postoji. Ostaj mi dobro.“ – #MilošJoker

Photo by freestocks.org on Unsplash

Podeli:

Tamo u sećanjima

„Nedostajanje. Čudna neka reč! Šta to sve može da nedostaje, a da te sećanje na to ne rastuži? Sve! Sve, čoveče sve! Život. Život najviše može da nedostaje. Muzika. Ona lepa, divna muzika koja budi sve najbolje u čoveku, ona nedostaje. Ona kao pesma, i ona kao sećanja. Sećanja koja budi u ljudima. Sećanja koja su negde ostala u nama da postoje, a potisnuta. Zaboravljena nekako. Samo ih se katkad u trenutku setimo, podsete nas da smo to oni isti mi koji radosno smo se smejali.Gledali u budućnost nemirnim pogledom i čekali nova svitanja. Eh, ta muzika što sećanja budi. Kako je lepa, taman koliko i osobe kojih se uz nju ponekad prisetimo. Prisetimo se i bez nje, ali je uz muziku lepše. Uz vetar koji donese poneki miris iz prošlosti. Nezaboravljen. Čini se kao da nanovo u nama sva sećanja ožive, a onda se rasprši u mislima i poslednjim taktovima pesme. Sećati se sećanja, to se možda ne sme. Sećati se, pa to ume da boli. Oh, još kako ume. Ustreperi telo celo i glava na ramenima ne zna kuda će. Sve godine prošle, brze, mlade, lude. Sve prođe, samo trag na nebu neki osta, sećanja je za onog što ume da oseća i uz jednu pesmu dosta. Pala je noć još pre nekoliko sati. Sediš sama, a zvezde netremice gledaju u tebe. Pokušavaš da pogledom dopreš do njih i sve što vidiš su sećanja. Vraćaju te negde, glava otežala, misli postaju lake. Sve je kao i pre, u sećanjima. Suza ti u oku stoji, ponos ne da joj da kapne. Još mirno sediš. Pališ sledeću cigaretu. Dim. Žar. Samo se on još u mraku vidi. I tvoja senka, na mesečni. Novi se dan na presto sprema i kreće da se vrti oko glave svaka tvoja dilema. Tišina. Osluškuješ je. Mirno sa njom sećanja deliš, kao osmehe nekada. Još uvek ti život nedostaje, a tek si počela da ga živiš. A i ja u svojoj tišini ćutim. Osluškujem zvuke noćne. Nisam ni mogao da postojim dok je bilo buke. Počinjem da se sećam i da ćutim samo. Odavno nedostajanje ne nosi više onih pesama zvuke. Samo tek poneki miris sećanja dopre mi u misli i seti me na prstohvat sreće koji dopiraše nekada i do mene kroz one pesme zvuke. Palim još jednu cigaretu i gledam u one iste naše tri zvezde. Sećam se jedino trenutka kada ih izabrasmo da budu naše. Još uvek su tamo, na istom parčetu neba i sve što sam ikada želeo desilo se u tom trenu sećanja koje ostade da pod njima živi. Senka mi postade manja od mraka. Postade skoro nevidljiva, za noć laka. Gasim cigaretu. Dim otpuštam polako i vidim, tamo u sećanjima da me još nedostajanje boli samo. Vidim, tamo u sećanjima.“ – #MilošJoker

Photo by Nathan Anderson on Unsplash

Podeli: