Želja samonikla

„Samonikla želja u smiraj dana, posegla je put sopstvenog ostvarenja. Ona, želja, usamljena na strmom putu počinje da odoleva izazovima i kolebanju. Samo jedan put će je odvesti do cilja, baš ovaj, koji je postavila pred sebe. Bojažljivo, poput deteta koje se prvi put spušta niz tobogan života, želja se uspinje do vrha sa namerom da se pod svojom silinom spusti i ostavi trag. U svojoj želji, želja je usamljena i potreban joj je neko. Bilo ko. Potrebna joj je osoba koju će naseliti svojim postojanjem i poput kakvog prenosnika je odvesti dalje, do zacrtanog cilja. Osoba u koju se želja uselila upravo sva još uvek sanjiva trlja oči i gleda u novi prolećni dan koji se već uveliko sprema da je odvede u sada. Želja se uselila i osoba počinje da se ponaša vidno drugačije nego pre buđenja. Telo je nekako tromo, krupno i teško od briga, a želja, malena, snažna poče da se uz telo penje, kao uz kakav tobogan. Možda, onaj tobogan života. Prava grehota ako se ne uspne uz taj čarobni tobogan života.
Pogled u oblačno nebo i osoba ustuknu pred željom. Čini se da nije dovoljno jaka da u toj osobi probudi sebe samu. Još nekoliko pogleda, tromost i sva težina ostaše zakucani u oblake i želja se pope do cilja. Mozak poče da se priseća nekog sećanja iz prošlosti i taman kada je sećanje naviralo polako, poput voza koji ulazi u stanicu i pristaje, želja se ispreči, polegnu na šine i sećanje stade pred njom. Žrtvovala se, svesna da može biti pregažena, ipak ostade jaka, onako malena i moguću žrtvu u trijumf pretvori.
Osoba zbunjeno stajaše još uvek čekajući da pristigne sećanje, kad oseti neku želju koja se u njoj stvori i krenu da joj presabire misli.
Želja samonikla dođe i pope se do osobe koja će je povesti put sopstvenog ostvarenja. Osećala je potrebu da to učini, jer je nekada davno ta osoba koja je bila dobar i veliki čovek, umesto nje, želje, izabra put drugih želja koje su čekale na ostvarenje u mislima drugih ljudi koje je voleo i jedino što je celoga života činio bilo je stvaranje novih puteva za ostvarenje tuđih želja. Ova mala, samonikla, sopstvena bila je dugo zaboravljena, bezrazložno skrajnuta i ostavljena da samuje.
Jednom, nekada u životu dođe taj trenutak kada želja više ne može da čeka da bude ostvarena i tada, ona biva spremna na sve, ti zaboravni čoveče koji ne misliš na sebe, upamti da i ti želje svoje imaš.“ – #MilošJoker

Photo by Almos Bechtold on Unsplash

Podeli:

Možda

„Sećanja naviru poput roja izgubljenih pčela. U kasnu noć, do rane zore čvrsto stojiš poput tvrđave i gledaš na reku. Odmaraš pogled, i zapet kao struna osećaš kako telo počinje da te izdaje pod umorom. Iscrpljen i umoran od svega, posustaješ. Prepuštaš stražu drugima i odlaziš da potražiš sreću. Sreća. Radost. Lepota življenja. Godine mladosti, godine stare, godine sunca, godine smeha, godine mladog meseca i rasterećenih misli. Mladost. Brzina. Prolaznost. Nesećanje. Zastaješ. Sećaš se nesećanja i nebriga. Ej, sećaš se. Zamisli. Sećaš se. Bolom prikrivaš neisplakane suze i sećaš se sreće. Kako je lepa sreća, pomišljaš. Baš lepa. Nevina, bezbrižna, nasmejana poput mlade devojke koja kreće u susret svom surovom putu u život. Raduje mu se, a ne zna zbog čega. To je sreća!
I još nešto je sreća. Sreća je kada si dobrog zdravlja, tako kažu. Kažu i da zdrav čovek ima hiljadu želja, bolestan samo onu jednu, da ozdravi. Kažu i da vreme leči sve. I da je bolje biti pijan nego star. I da nije život što i poljem preći. Možda nije. Ne znam. Možda jeste ako si srećan. Možda, ako si srećan. Možda, ako si… Ako nisi, vrati se onoj kasnoj noći i do rane zore, stamen poput one tvrđave gledaj u reku. U poneki talas novog jutra i ne pitaj hoćeš li srećan biti sutra, jer ovog trenutka tvoje sutra je sada. Ono je uvek tu. Dolazi i odlazi iznenada, baš onako kako i sreća.“ – #MilošJoker

Photo by Debby Hudson on Unsplash

Podeli:

Sunce se opet rađa

„Leptiri su drugi po veličini insekti kojima pripadaju i noćni leptiri. Širom raširenih krila oni lete kroz dubinu noći i njima prave zvuk poznat ljudskom uhu. Sve ovo nije skoro nimalo važno za jedan ljudski život.
Život je važan za razumevanje noćnog leptira koji kidiše prema svetlu i ne sluteći da ga tamo očekuje večita tama.
Ironija je stanje čovekovog uma koje služi da se odbrani od gluposti. Glupost je jednostavno glupost i ne vredi je puno objašnjavati, jer onaj koji ne poznaje glupost ne može ni shvatiti težinu njenog postojanja. Suština je u suštini suštinska potreba za ogoljenom istinom. Istina. Ona je priča sama za sebe. Jedna i jedinstvena, a uvek nekako izvrunuta ljudskim rečima. Bilo da je izgovorite u Njujorku ili u kom god mestu na kugli zemaljskoj. Kugla zemaljska je ona istina u kojoj je sadržana sva istina suštine. Sviće novi dan i zove nas da ga osvojimo, no bolje je predati mu se, rekli bi mnogi. Koliko daleko moraš otići da bi uspeo da pobegneš od sopstvene istine ili onom gorem, od sopstvene gluposti?
Noćni leptir juri ka svetlosti koja se probija kroz tamnu noć. Hoće li uspeti da ogoli njenu istinu koja preti da ga odnese u večiti mrak?
Sviće novi dan i noćni leptir više nije tu. Glupost, i ne vredi je objašnjavati ili ipak ne?
Previše pitanja za čoveka koji se bori da zaroni u jezgro suštine i dotakne sopstvenu istinu. Tamo, u tom jezgru, postoje odgovori na sva pitanja koja nikada postavljena nisu. Postoje i takva pitanja. Budućnost će doneti odgovore.
Na kraju, koje su dodirne tačke kraja i početka ove priče? Noćni leptir, život, istina, glupost, suština, jezgro? Ne znam, ali sam siguran da će pouka biti onda kada se priča pretvori u list koji će odneti jak vetar i pretvoriti ga u zaborav.
Sunce se opet rađa i tamo na zalasku mirnu noć jednom noćnom leptiru želi.
Laku noć.“ – #MilošJoker

Photo by JoelValve on Unsplash

Podeli:

Bivalo je i onih dana

„Bivalo je i onih dana u kojima sam maštao o ljubavi. Sećao sam je se kao lepih prolećnih noći i ranih jesenjih dana. Ponekad bih se setio i radosti, i smeha, i čega ono beše, ne mogu se setiti, ali sećam se da sam se sećao.
Onda se desio onaj neduhovit trenutak u kom shvatiš da se ništa od toga nije ni dogodilo. Nikada nisam bio star, a znam kako je to biti. Bio sam dete i ne sećam se kako je to biti.
Čovek, mladić, dečak. Sve sam to prošao i evo me još uvek tražim tebe. Onu jedinu koja će umeti da mi jasno pokaže ko sam ja. Pa, da. Jedino ti to umeš od svih na ovom svetu, jer si se jedino ti zbog mene na njemu stvorila u isto neko vreme kad i ja. Tvorac te je poslao da me pronađeš, i da ja pronađem tebe. Još uvek te tražim, naročito bih pod svetlosti punog meseca mogao jasno da te vidim. Samo tada naše duše poznaju puteve koji će svakog svoj odvesti na ono jedno jedino mesto koje postoji oduvek samo i jedino za i zbog nas. Mesto ljubavi, radosti, smeha. Ironija sudbine. Sudar svetova i potrebe da se tela dva u jednu dušu zauvek spoje. Teško. Mučno te čekam. Ja sam plakao dok si prolazila tim putem. Ti si čekala. Ja sam čekao, ti si plakala dok sam pogrešne korake pravio. Jedan dan, jedan mesec, jedna godina, dve, sedam. Decenija. Potrošeni ljudi u potrošenom vremenu. Ti i ja. Sećam se, maštanja o ljubavi ne jenjavaju. Znam, da ću te već sutra napokon ugledati i ostati kraj tebe zauvek. Do tada, mirno i lepo spavaj. Ljubim te i nestrpljivo očekujem, taman koliko i svih ostalih godina do sada provedenih bez tebe.
Naposletku, bivalo je i onih dana u kojima sam se zajedno sa njom sećao kako smo zajedno maštali o našoj ljubavi. Mašta je moćna privilegija pojedinaca koji u njoj stvaraju svet iz koga se rađa realna sreća. Pod punim mesecom opipljiva je i veoma snažna.“ – #MilošJoker

Photo by Abigail Faith on Unsplash

Podeli:

Jedino to ti nedostaje

„Nečija potreba, tvoja nemoć, tuđa pravila, tvoj život. Samoća u pokušaju. Pokušaj u samoći. Kiša na asfaltu i asfalt na kiši. Suza na dlanu. Kap. Jedna. Još jedna. Nekoliko njih. Podižeš glavu. Nebo. Noćno nebo. Oblačno je i ne vidiš zvezdu što pada. Neko je umro. Kažu da zvezda padalica na to ukazuje. Ne veruješ u to. Veruješ u postojanje čoveka koji se ne zanosi kojekakvim pričama o misteriji života. Veruješ da postojiš samo sada i ovde. Veruješ da je kraj, definitivno kraj. Nakon toga je mrak. Ništa. Možda. Ne znamo ni ti, ni ja. Opet suza na dlanu. Poslednja u tom danu. Hoće li ih i sutra biti? Samoća u pokušaju. Ili bi pokušaj u samoći? Kako ono rekosmo na početku? Na početku čega? Sita si raznolikih pitanja. Odgovori su pametni. Ti, takođe. Pitanja su tako pase. Bolje je da ćutimo. Kiša još uvek pada i duboko smo zagazili u noć. Oboje. Tamo si, i čekaš. Ovde ja čekam. Ne dešava se ništa. Besmrtnost je prisutna. Ti se ponašaš kao ranjeni vojnik koji korača čvrsto u nameri da izvesti o pobedi i slobodi. Gledaš u nebo. Vedro je. Još jedna zvezda pada. Neko je umro, pomišljaš. Hm, možda si i u pravu. Ali, ne znaš u kom se vremenu nalaziš. Ovde i sada. Nosiš slike svojih predaka. U Besmrtnom puku korčaš. One zvezde, možda precima pripadaju. Možda. Ko će to znati, osim ako ne neka od onih suza što ti je u dlan pala. Mala. Nevina. Čista kao bebin pogled. Lepa kao novorođena sloboda. Stojiš mirno na kiši. Više ne gledaš u nebo. Zatvorenih očiju osećaš ponos svojih predaka kako ti kroz telo prolazi. Hrabrosti ti ne manjka. Život te voli. Sećaš se imena i prezimena, i jedino to ti nedostaje i boli. Jedino to ti nedostaje.“ – #MilošJoker

Photo by Luis Galvez on Unsplash

Podeli:

Dalje će kroz život lako

„Dubina. Asocijacija mnogo proističe. Nevoljno pomišljamo na ružne, voljno na one lepe dubine. Lepih dubina gotovo da i nema, reći će neko. Dubina ljudske duše je lepa. U njoj je sakrivena najtanatanija nit čoveka. Ipak, da li je uistinu tako? U dubinama ljudskih duša kriju se i najstrašniji nemiri, tajne, dileme, sumnje. Krije se sve ono što joj oduzima lepotu i nagoni čoveka da živi van okvira sopstvene duše.
Umorno lice, pogleda uperenog u sećanja koja ne blede, zamišljeno postoji pred istinom. Istina je sveta tajna koja se skriva duboko u svakom od nas i upravo ona dušu čini lepom ili manje lepom, ružnom. Ružna duša namučeno telo svoje ostavlja u stanju neizvesnom i mučnom. Noć ne prođe da istina ne progovori sa dušom. Jeziv osećaj krivice prožima telo, i ono počinje da se menja. Počinje da liči na istinu koja se u duši skriva. A, duša ko duša. Topla, meka, plačljiva, ljubavi puna. Čeka i dopušta da je vreme izleči, dok postoji u telu koje negira istinu. Onda, kada telo istinu prihvati i okrene se ljubavi i miru, duša sa telom jedno postaje. Prepreke, nesanice, dileme, problemi. Kraj. Odatle duša o njima brigu preuzima. Telo relaksirano postoji i počinje otkucajima srca da prati svoju dušu. Jer, samo onda kada postanu jedno, i kada život osete na isti način, i duša i telo biće spremni da zauvek sednu na mesto podebnika. Dalje će kroz život lako. Umesto u dubine, putem će istim u nove životne visine, radošću, ljubavlju i mirom osvojene.“ – #MilošJoker

Photo by Ahmad Odeh on Unsplash

Podeli:

Strpljenje

„Samovoljno pristajanje na čitanje uputstva za život je identično činjenici da ne možeš da letiš. Čitanje nepostojećeg uputstva, samovoljno? Motivacioni tekstovi i govori koji ti se upućuju, deluju na tebe očaravajuće. Zamisli, neko je bolje od tebe upoznao život, i sada želi da to podeli sa tobom. Impresivno!
Dok lamentiraš nad sopstvenim životom, kao zrak iz vedra neba, poput kakve munje, brzinom svetlosti, do tebe dopire spoznaja da postoji rešenje za sve tvoje probleme. Sve što se od tebe traži je da pratiš uputstva po kojima ćeš živeti. Pa, to je lako zar ne? Nekom je pošlo za rukom da toliko bolje od tebe istraži život, i sada je došlo vreme da ti ponudi rešenja na tacni. Prihvataš. Oduševljenog izraza lica ‘kupuješ’ uputstvo i počinješ da čitaš. Već kod prve rečenice uočavaš da ključ za razrešenje leži u tebi samom. Čitaš dalje i ne veruješ svojim očima da sve to već i sam znaš, i da zvuči poznato, ali ipak u petom redu, u drugom pasusu, na trinaestoj strani pronalaziš rečenicu koja ti se baš i ne dopada. Ustvari, rečenica je dobra i ispravno formulisana, ali to o čemu govori se kosi sa tvojim životnim načelima i ti nemaš volje da nastaviš dalje sa čitanjem.
Uputstvo za upotrebu života te je saseklo na trinaestoj stranici. Razočaranog izraza lica odlažeš knjigu i nastavljaš svojim putem. Kakva šteta! Da si imao samo malo strpljenja, već na sledećoj stranici bi shvatio koji je i kakav značaj imala rečenica u petom redu.
Strpljenje. Strpljenje. Strpljenje. Tri puta ponovljena reč postaje istina, a istina je da je ta reč (ovde tri puta napisana) možda jedna od najskupljih reči koje uputstvo sobom nosi.
Na kraju. Da nisi imao ili imala dovoljno strpljenja da sve ovo pročitaš, možda ne bi uistinu ni shvatila ili shvatio da su neki drugi ljudi pre tebe shvatili i razumeli koliko je vremena potrebno dok razaznaš da reč za koju je prethodno toliko puta rečeno da toliko puno znači, uspeva da iz tebe istera NE ispred sebe i umesto da pročitaš jednu za kraj običnu rečenicu sa zarezima ti čitaš predugački niz reči u rečenici koja za cilj ima da ti saopšti ono što je moglo stati u svega par reči, odnosno poentu koja kaže da je za sve na ovom svetu u tvom životu, u kom želiš da postigneš vrhunske stvari i dosegneš neslućene visine, potrebno samo jedno veliko, najveće, tako obično, a nadasve najvažnije, ono što i od dudovog lista svilu pravi, to jest: strpljenje.“ – #MilošJoker

Photo by Tyler Milligan on Unsplash

Podeli:

Lipa ponovo miriše

„Jesi li ikada zamišljala kako je to ne biti daleko? One noći u potoku odsjaj meseca bio je znak da su se žrtvovane godine utopile i ostale na dnu. Muk. Strepnja. Drhtanje. Osmeh. Suze. Veliki Bog u nama malenima. Visoko nebo nad prostranstvom života. Radost trenutka i potonja spoznaja da nestalo je sve što činilo je nas dvoje. Kao magla polegla na put, nespretno ispustismo sreću. Ona usijana glava pognuta ka zemlji te je čekala. Čekala te je u svitanje poslednje zore nevremena koje nosi život. Sam na maglovitom putu pokraj potoka gledah u utopljene godine. Kao odsjaj po bistroj vodi ostalo je da blista sećanje na sve dane koje provedoh sa tobom. Nisam mogao da ti obezbedim sreću. Nisi razumela da ne mogu, već mislila da ne želim, i sada baš kao i ja sediš sama sa sobom i zagledana u prazninu svoje sobe ćutiš. Sećanja naviru i sve jače ih osećaš. Miris tuđeg neba ne prija u kasne sate. Po danu, lica slučajnih prolaznika deluju na tebe depresivno i pomišljaš da od njih zauvek odeš, ali znaš da nemaš kome da se vratiš. Sve tvoje što si volela, usnulo je. Mir božanski vlada nad njima sada. Niti ja živim više, a opet još sam živ. Živ kao ranjena zver na izdisaju. Samo se tuge sećam, sve lepo si odnela sa sobom i bacila u hladne ulice Londona. Lipa ponovo miriše, a kod tebe padaju teške kiše. Sećao sam se istine i otkrio tajnu od koje si pobegla. Jedino si na ovom svetu još samo mene imala. Imala si me od trenutka kada sam ti u knjižari umesto zbirke poezije, kupio ram u koji ćeš staviti našu sliku i poneti je u tuđinu. Da li ga još ponekad pogledaš, i u njemu vidiš blistave oči, ozarena lica i široke osmehe? London. Divan grad. Nadam se da si već negde u Španiji. Čuo sam da tamo kiše ne traju dugo. Ne onoliko koliko i život.“ – #MilošJoker

Photo by Jon Tyson on Unsplash

Podeli:

Pozivam te da se vratiš

„Zasijalo sunce tuđeg neba i uvuklo se kao zavist kakva u tvoj život. Oči su ti od miline krupne i lepe. Sva se radost tvoja čak do ovde vidi. Sigurno je lepo kada greje tamo. Milina te obuzima i zastaje dah. Sve je lepo, mirno i tiho u tvom biću. Sve, osim sreće. Nedostaje ti topao pogled. Nedostaje sve što liči na tvoje biće. Prilagodiću se, ubeđena u to nastavljaš da životom ploviš dalje. Sve nevolje, one velike i one male, u jedan odlazak iz rodne zemlje su stale. Pritajila se samoća i osećaj nepripadanja kroz noć dolazi kao prolećni vetar. Čvrsto povlačiš preko glave frotirno ćebe i mislima se vraćaš među svoje. Noć odmiče polako. Svaki otkucaj sata čuješ i san ti na oči neće. Da je bilo sreće, ljubavi i pažnje sve patnje tvoje ostale bi nevažne. Ustaješ iz kreveta i osluškuješ kako sve zvuči oko tebe kao Betovenova deveta. Bajaginih stihova još nekih se setiš i dođe ti da od sreće sva poletiš. Sa prozora vidiš osvetljeni grad. Tramvaji nekuda prolaze. Umorne duše prevoze do svojih domova. Poslednji pijanac stoji pod uličnom svetiljkom. Pevuši neku pesmu, tebi nepoznatu. Čak ni reči gotovo da ne razaznaješ. Laktovi ti trnu i prsti skoro da ostaše ti ukočeni na prozoru od svile. Eh, kada bi sreće bilo da se otići nije moralo i da se nikada to nije ni zbilo. Čudni neki ljudi. Neki svet isti, a ni nalik ovom našem. Nema komšiluka da te prati pogledom na časovnik, niti onog malog što ti svakoga jutra loptom pod prozorom udara. Sve je tiho. Tiho je sve i u meni. Moj prozor još uvek gleda na ulicu kraj crkve. Proleće miriše na rane trešnje. Kiša oslobađa miris sveže pokošene trave. Teškom mukom osvojena i čuvana vekovna sloboda ostade da kraj mene živi. Živim i ja kraj nje, i radujem joj se. Delim još uvek sa ljudima onu istu sudbinu od koje si ti pobegla da pod suncem tuđeg neba dozoveš u život sreću.
Ja ostajem ovde. Nikada ne želim otići. Onoga dana kada sam rođen, Bog mi je podario život da ga živim kraj onih kojima ne moram da izmolim osmeh i lažnu sreću.
Lepo je kada greje tamo, među svojima uz sve nevolje, nedaće, nova nadanja, pobede i poraze, još lepše i bolje.
Pozivam te da se vratiš, da pogledaš kroz sve svoje boje i objasniš sebi da je samo jedno jedino nebo, ovo ovde zaista, tvoje.“ – #MilošJoker

Photo by Luigi Manga on Unsplash

Podeli:

Započni krug

„Početak. Zadatak. Obaveza. Misija. Život. Kraj.
Kada si poslednji put prijatelju moj razmišljao o tome da pomogneš bar jednom čoveku?
Nepristajanju nije svrha stvaranja pristajanja na gore od onog naspram tebe, već mu je svrha da odmakne od ljudi svaku priliku da pomognu drugima. Ti si odbio i ponosiš se činjenicom da si bolji od njega. Jesi li zaista? Negiranje činjenice je jednako neodgovorno, koliko i sam čin izdaje zarad ličnog cilja. Svrha pomoći nije u tome da očekuješ zahvalnost, već da započneš krug dobrih dela. Ne, uzročno posledično, već cirkularno. Ne ti meni, ja tebi, pa opet ti meni, pa ja tebi, već ti meni, ja njemu, on tebi, ti nekom, neko nekome i tako redom, ukrug. Cilj, svrha života. Šta je to? Ko je otkrio svete tajne i dao ti ih u ruke da njima mašeš, kao repom i raduješ se dolasku nezvanog gosta koji nosi poklone? Tvoja misija mora to i biti. Tvoja obaveza da pomogneš nije tek onako. Od Boga je. Pomozi nekome i neko će tebi pomoći, kažu ljudi. Vapiš za svim što ti oči vide i bez sagledvanja jasne slike prihvataš kao činjenicu da jedino tebi na ovom svetu pripada sladoled od čokolade, najlepši. Jedini si ti koji zaslužuješ da budeš nagrađen ljudskom pažnjom, i zadovoljno odobravaš pohlepu, jer veruješ da život onog prosjaka, što te je za koru hleba molio, nije uopšte važan. Zar je baš tako? Šta ako se u liku njegovom skriva sam Isus, a ti ga poznao nisi. Kako ćeš pred sud u dan kad ti dođe čas?
Dobar krug vredi više negoli čitava blaga ovoga sveta. Započni krug dobrim delom, ne psovkom ili neveselo. Započniti dan, prijatelju, mirno i onako kako te jednom vodio san, da svima, a i tebi bude dobar svaki dan. Dobro jutro ili laku noć, zar je važno? Ko još mari za doba dana kada poklon u ruke prima? Ne mari ni ti, daj onda kada misliš da treba, Bog će biti radostan odavde do neba. Započni krug, prijatelju i tamo, u tom krugu, ti i ja ćemo se sresti i deliti radost sa svima onima koji u njemu postoje. Život je veličnstveni poklon, dar, ali i obaveza, odgovornost koja ti je data rođenjem, jedan ispit najveći koji će ti na kraju jasno na pitanje odgovor dati. Na pitanje, pitanja svih: Jesi li, prijatelju bio dobar čovek? Jesi li? Bio si. Jesi. Započni krug dobra, za početak!“ – #MilošJoker

Photo by Vinicius Amano on Unsplash

Podeli: